Наши су Велики Преци веровали, и знали, да је све у Пра Васељени, не само живо, већ душевно и духовно!
Све што је Велики Дух Стварања сатворио, то је, уистини, живо и духовно!
Свеколика Природа, Свеколика Творевина, од цвета у пољу па до и најудаљенијег звезданог јата, да, заиста, све је то живо, душевно и духовно!
По једном тајинственом учењу наших Предака Стриборјана, Ведских Белих Срба, свакој би души низвођењем у овај свет, на самоме рођењу, било додељено једно Дрво!
Рожданик је наших Древних Предака био сачињен према дрветима.
Дете рођено у то и то доба године, у тај и тај месец, у тај и тај дан, имало је то и то дрво, Своје Дрво!
Веза између детета, а доцније, у одрастању човека, и Дрвета, била је тајанствена и тајинствена.
То властито Дрво било је праслика, прасећање, празнамен, праизображење Дрвета Живота.
И ја се живо сећам својега Дрвета
из ранога детињства.
Рођен сам у Породици, у којој је древна вера наших Ведских Предака, упоредо живела, и прожимала се, са Вером Православном.
Православље је, за мене, одувек било, и јесте, Право Славље, Словенско Право Славље, Србско Право Славље!
Обе те вере, и стара и нова, биле су, и јесу, једна вера, једно те исто Пра Србско Право Славље.
Да, живо се сећам својега Дрвета из најранијег детињства!
Са Њим сам разговарао. Њему сам поверавао своје детиње тајне. Под њим сам сневао најдивотније сне и снове. Њему сам се, и доцније, у младалачком добу, вазда изнова враћао.
После много година, под тим сам Дрветом, доживео просветљење.
Појмио сам и схватио, да Оно за мене има исцељујуће дејство.
Кад седнем на земљу, у само подножје Дрвета, кад наслоним леђа на њега, и када уђем у стање праисконог тиховања, осећам како се од самог врха, низ крошњу, низ стабло, у моју кичму слива и улива исцељујућа и благотворна сила и снага Дрвета.
И, не само то!
У светлосним титрајима и трептајима примам тајинствене поруке које, преко Дрвета, долазе из неких далеких и тајанствених светова. Примам она, скоро поетска, знања и сазнања, која никако другачије, и ни од кога другог, не бих могао да примим!
Та веза у детињству са властитим Дрветом, то прожимање двеју душа, душе Дрвета и моје детиње душе, јесте и предодредило мој Пут Живљења, мој поглед на свет, моју животну и стваралачку поетику, моје биће и суштаство.
Дрво је мене увело у Царство Природе, у тајинствене светове Мајке Земље, у далека сазвежђа и још удаљенија звездана јата.
Моја веза са Мајком Природом јесте тајинствена.
То је праискона песничка мистика, која извире из дубине Пра Сећања, Пра Познања.
Моје унутарње суштаство нема ничег заједничког са западним, са европским, са балканским културама.
По свом унутарњем бићу и суштаству, ја сам Човек Истока.
Можда не толико ни Истока, колико Севера!
Или, још одређеније – Северо-Истока!
Човек Стриборије.
Стриборјанин!
Хиперборејац!
Пра Северњак!
Бели Индијанац са Крајњега Севера.
У зелен-плаветном Кругу Вечерњаче.
Тамо где је Бели Пупак Света.
Моја веза са Великим Прецима иде преко Језика, преко Вере, и преко Природе.
Ја сам своје Бело Србство, оно Пра Исконо, Пра Ведско Србство, открио и познао управо тамо –
на Крајњем Северу, на Северо-Истоку, на Стриборији, на Хипербореји.
Ту је моја Пра Домаја, Пра Родина, Пра Србија, Пра Срберија!
Моја љубав према Србству, моја праискона вера у Србство, происходи и исијава управо из тог древног мита, из тог старовремског предања, из тог песничког сна старијег од свих појавних светова.
Бело је Србство за мене Светост и Посвећење.
О, знам, одавно знам, да ће ово само ретки појмити и разумети!
Само ретки Србски Посвећеници!
Само они, којима је као и мени, Бело Србство, Свето Србство, Завет и Усудба!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 