Митолошка бића у обличју жена, која одређују судбину новорођеном детету. Присутна су у веровањима и приповеткама где најчешће одређују прерану смрт.
Представе да човеку, одмах по рођењу, митолошка бића одређују судбину, која се после тешко може променити, срећу се код свих балканских народа, али и код многих других старих народа. Према староегипатском папирусу из XIV в. пре н. е., судбину царевићу одређују богиње Xaтop, код Старих Грка, то су – мојре, код Римљана – парке, код Гала – матроне.
Код Срба у Поморављу, у источним и јужним крајевима Србије, у Банату, судбину новорођеном детету одређују женска митолошка бића (суђенице, суделнице, судије, судбине, присудњаче, ориснице, удуриснице, самовиле), док у западним крајевима то чине мушки ликови, најчешће усуд. Вук Караџић у свом Рјечнику помиње веровање код Срба да je сваком човеку одређена судбина, која се не да променити, илуструјући то причом о узалудном покушају цара да своју кћер спасе од уједа змије, као досуђене joj смрти. Он не наводи реч суђеница, већ само усуд, коју објашњава једино примером из приповетке. И према запису М. Ђ. Милићевића у околини Шапца (друга половина XIX в.), биће које одређује дететову судбину зове се усуд. Исто биће помињу и у Шумадији, Херцеговини, под Фрушком гором, код Срба и Хрвата у Мађарској итд. Код Срба у Хрватској (околина Книна, Карловца, Војнића, Огулина, на Банији, у Мославини итд.) судбину одређује такође мушко митолошко биће урис, рис, или су то уриси (двојица мушкараца обучених у бело, с белим шеширима), или урис и усуд. У Шумадији (Таковци) судбину одређују два бела човека. У извору из XIX в., који се односи на Србе из Крајине, помињу се Урис и Пилат. Према једној приповеци из Петриње, судбину детету одређују три суђенице, али коначну реч даје Урис. По приповеци из Буковице у Далмацији, судбину детету одређују Урис и Упис („… Па упита Упис Уриса: Шта ћемо овоме маломе уписати?“). Код Срба у неким се-има на Банији и у Мославини, такође се помињу суђенице, судилице. Ови подаци говоре да je назив „суђенице“ био слабо познат у XIX в. и касније у западним српским крајевима.
Сплитски писац XV-XVI в. М. Марулић, помиње суђенице под називом ždribnica (која у чему има удео), а писац ХI-ХII в. из Шибеника, И. Т. Мрнавић, као skončanice (мн.) (које човеку одређују конац, тј. крај живота). У речнику сењског писца и лексикографа с почетка XVIII века, Витезовића, посведочена je реч sudnice (мн.), са синонимима parcae, ročnice, nemile. Назив суђенице забележен je и у околини Бјеловара у Хрватској, мада је овдашње схватање суђеницa као опасних бића, која нарочито могу нашкодити мушкој деци, ближе представама која о њима постоје у Хомољу или представама о бабицама (ист. Србија, зап. Бугарска). Да би их отерали, на дно колевке су стављали траву оман. Назив суђенице јавља се код Хрвата у Хрватском Загорју, на Кордуну, у околини Карловца итд.; исто тако и код Чеха у западној Славонији, у околини Дарувара – sudičky. У вараждинској околини у Хрватској судбину одређују sujenice и rojenice; у Истри – vile rojenice (и код Хрвата у околини Карловца, пет вила одређују судбину детета, док у Гњилану на Косову то чине – самовиле). По једном податку, који вероватно потиче из Херцеговине, судбину одређује katilnica (тур. katil „заклети, крвни непријатељ, крвник, злотвор“). Код Словенаца за суђеницe су распрострањени називи sojenice и rojenice.
Код Бугара, бића која одређују судбину детету најчешће се називају орисници (банатски Бугари – вресница; Самоковски, Софијски крај итд. – урисници), затим наречници (у зап. Родопима: речници, реченици, наречип; у средњим и ист. Родопима – наречници, нарешници, наръчници; изузетно – Богови речници). Први назив (уп. румун. ursitoare „суђеница“) познат је у целој Бугарској (осим Пиринскогкраја), а други је распространен на западу и југу земље. У Ћустендилском крају у Бугарској среће се назив суденици. У Бугарској, по правилу, судбину одређују женска бића, мада у појединим случајевима то могу бити и мушки ликови. Тако се у околини Дупнице јављају уричници (три седобрада старца), или у софијском крају урисници (двојица мушкараца); у јужној Тракији појављује се један наръчник итд. У Македонији судбину детету одређују наречници, реченици, речници итд. По веровању из околине Скопља, мушкој деци не одређују судбину суђенице, већ суђеници.
