Волио сам те,
јер си ме вољети знала.
Зато ти и пишем овај стих.
Одабрао сам те
јер си ме одабрала,
између милиона осталих.
Сањам те,
кад год ми дођеш у снове,
а и на јави, кад год ниси ту.
Радости
увијек ми доносиш нове,
да одагнаш сваку тугу и досаду.
Вољела си кад сам
ласкао ти вјешто,
љепоту твоју ријечима славио.
И сад сам хтио
рећи, лијепо, нешто…
Био сам смислио, па заборавио.
Боли ме кад те боли – боли реч неизречена!
Боли бол твој – и мој је то бол – боли – осетим – боли !
А жалост је ту и ништа се учинити не може
ништа се променити у овом трену не може и – боли!
Боли туга – прође душом и сета покори срце!
Далеко негде још – назре се нада ,..
Нада за крајем другачијим – ал не може –
Нису одлуке све наше – нису твоје – нису моје –
Одлуке су блиских и – такве су!
И може се изрећи разлога много
противно одлуци другог, али … само изрећи!
Други схвати и прихвати и разуме – али …
Одлучио је – одавно!
Можда и не видимо жеље свију –
Не видимо разлоге – не видимо – не видимо!
Неизречене на уснама речи другога остају
Да запечате живот овдашњи -и – туга –
Туга се простире – лагано – обавија наше поље!
Само још одговор – реч даје Свевишњи !
Пристаје или не пристаје!
А можда грешимо – кад задржавамо …
Али стисак нам треба и лице драго нам треба и
Без броја речи нам требају што потоке нашег живота боје!
И осмех близак! И загрљај брата и сестре и оца и мајке …
И ујака и стричева рођених и бака и дедова наших …
Знаних и незнаних… све нам недостаје јер свет наш и
Живот наш, од тих нити … састоји се!
И туга нам је туга од века, од недостајуће радости,
од заједничког живота, од исте крви и меса …
А нема лека!
Кажу… проћи ће…Не! …
Неће јер не пролази никада, никада!
Само се чека време и место заједничког поновног састанка…
Негде на ливадама, у цвећу, на облацима, међу звездама,
На води живој … златног Ирија … где се све наставља!
Е то се сачекати треба … и то … милост је то од Бога!
Кад вас љубав призове, пођите за њом,
Премда су стазе њене тегобне и стрме.
А кад вас крила њена обгрле, препустите јој се,
Премда вас мач, скривен међу перима њеним, може повредити.
А кад вам проговори, верујте јој,
Премда вам глас њен може уништити снове, к’о што поветарац опустоши врт.
Јер, баш као што вас крунише, љубав ће вас и разапети. Исто као што вас подстиче да растете, тако ће вас и окресати.
Као што се успиње до висина ваших и милује вам гранчице најтананије што трепере на сунцу,
Такко ће се спустити и до вашег корења и протрести га у пријањању његовом за земљу.
Попут снопља пшченичног сакупиће вас у наручје своје.
Омлатиће вас, да би вас оголила.
Просејаће вас, да би ва отребила од кукоља.
Самлеће вас, до белине.
Будете ли, пак, у страху своме тражили само љубавни мир и задовољство,
Боље вам је онда да покријете голотињу своју и одете са гумна љубави
У свет кји не познаје годишња доба где ћете се смејати, ал’не пуноћом смеха свога и плакати, ал’ не до последње сузе своје.
И немојте мислити да можете усмерити путеве љубави, јер љубав, ако јој се учините вреднима, усмериће ваше путеве.
Љубав нема других жеља него да се испуни.
Али, ако волите а морате још и да желите, нека вам ово буду жеље:
Да се истопите и будете разиграни као поток што пева свој милозвук ноћи.
Да спознате бол превелике нежности.
Да вас рани сопствено поимање љубави;
И да крварите драге воље и радосно.
