У Тијању пале мокре кише

на распрслу и жедну земљу.

Живнуле траве, цветови, поврће.

Одхуктао страшни Тијанадо

преко реке Тијане, преко Гуче,

према плаветним

планинама на југу.

 Кукуриче петао,

дотерује казаљке

на свом уснулом сату…

1. И био сам ја у Храму Небеском. И видео сам Књигу

Оца Небеског. И видео сам Оца, и говорио сам са њим.

И рече Он: сине мој, приђи ближе и погледај Књигу.

И видео сам ја како светлост која потиче из моје душе осветљава Књигу и, одражавајући се, не мења структуру, опет се враћа у душу. А за то време у Књизи ја видим слова и речи, такође видим Свет, Свет Оца. Речи из књиге као да испливавају из дубине океана и ја могу да их читам.

2. На првој страници, чија је дубина неизмерна и бескрајна, јер је то пут доступан свима – реч Бог и светлост у књизи која се прелива из беле боје у златну. Подигао сам руку према светлости и видео да између беле и златне светлости постоји прелаз. Он и ствара превод текста Књиге и речи чини читљивим.

Прва реч Бог, и ја видим Бога, чујем га и говорим с Њим, као и свако из своје душе који се обраћа и тражи помоћ по вољи својој од Бога, тражи знања, разумевање и благостање, ма где он био, он види Бога и добија помоћ.

3. 3. Ја видим Творца и Он је велики. Његова реч је једноставна и знања су доступна сваком човеку, који је веран искри Бога, која се налази у души свакога.

Царство Оца небеског је велико, и људи комуницирају, преносе знања једни другима и обраћају се Богу и знају где је Он, и знају да је Он у душама њиховим. И он је у Свету, јер је Он – и Свет, и душа Света, као и душа сваког човека. И Бог је вечан, и душа коју је Он створио и која је дата сваком човеку – вечита је структура Света, која реално гради Свет, Свет Оца, у коме је Отац, И Отац је створио душу, која гради и ствара човека као личност, а сам човек, на основу знања из душе која му је Бог дао гради Свет у коме он живи, испуњавајући га животом и преносећи знања од човека човеку.

4. Ја видим царство Небеско и видим структуре које развијају Свет Небески и Свет земаљаски, ја видим живот, ја видим Бога који је створио Свет, човека, дао знања о Свету и човеку и удахнуо живот, и живот развија, помажући и спасавајући човека. Сам човек, као личност, схвата своју одлуку и избор, који је он учинио сада или раније, или размишља о одлуци, или ће је у будућности донети. Разноврсна је структура избора и одлука, али избор мора бити тачан и адекватан квалитетима душе конкретне личности.
5. И говорио је Отац: Књига поред које стојиш захтева разумевање и тачност онога што радиш, ствараш и видиш. Речи из Књиге из беле светлости – то су моје речи, а из златне боје – то је превод текста у испољену структуру и у читљиве речи. Ти треба да читаш речи које се састоје од светлости и испуњене светлошћу изнутра.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку..

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

Под шумама белих бреза, као да сневају душе наше,

сневају и чекају да се опет заиграју срца наша.

Да запловимо великим небом, срећа да нас обузме,

љубав да нас уздигне, међ дивове да нас подигне.

 

 

 

Да се сетимо старих песама,

међ шумама наших предака,

старе виле да се врате,

да нас уздигну, међ дивове да нас  врате.

 

 

 

Нека опет игра стара шума,

нека запева бела бреза;

нема више кипова,

ево нама наших дивова.

 

 

Свијет се нагло мијења,
Све што је лијепо – мрије.
Волио бих да све опет буде
Кано прије.

 

 

Када смо се поносили
И часно име Словена носили,
Када Европа дрхтала је,
И пред нашим јунацима бјежала је.

 

 

Несоји нам наметнули законе
Нама туђе, незнане, стране.
Створише од нас безначајно робље,
А од родине нам – духовно гробље.

 

 

Киша нека лије, нек’ громови Перуна
Сатру издајника, и прогнају туђина.
Заклињем се сада своме Роду:
Дајем мир за слободу!

