Верица Стојиљковић: Зором гледам на језеро


Зором гледам језеро … непрегледно 

Видокруг… небо светло  водом спојено

Не постоји граница у даљини

Као Свемир да је застао у трену

Ветрови још спавају у тишини

Поглед и поглед… душа сусрет

 

Са руке полеће птица

Звук лаган,  крила прхут  

О, где неста,…душо.. док птице  погледах лет …

 

Прекида се  питања звон

срце уз срце стаје

застаје живот у ходу свом

срце и срце и око и око 

се препознаје…

 

ти…ја… овде би рекли

у времену скок…

ти … ја … јава као у сну

жар светли

речи се не говоре

а душа и душа… чују!

 

И душа уз душу,  у души, путује

Тамо, где све Једно опет постаје!

 

Драган Симовић: О духовности и о религиозности


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Духован човек није религиозан човек.

Духовност и религиозност нису једно те исто, како то већина људи мисли.

Духовност је много шира и дубља од религиозности.

Духовност произилази из знања, а религиозност из убеђења.

Духован човек људима од овога света делује као религиозан човек, али, у бити и суштаству, он је изнад религиозности, он је с ону страну религиозности.

Духован човек зна, и стога њему није потребна никаква религија – напротив! њега би, КАО ЧОВЕКА КОЈИ ЗНА, свака религија, свака религиозност, само спутавала и сужавала.

На другој страни, религиозан човек јесте човек који не зна оно што зна духован човек, и зато он мора бити религиозан, мора бити верујући.

Он има само веру у Бога Створитеља, али нема знање о Богу Створитељу – ОН НЕ ЗНА ДА БОГ СТВОРИТЕЉ ЈЕСТЕ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ, ВЕЋ САМО ВЕРУЈЕ ДА (МОЖДА) БОГ СТВОРИТЕЉ ЈЕСТЕ ОНАЈ КОЈИ ЈЕСТЕ.

Драган Симовић: БЕЛИ СРБИН ЗНА, И ЖИВИ ОНО ШТО ЗНА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Ја знам свог Бога Створитеља, јер сам повезан с Њим одувек и заувек.

Са својим Богом Створитељем, Господом Сварогом Свемогућим, живим, разговарам, сневам и певам, вазда и увек.

Ми се никада не раздвајамо – никада и не можемо бити раздвојени!

Он је свакога дана, свакога часа, свакога трена са мном.

С Њим полазим на починак, с Њим се будим, с Њим свагда васкрасавам и с Њим се навек изнова рађам.

Мој Бог је свуда са мном: у мојему срцу, у мојој души, у мојему духу, у мојој свести, у мојим сновима и визијама.

Знам и своју Богињу – Прамајку Роду!

И с Њом сам једном засвагда повезан, преко свих сазвежђа, звезданих јата, светова и пространстава.

И Њу, Љубав и Радост моју, у духу и срцу и суштаству својему налазим кад год пожелим – а вазда то пожелим!

Сварог и Рода јесу Једно Биће, Једно Суштаство, Једна Душа, Један Дух, Једна Свест.

БЕЛИ СРБИН ЗНА, И ЖИВИ ОНО ШТО ЗНА.

РЕЛИГИЈА ЈЕ ЗА ОНЕ КОЈИ НЕ ЗНАЈУ.

Ковање


Већ и сам метал носи велику светост, јер је поникао из утробе земље, па се тако особа која га обликује и сам процес такође сматрају светим. Ковачи су одувек поштовани, јер поседују вештину да укроте сиров материјал и уз помоћ огња произведу нове предмете. Тако и у нашем народу постоји веровање да је ковачки занат мистичан а да је ковач чаробник, човек који управља мистичним силама. Око израде магијских предмета ковачи су морали пратити низ поступака, ковање одвијало у ноћи пуног месеца не изговарајући ни реч, док би ковачи били голи. Такође женама је било забрањено бавити се овим занатом осим у посебним приликама када би заједно са мужем и оне ковале. Сви предмети који учествују у ковању добијају посебну моћ, на пример наковањ се користи и као магијска заштита од злих сила тако што га ковач на одређени дан удари чекићем, а верује се да вода која се прелије преко наковња и скупи постаје лековита.
Текст: Милош Костић, Душан Божић

Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Mircea Eliade – „Kovači i alkemičari“, GZH, Zagreb, 1982
Радомир Р. Подунавски – „Традиционално Балканско вештичарство“, Еsotheria, Београд, 2007

Слика:
Душан Божић – „Ковање“

хаџи Никола Новаковић:ПРОЛАЗНОСТ


Прохујао је живот

младост, срећа и лепи дани

 у прошлост су се скрили,

остала је успомена

какви некада смо били

 

 

Давно бејасмо деца,

сада смо себи страни

и никога нема више

од патњи да нас брани

 

 

Несташе сва драга лица,

сва што волела су нас,

бол душу нам кида –

залуд тражи се спас.

 

-2009.година-

Драган Симовић: ЈА САМ БЕЛИ СРБИН – ЈА САМ БЕЛА СРБКИЊА


  ОБЈАВЕ БЕЛИХ БОГОВА ИЗ АКАШЕ

Зашто је важна Свест, Самосвест и Свесност о Белом Србству?

Зато што преко Свести, Самосвести и Свесности бивамо повезани са Боговима, са Прецима, са Акашом, са Мајком и Оцем, са Великим Духом Стварања.

Када кажемо: ја сам Бели Србин, или, ја сам Бела Србкиња, ми тада преко унутарњих титраја и трептаја, које производи та чаробна реч, бивамо усаображени и усагалшени са титрајима и трептајима виших светова, виших духовних, тајинствених и оностраних светова, сазвежђа и звезданих јата.

То је мантра, то је космичка јавка (лозинка), то је тајни кључић који откључава врата скривених божанских одаја нашег Пра-Бића и нашег Пра-Суштаства.

Ако сте Бели, зашто се онда стидите, бојите или плашите да кажете: ја сам Бели (Србин), ја сам Бела (Србкиња), када ви то, уистини, и јесте!

Упамтите: ви сте Бели!

Ви сте Бела Раса из виших звезданих светова!

Нама су кроз векове сви наши душмани најжешће ударали на Славу, Част, Понос, Достојанство и на Дику (Дика је наш Древни Бог Поноса и Достојанства!), па смо од тог вековног ћушкања, ушуткавања и убијања Свести, Самосвести и Свесности заиста и постали ушуткани, страшљиви и плашљиви, те више не смемо ни јавно да кажемо ко смо и чији смо!

Победимо све душмане наше, победимо их за сва времена, у овоме трену, у овоме тренутку вечности; победимо их својом Свешћу, Самосвешћу и Свесношћу и рецимо себи: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња!

Када само три пута ово јасно и гласно изговорите, после тога ће то тећи само од себе, као горски поток у пролеће који се слива низа стене и планине.

Тако ћете, у једном једином тренутку, победити све своје страхове и стрепње, све тескобе и мучнине, све осујећености и фрустрације наших предака који кроз многе векове нису смели гласно и јасно да изговоре своје име, нити да кажу ко су и чији су.

Све док не смете да кажете: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња, ви носите у своме срцу страхове и фрустрације свих својих предака који су столећима робовали или под Турцима или под Латинима.

Оног трена када будете јасно и гласно рекли: ја сам Бели Србин, ја сам Бела Србкиња, тада ће, кроз вас, кроз ваше срце, истовремено бити ослобођени и сви ваши преци, и моћи ће, у оностраним световима, да се узнесу на више ступњеве Стварања и Присуства.

IMG-20150605-WA0007

 

Сњежана Прлић: Малена ода


Славим те, Животе,

У зрацима Сунца

Што продиру свуда

И расвијетљавају ми биће.

 

Љубим те, Животе,

У налетима вјетра

На моје топле усне.

 

Захваљујем Ти, Животе,

На обиљу осјетила

Којима све покрећеш.

 

Грлим те, Животе,

Попут магле

Која чврсто обухвати

Равницу до подне.