Да се пробудите у праскозорје са срцем крилатим и упутите захвалницу за још један дан лубви;
Да отпочинете у подневном часу и размишљате о љубавном заносу;
Да се с вечери вратите кући са захвалношћу,
А потом да усните с молитвом за вољеног у срцу и песмом слављеничком на уснама.
Да ли вам је икада пало на памет да у ствари не радимо ништа друго већ читав живот проводимо у радосном ишчекивању нечега и да не можемо да живимо ако ништа не ишчекујемо?
Зими ишчекујемо пролеће, опевамо лепоту топлих вечери и летњег сунца на обали. Лети планирамо зимски одлазак на скијање, са пријатном радошћу и скривеним задовољством замишљамо топлоту наложене пећи, стону лампу и драге књиге, разна зимска уживања на снегу и магију сивог неба, пуног магле. Ишчекујемо хаљину коју ћемо добити, концерт који ћемо слушати, град који ћемо видети и сусрет који је пред нама.
Када сам била девојчурак, с радошћу сам ишчекивала живот. Очекивала сам да ће одједном, нагло да се нешто отвори и живот почне. Да се отвори, на пример, завеса и живот дође. Није дошло ништа, односно дошла је гомила ствари, али то није било то. Некако то није био живот.
Нисам ни приметила да више нисам девојчица, али да још увек с радошћу ишчекујем живот, да и даље чекам да он дође. Одавно је све то био живот. Био је то живот, ствари и догађаји које сам са радошћу ишчекивала, а који су пролазили један за другим а да никада нису били ни близу лепоти радосног ишчекивања постајали су дивни тек у сећању на њих и ишчекивању да се понове.
Некада ми изгледа да човек живи на ивици провалије у коју се сурвава садашњост. Тачно знамо прошлост и узалуд се бавимо њом, у немогућности да је променимо. Знамо и будућност и њом се бавимо узалуд у немогућности да је претпоставимо и њом овладамо. Једино о чему ништа не знамо јесте садашњост, данас поподне, оно у чему смо сада. Штедимо прошлост и правимо планове за будућност, али трошимо садашњост на тако несрећан начин да скоро не схватамо да је она живот и то једини живот. Кувамо, на пример, чај и изгледа нам да је то тек тако, као интермецо између нечега што је било и што ће бити. У ствари, то није тек тако, управо то је живот.
Ништа друго није живот. Неславан је, обичан и пун разочарења, мада, у ствари, постоји само једно велико разочарење то је вечно седење у чекаоници, чекање брзог воза који никада неће доћи. Али овај пропланак, пун вресова, песка и јадних борова са светлошћу у риђим крошњама, чудновато је леп, а ти, блесаво, глупо срце не мисли на мушкарца који те сувише или премало воли, не мисли на нови капут са поставом од прошле године, на обавезну пријаву пореза, већ само на пропланак. Мисли на њега апсолутно, обухвати га целовито, све остало избриши осим погледа на њега, не буди тужно, ни срећно, ни пуно жеља, то су све бесмислице, буди присутно, данашње и учи, боже мој, учи да видиш само овај тренутак и исцеди из њега све што у њему постоји. Научи да прекинеш ланац тог људског ређања догађаја у којима су страх, несигурност, бол, незадовољство, жеља, већ једноставно: буди!
Никада ти нико неће надокнадити то што ти је побегло из руку, а данашњем болу ћеш се сутра смејати. Никада још ниси живело нешто што сутра не би видело у другачијем светлу, а прекосутра у још другачијем; ослони се на то да све што изгледа страшно озбиљно, у ствари, није тако. А због те страшне озбиљности са којом схваташ своје личне бриге, лакомислено заборављаш на тренутак који је управо сада и једино је он страшно озбиљна, неповратно изгубљена и незаменљиво уништена ствар у твом животу.
Милена Јесенска
Народне новине, 22. август 1926.
Милена Јесенска (чеш. Milena Jesenská; Праг, 10. август 1896 — Равенсбрик, 17. мај 1944) чешки књижевник, новинар и преводилац.
