Вечерње светло пригушено, тихо
Обасјај ме љубавним зрацима
За све прошло, неважано, опрости
Чак и кад мрљу видиш у знацима
Чак и ако због прошлог сам тужна
Обасјај ме љубавним зрацима
Све ћу сузе у букет да вежем
Лепљив траг им шакама да стежем
Динка се са тим момком упознала тринаестог дана у месецу. У пламеној љубави у стану број тринаест, време је стајало, стајало, а онда се почело развлачити, најпре лагано и лењо,а онда се трзало, грчило, бубрило, прекидало, пуцало. У прочишћавајућој агонији Динка је, најпре, наслућивала, па потпуно спознала, да је тешко и немогуће волети поробљеног човека. Човек који се дрогира или пуши или пије – није свој, његово прељубубничко распињање између живота и немилосрдног господара је вечно.
У њеној глави то осећање је бубњало, бубњало и непрекидно се вртело. И раздирало, чупало, раздирало – стомак, грло, груди, срце, цепало лице. Син, плод љубави и дар богова, рођен је, такође, тринаестог дана. Донео јој је радост, донео дуготрајну једнострану бригу, донео радост. И тражио љубав и бескрајно стрпљење.
Динкин момак је, после исцрпљујуће борбе са болешћу и дуге, дуге агоније, отишао на страну лица, дана тринаестог, са тринаестог спрата.
. . .
Већ дуго сам на овој планини – пирамиди која се надсијава. Тихујем и непрекидно тражим познате обрисе. Појављују се у паровима, појављују се у групи по три – четири, а јутрос их је било чак дванаест. И дуго су треперили на хоризонту, пркосили. Али тринаести се није појављивао.О, где си, где си, где си? Скриваш ли се иза језера или иза високе
планине која га надкриљује, или си потпуно распојасан у неком доњем свету, или си се шћућурио у моме срцу?
Узео сам у руке тринаест ја-ја-стих и сјајних кремен каменова који су изникли испред мојих очију и почео их зналачки кресати један о други. Преплавио ме пријатни мирис раног детињства. Искре су полетале ка језеру и гасиле се… прва, друга, …, дванаеста… Тринаеста је застала тачно испред мог трећака, а онда се упутила преко језера. Није се угасила ни на другој обали, засијала је
још јаче и попримила лик Динкиног момка, одстојала, одстојала, одстојала, а потом тренутачно нестала иза планине.
Расплео сам свест и расплео ноге, и кренуо низ литице на ново поприште. Рећи ћу већ сутра Динки, већ сутра ћу јој рећи, да ће нам успети сва пшеница коју смо посијали у свести и да нам амбари никада неће сатрулити. И превешћемо ум маловерни, ту пустињу непрегледну, путем поломљених магли, преко изгорелог времена, на другу обалу језера. Успут ћемо обележити све сокаке, поправити распрсле видике, исправити увијене кичме и настанити се у свету тринаесте искре. А када се добро одморимо, засукаћемо рукаве и поплочати језеро и разлике међу световима неће бити.
Признајте себи,ако не можете
другима…
Пут који се одаје безнађу…не води у
бестрагију.Земљу обећане преваре
где сви иза свакога роваре.
Пристали смо да у сопственим
бродовима,будемо слепи
путници.Блага на чување дарујемо
пиратима,здравља на неговање
поверимо пијанцима.
Није глава без
тела,обезглављена…него
лоботомирана Није прст на челу
знак за осету додира.Него превара да
се преврће по мислима.
Снага једнога постаде слабост
многих.Клонуле душе које гладују да
се лажно радују.Па купују,трпају
узалудне пластичне снове.Трули све
убрзо јер их бахато поткупио…онај
који им све џаба продао.
Када смо пристали на очајање?Без
права на покајање!Када смо
пристали да чекамо у реду да душу
заложимо?Осмехом смо могли
све…Љубављу СвеМир да се
покрене…
Трампили смо оне који ће у
ВЕЧНОСТИ да живе УВЕК…
А ми?
Имамо ли снаге да се представимо
себи?Без онога шта сам…Само ко
сам…
Почните са-ЈА САМ…
Онда је пут лакши,кораци
спретнији,Ви паметнији….Кормилом
управљате ви!
А лажни сјај и пластика?То иструли
јер…
нема посматрача,лепљивих
прстију…Пепео одлази пепелу.
