Још увек пламте твоје ватре,
И инспирације са обала Суматре.
Видиш ли, Милоше, куда нас воде?
Мало нас преоста из твоје хорде.

Мислио си и делао пером,
Неспрестано са, у Српство, вером.
И ево сада и ја пишем,
У жељи да ти се траг не избрише.

Не знам да ли ми је суђено,
У време ово несрећно, слуђено,
Да будем бар делић попут тебе мали,
Свестан сам да ми много тога фали.

Убише нас братске деобе,
Десиће се неке нове сеобе.
Изрази све неки туђи, странски,
Из народа ми не сме нестати Црњански!

Апелујем, и потписујем свако слово,
Но ме јарам душмански оков’о,
Али следим твој пут светлосни
Да Срби и даље на те буду поносни.

 

 

Да ли знаш
да у мору тражих ти глас,
зрно мало љубави и
зрак небеског сунца уз нас

Да ли знаш
да купам те нежно
пупољцима речи
и да по теби капље
заљубљених мисли прах

Заплесах с тобом
у божански час
да ли знаш…?

 

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер тад си као одсутна,
и чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те.
Чини ми се као да су ти летеле очи
и као да ти је пољубац један затворио уста.

Како су ствари све испуњене душом мојом
израњаш из ствари испуњена душом.
Лептирице сна, души мојој си слична,
и слична си речи меланхолија.

Свиђаш ми се када ћутиш – и кад си као удаљена.
И када – као да се жалиш, лептирићу у гукању.
И чујеш ме издалека, и глас мој не дотиче те:
Пусти ме да ћутим с ћутањем твојим.

Пусти, да ти говорим с твојом ћутњом
јасном као свећа једна, простом као прстен један
као ноћ си, ћутљива, звездана.
Ћутање ти је звездано, тако далеко и једноставно.

Свиђаш ми се кад ћутиш, јер си као одсутна.
Удаљена и болна као да си умрла.
Једна реч тада, осмех, довољан је један.
И весео сам, весео – што то није тачно.

 

Кад изиђем

из омаја и опсена овога света,

и зароним

у звездана пространства божанске душе,

тада јасно видим

све скривене лепоте и дивоте

неких далеких светова

 што,

без престанка,

извиру

из Вечне Љубави Стварања.

Данас ми драги ко јуче није

болна рана, не боли, не пече

твој глас у себи мелеме крије

искре што струје кроз хладно вече.

 

Ја наде немам нити је желим

љубав је моја и без ње иста

скривена од свих покровом белим

она и даље у срцу блиста.

 

Љубав је моја јача од среће

јер срећа плане па брзо мине

јача од Сунца што небом шеће

тиша је она и од тишине.

 

Она је иста и кад те нема

кад срце са стрепњом сате броји

очај хладни кад у души дрема

-она једнако над свим тим стоји.

 

Без мржње, злобе, гордо се држи

чак и кад туга ме обузме сву

и када огањ жеља ме пржи

-она је једнака блистава ту.

 

 

 

Тиховањем пођох срести  људе,  вода мора и језера, народ Ура,

воду Живу севернога  извора –  да се загрлимо, поиграмо

ко што увек знали  јесмо.  Весело је и језеро  океана било,

размргодило се, људима на кратко, опростило;

водом својом радосно лице ми запљускивало.

Урима мојих иђах, индиго водом ходах,

библиотеку да погледам  и у  зиду камену, књигу

металнога повеза сакривену.

Дуго тражена, сада нађена- рука пружена -енергија ватрена.

осећај угрева – плам без боја. Додир корица, слике, слова,

знања – праискони Ури и ја. У радости нашој безкрајној,

вратих и  круну, на путу по Оносвету  некад потребну,

давно од Ура даривану. Необични буду путеви,

кад се Творцу предаш, где поведе – кренеш.

Понекад Он подсети  на заборављена места,

обичаје, лица, народе и градове, земљане, водене, облаковите – сви постоје.Сва за Род,  пријатељства, знања, чувана,  од таме скривана. Ево и ја ово у црти исписах, можда некоме од потребе и

користи  буде,  да га сети на животе негдашње, будуће и садашње.

 

О свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
протерани, огњишта нам палили, жене силовали,
очеве и њихове очеве и синове убијали…
и тако од пре Јасеновца и усташког погрома
уз благослов и учешће свештеника
под будним оком Ватикана до данас
у ово време ужаса и поновног србског страдања.

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…

Не пишем песму већ протест душе
што нас на правди Божијој
невине осудише
што смо од злочинаца кажњени,
насиљем невиђеним вишедеценијским
и геноцидом бомбама
исти они који се данас цивилизацијом зову
и злочинца прогласише невиним, а жртву злочинцем
…записаше у историју Земаљску
невиђени погром мог народа Србског: смрт најближих, пријатеља и рода, и оних за које смо чули,
а нисмо лично познавали, на свим местима где смо живели,
оних који и данас од последица „бриге и милосрдних анђела“ нестају…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
… о крику мајке,
о сузи детета,
о очевој тренутној смрти,
о порушеној родној кући,
о сестри разапетој изнад воћњака,
о клину у глави првог рођака,
о секири која је убила на прагу комшију и његовог дечака
о животињама у телу људи који су нас отерали да се никад
на родно огњиште не вратимо
о свима што им у свему томе помажу
и безочно и наочиглед свима лажу…

И зато
о свему ми, само о правди људској
немојте ништа рећи,
рекли су други, још јуче…
Зато – не пишем песму већ протест душе:
Божија је правда спора али сигурна,
нека се смилује над свим оним људима
ако се тако назвати могу,
који су се ставили у улогу Бога
– само Он зна шта их чека…