Извор: фејсбук страница – Биљана Диковић-
Наши снови постају наша стварност, ако верујемо у своје снове и живимо своје снове.
Одувек сам веровао у Љубав, Лепоту и Доброту, али су, истовремено, и Љубав, и Лепота, и Доброта веровали у мене, веровали у оно што је најлепше и најдивотније у мојему бићу и суштаству.
Све своје Љубави ја сам, уистини, и будан сневао!
Моји снови и моје визије бејаху моји водичи кроз овостране светове од када знам за себе.
Своју Љубав, своју Драгану из многих животних токова, коју сам са двадесет и пет лета срео у овом животном току, у сну сам уснуо када сам имао само шест година.
Између села у којему сам је у сну уснуо и села у којему сам је на јави срео, удаљена су једно од другог више од триста километара.
И реците ми, зар и то је није чудо над чудима!?
(Милорад, Драган и сенка Владанова.)
(Негде у пољу банатском наспрам плаветног Вршачког горја у даљини.)
(У вилинским гајевима: Милорад и Драган.)
(У сенци ораха: Владан и Драган.)
(Као негда давно: Анђелка и Драган.)
У друштву освешћених личности – то сам давно открио – осећамо се много боље, много лепше, много здравије, неголи у друштву неосвешћених људи.
Кад год се нађемо у друштву неосвешћених људи, осећамо како се око нас шири поље страха, поље таме, поље смрти, поље метафизичке самоће и студени.
И заиста, одувек сам у друштву неосвешћених људи осећао космичку самоћу и студен, што је посве несхватљиво и неразумљиво неосвешћеним људима.
Јуче су ме посетила двојица веома освешћених и високо узраслих пријатеља – Владан и Милорад.
Дружење са освешћеним личностима делује смирујуће, исцељујуће и васкрсавајуће.
Наши освешћени пријатељи – кад год се нађемо у њиховом друштву – подижу наш дух, проширују наше духовне видике те и само поље свести и свесности.
Боравећи месецима, овде, на селу, био сам, превасходно, упућен на природу, док се, са људима из села, готово нисам ни дружио.
Напросто, различити смо светови, различите поетике, различите васељене.
Јесу сви ови сељани – да не грешим душу – вредни, поштени и добри, али нису моје звездано и духовно јато, нису мој свет, нису мој космос.
Нити они имају о чему да диване са мном, нити ја с њима.
Поздрављамо се онако како доликује, пожелимо једни другима здравље, срећу и радост и, ту се, најчешће, завршава наш разговор.
И добро је што је тако.
Да је другачије – не би ваљало, ни за њих ни за мене.
02
Дружећи се с Владаном и Милорадом, гле! имао сам осећај, па и дубоко осећање, да се налазим у својему вилењачком племену и роду.
Изишли смо у вилинске гајеве, да диванимо у тишини природе и да се дружимо са столетним храстовима, лескама, платанима, јеликама и невидљивим чуварима светих дубова.
Дан је био предиван, пун светлости и животне радости, небо плаво и дубоко, а ваздух прозрачан и чист.
Од Црвене горе и Вршачког горја дуваху благи ветрови певушећи у врховима борова и јелика.
Док смо шетали и дивани, Милорад ме, у једном трутку, упита, како смо се и зашто доселили баш у ово село, поред толико других банатских села.
Будући да нисам могао једном реченицом да му одговорим на питање, морао сам њему и Владану да испричам кратку повест о нашем досељавању.
03
Мој дед, а очев стриц, по имену Здравко А. Симовић, послат је у ово село по налогу краља Александра 1919. године, за комесара колонизације.
Био је Витез Златне Карађорђеве звезде и четрнаест других одликовања – србских, руских, француских и енглеских – и мајор по чину краљавске војске.
Насељаво је околна села са србским колонистима из Крајине, Баније, Кордуна, Лике и Херцеговине.
Када се, одмах по свршетку Великог рата, повлачила граница између Србије и Румуније, тада је, према политичком договору, ово село требало да припадне Румунији.
