Тимочка Бела Вила: Сретнеш ли ме ….


Сретнеш ли ме
Не мој застати
Пошаљи осмех
Да прати ме
Сетиш ли се
Не мој звати
Пошаљи мисао
Да облети ме
Ухвати ли те
Страх
Љутња
Милина непозвана
Тишина мелодична
Откуцаји
Обриса двеју душа
Које се сретоше
Једном
У долини
Сунца
У хладовини
Бреза
У речима
Једног песника
Исто тако
Чежњивог
Посусталог
Под светлости
Свећа
За душе писао
Није се уморио
Рука не задрхта
Само једна
Суза врела
На папир паде
Светлост нежна
Помилова јој
Чистоту
Доби сјај
Удаљених галаксија
Једном нађено
Не престаје
Само пут
Кроз векове

Тајне старих Срба – девојачко коланче


Круцијално обележје националног и етничког идентитета за сваког човека, бар у прошлости, била је његова одећа, односно ношња. Међутим, ношња није служила само за обележје националне или етничке припадности, већ је она, по строгој форми кројних облика одеће, слагању делова одеће, строгоформалној геометријској орнаментици, изузетно стилизованим везовима цветних мотива и устаљеним колоритом одабраних боја, служила и као обележје времена и простора у коме је стварана и ношена, представљала трагове културно-историјских специфичности у развоју једне националне или етничке скупине од момента њеног настанка.

Сваки део одеће, својом визуелном формом, геометријском орнаментиком, цветним мотивима, богатством суптилних и раскошних украса савршене израде и фино слагање боја, крије неку поруку о социјалном статусу жене или мушкарца, верску или националну припадност онога који га носи а често казује и о неким култуно-историјским чиниоцима кроз далека времена и на широким просторима.

Такав је случај и са деловима ношње Старих Срба из Русеничког Подгора.

На ношњи Старих Срба Русеничког Подгора ништа нема што је случајно или произвољно навезено од стране везиље. Чак и боје су се користиле у складу са одређеним обрасцима који су пратили старост, пол и социјални статус жене или мушкарца. Сваки вез има свој смисао и своје значење.

Везови Старих Срба су се груписали у две основне групе: „бајраке“ (не „барјаке“) којима се исказивала национална, верска и етичка припадност и

„шаре“ којима се исказивао социјални статус жене или мушкарца.

Неки везни мотиви су били обавезни за један одређени, кључни, истурени и видни део одеће и нису могли бити замењени другим везовима. Такав је случај са женским „коланчетом“ Старих Срба Русеничког Подгора.

Коланче је платнени појас чија је спољна површина извезена милиметарском перлицама („манистрима“ а по старом „монистрима“), тако да у потпуности покривају платнену површину појаса, а распоредом њихових боја се добија својеврсни мозаик са везовима познатим као „бајраци“ и „шаре“.

„Коланче“ је девојачки или „лазарички“ појас и носе га девојке до удаје. Оно што завређује пажњу јесте везни декор коланчета, где доминира осмокрака звезда са устаљеним колоритом од, претежно четири боје (црвена, плава, бела и жута), односно осмокраки крст као незаобилазни детаљ који су, на јединствен начин рукотвориле Српкиње Русеничког Подгора и, из генерације у генерацију, транспоновале овај везни образац у облику сложене геометријске фигуре, у науци познате као октограм.

Осмокрака звезда, као везни мотив се могла наћи и на другим деловима одеће, али на коланчету она је била неизоставна и незамењива, и у комбинацији са шестолисним цветом.

Зашто баш на коланчету? Да ли зато што је симбол звезде („северњаче“, односно „Polaris“) која је центар неба (Великог Кола, Кола Сварога)?

Неоспорно је да је у словенској митологији, па и митологији Старих Срба са простора Русеничког Подгора, осмокрака звезда била симбол Поларне звезде (северњаче), звезде која је, по њима, центар неба око које се окреће звездано небо, или како су га, у прошлости, они називали Коло Сварога. По том колу су они рачунали и време, односно имали свој календар. По овој митологији Бог Коледо је Словенима пренео науку о Великом Колу (Колу Сварога), и направио први календар (дар Коледа). Коледо је дао људима календар када је Поларна звезда (Купала) пресецала нулти меридијан. Након прорачунавања времена када се то догодило, добија се 6530. година пр.н.ере са осцилацијом од 30 година.