ВРЕМЕ ЈЕ!!!
Одлучити се.Све има своју предност
ал само једно има ману.Грешка није
није случајна него НАМЕРНА!
Основна обућа већине становника у селима Србије до прве половине XX века били су опанци. Кожна, лака, плитка обућа, равног или олучастог облика састоји се од стопала, лица и опуте или каиша за везивање. Од основне форме, комада коже величине и облика стопала, који је у прошлости задовољавао елементарну човекову потребу за заштитом стопала, на простору Србије у вишевековном трајању развило се неколико врста опанака.
У зависносги од употребљене врсте коже и начина израде, израђивани су и ношени: пресни опанци од неуштављене коже израђивани у кућној радиности; црвени опанци или црвењаши од полуштављене коже, рађени мануфактурно и ђоновски (грађени опанци) и опанци капичари од уштављене коже израђивани у опанчарским и обућарским радионицама широм Србије.
Пресни опанци су прављени од непрерађене, само усољене и на сунцу осушене говеђе, свињске, козје или бивоље коже. Кројени су према облику и величини стопала, а опутом провученом кроз отворе или омчице дуж ивице формиран им је облик и причвршћивани су за ногу.
На простору Србије, има две врсте опанака: прешњаци и врнчани. За разлику од прешњака, чије је лице веома плитко и често само делимично покрива горњи део стопала, врнчани опанци имају лице од врнчаница – опуте, које је могло да буде, плиће или дубље, украшено или без украса.
Пресне опанке претежно је носило сточарско становништво у планинским пределима динарске и централнобалканске зоне.
Ова врста опанака потиче из најранијег периода људске цивилизације и трајањем у континуитету, кроз средњи и нови век ношена је од крајњег севера (Естонија ) до крајњег југа (Грчка ) Европског континента. На Балкану је ова најједноставнија обућа, израђивана, и ношена као радна обућа све до прве половине XX века.
Народни називи за опанке од непрерађене коже су: пријесни, пресни, прешњаци, сировари, шиваћи или кртице.
Црвењаши су добили назив по боји полуштављене говеђе коже од које су прављени. Изгледом су били слични врнчаним опанцима, мада јачи и бољи. Почели су да се израђују у Ужицу средином XIX века. Ужице је постало центар из кога се њихова израда раширила и у друге крајеве Србије.
Опанци капичари се састоје од ђона, лица, дела за петом и каиша за везивање. Лице од једног комада коже као капак покрива горњи део стопала па су према томе опанци добили име. Највише су израђивани и ношени у панонским равничарским пределима, граничним посавским и подунавским областима. Називани су још и банатски, пречански, швапски, лубаши и заклопљени опапци. Били су саставни део новије ношње панонског типа, а сматрамо их елементом европске културе у култури одевања Панонских Срба.
Ђонаши или грађени опанци су прављени од уштављене говеђе коже. Састоје се од ђона, лица, врха и каиша за причвршћивање. Лице је исплетено од танко исечених трака мекше коже (премет и преплет). Од њиховог односа зависило је да ли ће опанак бити прост, полупокривен или покривен. На простом опанаку преплет је био урађен средином и дуж ивица, а на покривеном, целом ширином. Највише су ношени прости опанци.
Врх је најизразитији и најпрепознатљивији део грађеног опанка. Настао од набора при обликовању ђона, постао је његов главни украс. Према облику, величини и начину на који је савијен врх опанка, разликују се типови опанака. Правило је да је на женским опанцима мањи или да га нема, као на опанцима у источној Србији.
Бројни локални називи за грађене опанке сведоче о њиховој општој прихваћености код српског становништва. Опанци најчешће носе име краја у коме су израђени или пак име означава неку њихову особину. У Србији су ношени шабачки, ваљевски, ужички, шумадијски, космајски, качерски, колубарски и моравски опанци али и носке, мрки, килаши, шиљкани, кукичари.
Грађене опанке у Србији занатлије израђују од друге половине XIX века. Првобитно су били обућа за свечане прилике. Касније, уступајући место савременој фабричкој обући, постали су углавном радна обућа.
У западној Србији више су израђивани и ношени грађени опанци, а у источној пресни.
|
Вера Шарац-Момчиловић |
Наш народ путује кроз време
од Постања
Иде, посрће, устаје,
крвари, рађа се и не предаје
Иде
путањом синусоиде…
Носи своје бреме
између клања и орања
од неправде јаре уста му бриде.
