ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
На крајњем северу Канаде, према Аљасци, на кристално бистрим горским језерима и брзим бучним рекама, у моћним јеловим и боровим шумама, обитавало је, негда давно, велико племе Белих Индијанаца.
Последњи Бели Индијанци виђени су пре стопедесет година, и, отада им се губи сваки траг, заувек.
О Белим Индијанцима мало се зна, јер су сви извори сазнања о њима или скривени или уништени.
Из тих штурих и шкртих извора, успео сам да сазнам ово, што ћу вама у даху препричати.
Ликом, стасом, растом и карактером, Бели Индијанци су личили на наше горштаке Херцеговце.
Њихове девојке бејаху праве лепотице – стасите и наочите, нежне светле пути, бистрих плавих или зелених очију, танка струка, витке и високе.
Младићи су, сви до једнога, били рођени ратници: храбри, чврсти, постојани, морални, честити и часни.
Били су веома високи – највиши, најстаситији и најснажнији Индијанци икада виђени.
Били су неустрашиви, мудри, даровити, правдољубиви, истинољубиви – прави Сунчеви и Сварогови ратници!
Имали су своје богове и богиње, имали су своје виле и вилењаке, и знали су за једног врховног Бога Створитеља – Бога Сунца коме су се вазда у молитвама обраћали.
Писали су и стварали поезију која је у самом врху светског песништва.
Њихова се поезија може поредити са персијском, арапском (пре примања ислама) и ведском поезијом.
Били су усаглашени са Мајком Природом и Прамајком Васељеном.
Рађали су само по двоје деце – најчешће дечака и девојчицу; као да је сама Мајка Природа одредила да се у свакој породици рађа исти број мушке и женске деце!
Сви су у племену били подједнако одговорни за свако дете: све мајке су пазиле, неговале и храниле сву децу равноправно, као што је и сваки ратник био дужан да штити и брани свако дете, без изузетка.
Били су и мудрији, и културнији, и лепши, и часнији од свих оних европских дивљака који су похрлили у Канаду да пљачкају и убијају, наравно, с благословом јудео-кршћанске цркве и рептило-паразитског Ватикана.
Од западних јудео-кршћана не бејаше већих злотвора, варвара и дивљака!
(А такви су и данас!)
Где год би дошли – остављали су само грозоту пустоши за собом!
02
Две песничке разјаснице.
Прва разјасница:
Они који воле поезију и лепу књижевност, нека по библиотекама и антикварницама, потраже песнички надахнуто, а срцем и душом писано, дело Џека Лондона БЕЛА ИНДИЈАНКА.
Можда је Џек Лондон, чувени поларни пустолов и књижевник, био један од ретких који је успео да се сретне са последњим Белим Индијанцима.
Друга разјасница:
На основу увида у Акаши, дошао сам до познања, да су Бели Индијанци нико други до једно од несталих племена Белих Срба Хиперборејаца, који су се, преко Аљаске, спустили на север Канаде!
