Петак, као и среда, „несрећан“ je дан; у петак су избегавали да почну било какве важне послове, верујући да je „петак – слаб почетак“ (хрв., исто и пољ., словач. и др.), посебно се то тицало прстеновања и венчања (хрв. о. Брач).

Ако у петак почне киша, она ће падати целог дана, три дана, пет дана или ће падати до следећег петка (срп. Сврљиг).

Ако Божић падне у петак, тада ће у наступајућој години умрети много жена, посебно породиља (срп.), или ће уопште то бити несрећна година за људе и стоку (крагујевачка Јасеница); ко се у петак смеје (пева), тај ће у неделу плакати (општеслов.).

 По сев. руским веровањима, ако у сну у петак ноћу неког изгубиш, онда се „у тој години нећеш удати“ (вологод.).

 У исто време, у неким словенским крајевима, петак као дан у недељи сматрао се и срећним даном. Тако су се у Полесју трудили да посеју жито у петак, да тог дана први пут истерају краве на пашу, да насаде квочку на jaja, да почну изградњу куће и сл.

 Таква схватања се срећу и у срп. Мајевици и на Косову, за разлику од других крајева Србије. Често се петак сматрао повољним даном за магијску заштиту од вештица, урока и других недаћа.

Персонификовани лик Петке познат je свим Словенима; народна св. Петка (често и св. Недеља) изједначава се са хришћанском св. Параскевом Петком и с Богородицом; с друге стране, у лику Петке нашао je одраз претхришћански култ богиње Мокош; код Ист. Словена Петка се доводи у везу и с персонификованом Срећом.

 По јужнословенским веровањима, св. Петка je мајка или сестра св. Недеље: „Света Петка – Недељина je мајка“ (срп.), „Света Петка се сматра сестром св. Недеље“ (Ђевђелија). Македонци су веровали да je св. Петка осветољубива, зато су се чували да раде у петак; ако би ипак радили, онда су се уздали да ћe их заштитити св. Недеља, која „проштева“.

Код Словена, као и код других народа Европе, широко je распрострањен средњовековни апокриф о 12 петака, које треба поштовати строгим постом; нарушавање тог захтева сматра се тешким грехом и кажњава се најсуровијом казном: кривца стиже изненадна смрт, он се утопи у мору, изгори у ватри, погине од грома и сл. Овај сиже нашао je одраз у песмама-легендама, усменом приповедању и веровањима.

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

 

 

Знања која су ми,

 у овом животном току,

од светлих бића из Вишњих светова дана –

осећам то срцем а духом знам! –  

вреднија су,

гле!

и битнија

 од свега што сам примао

 кроза све минуле

животне токове.

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНЕ ЉУБАВИ

 

На почетку свега, рођена је наша љубав и узрастала с нама кроз све светове и векове, кроз сва времена и пространства, кроз све животне токове наше.

Ми смо љубавници који путују из века у век, из земље у земљу, из народа у народ, да би се увек изнова рађали и умирали те поново рађали, без застоја и престанка, вечно обнављавајући и потврђујући своју љубав.

Нико не зна када је и где зачета наша љубав, нити ико може знати и сагледати свршетак наше љубави, јер – нити је почетка било нити ће свршетка бити!

Ми смо овде и сада управо ту где јесмо, на једном светом месту и у једном светом времену, и једино што знамо, у овом тренутку свих минулих и будућих тренутака:

ДА ЈЕ НАША ЉУБАВ

ЈАЧА И МОЋНИЈА

ОД СВИХ

НАШИХ СМРТИ!

Богаташ ће бити сиромах;

сиромах ће бити богаташ.

О, богаташу!

не шкртари и не оклевај,

већ се што пре ослободи

себичлука и тврдичлука својега.

Дели богаство своје

са онима који покуцају на врата твојега дома,

јер ћеш тако стећи плату своју

за један наредни животни ток,

када ти –

који си богаташ сада, а сутра сиромашак –

будеш стајао и просио

пред вратима дома

једног будућег богаташа!

(Усудба је ведсрбска реч за карму.)

 

 

 

 

Пјан од љубави, корачам у сутон сеновитом стазом што води покрај твојега дома.