Имамо падове силовите
и узлете виловите
голема изгинућа
и силна достигнућа.
Кад смо на дну синусоиде,
учини нам се
дошао је крај свих крајева
и да нема избављења,
да нам следе пука погубљења,
и да смрт Рода се спрема
кад оно обрт настане,
здруже се браћа и Род састане
упрегнемо све своје силе ,
прискоче нам у помоћ анђели и виле,
и избавимо се… кад наде већ понестане
Тако је и сада …
Страховлада влада
сабили су нас на ниске гране,
притисли гвожђима на све стране
натоварила се читава васиона на нејака плећа,
чини се никад гора и никад већа….
Готово да смо као народ балдисали ,
мисле да смо капитулацију исписали,
ал’ варају се душмани худи!
Сад је дошло доба храбрих људи
и време да збацимо намета бреме,
да се Жар-птице из тврдих љуски испилимо
и свој својој моћи нанова искрилимо
и до небеских висова узлетимо,
као витези пут славе полетимо,
да се избавимо од тиранског стиска
и великог даждевњака вриска
да живимо као господари своје судбе,
а не као вазали и слуге.
слика – рад Оливере Лоле Аџић
Тамо негде
иза свега –
иза ноћи, иза дана;
иза ветра и тишине;
иза звезда и сунаца –
видим да се Ново Небо,
да се Нова Земља рађа –
из Светлости дивот-вагри
што бризга из ПраИзвора
над свим тајним световима,
над свим Божјим
створовима.
Тамо негде
иза свега –
с ону страну зла и мржње;
с ону страну свих обмана;
свих превара и опсена –
видим да се Ново Биће,
да се Нови Човек рађа –
из Љубави од Милине
ОцаМајке Родитеља,
ОцаМајке ПраСветлости
што су Једна Душа Света –
свих светова, свих векова;
свих небеса и сунаца;
и свих звежђа
и сазвежђа.
Тамо негде
иза свега –
иза горја и обзорја;
иза зорја праскозорја;
иза буна и ратова;
иза плача и лелека;
с ону страну свих прогона,
и свих мука овог света –
гле! Нова се СрбИрија,
Дивот-Земља Свих Србаља,
из Празнине Божје рађа,
да столује и векује
под звездама
и сунцима!
Белина … отвара се…
ничег нема до … ње … белине.
Чини се да душа је ствара …
или можда … срце…
Белина, ветар што лута
да пробуди уснуло лишће,
додирне траве и помилује … птице.
Белина … река што
тече и стоји у истом трену…
нема тела … нема границе …
Мир Свемира све мири.
Видим непостојећег времена ,,, белину.
Ох, нежност кида задње
тамне чини …слобода
воде, ватре, ветра и камена
топи се у овој белини.
Само срце , , , Пулсира
у љубави топлини
Шта шапну док
о стене ударају?
Моћни и питоми
као прва љубав
Вековима обликују обале,
увале, хриди,
ти смели вајари
неспутани формом
Враћају ли се
невини или окаљани
у бескрај водени
омеђен небом?
О каквој вечности
смртнима говоре?
Сведоци пловидби
борби и помора
Сапутници морнара
сабеседници ветрова
миљеници природе
што за тишином чезну
шта ли шапућу…
Испред мене почиваше чист лист
Али кап крви паде, ту остаде траг
Испеван у твоју част
Том приликом настаде овај стих
Јутарње руменило, рађајућег дана
Мирише зора поред мрких четинара.
Док пишем у мени гори сећање сада
На мирис косе и њеног загрљаја.
Испод густе крошње сенке бора тамна
Љубих ту лепотицу коса златна.
Док кап зоре у њеној зеници ока плава
Букти пламен! Сунчевих зрака загрљаја
Убрах ту дивљу ружу, тражећ за лепотицу дар
Ах! Каква грешка, не знајућ за њен јар!
Оштрим трном ме за срце рани
Отрова ми крв, али стихови славни!
Све ме ово подсећа на стих неопеван
Песничку смрт и романсу из далеког краја
Где песник јадан, поред шуме тражећ стих
Рани се на ружин трн!
И сада крвљу мојом
Хартију белу украсих. Овом
Тужном тону, дадох сретан крај
Још увек ме прати тај ружин јар!
Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?
И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.
И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.
И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.