 

Славим Те, Роде,

Чија сам карика

Малена и далека.

 

Бултони: УПЛАКАНА ПЕСМА


Написах ти песму и сам се исплаках

Нестварно је шта се деси, па ме страх

Да те нисам миловао, рекао бих сан је био

Додир меки, загрљаји топли, уздах

Не није сан био, пепео и прах

Још осећам дах кад сам те пољубио

 

Није бол, само слатка рана од љубави

Још ме нико, тако усрећио није

Вулкан гори у недрима мојим

Отишла си ал’ ме не остави

Склопи очи па ћеш да уснијеш

Тајно место у мислима својим

 

Где живимо, срећа ти и ја

Газимо цветно поље, прсти уплетени

Нежни звуци, то нам Амор пева

Стреле у срцима, љубавна погибија

Биће да смо једно другом суђени

Небо ће да потврди, гром удари и муња засева

 

14.08.2017 у 01,16 часова

 

 

СРПСКЕ НАРОДНЕ ТУЖБАЛИЦЕ


antologija-narodnih-tuzbalica_slika_o_58402407.jpg
 1
Ката Илић тужи за братом
–
Јој, што си мни се данас, брале,
јој, тако успавао, брале?
Јој, куда си ми се данас, брале,
јој, тако опремио, брале?
Јој, зову ли те данас, брале,
јој, наши роодитељи, брале?
Јој, они су нас, мили брале,
јој, давно оставили, брале.
Јој, а тебе се данас, брале,
јој, они пожелеше, брале,
јој, и себи те приведоше, брале!
Јој, што остави сеју, брале,
јој, сеју сиротицу, брале;
јој, сеју сиротицу, брале,
јој, црну кукавицу, брале,
јој, док је жива, мили брале,
јој, да јадује, мили брале,
јој, ничем не радује, брале!
Јој, зар је мало, или брале,
јој, што ћу туђег оца, брале,
јој, својим оцем звати, брале;
јој, зар је мало, мили брале,
јој, што ћу туђу мајку, брале,
јој, својом мајком звати, брале;
јој, зар и туђег брата, брале,
јој, морам својим звати, брале!
Јој, не ваља ти данас, оцо,
јој, што преведе браца, оцо,
јој, баш када је сеја, оцо,
јој, хтела да га жени, оцо!
Јој, кажи мени, мили оцо,
јој, кад си данас, мили оцо,
јој, брала позивао, оцо,
јој, јеси ли му тамо, оцо,
јој, нашао девојку, оцо!
2 
Ђе си ми се опремио
–
Ђе си ми се опремио?
свекре бане!
тако диван и оружан,
мој витеже!
што л’ с одјелом наресио,
дивни боре!
Ал’ ћеш јутрос у градове,
граде свекре!
да с господом саборишеш,
мудра главо!
Ил’ у брацко кметовање,
биран кмете!
Ил’ за свата од сватова,
дични свекре!
Што си очи затворио?
зло ми јутро!
мудра уста подвезао,
мудри свекре!
дуге руке прекрстио,
снахи леле!
круту снагу оборио,
снажни громе!
нити караш ни милујеш,
зашто, свекре!
Неста кући домаћина,
аох дому!
четницима четовође,
мој четниче!
 3
Ко ће орат пусте њиве
–
Куку Петко – мило чедо!
Што нам кућу ти затвори!
Што ојади тату твога!
Што сагоре мајци срце!
Што остави младу љубу
без никога нигде свога!
Оца нема, мајке нема –
ко ће ти је прихатити?
Кукај, сна’о Петковице,
у тој кући затвореној!
Ко ће орат пусте њиве!
Ко ће копат винограде!
Ко ће чуват беле овце!
Куку туго, тужна туго!
Куку ране на све стране!
Куку муке боловане!
Осташе ти родитељи,
саморани, самојадни,
као главње опаљене!
Куку сна’о – мила кћери!
Што ти ово би суђено
да останеш удовица
да поцрни младост твоја!
4 
Кажи, сестро, мајци мојој
–
Куку мене, сестро моја,
куку сестро – мученице!
Погледај ме јоште једном,
погледај ме, послушај ме!
Ја ћу тебе замолити,
О Румена, сестро мила!
Ти ћеш тамо нашој мајци,
она ће те дочекати!
Рећи ћеш јој “добро јутро!“
пољуби јој десну руку!
Поздрави ми мајку моју!
Кажи, сестро, мајци мојој
да сам жива мученица
од свекрве и од мужа!
А од мужа – пијанице,
што ми псује моје мртве!
Он ноћива по крчмама!
Што имасмо – све продаде,
остаде ми кућа празна!
Кажи, сестро, мајци мојој
нека жали муке моје!
Нек се мајка богу моли
да ја умрем прије вакта,
да не трпим ове муке!
Куку мени – сиротици!
О Румена, сестро мила,
још ми кажи нашој мајци
за брата нам за Спасета!
Спасо нам је много добар,
делија је међу момке!
Често мени он долази,
кори зета пијаницу,
теши сестру у невољи!
Ја све тужна бога молим
да ми Спасо здраво буде!
Ја ћу Спаса оженити
а из дома богатога,
богатога, завидннога,
