ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Настанак, корен и порекло речи не може се разумети, не може се тумачити само са становишта материјалистичке и позитивистичке лингвистике илити палео-лингвистике, већ се мора заћи с ону страну језика, с ону страну речи, и открити њено духовно и божанско порекло, њен духовни и божански корен, зато што су речи, зато што је језик којим говоримо божанског порекла, творевина наших звезданих предака.

Ако се ослонимо само на званичне материјалистичке науке о језику, тада нећемо осетити и доживети сву дејствену и светлосну пуноћу речи и језика, односно, тада речи неће имати исцељујуће и васкрсавајуће дејство свеколиког нашег бића и суштаства.

Са становишта духовне лингвистике и палео-лингвистике, духовне науке о језику, реч је материјализација божанског дејства и божанске светлости, те зато и има исцељујуће и васкрсавајуће дејство када је изговарамо и пишемо у садејству са енергијама из Вишњих духовних и божанских светова.

У суштини, свака реч скрива неки атрибут неког од наших богова и богиња.

Штавише, свака реч је светлосни запис неког божанства, светлосни запис преточен у звук, у глас.

Сваки звук, сваки глас носи у себи светлосни запис у виду титраја и трептаја.

Звук илити глас јесте звучна илити гласовна пројава светлосног записа, односно, саме светлости.

02

Овде ћемо тумачити, толковати и разјашњавати порекло и корен речи РА(д), из које су потом изведене многе речи ведсрбског језика.

Корен речи РА(д) јесте РА.

РА је у ведских Белих Срба првобитна силница, првобитна Творчева реч која је покренула стварање материјалних светова.

Отуда је РА и једно од Творчевих илити Сварогових имена.

(Сварог РА јесте Сварог Тросунчани, Сварог Трију Сунаца.)

РАд је Творчево Дело.

Кад год нешто РАдимо, ми опонашамо Сварога РА.

РАдост је када са Сварогом РА осећамо милину и пуноћу Стваралачког Дејства.

И, заиста, истинску РАдост осећају само они који са Ствараоцем стварају Дела Љубави.

Из РА су изведена и нека дивотна, вишезначна и слојевита ведсрбска лична имена, како мушка тако и женска.

РАдмир, РАдгост, РАдмил, РАдмир, РАдун, РАдмила, РАдмирка, РАдинка, РАдунка…

Но, да вам ја више не пишем, будући да сам по природи својој шкрт на речима (можда, чак и лијен!), остало ћете откривати и разјашњавати сами, без мене!

(У вечерњи час, 21. рујна 7526.)

У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убојит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или “асиј“ откуда је и Сефер или Сербер рат, војна итд. Отуда је Видински пашалук од Турака прозван “Сирфиче“, или “Сарб хази“ тј. права земља србска, а односно народа – народ србски. Ово је остало још од доба када су Турци под Сулејманом великим, својим султаном, 200.000 душа Срба иселили и населили нешто око данашњег Цариграда, где се налазе два Београда од данашњег Београда у Србији и Белградчика у Старој Србији, а нешто опет населили у Малој Азији… Сербез реч значи слободан рахат… насупрот Срб, што значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој. Стога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србиноми коме, од раје турске, рекне какав Турчин Србин, значи да хоће да га убије и за то дело не само да не одговара ником, него се још награђује са 30 дуката цесарских за сваку главу, док је за рајетина или Бугарина колико толико одговоран. Осим овог сами фанариоти , грчки и бугарски, прождеравши србску патријаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој “византиској политици“. Да реч “Бугарин“ не значи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам и то да Грци све славенско зову “волгарика“, па чак и књиге црквене, па и све народе славенске и чак и Србе у књежевини, Русе и остале све Славене зову: “Бугари или Болгари“. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас не зове Србином.осим овога било је и налога царских: да се Србином несме нико звати, но сви се морају, звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је србско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

 У семитских народа, као: Арапа, Халдеја и Јевреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива, а у неких и разбијника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под туђу власт, одрасла, џина или дива. У Јеврејском, Сар, Сарб, значи господина, цара, независног човека светлог, у Халдејском Сар, Сарб – цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, откуда је: Сер – круна, Саребит – храброст, јунаштво, у преносном смислу – гвожђе копље; Сараб – светли, јасни, Сураб, Сурах – господар, владалац, кнез, Серафим итд. Једном речју, у сва три та језика, као и у старом  Јелинском-грчком, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб итд. Значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независност итд.

