… и како вриште деца учећи одрасле… …

као љубвеобилан човек нећеш видети двојство…

Отискуј своје срце на свачији осмех
Застани када те буде болнуло

…Мртвоживот није реалност за радост, али јесте за бољку

Своју тврдовратост лечи са батаљоном воде…

…Уживај када ти је најтеже…

 

– Необјављена књига КИЈА МА МУДРА-   

Ти Не разумеш
ово Празно свитање
трње уместо Пољубаца.

На прстима
Жедне испратих
Надање и Самоћу.

Разуздани ветар
разнесе пљусак Хтења.

Ти Не знаш
у шта ће се Претворити

Оно што После
од Мене Остане.

Кап крви Клетвом
из Срца потече

и Написах

Несталу Песму…

„Душа душе моје“ – 2009

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Језик Мајку нису створили људи, већ Богови.

Зато све Тајне Богова и јесу у Језику Мајци.

Сви земаљски извори су сумњиви, варљиви, непоуздани и, надасве, кривотворени; истински и истинити извори-праизвори скривени су у Речима Језика Мајке.

Стога се, кад год желите да нешто сазнате о нашим Боговима, немојте ослањати на земаљске изворе, но на тајне скривене и прикривене праизворе Језика Мајке.

СВАРОГ ЈЕ БОГ СТВОРИТЕЉ.

Он је Створитељ нашег Звезданог Јата, нашег Свемира, и Отац нашег Звезданог Рода.

Само нам Име нашег Бога казује да је Он – Створитељ.

СВА-РОГ!

Наши Преци су за Род говорили – Рог.

Још сам ја у детињству слушао од својих ужичких горштака –  који су сви листом досељеници из Старе Херцеговине – како, кад мисле на Род, казују: Рог.

Бог благословио твој Рог, домаћине!

Сварог је Отац наших Богова и Богиња.

Наши Богови и Богиње јесу синови и кћери ОЦА СВАРОГА и МАЈКЕ РОДЕ.

Перун је прворођени Сварогов и Родин Син, и Њему је поверен наш Звездани Род.

Да непрестанце бдије над Нашим Родом, те да га васпитава и духовно ИЗОБРАЖАВА.

Језик Мајку, као и РУНЕ, Писмо Богова, створио је Перун, и нама предао, да бисмо преко Језика Мајке и Руна узрасли до Богова – те да бисмо били ЈЕДНО СА НАШИМ БОГОВИМА И БОГИЊАМА!

Ово су истинита сазнања из Акаше, а сва ина земаљска тумачења и толковања су варљива, непоуздана и, намерно изокренута и изопачена.

Када ме неко пита: Србине, како се зове твој Бог?

Одговорићу му: Мој Бог се зове СВАРОГ!

 

 

(У Великом Гају, 8. гумника 7526.)

У овој пурпуној даљини
на другој страни срца
силазе одјеци звезданих млека
дуго дуго ме неко чека

 

Мислила сам да ћу заборавити
тебе и себе у наручју очаја
овде у болгласној тишини
пребирам бисерсузе празнини

 

У преливу се боје
са јесењом тугом боре
изађи на боје јесени
из несигурности небодира

 

Небо гледај без страха
дајем те жељи обиђи
ову предрагу пасторалу
наших давних дана

 

Још ћу ти покоју мисао послати
па ћу се вирводом повући
као ономатопеја тиха
из песме о ветру са брега

 

У безначајности као
лист у шуми храстовој и
нота у малој ноћној музици
не претпостављам да се кајеш

 

Опет видим да знаш
док подилазиш како се обраћаш
и постављаш ми знакове које
на путу нико не поштује

 

А ти кад те запитају
како живиш и где је мост
нашег болног спајања
не стиди се им рећи ко си

 

Буди поука неискуснима
а они су се занети љубави
добро намучиле белосвило
изађи поново на боје јесени

 

 