Присуство симбола Поларне звезде на коланчету Старих Срба упућује нас да корене, односно старост Старих Срба треба тражити у периоду око 6500. године пре Христа, односно пре око 8500. година, збирно са годинама после Христа.

 

 

Извод из текста Сање Бајић – Тајне старих Срба – девојачко коланче –

Извор- интернет страница „РАСЕН“

Драган Симовић: Пут у Вечан Живот


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Какви смо овде, такви ћемо бити и у оностраним световима.

Ако смо добри овде, тамо ћемо бити још бољи; ако смо лоши овде, тамо ћемо бити још гори.

Нигде ми нећемо бити бољи, ако, овде и сада, не чинимо ништа да будемо бољи.

Ово је време свеопште безвољности, млитавости и тромости.

Свуда се око нас, па и у ваздуху, осећа умна и духовна лењост, болесна равнодушност према свима и свему.

Људи су већ почели да мрзе саме себе, да се гаде самима себи.

Самомржња је најстрашнија мржња.

Ко мрзи самога себе, тај мрзи сам Живот и Творца Живота, као и сва сушта бића у свим световима.

Створитељева Љубав према нама превазилази све љубави, све мудрости и све тајне у Васељени.

У трену Стварања и Рађања, Ми смо даривани највећим и највишим Дарима Своритељевим: да се самоваскрсавамо и самопрепорађамо, да навек изнова стварамо и рађамо саме себе, да самима себи будемо Богови и Богиње, те да су нам заувек отворени сви видљиви и невидљиви Пролази ка Извору Живота и, надасве – Пут у  Вечан Живот!

 

Драган Симовић: Надмоћ Белога Србства


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Видљива је Надмоћ Белог Србства свуда и у свему.

Чега год се лате Бели Срби – бивају Надмоћни!

Надмоћни једнако у поезији, књижевности, музици, уметности, науци, спорту, војевању, ратовању…

Бело Србство је Надмоћно, Непобедиво и Неуништиво.

Бело Србство ће живети и кад сви други родови и све друге расе заувек нестану!

То знају паразити, знају гмазови, знају владари из сенке, знају све ине ниже расе људскога рода, те стога већ тисућлећима и еонима воде све врсте ратова за уништење Белога Србства – но, Бело Србство бива Неуништиво, јер је Надмоћно!

Ма колико год да се рептилским генетским инжењерингом произведе лажних срба – Бело Србство и даље остаје: Надмоћно и Неуништиво!

 

 

Роса: Кад не могу да спавам у бесане ноћи…пишем…


 

Немам роде, …     где да одем!

Нико ме не чека,  од рода мог!

Кућу у којој живех  сам увек звала ,..

 концетрациони логор,  број 19…

 

Мој отац …  најстарији син,

са траумом из  другог рата…

продаде сво наследство …

дедину земљу … најбоље њиве ..

буд-зашто…

 

 

А деда…Драгић  … испашто… 

 и би убијен у аустријском логору

смрти- Маутхаузен …  тако млад…

и остави … четворо  сирочића  и

бабу саму , ..младу удовицу….

 

А ти … мој полубрате од мајке,  мали Мићо!

Удави се у Ветерницу реку,  са само три године.

Рођена сам после тебе …и  

никад  те нисам упознала .. и ..

УВЕК СИ МИ НЕДОСТАЈАО

 

 

А ти,   моја полусестро  од оца,

тужна Нено, …

младу те уби из пиштоља

твој муж …  траума  из овог,

 последњег,  наметнутом нам рата!

Оста једно дете иза тебе…

 без оца и без мајке!

 

 

Толико ратова… толико трагедија,

 толико рањених срца и душа…

Бог би  заплакао… када би знао …

Драган Симовић: КАЖА О БЕЛОМ СРБИНУ – ЖИВИН ПЛЕС


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Ево мојих најновијих увида из Акаше, па ви просудите сами.

Новак Ђоковић је расни Бели Србин.

Као расни, самосвесни и самобитни Бели Србин, он је на свом дејственом пољу НЕПОБЕДИВ.