 Напротив у старих Парса, или данашњих Перса, Персијанаца реч “Сар“ значи главу, првенство, старешинство, независност… као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство… А ‘ бар ‘, или  ’ баре ‘ значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен…, дакле: главосек, или човек, који оно највише и најузвишеније и управо врх све моћи и савршенства – сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, који у рату убијеном непријатељу сече главу. Осим тога ова иста реч у старом персијском значи као што смо већ горе побројали, још и силу, храброст, и највећу моћ…  следи наставак 2…

 Извор :интернет страница ,,Завештање предака,,Весне Радојловић

http://serbdom.wetpaint.com/page/%D0%9E+%D0%A1%D1%80%D0%B1%D0%B8%D0%BC%D0%B0

 

…Поветарац је целу ноћ миловао

Осоје тијањско и развио јагорчевине,

Висибабе и све љиљане успаване.

Јагори и јагорчевине, перуни и перунике,

Љиљане и љиљани, висибабе и распрсли каћуни,

Сведоци су њиховог су-срета.

Они су и записали овај разговор у књиге знања,

Које се читају виланчићима и вилицама

И које се чувају у тајницама њихових светова…

Када сам с тобом

остајемо будни целе ноћи,

Када ниси са мном

не могу да заспим.

 

И Богу хвала на овим несаницама,

и на свој разлици међу њима.

 

Нежности милосна

Красиш кораке по облацима
Пловиш небом са њима.

О нежности милосна

Шуштиш лишћем дрвећа поред путева
Означених птичијим гнездима

Певаш гласовима Вила речних и језерских  
Дирнутих нежношћу Вилана шумских

Нежности милосна

Пловиш небеским океанима
Чежњом љубавном одевена.

 
О нежности  

Извиреш из душе Гаје што снева  
Хиташ да будна сачекаш Сунце …

Што јутром изгрева.

Нежности  

Бојена срцем срца

Звучиш чаробним песмама овога искон трена

Нежности драга

Љубим ти око,  пружам руке
Додирујем душу и срце и

Светло постајем
Што тоне … у твоје … Лице

Твоје Лице…твоје Наличје ..милости нежне …исто је…
Милује сваки зрак што ко течност постаје
Стапа се … и

Једно настаје!

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Одувек сам све и свакога идеализовао.

Био сам и остао непоправљиви идеалиста.

Идеалиста је онај човек или онај вилењак који свуда види савршенство, који својеглаво и тврдоглаво тежи ка савршенству, који сва бића, све људе и свеколику творевину види као савршено дело Божје.

У младости сам идеализовао девојке.

Нико их тако није идеализовао као ја!

Сваку девојку коју бих упознао, видео сам као савршену девојку, савршену вилу, савршену богињу, чак и онда када су биле вероломне, неодлучне и непостојане, када су ме обмањивале и лагале.

И дан-дањи, све ближње, све пријатеље, све сараднике, све људе добре воље, својеглаво и тврдоглаво идеализујем, јер све њих, јер сва бића и све светове сазерцавам очима вилењака са звезданом лиром.

И сада, док лије студена киша, ја и ту кишу идеализујем.

Тихујем, сневам и пишем уз шуморење, шуштање и жуборење кише.

Научио сам још у раној младости, од древних ведских, тибетанских и хималајских мудраца, да све што радим – радим из срца, из не-ума.

Док читам, пишем и стварам, ја, уистини, немам никаквих мисли.

Ум се сам по себи искључи.

Тада, уместо мене, мисли, осећа и ствара моје најдубље унутарње биће, моје срце, моја душа, мој дух, мој божански холограм.

Но, нисам се ја томе, како рекох, учио једино од древних ведских, хималјаских и тибетанских мудраца – они су ме, можда, само подсетили на та знања – већ сам с тим тајним знањима дошао на овај свет.

Све што сам у овоме свету створио – ако је ишта од тога вредно и битно! – створио сам из срца, из не-ума, из свог најдубљег унутарњег бића.

Ум није креативан, није стваралац.

Ум нас чини несрећним, болесним и смртним.

Људи који су вазда у уму, најчешће бивају тешки како себи тако и ближњима, те и самоме Творцу.

Они су немаштовити и нествараоци.

За њих је овај материјални свет – једини свет!

Њихова стварност је само оно што виде, што могу да опипају, и, што могу да узму, отму или украду.

Снови и визије су за вишу расу вилењака.

(У Великом Гају, 21. рујна 7526.)

1.  

   

    

   Волим да читам све што пишеш о ВедСрбима ♥

   Врата рајска одмах се отварају

   и Душа моја Спокојом и Лепотом се испуни ♥

   Чувам у недрима ову тиху радост,

   будно пазећи да је не разголитим

   пред другима који је не могу препознати и примити у се ♥

   понекад помислим није ли све ово само Сан старог Вилењака

   што по банатским широким пољима сањари

   испод свода плавог и бескрајног ♥

   Сан Вилењака чија ме туга дотакла ♥

   посумњам каткад у ову бајку

   коју исписујеш и свету објављујеш из свог лирског Чудесног Гаја ♥

   знам само да све у мени устрепери и оживи,

   заигра и запева,

   заплаче и завришти

   ко Дамјанов Зеленко за Дамјаном ♥

 

 

Бели бог, Белобог или Бел-бог (или бог Бал)

Из упоредних доњих и сеновитих светова убачени су у Србско Биће тамни бесовни ентитети (а то су сенке и утваре), с намером да се посве разори и поништи ВедСрбство изнутра.

