Драган Симовић: Тајна Времена скривена је у Садашњем Тренутку


 

 

 

Тајна Времена скривена је у Садашњем Тренутку.

Ко позна Садашњи Тренутак – открио је Тајну Времена.

Цела Прошлост и Свеколика Будућност стају у Садашњи Тренутак.

Садашњи Тренутак јесте Извор Времена, које нам се час указује као Прошлост, а час, потом, као Будућност.

Време извире из Садашњег Тренутка, и вечно се обнавља.

Будућност је Прошлост која се без престанка понавља у Садашњем Тренутку.

Између Прошлости и Будућности можемо слободно да ставимо знак једнакости, будући да су, уистини, једно те исто у Садашњем Тренутку.

Када Садашњи Тренутак поделимо по Вертикали, тада се Прошлост и Будућност гледају лицем у лице у Кривим Огледалима Вечности.

 

 

 

Драган Ђурашиновић:Валцер љубави


 

Зраци ужареног сунца, кидају облаке беле

и у неке далеке, баш далеке крајеве их селе.

Тамо негде, где се туга заједно са њима спрема,

јер поред тебе драга, места за облаке нема.

 

 

 

Нек се распрши плаветнило, под сјајем велике звезде,

да се искре твог погледа у мом оку гнезде.

Гледаћу те тако нежно, миловати погледом,

назваћу те мојом птицом, благом или медом.

 

 

 

Слушаћемо валцер, из крошања високих јаблана,

који поветарац свира, током целог дана.

Ставићеш руке око мога врата и заиграћемо боси,

један валцер љубави, на првој јутарњој роси.

 

 

 

Једно парче овог света, биће парче само наше.

Изнад њега плаво небо, коме само сунце паше.

Ту ћу с тобом да поделим, живот, срећу, своје снове.

Ту ћу с тобом да поделим, све што створе руке ове.

Рабиндранат Тагоре: Чини ми се


 

Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина, безброј пута,

У животу након живота, у добу након доба, заувек.

Моје опчињено срце је направило и изнова створило огрлицу песама

Прими је као дар и носи око врата на своје различите начине

У животу након живота, у добу након доба, заувек.

 

 

 

Када год чујем старе приче о љубави, то је вековима стар бол,

Та стара прича о раздвојености или заједничком животу,

Као што увек гледам изнова у прошлост, на крају увек ти искрснеш

Прекривач сјаја поларне звезде која исијава кроз таму времена:

Постајеш симбол онога што се памти заувек.

 

 

 

Ти и ја плутамо на овом млазу који долази из извора

Срца времена љубави једног према другом.

Играли смо уз милион других љубавника, делећи исту

Стидљиву драгост због састанка, исте потресне сузе растанка –

Стара љубав, али у облику који се рађа и рађа увек изнова.

 

 

 

Данас је та сила пред твојим ногама, пронашавши свој крај у теби,

Љубав човека свих времена, прошлости и вечности:

Универзална срећа, универзална туга, универзални живот.

Сећања на све љубави спајају се са овом нашом љубављу –

И песме свих песника, прошлости и вечности.

 

 

Драган Симовић: КАЖА О БЕЛИМ ИНДИЈАНЦИМА


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

На крајњем северу Канаде, према Аљасци, на кристално бистрим горским језерима и брзим бучним рекама, у моћним јеловим и боровим шумама, обитавало је, негда давно, велико племе Белих Индијанаца.

Последњи Бели Индијанци виђени су пре стопедесет година, и, отада им се губи сваки траг, заувек.

О Белим Индијанцима мало се зна, јер су сви извори сазнања о њима или скривени или уништени.

Из тих штурих и шкртих извора, успео сам да сазнам ово, што ћу вама у даху препричати.

Ликом, стасом, растом и карактером, Бели Индијанци су личили на наше горштаке Херцеговце.

Њихове девојке бејаху праве лепотице – стасите и наочите, нежне светле пути, бистрих плавих или зелених очију, танка струка, витке и високе.

Младићи су, сви до једнога, били рођени ратници: храбри, чврсти, постојани, морални, честити и часни.

Били су веома високи – највиши, најстаситији и најснажнији Индијанци икада виђени.

Били су неустрашиви, мудри, даровити, правдољубиви, истинољубиви  – прави Сунчеви и Сварогови ратници!

Имали су своје богове и богиње, имали су своје виле и вилењаке, и знали су за једног врховног Бога Створитеља – Бога Сунца коме су се вазда у молитвама обраћали.

Писали су и стварали поезију која је у самом врху светског песништва.

Њихова се поезија може поредити са персијском, арапском (пре примања ислама) и ведском поезијом.

Били су усаглашени са Мајком Природом и Прамајком Васељеном.