 

 

Срце Европе на истоку куца,
Словенске се зоре већма виде зраци.
Оков и јарам чивутски пуца,
И на оружје се дижу моји земљаци.

 

 

Росна поља, и плаветно небо наше,
Сиње море, и врхови гора,
Завјети давнина нам осташе,
И туђинска вјековна ноћна мора.

 

 

За крв, за тло, за дух прађедова,
Њима у спомен, и у њихову част,
Устаје сада генерација нова,
У борби за опстанак, не за власт!

 

 

Киша нека лије, нек’ громови Перуна
Сатру издајника, и прогнају туђина.
Заклињемо се сада своме Роду:
Дајемо мир за слободу!

 

Даждиви Перун је господар муње и грома, који даје кишу и надзире жетву. Он и вози се на огњеним колима: Ја излегох на сребрно гувно те ударих у златне свирале, свак ме чује не види ме нико? Грмљавина. Још у Ведама, Огањ и Громовник се возе у једним колима, о чему даје потврде хелиоцентрична метеорологија, која дефинише грмљавину као трење облака и „сунчевог ветра“ или електро-магнетне силе са Сунца, што ми чујемо као звук грмљавине (М. Стеванчевић).

Громовника србског предања помажу Ветрови који су истог постања с Огњем:

… а Страовила…тад упреже те коње Ветрове

и поведе муње и громове,

а са мужем вељим Перишаном.

Страовила је жена или сестра Перунова, јер су у народном предању гром и муња очовечени брат и сестра:

Не бој се сестро Маријо,

ја имам коња крилата.

У хришћанству, то је Марија, сестра св. Илије је а у старој вери Опрлија.

Перунова сестра је у старој вери познатија као Перуша, ариј. парашý, гром или секира, од корена при, ударати, савладати, одакле је и срб. „прати“ у значењу „ударати“ јер се прало ударањем у даску. Перуша носи придевак (Пр)перуше у улози богиње заштитнице побратимства:

Ко погази побратимство…

Дом му затри Прперуша,

страшна сеја Давор-бога.

Мушки облик имена громовника је Перушан > срб. рус. чеш. Перун, слов. Peron, пољ. Piorun од piore, ударати. Код Руса је перун „гром“, код Русина „муња“ а код Финаца „ђаво“ (pergene). Ведски Варуна је семантички различит, од ариј. варуна, „Свепрожимајући“, бог неба, господар запада и небеских вода од корена ври, прекрити, одакле је и јелински („грчки“) Уран.

Громовник Перун је син Сварога и Свароге (Земуње) родитеља богова и људи. У ст. исландском Fjorgуn је мати Тора громовника, док је хетски Перунаш у значењу „стена“ или „хридина“, јер су стари Срби веровали да је свод небески од камена, као и престо божији, па је Перун представљан као ратник у оклопу са секиром или каменим маљем који додиром све претвара у камен. Представља се такође с луком и стрелама од муња. Цвет Перуна и Перуше је епско поређење за девојку, а то је перуника (љиљан, крин): Девојка је дивља перуника.

Божанском пару громовника посвећен је Запис, дрво храста, ариј. харас, крес, огањ који етимолошки носи име по огњу или кресу, јер народ верује да гром најчешће удара у храст, што стоји у вези чињенице да храст садржи највећи проценат воде. Прича се, да је Перун громовник дао азбуку дрвета коју подупире етимологија Записа, првог храма природе. Реч Запис, стоји у директној етимолошкој вези са појмом „тефтер“ (дефтер), ариј. дева-тару, „божанско“ или посвећено дрво, које је у Махабхарати храм као и код старих и савремених Срба, с кога се не сме откинути ни листић.

Бог громовник је „врагобија“, који тера злодухе и алу која напада рађајуће Сунце из небеских вода, као и „страву“, када се дете од нечег препадне па од тога оболи:

О св. Илија громовниче,

узми собом брата Пантелију

и сестрицу Огњену Марију,

громом страву погодите

и муњом је опржите.