НЕПОБЕДИВ је, наравно, сваки расни, самосвесни и самобитни Бели Србин на својему пољу стварања, дејствовања, играња и борења.

Зашто је НЕПОБЕДИВ сваки расни и самосвесни Бели Србин?

Зато што је тајинствено, овострано и онострано, повезан са Галактичким Језгром, са Ритмом Космоса и Васељене, са Извором Живота и Стварања, и зато што је за Њега – расног и самобитног Белог Србина – све што чини, дела и ствара –  космички плес – ЖИВИН ПЛЕС.

Али, АЛИ (ово АЛИ наглашавам), Новак је, будући расни и самосвесни Бели Србин – Србин Хиперборејац и Аријевац – био, уистини, велико „искушење“ и велики „изазов“ за све рептиле и паразите у свету, за тајне и мрачне владаре из сенке, као и за ине језуитско-ватиканске хибридне нације, нације вештачки и лабораторијски створене од белосветског олоша, смећа и отпада, те је морао, на овај или онај начин, да буде што пре, и заувек, макнут са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА.

Једна од најпотуљенијих раса људскога рода (а то су Англи, Брити, Енглези), раса најоданијих слугу рептила и паразита, добила је задатак, да, на све могуће и немогуће начине, макне Новака Ђоковића са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА по не знам све коју цену!

Против Новака је вођен и јавни и тајни рат.

Онај тајни рат, рат на свим невидљивим и оностраним пољима, јесте много потуљенији, прљавији и, наравно, опаснији.

Новака су рептилски душмани једноствано присили, приморали и, буквално, уценили, да мора да сиђе са ГЛОБАЛНОГ ТРОНА – но, не да сиђе дично и достојно Белог Србина, већ да глуми пораз за поразом, да буде исмејан, понижен и повређен до краја.

Много пре тога, схвативши које се све најпрљавије игре воде око њега а против њега, Новак је намеравао, да достојно и часно Белог Србина Аријевца, изиђе пред медије и камере и објави, како је из неких виших разлога одлучио – будући да је доказао како је НЕПОБЕДИВ – да заувек напусти БЕЛИ СПОРТ, те да се посвети духовном развоју, како властитом тако и своје породице.

Али (опет АЛИ), то му није дозвољено, чак му је и запрећено!

Јер би, у том случају, Новак био победник, ликовао би и тријумфовао достојно Белог Србина, а ОНИ би (ОНИ: паразити, рептили и све ине рептилске и паразитске нације) били поражена и губитничка страна.

Све оно што се после тога одвијало пред нашим очима, бејаше само ПРЕДСТАВА-ФАРСА за „луду ђецу“, за неосвешћену и бесловесну светину и руљу, за јавност чији је ум и дух давно поробљен.

Да закључимо: НОВАК ЈЕ НЕПОБЕДИВ, али је морао да глуми све оне поразе, зато што су били уцењени и он и свеколика његова породица!

Ја писах што видех и сазнах од својих тајних и оностраних обавештајаца преко Акаше, а ви просудите сами!

 

Мирослав Симовић: ПУТ КА СРЕЋИ


Док облаци лутају изнад мене,

тражећи свој пут,

моја срце мирно снева,

желећи ведрину и лепоту,

духа свог.

 

 

 

Међу зеленим ливадама

где лаган ветар са природом се игра,

спокојан седим  и у мислима тражим

свој пут.

 

 

 

Пут наде и воље где сунце вечно сија,

а шума скровиште да ми буде,

где је нада вечна, а љубав се дели на све људе.

 

 

 

Јутра која су вечно лепа, а биљка свака род,

мисли које се вечно деле,

а осмех сваки као највећи плод.

 

То је пут праведности и старе мудрости,

пут предака,

то је пут кући.

 

Босиоче, цвете мио…


article419

Јосиф Панчић је оставио први и до данас најлепши и најпотпунији опис босиљка:

“Ова је биљка нашем народу осим многих других, које су раста виђенијег, цвета и мириса лепшег, најмилија, чему је узрок тај што босиљак прати Србина кроз све озбиљније прилике у животу, од рођења, где се младенцу кита босиљка у освећеној води до узглавља меће, до смрти, где му сестрина, или болеће које сроднице рука босиљак на гроб посади ” (Ботаника 1868:251).