Некакав краљ запроси за свога сина у другога краља шћер, и пошље му књигу иштући ђевојку и уз књигу обиљежје на ђевојку. Кад краљу књига дође и види шта му пише, он рече посланику: „Ја ти, пријатељу, не могу ништа одговорити, док не питам ђевојке.“ По том отишавши к својој кћери каже јој, како је та и та краљ проси за свога сина и послао прстен за обиљежје, „него“ вели „шта ћу му одговорити?“ А она рече оцу: „Одговори му: ако ми не донесе три прстена један од звијезда, други од мјесеца а трећи од сунца, ја га не ћу.“ Краљ каже све ово посланику и пристави: „Поздрави свога краља, и захвали му од мене на питању и моли га, да му не буде жао на одговор моје самосионе шћере, еле јој не могу ништа.“ Посланик се врати и каже својему краљу, шта је и како, а краљ се ражљути и стане мислити, како би добавио ова три прстена, па најпослије тури глас по свему свијету: ко му добави ова три прстена, да ће му дати половину краљевине своје или благо небројено. Али све зафајду. Најпослије краљев син падне у велику жалост, и већ шћаше од јада да се убије, кад тумаривши онако зађе у некаку планину и набаса на једну бабу, ђе украј пута сједи. Он јој назове помоз’ Бог, а она му прихвати: „Бог дај буди, несретњи па сретњи и пресретњи сине!“ Краљев син кад ово чу, он се зачуди и упита је, шта ће ово рећи, а она одговори: „Ти си био пропао, али си наишао на љекара, који ће те – ако Бог да – од те муке избавити.“ Тада он поче да јој казује, шта му је, а она му не даде, него завика: „Доста, доста, ја знам што ти је, него узми ову траву што ми је у њедрима, те је у своја њедра стави; рашчешљај ми косе и пушти ми половицу спријед а половицу низ плећи, пак до довече остани овђен код мене.“ Он је послуша: узме јој траву из њедара и стави у своја њедра, па расплете јој косу која паде по долини сва црна као угаљ, само ђеђе која сиједа. А кад би испред вечера, рече баба краљеву сину: „Прву звијезду кад угледаш, извади ту траву из њедара и реци: дај ми Боже прстен.“ Он тако и учини, и тек што изрече што му је рекла, звијезда се узигра, те предањ прстен паде и у њему она иста звијезда. По том рече му баба, да пази кад изиђе иза горе мјесец, па да исто учини. И он учини, и прстен му паде и у њему мјесец. А кад би у јутру прије сунца, рече му баба: „Пази добро, кад успомаља сунце, па кад помоли, гледај га кроз моје косе, докле са свијем изиђе, и три пута реци: „Претвори ми Боже од ове косе прстен као сунце!“ Те он тако учини, и тек што трећи пут завика, проврже му се од онијех коса прстен сјајан као сунце. Пошто краљев син овако добави сва три прстена, упита бабу: „Шта сам ти дужан?“ А она му одговори: „Ништа друго, него доклен си жив, да се за моју душу Богу молиш, јер ћу ја до мало дана умријети, и да не казујеш никоме.“ Потом јој краљев син захвали и у руку је пољуби, и с њом се опрости, и дошавши дома каже све својему оцу, а он с онијем прстенима пошаље к ђевојци, и она пође зањ и с њиме се по закону вјенча.

Извор: (Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 227–229.)

 

 

 

И ако ништа не радимо, већ седимо у свом врту и тихујемо, сневамо, маштамо и размишљамо, ми, ипак, радимо нешто најлепше и најдивотније у Васељени – радимо на себи, на својој души, на своме суштаству, на свом духовном узрастању.

Нама је тежак и мукотрпан рад наметнут од паразита и рептила, а да тога нисмо ни свесни.

Ми девет десетина својих послова обављамо за паразите и рептиле, а само једну десетину – за себе!

Паразити и рептили управљају свеколиким људским родом, као и свим пословима људског рода, присиљавајући га да ради за њих – рептиле и паразите – до изнемоглости.

Творац је човека створио зарад стварања светова и уметничког стваралаштва, а то су: тиховање, сневање, маштање, размишљање, певање…

Ми смо најмилији Творцу управо онда када радимо на себи, на својој души, на свом суштаству, и кад из нас исијавају најлепше мисли и најдивотнија осећања.

 

 

Окрезавио
од старости и птица
– сунцокрет.

∞

Човјек и пас,
у јутарњој шетњи.
Замишљени.

∞

Бјежећи од
вјетра, лист нађе заклон
у плитком рову.

књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

Не могу те сустићи

Ти летиш – ја пузим

Ти певаш – ја причам

Ти видиш дно  –

Ја једва талас познам

Ти целиваш – ја гребем

Ти познаш цели свет

А ја ни имена не знам

Самоћу своју шаљем ти
У златној кутији снова
И оку голуба писмоноше

Голубу прозор отвори
У свом оку

Златну кутију спусти на длан
Да осетиш тежину сна

Самоћу уплети у косе
У гнездо самоће ти исте

А све – да не заборавиш
У погледу пут
Који те мени води