Убацивање палих душа у Србски Народ почело је одмах по свршетку Првог светског рата, а на том демонском пројекту и данас ради Тим ариманских лекара и научника под именом Принц Еуген Зомби.

У тајним лабораторијама, негде дубоко под Земљом, тамо где је по аријевском предању Тартар, стварају се ентитети, утваре и прикојасе, са србским именима и србским измишљеним родословима, под изравним надзором Црног братства званог Нови светски поредак.

Аримански лекари, психолози и ини научници у Тиму Принц Еуген Зомби, користе знања Древних Атлантиђана, раси створеној у једном далеком звезданом јату и низведеној на Земљу у Црном облаку, у Времену Девичанства када је Звездана раса ПраАријеваца, ВедСрба Стриборјана, била у зениту славе и моћи, и када владаше свеколиким пространствима ЕвроАзије.

Док су ПраАријевци били усаображени са Божанским Језгром Светлости, радећи и стварајући за БелоБога, ПраСрба, дотле су Атлантиђани, тајно и скривено, негде на Вечерњој Земљи, а усаображени са Језгром Црног Сазвежђа, дејствовали за ЦрноБога, којега Ариманом зваху.

Атлантиђани су користили савршену технологију коју су примили из мрачних звезданих јата, с намером да униште свеколики Живот на Земљи, те и саму Мајку Земљу, и само снагом Божанског Духа ПраАријеваца, на Стриборији, Тибету и у Хималајима, у последњи час, избегнуто је оно најстрашније.

Мајка Земља је тада доживела велика разарања, много је бића страдало и заувек нестало, али је, ипак, сама клица живота на Земљи сачувана за неке будуће нараштаје, потомке ВедСрба ПраАријеваца.

Данас се поново, после 7520 година, води жесток рат између Светлости и Таме, између потомака ПраАријеваца и потомака ПраАтланта.

Једни имају задатак да спасу и сачувају Мајку Земљу, а други намеравају да је освоје и поробе, а потом и разоре, те, на концу, да униште свеколики живот на њој.

Оно што је једном бивало, то вазда изнова бива, кажу свети списи Ведских Срба Стриборјана.

Истина је у Предању скривена, а оно што зовемо Историјом Света, коју у школама изучавамо, то су само обмане и лажи.

Једно се питање, све време, свакоме освешћеном Србину, само од себе намеће: Зашто је свеколики Запад, са свим својим демонским војскама, кренуо да посве сатре и затре Србе?

Одговор је: Због духовног преумљења, илити менталног декодирања, да би преокренуо и замутио србски ДНК, а потом и Светлосни Запис из којега происходи ДНК.

Сликовито речено, ДНК је Мала Вертикала, а Светлосни Запис јесте Велика Вертикала; ДНК се односи на Биолошке Претке, а Светлосни Запис на Божанске Претке.

У Срба је, као и у иних потомака ПраАријеваца, усаображен ДНК са Светлосним Записом, док у НеАријеваца тог усаображња нема.

Шта то значи?

То значи, да ВедСрбин има Душу, Срце, Ум, Дух, Свест и Божанско Знање, те да никада, ништа од тога, не користи против Реда и Поретка у ПраВасељени.

Песнички речено, ВедСрбин ПраАријевац јесте Стваралац и Градитељ, док су НеАријевци, кроз веове бивали, само Рушитељи и Разоритељи.

Aкo се сатру и затру ВедСрби, одмах ће потом пасти и ВедРуси, а са падом ВедРуса светом ће завладати Тама.

Тада би, како стоји још у светим списима, Атланти ликовали над коначним поразом ПраАријеваца.

У овом времену (али неће још дуго!), Србством и Србијом владају они ентитети створени у лабораторијама Принц Еуген Зомби, па нам се отуда чини да је Србство поцепано, шизофрено и тешко насмрт болесно.

Заиста, није Србство расцепљено илити шизофрено (штавише, Србство је све време уједињено, потпуно и заокружено!), већ нам се, због убачених срба (овде се свесно користи мало слово!), само тако причињава, да би се створила још већа пометња међу нама.

Ово што овде писах, преузето је из Акаше илити Поља Беле Сварге, а ви ово толкујте свако на свој начин.

Ја ово и не писах због оних убачених срба, већ писах зарад оних, светих и посвећених, ВедСрба ПраАријеваца!