Благодарећи мом деди, који је по природи својој био жесток и ратоборан као и сваки херцеговачки горштак, и који је протествовао пред Краљем и Владом у Београду, село је одмах придодато Србији.
Граница је на свега петсто метара од села.
Тако смо ми – моји родитељи, двојица браће и ја – у пролеће 1957. године, дошли код својих.
Уосталом, додао сам на крају приче, овде су Срби обитавали и пре двадесет векова, обитавали су одувек.
Негда цео Банат бејаше србски, све тамо до Карпата.
Када сам им испичао кратку повесницу, Владан ме замоли, да обавезно о томе нешто напишем, зарад оних који долазе, који морају доћи.
И, ево, послушах га!
(У Великом Гају, 16. рујна 7526.)
(Вршачко горје иза вилењака са звезданом лиром.)
Наша деца нису ваша деца.
Они су синови и кћери живота
који жуди за собом.
Они постижу, али не преко вас.
И мада су са вама, они вам не припадају.
Дајте им љубав, али не ваше мисли,
јер они имају своје властите.
Можете удомити њихова тела,
али не и њихове душе,
јер оне бораве у кући сутрашњице до
које ви не можете чак ни у сновима.
Можете се трудити да будете као они,
али не тражите да они буду као ви,
јер живот не иде уназад, нити стоји.
Ви сте лукови са којих се ваша деца,
као живе стреле, бацају у будућност.
Стрелац види знак на стази вечности,
и он вас савија својом моћи,
да би његова стрела отишла далеко и брзо.
Нека ваше савијање у стрелчевој
руци буде радост;
јер мада он воли стрелу која лети,
Он воли и лук који је постојан
Ово дрво
Окићено пузавицом
Зачињено Сунцем
Наличи на јогина
У положају сиршасана
Ово дрво
Као Затвореник
Јунак
Тарота
Новог доба
Искушава замке живота
Црпи енергије сазнања
Ово дрво
Именујем по истини – Драган и Драгана
Тесно спојени љубављу
Живе вечно – једнотно
-Велики Гај – 15.09,7526-
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Овог пролећа, умро је стари мудри Дуб.
Био је најстарији и најмоћнији дуб у светим вилинским гајевима, отац свих дубова и краљ свих дрвета у целоме селу.
Нико не зна колико је векова поживео!
Негда давно, неки од најстаријих житеља села казиваху ми, да је тај Дуб стар колико и само село.
Под тим сам старим и мудрим Дубом, у раној младости, читао најлепшу љубавну лирику и сневао најлепше снове о љубави што никада умрети неће, о љубави што ће заувек остати млада, дивотна, смерна и чедна попут словенске богиње пролећа у песмама и визијама песника-вилењака.
Под тим сам старим и мудрим Дубом доживео своја најранија буђења и просветљења; под тим сам старим и мудрим дубом, када имадох двадесетак лета, срео и препознао своју драгану, своју вилин-дјеву из једног давно догођеног живота коју сам тражио кроз несагледне далеке светове и многе животне токове.
Овог пролећа, умро је стари и мудри Дуб.
Умро је усправо и дично, стремећи ка божанским висинама и плавим звездама.
Умро је, зацело, онако како и иначе умиру свети словенски дубови и посвећени сунчеви ратници.
(У светим вилинским гајевима, у румен сутон вечерњи, 15. рујна 7526.)
У намери да будемо исти
са што мање разлика у срећи
са своје сам силазио звезде
трудио се да не будем већи.
Цео свет сам држао на оку
да не чини што ти не би хтела
револвер сам носио о боку
спремао се на опасна дела.
Кад си руку пружила за дугом
плако сам од велике части
господар сам ал’ ћу бити слугом –
смањујем се да ти можеш расти.
Шта је после било не зна нико
и за дуго нико неће знати
ја је чекам зна се тек толико
да ми се са своје звезде врати.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 