Реч Пријатеља, Песника, Рода
Владан Пантелић: Милорад Максимовић – Поема о песмама и песнику
Седео сам са Милом и са још неколико песника на обали Вечности где су пре нас седели премудри преци нашег Рода – ствараоци Веда. Тиховали смо усмерени унутарњим чулима у Безкрај и у Вишњег. Ово архивационо пространство Тишине између горњег и доњег круга Осмице Вечности је Извориште – Ведалица за мистике свих усмерења. И тихујући упитасмо се: Да ли су ведске стихове стварали наши прохујали преци, или ми пробуђени, или наши, налик на светлосне балоне, назирући потомци? Дисали смо једносрцо док је Мило, берачем светлобисерних песничких искри, које су летеле, као што ноћу лете свици, хватао их и низао у своју песничку збирку.
Као прави ратник- песник Светлости Мило непрекидно и све јаче пева што се више појачава светло узлазног Дана Сварога. У песмама он прориче и открива старе, али и нове истине, учвршћујући себе и своја сећања на неодустајућем и вечном путу развоја свега постојећег. Читајући његову поезију човек осећа неизрециву лепоту и осећа снагу новог ведског времена, осећа у њима вешто скривене мелеме и кодове мудране. Својим песмама, својим бићем и правим самурајским маказицама од жар челика Мило успешно сече маје, омаје, збуњилице и недоумице.
Мило је песник вила и вилана, ноћних и дневних духова – милодуха, песник птица певалица и разиграних веверица, вукова и јелена, делфина и белих китова. У својим песмама он се обраћа белутку, рубину, аквамарину, камену стаменцу и угаоном камену, обраћа се липи, храсту и бору, трепет јасикама, учтивим буквама, травама и шумама. Обраћа се и свим природним појавама – лоптастим муњама и громовима, белим облацима, Жарку Сјајку, сјају Месеца и титрају светова, одазива се тихом и упорном зову далеких планета Рода.
Дивна и зрела поезија нововедског песника Милорада Максимовића!
Владан Пантелић: Драгану Симовићу
Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,
који битише у свим светима
које је изнедрила Вечна Потка.
Једино га нема у српским читанкама,
које образују потоња покољења.
…Ваљда – што Песник у њих не може да стане…
А р а н ђ е л Р у м е н и х О б л а к а
И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда
И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:
Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?
Видим и знам, знам, знам и видим
Да мислимо, осећамо и деламо
Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:
С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа!
Драган Симовић: Мој пријатељ, Владан Пантелић
Мој пријатељ, Владан Пантелић (Тијање у Драгачеву), већ тридесет и седам година проучава и живи древна знања великих посвећеника Тибета, Хималаја, Сибира, Стриборије; знања древних Ведских Коловена Стриборјана, Белих Срба са Севера, а упоредо с тим, студирао је, посвећенички изучавао, и заокружио, хомеопатију, стекавши тако, у Немачкој, и звање доктора хомеопатске медицине.
Владан Пантелић, заиста, несебично, сва ова знања, стечена и пробуђена, предаје ближњима, држећи предавања и школе по свим србским земљама, желећи да буде што више пробуђених и освешћених Срба.
Зато што верује у будућност, и у посланство, Белих Срба.
Свим бићем својим љуби Род и Родину!
Љуби језик србски, и писмо србско!
Владан Пантелић: С и н
Ја сам злато безбројних руку Сунца
Ја сам сребро и мена нагнутог Месеца
Ја сам тишина што буку смирује
Ја сам милина која те милује
Ја сам ток реке што кривуда и жубори
Ја сам шум лахора на пропланку и гори
Ја сам љуљ ветра што овија гране
Ја сам тежња ноћи да зори и сване
Ја сам Мач који сваку недоумицу пресеца
Ја сам суштина Осмице свих Oсмица
Песма Милорада Максимовића на песму Владана Пантелића ,, СИН,,
И седмица…
И бројева рој свих светих сад
Што плове мишљу и раде рад.
Стих на уснама, суза радосна,
Неисказ неми – величанства тон.
Славуја пев и зоре руд
Бисерни седефом осликани спруд.
Мисао лака и сјај сваке звезде
Морнар кроз небеске водеане свете…
Ја сам онај ко хоћу…брат ми рад да сија јасно а осмех Творца кади свето…
Дивно је…
Ево ватре…сјајна је. Окуси пламене
Вишње свете и Сребрног дрвета
Златне јабуке.
Ја јесам јер Ти јеси.
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Читам записе и гледам – настављамо живот- ми – исти- само нарасли, напредовали, на другоме нивоу..као електрони кад оду на други ниво… нивоа има колико има…има и поднивоа… нивоа поднивоа..
Може бити да Творац једну суштину подели на много њих и пусти у светове.. делови суштине се образују, стичу знања…срећу са својим деловима који су стекли друга знања..и сједињују…сједињују ….
Саме суштине могу своје делове ,,пустити,, у искуство које је потребно стећи….делови се опет срећу, сједињују,,, и обогаћени враћају првобитној суштини од које су настали. Када се, више делова суштина мушких и женских у љубави препознају и тако заједно пут настављају – настали од љубави, крећу се заједно на путу љубави, ка дому љубави – то Творац је сам!