У народној песми, громовник Перун има три златне јабуке, које симболишу Огањ чија је космичка хармонија везана за број три. Перун је оличење планете Јупитер, везан за правду јер кажњава кривоклетство, а стоји у вези синоптичког циклуса на Сунцу, па један дан у недељи, а то је четвртак, по њему носи име перендан (перундан).

Један од бројних облика његовог имена је и ведски Индра (РВ 1, 3), који је поставио Сунце на небо да сија (РВ 9,1). Отуда, народ сматра да Перун држи кључеве раја, јер громовник је небески војвода и господар сва три света који окреће Сварогов точак у пупку неба.

Слободан М. Филиповић

Извор: фејсбук страница –Јачина речи – ведска техника приповедања и стварања кроз уметност –

 

 

Један вилењак

са звезданом лиром,

што се у срцу моме настанио

још пре рођења мојега,

 снева и пева

 песме моје.

 

 

Да би волео мораш и праштати,

у срцу љубав за свакога наћи,

по милости се препознати,

осећања спознати.

 

 

 

Јер моћ је у милости и доброти,

у души,  разумевању и лепоти,

 

 

 

Свако има своју добру страну,

неко је показује,  а код неког  чучи скривена,

од страха,  као да је изгубљена.

 

 

 

Зато је покажи,  унапреди свој свет,  радуј се

свакога дана,  уздигни се као птица,  направи лет.

 

 

 

Јер тако ћеш се ослободити,  испливаћеш са

тамне стране.

Срећом ћеш завладати,

волећеш и гледати све са ведрије стране.

 

 

 

 

Само једна сувишна реч

 може да сруши свет поезије

који је

у сновима својим

 кроз векове

стварао

 вилењак са лиром!

 

Данас сам сав свој живот спаковао у кофер туге

Огрнуо се плаштом успомена и

уморним кораком кренуо стазом сећања

 

 

Вучем отежали кофер…да ли је

тежак ил снага малаксава…

Плашт ми се умотава око ногу,

спутава ме…

Због њега често застанем…

Ослушкујем…

Стаза утабана

јер сам свакодневно пролазио њом више пута

Прикупљам задње атоме снаге

да стигнем до места

коме сам се упутио

Кофер све тежи…плашт се цијепа.

Ту сам…

Близу…

Али…

Онога места више нема!!!

 

Уместо њега раскрсница.

Велика

Без путоказа.

Где?

Куда?

Са или без?

 

 

У глави као у кошници.

Да ли да останем ту?

Да распакујем кофер

покријем се плаштом и утонем у сан…

Или да збацим плашт

оставим кофер и

кренем даље…

Сво моје богатство да оставим на раскрсници.

Остат ћу

До кад

Не знам

Ујутро

Да ли ћу бити ту?

Ако случајно пролазиш туда

а мене нема

само завири у кофер…

Не дирај га

Тежак је

Узми плашт

Понеси га са собом

На њему је део мене

Стојим на рубу-

Отаџбине моје.
Ходам линијом пресека-
Путева неких који не постоје
Царство је ово моје-
Наше!
Ко је пустио зверове?На беле вукове!
Па из шуме немо посматрају?Завијају!
Утваре осенчене,ликом мојим.Рекоше да стоје.
Лик се у лику крије,мирисом открије.
Знакови мога пролажења,земља цела.
Кад заигра камен на камену под плавим пламеном…па открију хумке под земљом сакривене,маховином прекривене.
Нисте скривали мене,улепшавали сте вас.Туђом круном главе крунисали.Господаре своје за дукате издавали.Свето ништа нисте имали.
Давали из туђих имања.Знали од туђих знања.
Грех је када од свега направите прах и пепео.Мука моја,зној облила,жиле моје попуцале,ноге ме од терета издале ал створих.Ни из чега нешто.
Стварање!
Стварајте!
Од створеног ништа не начинисте.
Каљуга.Замислили да ако се довољно ниско разум спусти да ће брана да попусти.Покида место,сусрета,двеју сила.
Сила више није сила,не удара више јавно.Сада пређосмо на ниво изнад па мучимо одавно.
Бели вукови,зубе наоштрили…Кренули…Сви видели…Приближили се,па нестали…
Ноћу стражу чувају,дању шумом сневају…