У сенци крошања липа и кестенова, скривам се од радозналих погледа људи, како не би видели пијанство у мојим очима.

Вече је благо, тихо, румено и пролетње.

Топао вечерњи дашак, преко широка поља црвена мака, доноси до мене мирис босиљка и менте из твојега врта на крају села.

Љубав моја према теби, што попут жива огња дан и ноћ тиња у моме срцу, чини да будем пјан и луд од љубави, те да заборављам на све дужности и послове своје.

Застајем, на трен, пред твојим домом, док срце сумануто туче под грлом а крв жубори у ушима, зурећи изгубљено преко плота и шипражја око твојега дома.

Пјан од љубави и милине, гле! свуда осећам, слутим и препознајем тајанствено и скривено присуство твоје.

И ако умрем од љубави, ти никада нећеш сазнати, да сам, у један пролетњи сутон, умро од љубави за тобом, драгано и богињо моја!

ПЕСНИКОВА РАЗЈАСНИЦА

Ову сам песму, у пролеће 1974. године, записао на обичном жутом листу хартије, и преко једног поверљивог дечака из сокака, послао је својој суђеници, својој драгани и богињи, а мојој садањој супрузи и животној сапутници.

Она је ту песму прочитала и, негде сакрила од родитеља, будући да јој родитељи нису допуштали, да се виђа и састаје са мном.

У то доба, ОНА још није имала ни двадесет лета!

Годинама сам био убеђен да је ТА песма заувек некамо нестала.

И гле чуда!

Данас сам у шупи без врата и прозора, где има које-кавих старих и беспотребних ствари (не знам да ли случајно!), међу прњама и старим ђачким књигама и свескама, наишао на тај лист хартије, посве искразн и потавнео од влаге, тако да сам, срицајући попут ђака првака – слово по слово, реч по реч – успео да рашчитам ОВУ песму до краја.

(У Великом Гају, 20. жетвара/јула, 7526. године)

Дан у недељи који се у народним веровањима тумачи превасходно као срећан и повољан (по обележјима „мушки“ и „паран“) за разне врсте пољопривредних и кућних послова- за њега je везан најмањи број забрана.

Код Јуж. Словена, он се често упоређује с понедељком, а код Ист. и Зап. Словена – с уторком, за њих повољним даном у седмици.

Од свих четвртака у години највећи значај придаје се Великом четвртку у страсној недељи, с којим je везан низ ритуала и веровања.

 Код Јуж. Словена, осим тога, посебно се поштују наредних шест (негде осам) четвртака, када се забрањују многи послови, посебно „женски“, као што су прање, умивање, шивење, предење, плетење, ради заштите од грома и града.

 

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

Изнад мене – травната равница

По њој плове облаци – лоптаци

Над Рудником Јарило се рађа

Гледим га са Орлове планине

 

 

Милозвук звон овна предводника

Пробија нежно јутарњу тишину

Мајсторски ствара мале осмице

И складно их плете у дуге ланце

 

 

Заравњен круг – место посвећења

Нових Витеза Праисконог Реда

Трагам за суштином једне латице

Знам да ћу тако спознати Цвет

 

 

Знам да ћу тако спознати и Свет

Простор и време су илузије ума

Ум – зналац магије од памтивека

Само Вечност и Безкрај су истине

 

 

Отварам срце милину пропуштам

Где је сада најдража витезица моја?

Ослушкујем трагове миришем боје

Пусти их! Пусти драга боје у парове!

 

 

 

Улазим у снове

белих вила,

и путујем с њима

на Зраку Месечеву,

кроз оностране и тајносане

светове далеких

звезданих јата.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто.

Доносим ти цвет

Од кога ћеш да

Од свега оздравиш.

Да  свега што си

Заборавио се сетиш.

Да мирисом његовим

Душу окадиш и срце испуниш.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто

Којим ћеш све

Људе да усрећиш.

Мирисом његовим

Пут да им покажеш.

Лепотом његовом сваком

Детету радост да поклониш.

Усамљена срца да дотакнеш

Из сна их разбудиш.

Доносим ти цвет.

Један што цвета

 Једном у година сто

Много жеља да помислиш

И за испуњење, иза дуге,

На облаку руменом

 Да плови  . . . га  оставиш!