а девојком много лепом!
 5
Ти си своју крв видео
–
О Стојане – домаћине!
Шта учини зла судбинаа
да погинеш изненада!
Да ти умреш на мукама,
у рукама душманскијем!
О Стојане, домаћине,
ти си своју смрт видео!
Ти си своју крв видео
како тече испред тебе!
Леле, леле домаћине!
на мукама мучениче,
од куршума жестокијех
што ти срце сагореше!
што ти кости издробише!
Домаћине – мучениче!
А на чем ти завидјеше,
те ти живот украдоше!
мене црну оцрнише!
Еј крвниче, бог т’ убио!
Бог ти очи ослепио!
У пеп’о те претворио!
О ти боже, вишњи боже,
а виде ли са небеса
ко Стојана мучки уби?
ко његову крвцу проли?
О ти боже, вишњи боже,
чу ли писку мученика?
Је ли Стојан кликовао,
је ли бога призивао
да убије зле крвнике?
О ви моја сирочади,
примакте се вашем тати!
Пољубите вашег тату,
са њиме се опростите!
Одсад тату ви немате,
одсад сте ми сиротице!
 6
Не дај младост црној земљи
–
Немој, кћери, немој, слатка!
Што си тако по’итала
да оставиш мајку твоју –
да ти кука без престанка
Не дај младост црној земљи!
е је ледна црна земља!
У земљи је црна змија,
црна змија тројеглава –
попиће ти очи твоје!
Кажи, кћери, мајци твојој,
кажи мајци шта те боли,
те си тако намрђена?!
Знаш како ми говораше:
“ ‘Ајде, мајко, за доктора,
неће ли ме извидати!“
Па све гледаш са прозора
кад ће теби доктор доћи
к’о да ће ти здравље дати!
А лекове када узе
много ми се овесели:
“Сад је, мајко, мени боље!“
А кад трећи данак мину,
ти ми проли вруће сузе
и окваси бело лице!
“Еј ти мајко, слатка мајко,
знаш како нам доктор рече,
оздравићу за три дана!
Ево дана три прођоше,
а мени је много горе –
на очи ми тама пада!“
Па се нешто присетила,
па узела пусто ру’о,
пусто ру’о девојачко!
Све је ру’о прегледала
и сузама покапала!
“ ‘Ајде, мајко, окити ме,
за невесту припреми ме –
узеће ме да ме нема!
Молим ти се, мила мајко,
немој, мајко, продавати
то свилено ру’о моје!
Но га даруј, мила мајко,
сиромашним девојкама –
нек га носе и нек зборе:
“Бог да прости Разделину!“
Куку мени, слатка кћери!
Е како ћу заборавит
твоје мудре разговоре!
Како ли ћу, тужна, гледат
твоје младе другарице
Када пођу на саборе!
 7
Тужбалица једне Рисанке
–
Ево данас треће јутро,
Зло ми јутро!
Да те зовем и призивљем:
Синко Вуко!
Испред куће затрњене,
Ух ми вазда!
Не би ли ми долетио,
Мој соколе!
А ти ми се не озивљеш,
Крилат сине!
Траг ти не знам, јав не чујем,
Јад ме чуо!
Ођедох те, оружах те,
Мој делијо!
И цвијећем наресих те,
Мој цвијете!
Мајци пође, пак не дође,
Мајци куку!
Брзо мајку заборави,
Зашто синко?
Озови се, кажи ми се,
Вријеме је!
Да разбереш мајку твоју,
Мајци леле!
Како си се научио,
Пуни доме!
Саморану без никога,
Куку ђецо!
Сва у црно без биљега,
Куку синко!
Ал’ си пош’о у сватове?
Дивни свате!
За ђевера уз ђевојку,
Вило синко?
Ал’ за сватског старјешину?
Пристоји ти!
Ал’ у коло међ’ ђевојке?
Мој делијо!
Да их бираш и вијераш,
Мој младићу!
Себе љубу, мајц’ измјену,
Мајци празно!
Ал’ рад мира у кметове?
Шјајни кмете!
Ал’ с господом у дослуку?
Гранат боре!
Моја вило над вилама,
Дивна дико!
Мој соколе под крилима!
Мајци леле!
Мој стечниче и доношче!
Пунан доме!
Ја јадујем, ти не видиш,
Очни виде!
Ја јаучем, ти не чујеш,
Јад ме чуо!
Смрт т’ уграби приђе рока,
Бог је клео!
Црна земља сад т’ ужива,
Њојзи благо!
Ђе је твоја крута снага?
Крути синко!
Рсом срзни, руком врзи,
Људски рсу!
Отреси се од земљице,
Синко Вуко!
Као соко од росице,
Мој соколе!
Не дотрчи, но долети,
Кам да ми је!
Саморану мајк’ ућеши,
Вила у јад!
Али ти се много бојим,
Срце синко!
Да се мајци вратит’ не ћеш,
Куку леле!
Ти су пути недоходи,
То знам дивно!
Него кукам, и кукаћу,
Жива док сам!
 –
Извори
“Драгачевке – руковет народних умотворина из Драгачева“, сакупио: Никола Ника Стојић. “Калиопа“, Чачак, Гуча 1995.
“Антологија народних тужбалица“. “Народна књига“, Београд 1962.
“Етнографски списи; о Црној Гори“, сакупио Вук Стефановић Караџић. “Просвета“ – “Нолит“, Београд 1987.