Веровања да судбину одређују мушка митолошка бића, вероватно представљају иновацију, произашлу из хришћанске представе да Бог, анђели или свеци одређује људску судбину. Тако у Пријепољском крају у Србији судбину детету одређују Бог, анђели и свеци, а код муслиманског становништва то чини усуд, кога називају мелек. Представа да свеци одређују судбину детету посведочена је у Хрватској (Банија, Лика, Кордун).
Код јужнословенских народа најчешће судбину детету одређују три суђенице, али у изузетним случајевима могу бити и њих две, пет, седам или дванаест. Ако мушко биће пресуђује, онда се најчешће ради о једном, могу бити и двојица, а у изузетном случају их је шесторца. По спољашњем изгледу, суђенице су сличне вилама. Према подацима из Тимочке крајине, замишљали су их као три лепе девојке с расплетеном косама, одевене у бело. На исти начин замишљали су их и Чеси у Мославини у Хрватској. У околини Лесковца замишљали су их као три жене. И у Малешеву у Македонији суђенице су три жене: једна носи преслицу и вретено, друга књигу, трећа маказе. У околини Вараждина у Хрватској верују да детету долазе три жене округлих лица, у бело обучене, с белим марамама и раскошним огрлицама; по другом веровању, свака у руци држи свећу. Код Словенаца из околине Радовљица детету долазе три лепе rojenice, једна обучена у бело, друга у сиво, трећа у црно. Такође у Словенији, верују да од три sojenice прва одређује младост, друга брачни живот, трећа смрт. Последња је обучена у бело, а прве две у црвено, плаво или неку другу боју. Код Бугара, ориснице представљају као три девојке у белом, налик самодивама, мада њихова доб може бити приказана и другачије – од младих девојака, па до старих баба. По многим веровањима, суђенице су невидљиве, али се могу чути њихов разговори. У народним приповеткама, њихов разговор чује обично једино странaц (пушик, трговац, просјак), који се случајно нашао у кући где се родило дете.
Према веровању из околине Бољевца, суђенице долазе у прве три вечери после рођења детета: прве вечери му судбину одређује најстарија, друге – средња, а треће – најмлађа. Оно што последња каже, прве две прихвају, и то постаје судбина детета. По веровању из околине Ниша, суђенице долазе треће ноћи по рођењу детета и тада решавају његову судбину. Тако се веровало и у околини Лесковца и Врања. У многим крајевима, пак, верују да суђенице долазе прве ноћи по рођењу детета. У неким веровањима, најмлађа одређује најгору судбину с којом се остале сложе, а у другим то чини најстарија.
За долазак суђеница предузимане су одређене радње, као што су чишћење собе у којој je смештена породиља с дететом, остављање понуда, облачење детета, ноћно бдење поред породиље и детета. У Родопима за „дочек“ суђеница прали су судове, чистили собу а на столу остављали бесквасан хлеб, со и мед. Детету би под узглавље стављали сребрни накит или златну пару, а негде и шећер. У Словенији су суђеницама на столу остављали вино и хлеб (у једној кући људи из тврдичлука нису оставили понуде у храни суђеницама и оне су, у гневу, одредиле да се дете утопи у седмој години живота). У Банату (Хере) на столу остављају поклоне, да судије буду благонаклоне према детету: три свеће с црвеним пантљикама и три колача. Срби у Дунавској клисури у Румунији суделницама на сто, прекривен белим чаршавом, остављају три чаше воде, три колача, три букета цвећа, три новчића и свећу. На Косову (Гњилане), детету би треће ноћи по рођењу из повоја ослободили десну руку и у њу му стављали со, хлеб и старинску сребрну пару, а око њега разбацали новац. Или би поред детета остављали мали колач од киселог теста у који су стављали сребрну пару.