Веселин Чајкановић истиче да босиљак “ игра изванредно важну улогу у магији, религији и култу, у медицини, у поезији српског народа ”. Наводи и пример из некада популарног романа Чедомиља Мијатовића Рајко од Расине, у коме сиромашна жена ни за какав новац неће да да саксију босиљка, али кад је сазнала да је босиљак потребан да се стави поред једног погинулог Србина дала га је бесплатно (Речник народних веровања о биљакама, 1985:41)

Босиљак – (Оцимум басилицум Л. – Лабиатае) прати сваког Србина кроз све озбиљније прилике у животу од рођења до смрти. Босиљак је Божји цвет и прво се у врту посади он, па тек друго цвеће. На Богојављење, у воду која се ујутро доноси са извора, стави се босиљак, па се истом сви укућани запоје. Освештаном водом свећеник кропи вјернике и благосливља уз помоћ босиока. У води у коју је потопљен босиљак купа се родиља послије порођаја, као и новорођенче до 40 дана.

О Божићу се извор са којег се пије вода кити босиоком. Стари Срби и Србкиње,кад иду у цркву носе струк босиока и стављају га поред иконе. Два дана у години су посвећени босиоку: Св. Макивеј и јесењи Крстовдан,када се босиок бере и посвећује.

„Душа му на босиок мирише“ каже се за доброг човека.

 

http://www.planeta.org.rs/30/10lekovitobilje.htm

Драган Симовић: Кажа о вилењаку са звезданом лиром


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(Посвећено свим оним Белим Србкињама које су толико пута, кроз еоне, спашавале и васкрсавале наш свеколики Звездани Род. Њима Слава и Част!)

 

 

Вилењак са звезданом лиром може да се роди (да се оваплоти, да се утелови, да се инкарнира) само у племену Белога Србства.

У иним племенима и иним родовима никада се не инкарнирају вилењаци са звезданом лиром.

Вилењаци са звезданом лиром јесу највиша и раса и каста плавих вилењака.

Они су повезани са звезданим и духовним бићима Трећег (Унутарњег) Неба.

Бело Србство је Сварогова Повезница унутар свеколиког људског-човечанског рода – како на Мидгарду тако и на иним земљама нама блиских или сродних звезданих јата – те се отуда ова раса и каста плавих вилењака инкарнира искључиво у Беломе Србству.

02

Вилењак са звезданом лиром није обичан песник, и, надасве – није само песник!

Он је изузетна и повлашћена каста, повлашћен род међу песницима.

Он је, превасходно, миљеник и благовесник Белих Богиња!

Да, миљеник и благовесник – илити гласоноша, гласник –  Белих Богиња, мада је, истовремено, и у великој милости Белих Богова.

Он пева о вечним љубавима и тајнама живота без почетка и свршетка, што му, кроз снове и визије, пројављују и откривају Беле Богиње.

Сваки вилењак са звезданом лиром има једну, само своју, Белу Богињу, чији је он вечити штићеник и миљеник.

Ту своју Белу Богињу, која њега води и штити, вилењак са звезданом лиром не сме никоме да открива.

То је Завет Молчања илити Тајна Тајна за сва времена, између суште-дотичне Беле Богиње и суштог-дотичног вилењака са звезданом лиром.

03

Будући да се вилењак са звезданом лиром не сналази у свету људи, да га људи не схватају и не прихватају, њему његова Бела Богиња проналази Белу Србкињу, која је или од вилинског рода или, пак, повезана са вилинским родом, да му буде животна сапутница и путеводитељица у свету људи.

Љубав која спаја, повезује и обједињује вилењака са звезданом лиром и његову путеводитељицу, његову драгану и животну сапутницу, некада бива толико снажна и моћна да их трајно и заувек споји, повеже и обједини – за сва времена, за све векове и еоне у свим овостраним и оностраним световима, како по хоризонтали тако и по вертикали, Вечног Присуства и Стварања.

(У Великом Гају, 26. жетвара 7526.)