Рађали су само по двоје деце – најчешће дечака и девојчицу; као да је сама Мајка Природа одредила да се у свакој породици рађа исти број мушке и женске деце!

Сви су у племену били подједнако одговорни за свако дете: све мајке су пазиле, неговале и храниле сву децу равноправно, као што је и сваки ратник био дужан да штити и брани свако дете, без изузетка.

Били су и мудрији, и културнији, и лепши, и часнији од свих оних европских дивљака који су похрлили у Канаду да пљачкају и убијају, наравно, с благословом јудео-кршћанске цркве и рептило-паразитског Ватикана.

Од западних јудео-кршћана не бејаше већих злотвора, варвара и дивљака!

(А такви су и данас!)

Где год би дошли – остављали су само грозоту пустоши за собом!

 

02

Две песничке разјаснице.

Прва разјасница:

Они који воле поезију и лепу књижевност, нека по библиотекама и антикварницама, потраже песнички надахнуто, а срцем и душом писано, дело Џека Лондона БЕЛА ИНДИЈАНКА.

 Можда је Џек Лондон, чувени поларни пустолов и књижевник, био један од ретких који је успео да се сретне са последњим Белим Индијанцима.

Друга разјасница:

На основу увида у Акаши, дошао сам до познања, да су Бели Индијанци нико други до једно од несталих племена Белих Срба Хиперборејаца, који су се, преко Аљаске, спустили на север Канаде!

Кружна игра – КОЛО


Упркос мишљењу да je кружна игра својствена човеку и да се може јавити у разним појавним облицима код многих народа, коло je према појединим тумачењима словенско наслеђе. Кружна игра ланчано повезаних играча несумњиво је постојала у античкој Грчкој и код племена која су насељавала Балкан пре IV и V века нове ере, али појам играња у колу на ове просторе је стигао са Словенима.

 Ипак, на основу досадашњих сазнања не може се тврдити да је играње у колу словенско, старобалканско или старогрчко наслеђе. Порекло овог феномена не треба посматрати са аспекта географског и етничког распростирања, већ искључиво из угла цивилизацијског развитка.

 Стари источни народи су веровали да играњем кола могу од богова измолити: животну снагу, благостање, здравље, родне године и напредак у кући. Све специфичне особине једног народа и краја, као што су људска психа, поднебље, природни феномени, говор, ритам, песме и плесови, синтетизовани су у фолклору.

Писани трагови и документа o играчким појавама припадају новијој историји, те је груписање играчког материјала могуће извести само анализом и поређењем са историјским, културним и уметничким догађајима, пратећи живот нашег народа у различитим историјским епохама. Смотре фолклора у садашњости, али и у будућности, треба да подстакну чување многих обичаја националне културне баштине.

 Обредне игре носе у себи значење некадашњих представа о религији, свету, историји и моралу. Оне су облици старе вере, паганске духовности и касније накалемљеног хришћанства. Реконструкцијом обредног контекста дошло би се и до тзв. играчких песама. Ове игре и песме садрже контаминацију паганских и хришћанских представа, синкретичност, колективност и низ архаичних обележја својствених целокупној традицији. Обредна пракса у оквирима овога рада биће третирана као врста религијског понашања и мишљења заједнице током годишњег и животног циклуса обичаја.

Кристина Митић, Петар Митић: Коло- паганско наслеђе у хришћанском и данашњем руху

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

 

 

 

Драган Симовић: МОРАМ ДА ВЕРУЈЕМ У ЉУБАВ И ДОБРОТУ


 

 

Кад не бих веровао у Љубав и Доброту, не бих ни живео.

Нити бих умео, нити желео да живим!

Заиста, немогуће је живети са Сврхом и Смислом, ако не верујемо у Љубав и Доброту.

Из брака Љубави и Доброте рађа се Лепота!

Тако су говорили Древни, они који су дошли из Вишњих звезданих светова.

Зло и мржња влада Мидгард-Земљом.

Зло и мржња каква још од Праискони ни виђена ни чувена није.

АЛИ, УПРКОС СВЕМУ, ЈА МОРАМ ДА ВЕРУЈЕМ У ЉУБАВ И ДОБРОТУ.

МОРАМ ДА ВЕРУЈЕМ И У ЛЕПОТУ КОЈА СЕ РАЂА ИЗ СВЕТОГ БРАКА ЉУБАВИ И ДОБРОТЕ.

МОРАМ, ЈЕР МОРАЊЕ ЈЕСТЕ МОЈ УНУТАРЊИ ПУТ ПОСВЕЋЕЊА!