Драган Симовић: У Стварању је Љубав


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

01

Ако знаш, ако живиш по законима Творца и Васељене, теби онда не требају ни религија ни црква нити било какви теолози, богослови, жреци и свештеници.

Ти знаш!

Ти си рођен у Знању!

Ти јеси и биваш!

Ти си повезан са Стварањем!

У Стварању је Смисао.

У Стварању је Љубав.

У Стварању је Живот.

Живи Живот и буди Живот!

Не лутај од вере до вере, од религије до религије, од цркве до цркве, од храма до храма!

Све је у теби.

Све је у твом бићу и суштаству.

У теби је све оно што тражиш изван себе.

Што није у теби, није ни у спољноме свету.

Ако имаш Љубав – наћи ћеш Љубав; ако живиш Живот – ти јеси Живот!

02

Дружи се с онима који су слични и блиски теби.

Пронађи своје јато, и буди у свом јату!

Не тражи ни пријатеља ни друга изван својега јата – наћи га нећеш!

Немој да се завараваш.

Немој да упадаш у омаје и опсене вајних а лажних мудријаша овога света.

Људи од овога света, пуни лажног знања, гле! баш ништа не знају!

Упамти: можеш да се дружиш и пријатељујеш само с онима који су из твојега јата и од твојега рода и племена.

Ако на свом путу не можеш да нађеш Белог Србина или Белу Србкињу, па да се дружиш и пријатељујеш с њима, онда не тражи пријатеља ни међу инима, јер их тамо, зацело, никада наћи нећеш!

(Негде у пољима Србског Баната, 17. гумника 7526.)

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни