Вечна потреба људска да се нешто крије
Измислили су тајну да би о нечем ћутали
Шта значи истину крити до неког лагати
А тајне се увек сазнају касније ил прије
Можда би и рекли да су знали да су тако лагали
Срамоту од лажи тешко је спрати

Ја ево признајем лагао сам као дете
Морао сам, било ме је страх од батина
И кад једном успешно сакријеш апетити расту
Ти тајне гомилаш и кријеш, они батинама не прете
Крити се иза зида ћутње од мрког погледа татина
Градиш вештину кривења у помоћ призиваш машту

Али шта кад порастемо, кад престанемо бити деца
Навике к’о навике пустиле корене дубоке
Па оног ког волиш, а срце и нож си му у руке дао
Кад због глупости прогуташ кнедлу у грлу јецај
Зашто кад истине су другачије и често разроке
Волиш га и живот би дао, а лажју си љубав издао

Зато је боље рећи, од оног ког волиш ништа не крити
Није вредно због глупости у лаж упадати
Истина се увек може опростити ма како горка била
Кад мирно можеш спати, блажене снове снити
Кад у очи можеш погледати, поглед не обарати
Јер лаж ће кроз зубе побећи јер је мека и склиска ко свила
15.10.2017 у 00,45 часова

 

ОНОСТРАНИ РАЗГОВОРИ СА ВЛАДАНОМ ПАНТЕЛИЋЕМ (1)

 

Званичне земаљске, писане, материјалне изворе, скоро да више и не користим.

Све што желим да сазнам, налазим у Акаши.

Акаша је Поље Свести, Информационо Поље, Мајка свих збивања и стварања у свим васељенским световима, како у прошлости тако и у  будућности.

Земаљске изворе користим само у ретким случајевима, и то само онда када желим да потврдим оно што сам већ у својим увидима у Акаши открио.

Дешава се, да видим наслов неке тек објављене књиге, и, гле! у трену препознајем њен садржај и њену садржину.

Новине и часописе читам по дијагонали, а негда и по вертикали.

Погледам прве кадрове неког филма, и знам унапред његов свршетак.

Све се одвија по једној те истој матрици, по једном те истом обрасцу, већ тисућлећима и еонима.

У књижевности, философији, теологији, социологији, психологији и другим научним и стручним књигама, нема више него десетак тема које се само на различите начине разматрају, обрађују, разрађују, расветљавају, препричавају и прежвакавају.

Упоредите стотинак прочитаних романа, и схватиће одмах, ако сте будни и освешћени, да су то само различите верзије, различите варијације једног те истог дела.

Наравно, да све ово нисам у младости знао.

Требало је да прочитам брдо књига, да бих до овога познања дошао.

Једино поезију читам с уживањем, с љубављу и посвећенички.

Поезија је увек нова, вазда непрепознатљива и свагда неухватљива.

Увек тајна, навек загонетка, вавек мистерија!

Најдубље истине скривене су у поезији.

Највећа лепота и дивота, гле! само се у поезији открива и препознаје.

Песници су првосвештеници тајни, мистерија, тајинства, овостране и оностране лепоте, дивоте и љубави.

Песници су одувек бивали повезани с Акашом, са Пољем Свести, с Оностраним и Унутарњим, преко вила и муза.

Други уметници и ствараоци никада тако, попут песника, не могу бити повезани с Акашом, зато што су они више окренути ка Овостраном и Спољном.

Песнику је све у овоме свету већ однекуд знано, и препознатљиво.

Све је то већ видео, и доживео, по ко зна колико пута и, у ко зна колико животних токова!

Кад се вратим једном
са својом слободом
памтићу незнање
које дуго певах.
А кад се разнесем
попијеном водом
клећу круг
ком дуго одолевах.

Кад изнесем светлу
своју прву бору
пратићу је
до крајњег смирења.
Кад растопим сан
у старом мору
живот ће се клесати
из стења.

 

Косовски завет је много старији од хришћанства и свих хришћанских народа и нација , много старији и од Косова, а сеже у дубоку ведску прошлост.

То је обновљени Завет између Белог Србства и Белих Божанстава.

Шта је Завет?

Завет је нагодба, договор, обећање, дата реч која обавезује.

Шта значи именица обавеза, илити глагол обавезивати?

Боље ћемо разумети када речи овако разделимо: оба-веза, оба-везивати.

Значи, обе стране се везују (али и повезују) датом речи, везују и повезују договором, везују и повезују нагодбом, везују и повезују обећањем.

Завет може бити и између двоје љубавника, између драгана и драге, између вереника и веренице, између двоје пријатеља, између двају побратима.

Завет је света реч, реч која се уписује у Поље Свести, у Акашу, у потку вечности, у генетски код, у личну и племенску карму, усудбу, судбину.

Погазити завет, погазити задату или дату свету реч, то је, за наше ведске претке, Беле Србе, било равно самоубиству, па и још теже и грђе.

То не могу да разумеју иноплеменици и иноверци, туђинци од рода туђинскога, као и непосвећени, неосвешћени и расрбљени Срби, јер то и није за њих, већ за НАС.

 

На територији савремене Русије пронађен је најстарији календар на свету. Његова старост је 18 000 година.

Каква је стварна хронологија наших предака?

Одговор је нађен у Сибиру током ископавања Ачинског палеолитског насеља.

Испоставило се да су пре још 18 000 година, наши преци не само живели на територији данашњег Сибира, већ су много пре формирања сумерске, египатске, индијске, кинеске цивилизације имали савршени луни-соларни календар. То је још једна неспорна потврда о постојању високо развијене културе у савременој Русији,  док званична историографија каже да су у то време руска равница и Сибир били покривени глечерима великим много километара.

У другој половини 20. века у Ачинском рејону Краснојарске области, научник – археолог Георгије Александрович Авраменко је пронашао древно насеље датирано у периоду од 28-20 хиљада година пре нове ере, сада познато као насеље Ачинск.

Ово древно насеље је познато по невероватном открићу. Године 1972, приликом ископавања Ачинског насеља, доктор историје, археолог Виталиј Епифанович Ларичев, открио је мистериозни објекат који је збуњивао научни свет, али који је променио конвенционалне идеје о горњем палеолиту и древним становницим Сибира.

Овај налаз је мали штап, исклесан из мамутове кости. На површини од мамутове кости, мајстор горњег палеолита је са прецизношћу једног златара уцртао спирални образац састављен од 1065 различитих линија. Даље анализе су показале да је број шупљина у спирали, својим обликом и дубином потчињена закономерности.

Овај налаз је назван Ачинско жезло.

На први поглед овај предмет може изгледати као обичан узорак културе каменог доба, али то је само на први поглед.

Научници су га пажљиво проучавали и направила сензационалан закључак: Старост Ачинског штапа, према конзервативним проценама, је више од 17 000 година.

Вишеструки независни преглед је утврдио да је Ачински штап један од најстаријих пронађених до данас, календара, у чијем се основу јављају положаји Сунца и Месеца.

Такође, на основу дубоке анализе налаза, научници су закључили, да су пре 18.000 година, у данашњем Сибиру, живели наши преци, много пре формирања сумерске, египатске, индијске и кинеске цивилизације и имали савршени луни-соларни календар!

Дакле, све ово указује на чињеницу да су древни становници Сибира у каменом добу, не само поседовали знање астрономије, математике и других сродних наука, већ су такође имали јединствени алат за то.

А ако узмемо у обзир позицију званичне историографије, сложићете се, да је то прилично чудна занимација за горњо-палеолитске људе, који су поред тога живели на територији која је у то време била прекривена глечерима.

Предмети нађени током ископавања Ачинског насеља су још један од многих доказа да су наши преци, још пре 18 000 година, живели на територији данашњегје Сибира, и још тада имали веома развијену културу.