Глог – космичко дрво


Ова биљка кориштена је за магијску заштиту а њене ритуалне функције и симболичко значење условљене су њеном бодљикавошћу. Сматра се да глог може да спречи покојника да се после смрти претвори у вампира па се из тог разлога око гроба или на њему сади глог или се побадају глогови колчеви.
Ако би се ипак десило да се покојник повампири, тада би му откопали гроб, и пробијали га глоговим колцем. Као магијску заштиту, гране глога се стављају под јастук, под димњак или испод прозора како би се отерале нечисте силе.
Такође, глог је кориштен и у медицинске сврхе, односно код уједа змије или код болести где би се одећа оболелог бацала на глог како би болест прешла на њега, или би одећу стављали у шупљину од дрвета и онда глоговим гранама затварали рупу. Забележен је и обичај где домаћица на Божић ставља колац на под преко кога прелазе деца или где се пре вечере једу плодови глога опет у смислу магијске заштите.

Глог је, поред осталих својих супра-нормалних особина, имао још и ретку част да се сматра за космичко, васионско дрво. Као за игдрасил у германској митологији, тако наш народ прича за неки велики глог да на његовим гранама стоји цела земља, за тај глог везан је црни пас, који непрекидно гризе глог, и ако би га прегризао, свет би пропао; али с времена на време свети Петар прекрсти штапом, и глог се врати на стару меру.

Текст: Милош Костић

Литература:

Петровић А. , „Глог“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник”, Нолит, Београд, 1970

фејсбук страница – Расен

 

Тимочка бела вила:Импулс


Киша расипа
Грмљавина
Набој пражњења
Спречавање експлозија
Човек
Плаче
Облак у другачијој
Форми
Божија музика
Електрицитет
Са нотним набојем
Човек
Са избором
Игра уз ритам
Импулса свога живота
Оружија
Пресахњују
Трулежи подају
У његовим рукама постају
Инструмент савршеног тоналитета
Који прожима васељену
Говори планетама
Одговара КоСмоСу
Ритам
Све је ритам
Поједини несмотрени
Заробљени у ниском ритму
Подлежу матрици
Онај прави задржава
Основни такт
Смер мења

 

Обичаји и веровања: СРЕДА


Среда се понекад сматрала срећним даном за почетак пољских радова.

Сељаци у Хомољу трудили су се да баш у среду почну орање или тог дана макар једну бразду да узору, да би им сви каснији послови били успешни.

У околини Пожеге, било je cyпротно – среда су сматрали за баксузан дан и избегавали су да тада било шта важно започну. У току године од посебног значаја биле су среде у задушној недељи и на белим покладама, када није требало месити квасни хлеб и радити било шта у пољу (срп. беле среде); среда у четвртој недељи великог поста: код Ист. Слов, су пекли посне хлепчиће у виду крста, које су носили са собом приликом првог изласка на орање, или при првом изгону стоке на пашу; код Срба, на средопосну среду су бројали jaja, која je снела живина, верујући да колико je jaja до тог дана снесено, толико ће у кући бити приплода стоке; трећа или четврта среда између Ускрса и Спасовдана (пољес. сухие, громовые) (суве, громовите) празноване су ради заштите од грома; четврта je позната и као Переплавная (препливна): по пољес. веровањима, тог дана Бог или Богородица „препливавају“ реку, и тек од тог дана могло се купати у реци; за среду у троичкој недељи (ист. слов, кривая среда, срп. крива среда, буг. руса сряда) веровало се да je опасан дан, када не треба ништа садити, jep ћe израсти „криво“ (срп.). Јуж. Слов, су се чували среда у првој недељи великог поста, коју су називали Луда или Црна, и сматрали да прекршилац забрана које су важиле за тај дан може бити кажњен епилепсијом (срп.) или безумљем (буг.).

Извод из текста – Светлана Михајловна Толстој: ДАНИ У НЕДЕЉИ*

Извор www.svevlad.org.rs/narodni_zivot.html

 

 

 

 

 

Драган Симовић: Летњи сутон, над банатским пољем…


 

 

Летњи сутон, над банатским пољем.

Небо, плаво-зелено, ниско а дубоко.

Румени и ружичасти, наранџасти и жути, те малинасти и пурпурни облаци, гле! као праменови вилинских власи, лебде на плаво-зеленом небу.

Зурим у врхове крошања што се лагано њишу и повијају на вечерњем дашку.

Замишљам велику љуљашку, развучену између двају облака понад јасенова и топола у даљини, и већ видим себе у љуљашци како се љуљам у ритму вечерњег дашка што плеше у крошњама.

Сутон се лагано прелива у сумрак.

Вагре неба и облака полако гасну, бледе и чиле.

Из поља допире свежина вечери, провлачећи се, неприметно, кроз сенке кукуруза, сунцокрета и шипражја.

 

 

 

(Велики Гај, 18. жетвар 7526.)