Кокино – Најстарија опсерваторија у Европи


d0bad0bed0bad0b8d0bdd0be

Стара астрономска осматрачница Кокино у Македонији четврта по важности на списку НАСА. Мегалитски објекат стар око 3.800 година, саграђен близу Куманова, на „Татићевом камену“ – вероватно једини такав у Европи. Служио за осматрање кретања небеских тела и ритуале старих култова.

Кокино је веома необичан археолошки локалитет из бронзаног доба у Македонији, те је по важности четврта астро-опсерваторија на свету:

  1. Абу Симбел – Египат
  2. Стоунхенџ – Енглеска
  3. Ангкор Ват – Камбоџа
  4. Кокино – Македонија
  5. Госек Сиркл – Немачка

Налази се у близини села Кокино које припада општини Старо Нагоричане у Македонији. Удаљено је 35 км од Куманова, а од Скопља 50 км ваздушном линијом. Смештено је испод врха Татићев Камен на надморској висини од 1013 м.

Локално становништво сматра да тамо живе ђаволи који њихове куће понекад засипају кишом камења.

 

Према налазима неких геолога место се налази на врху неовулканске плоче андензитске стене с површином од 5000 м², дугом око 90 м у правац исток-запад и широком око 50 м у правац север-југ.

Археолог Јовица Станковски из Народног музеја Куманово, 2001. године у близини села Кокино открио је место с остацима и археофактима из раног брозаногног периода, који се својим димензијама и видом битно разликују од до тада познатих археолошких налазишта. Место има доминантне димензије и организовано је на два нивоа.

На вишем нивоу доминирају камена седишта, тронови, позиционирани у правцу север-југ, окренути с погледом ка истоку и исклесани у самим стенама. Овај централни део мегалитске опсерваторије је коришћен за посматрање небеских тела.

„Опсерваторија поседује означене четири главне позиције Месеца и три главне позиције Сунца током године, јесење и пролећне равнодневнице и зимске и летње дугодневнице.“ Један посебно позиционирани маркер (или „нишан“) показује да је опсерваторија такође коришћена за праћење кретања сазвежђа Плејада.“

Према речима Ћоре Ценева, опсерваторија је пројектована крајем бронзаног доба (II миленијум пре Христа) и према свим показатељима радило се о непознатој високоразвијеној цивилизацији. „Древни људи су свој календар радили прецизно, са много ознака и уреза у камену у опсерваторији. Опсерваторија им је такође помагала да одреде време жетве и друге датуме,“ рекао је он.

Откривено је и у стенама исклесаних седам маркера у вертикалном положају који су коришћени за маркирање кретања Сунца и Месеца.

  1. ознака за Месец у дан максималног пада у зимском раздобљу.
  2. ознака за летњег солстиција изласка сунца.
  3. ознака за Месец у дан минималним падом у зимском раздобљу.
  4. ознака за еквиноција пролеће и јесен.
  5. ознака за Месец у дан минималним падом у летњем раздобљу.
  6. ознака за зимског солстиција.
  7. ознака за Месец у дан максималног пада у летњем раздобљу.

Три од њих обележавају место изласка Сунца у данима краткодневице, равнодневице и дугодневице, а преостала четири служе за обележавање места изласка Месеца у време највећег застоја лети и зими, као и места најмањег застоја лети и зими.

 

Места изласка Месеца у истој фази циклично се понављају сваких 18.6 година када се у исти календарски дан јавља иста фаза Месеца. Спомињу се још два камена маркера који служе за мерење дужине синодичког или лунарног месеца чија је летња дужина 30 дана, а зимска 29 дана.

На основу позиција маркера који прате кретање Сунца, посебно у данима дугодневице утврђено је да је опсерваторија стара око 3.900 година, односно, да датира из 18. века пре н.е.

2002. године истраживању се прикључио и астроном Ђоре Ценев из Планетаријума у Скопљу и опсежним археоастрономским анализама, које трају више година, показао да ово место има карактеристике светог места и мегалитске опсерваторије.

Примерено времену и култури у том периоду овај локалитет је назван Мегалитска опсерваторија Кокино.

Мегалитска опсерваторија Кокино убраја се међу највредније старе опсерваторије у свету. Због својих карактеристика, 2005. године га је америчка свемирска агенција НАСА у листи 15 оваквих опсерваторија, рангирала на четврто место.

извори: Fresh Press, Астрономски магазин, Википедија, Новости