Превео Душан Ми

“ Птица од Сунца настала“ једно је од најнеобичнијих бића која се појављују у Велесовој књизи. Овај божански ентитет описује се као соларна ратничка богиња која се словенским ратницима приказује у облику птице чије се перје пресијава у хиљаду боја. Матер Сва је, по предању, наше претке позивала у бој, соколила их и певала о њиховој ратничкој слави. Она је такође имала и пророчке моћи па је старе Словене упозоравала на долазак непријатеља, дајући им истовремено разне стратешке савете. Поштујући савете Матер Сва, Словени су односили многе победе а када би губили, Матер Сва је јачала њихов дух и обнављала у њима ратничку страст. Као каква словенска Валкира, Матер Сва је одводила пале у ратнички рај- Перунову звезду, која  је  заправо ништа друго до планета Марс. Њен муж је Перун па се по њему звала и Перуницом. Међутим, Матер Сва или Матер Слава, како је њено друго име,  није смо ратничка богиња. Она је и мајка својих Словена, наша прародитељка.

Матер Сва током борбе поји ратнике „живом водом“, односно – сурицом –  необичним пићем које су Словени справљали од ферментисаног млека и разноразних биљака.

Ова Богиња представља ону карику која недостаје у овом систему, карику, коју можемо наћи само у Велесовој књизи.Да је овакво божанство заиста морало постојати у митологији старих Словена говори и чињеница да многе словенске бајке спомињу необичну птицу чије се перје прелива у свим могућим бојама. Тако имамо руску бајку о Ивану царевићу и жар птици која краде јабуке његовог оца као и српску бајку сличног заплета „Златна јабука и девет пауница“ Ту је и индијска Материсван, богиња Ведејаца чијом наследницом можемо сматрати словенску Матер Сва.

Момир Јанковић штавише сматра да је српски мит о Косовки девојци заправо једна варијанта легенде о Матер Сва која уморне и рањене ратнике на бојном пољу поји „водом живом“.

– припремила Весна Какашевски –

 

 

Немогуће никада постојало није,
Па ни да срна вука погледима мије.
Какве све тајне Стриборија крије,
Са извора њених само пробран пије.

Млада срна опкољена беше,
Сви је одавно већ напустише.
Чопор је вучији гладан режао,
Свако би на том месту безглаво бежао.

Кад наједном појави се ниоткуда
Чопора вођа, часна њушка мудра,
И стаде пред браћу своју гладну,
Да заштити младу срну јадну.

У чуду режање убрзо престаде,
И мржња вековна за трен нестаде.
Тек један од вукова смело запита:
„Што, брате, плен нам браниш што хита?“

„Годинама учих вас о части,
И о том да је она вазда испред сласти.
Нисмо хајдуци док слабије кољемо,
У чопору на силу сваку можемо.

Идите, браћо, плен други тражите,
Шума је пуна, само трагове пратите.
А мени препустите ову младу срну.“
– Сви курјаци почеше од срама да трну.

Лета су многа прошла од тада,
Преста наш курјак одавно да влада.
Рањен од куршума лежаше под бором,
Борећи се данима са стравичним болом.

Чопора нема да у помоћ дође,
Сменише се одавно његове вође.
Хроми сад, и остарели, бивши курјак,
Сломљен паде, слабашан, нејак.

Срна је шумом случајно пролазила,
Рањена вука је под бором опазила,
И сетила се оних давних дана
Кад је и она била у немилости, сама.

Приђе му, очима га помази,
Студен к’о да прође, па пролеће долази.
А вучина стара, прекаљени ратник,
Не постаде ништа до обичан јадник.

Сажали се срна млада
На вукових стотину јада,
Залечи му већ загнојилу рану,
Леже да му заштити рањену страну.

Зима је полако са севера прилазила,
Док се срна са вуком мазила.
Пахуље и иње заробише их,
И у вечност поведоше их.