За долазак суђеница у околини Ниша, дете je морало имати на себи кошуљу, чарапе и капу. То je била и прва прилика да се „троделним“ одевањем (глава-груди-ноге), дете „уведе“ у свет културе и да се тиме истакне разлика према свему што je дивље, тј. што није на тај начин обучено. У другим крајевима, кроз одевање детета истицана je и друга симболика. Код Бугара су детету облачили кошуљу оца, мајке или бабице, или, пак, посебну обредну кошуљу, на којој би прогоревали отвор за главу. Ујужној Тракији, детету су облачили очеву кошуљу, а везивали мајчин појас. У Скопској котлини дете су одевали у бело.
Долазак суђеница није се сматрао за жељени догађај, па су предузимане и неке мере не би ли се оне отерале од детета. У Горњој Морави на Косову, треће ноћи по рођењу дете би склањали у другу кућу, да га суђенице не би нашле. Поред породиље би остављали лутку направљену од крпа, коју би сутрадан покидали и бацили на раскршће. У Родопима, облачили су пракљачу у мушку одећу и стављали je између мајке и детета да оно „што кажу лоше наречнице, оде на пракљачу“; или су стављали породиљу да лежи на сену у коме би, поред много биљака, био и бели лук. Код банатских Хера детету су треће вечери од рођења остављали слободне ручице (или само једну), да би се само могло бранити од судбина или судија.
Постоји велики број приповедака, с развијеном или мање развијеном структуром, које говоре о одређивању судбине. Неке од њих су грађене на мотивима посведоченим у старим културама Средоземља (у Старом Египту, код Акађана, код Грка и Римљана итд.). Један од мотива je покушај човека да измени већ одређену судбину (отац гради кулу и ту затвара своје дете да би га спасио од најављене судбине (уп. Атила); путник покушава да убије дете коме су суђенице одредиле да наследи његово богатство; човек закива бунар да му се син не удави у њему; одређује сталну стражу детету да га не удави вук итд.). Постоји и мотив „откупа“ животног века младожење, тиме што његова невеста даје део свог века да би продужила његов.
Уочава се правило да се у веровањима и приповеткама, када се говори како суђенице одређују дететову судбину, увек ради о одређивању преране смрти -најчешће везане за дан свадбе. Тиме се открива њихова хтонична природа. Да су оне, у ствари, те које узимају и живот говори и једно предање о свемоћности биљке куманике, из околине Лесковца. Пошто су суђенице пресудиле сиротој жени са седам синова да ће умрети, кренуле су по њу; међутим, како je испред куће била израсла поменута биљка, оне нису смеле ни да приђу. И начин преране смрти, који детету одређују суђенице, говори да су оне, вероватно, и извршиоци пресуде. Наиме, у суђени час, смрт наступа од уједа змије, вука, или, пак, у бунару. Такође, у мотиву да ћe дете наследити имање човека који прислушкује пгга суђенице говоре, исход може бити и смрт тог човека, као казна за откривање тајне хтонског света. У приповеткама, то је осмишљено као неминовност људске судбине, која је одређена на почетку живота. У Хомољском крају у Србији суђенице су демони који изазивају болести жена. По веровањима, оне су настале од жена које је Бог, због зла језика, осудио да лутају по свету, а да не би биле беспослене, дао им је моћ да суде женама. Такође, Бог је светог Петра обавезао да надгледа да ли оне правилно суде. Једном годишње оне се окупљају и пред Огњеном Маријом казују шта је која учинила те године. У веровању се каже да оне нападају жене зато што их је „ђавоља мати“ оклеветала код Бога. Овакве функције суђенице приближавају ова митолошка бића бабицама, а такође и руској удељници (рус. удельница).
Љ. Раденковић
http://www.svevlad.org.rs/bajoslovlje/slov_sudjenice.html
СРБСКИ ЖУРНАЛ 
Нема смрти – постоје путеви којима се крећу наше душе а има их више! Понекад се наше душе сретну …и онда бива необично стање…различити нивои, различити путеви, понекад део захваћен тамом; борба са самим собом највећа је; а тежња савршенству знана свакој је; о да, онда Творац зна да осветли, да нежно упути, да од раскрснице нови свет сачини; суштина онда део себе препознаје, прихвата и за једну душу своју више, богатија је; слива се лагано све једно у друго и путује путевима који постају све дужи, све шири, лепши, пунији, бољи а светло тачкастије али јаче…