У земљи Стриборовој,

 на ветровој љуљашци

окаченој о сребрни

Месечев зрак,

вилењак са својом вилом,

љуља се,

 уз гајде,

над звезданим пољем.

Гори светиљка
гори
да свици јој дођу
и звездано коло заиграју –
њиме очи твоје да мину
иза завесе светлости
жуте,
зелене,
бледоцрвене

Да погледи се сретну
у блиставилу капи док
киша ромиња
у њој гнездо за заљубљене
да свију –
у њему крунице
свилене им постеље
док погледи се упијају
у бескрају

А серафими,
вечно горући,
шестокриљем својим
капије раја за њима затварају
и небеске крилатице
љубеће душе им милују

Отворих око
да л’ сан то је?
Где је љубљено моје?

Јава ли је, херувими,
или санак мој
много очију је
кроз поглед твој

Отворих око
да ли јава ме умива,
или сан то је…
Боже,
где ли је сада
љубљено моје?

 

 

 

 

Највеће истине

и тајне живота

 могу се само срцем

предати срцу.

Пут до спасења

 и дома својега

кроз властито срце

 води.

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

 

 

Амнеа поново била.. Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесет и седам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш. Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и
потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела. Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри.А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

-2016.година –

 

Ђорђе Марковић Кодер (Сремска Митровица, 1806 — Нови Сад, 18/30. април 1891) је био српски песник и преводилац.
Имао је тридесет година кад је као правник, „јурат“, из Пеште 4. јуна 1836. упутио једно писмо Вуку које се и сад чува у Академији у Вуковој заоставштини и потресно нас подсећа на читав један прохујали свет. Обраћа се Марковић Вуку. — „Мужу, и српском филологу, и вкусноме српства Гласнику… „ молећи га за његово „мјеније, и строгу критику„ приложене алегорије на пра људи под називом, Љубов грлице к своме друту“. Вук је, доиста, после месец дана одговорио, пошто је, распитујући се, ко је и шта је, дознао да је нови писац учен човек и јак у страним језицима. Али шта му је одговорио не зна се. Марковић није могао одолети искушењу него је своје „дјелце“ нешто доцније штамптао под промењеним насловом „Сан грлице“.
Марковић је Роморанку објавио двадесет и шест годика после писма Вуку. Тих четврт столећа, између 1836. и 1862, он је пролутао светом, не само по Европи него и по оближњим деловима Азије и Африке, да не помињемо јужнословенске крајеве. Све те земље он је прешао пешице, од насеља до насеља, од конака до конака, надничећи или задржавајући се повремено по градовима где је налазио ефемерне службе да презими, да би га c пролећа након лутања опет ишао све даље и даље.
Његови савременици тврде да је говорио и писао мађарски, немачки, старогрчки, новогрчки, латински, француски, италијански, турски, арапски, персиски и јерменски. Ако се сме закључивати по именима које наводи на претпоследњој страни своје књиге, где помиње Њутна, Бекона, Шекспира, Лапласа, Хумболта и „Панчића травоука“, његово је знање било доиста пространо и разноврсно.
Био је све и свашта у тим лутањима: чак и драгоман, консуларни тумач у Цариграду. Затим је отишао у Анадолију. Беше „први Србин који је био на развалинама Троје… и који је онде записао своје име српски, ћирилицом, на рушевинама што се сада ископавају“. Походио је иеколико пута јерменске и персиске крајеве и Африку све до пустиња и оаза. Увек апостолски и сиромашки.
C времена на време враћао би се у отаџбину и живео у Новом Саду или по Фрушкој гори. Тако је за млађих дана био једном и чиновник, преводилац нод окружног суда у Новом Саду. Други пут је отворио школу борења најпре у Варадину, a затим у Темишвару, престоници тадашње Српске Војводине, где је било доста официра и „као вешт у мачевањемачевању … учио је у томе и многе знамените у оно време људе“.
Из тих времена, нарочито у његовим младим и средњим годинама, савременици су га запамтили као великог оригинала, неку врсту „природног философа“, „гимнософисте“ и „прамудраца“, кога би „стари Јелини урачунали у своје мудраце да је живео у њихово доба“, јер је био „заправо Диоген у свачем“.(тражи се извор)

Надимак „Кодер“ (а то је швапски облик немачке речи Каter, мачак) Марковић је стекао зато што је волео скоруп.
Кодер је живео после објављивања Роморанке неких трвдесет година. У сиротињи, по салашима, од туђе милости, али је за све то време стално читао, студирао, писао. Пред смрт је рекао лекару у болници да оставља двеста табака рукописа.
Кад је умирао, Ђорђе Марковић био је већ давно заборављен и у књижевним круговима и у Новом Саду у коме је велики део живота ировео. Обична судбина људи који дуго живе, a наро-чито уметника! A некада, o њему се говорило, писало, и он је на неки начин узбуђивао људе као први романтички песници и, као индиски јоги или грчки мудраци, јер се читав његов живот, свакодневно његово понашање, мисао, реч, дело, једном речи сваки његов гест одвајао од осталих људи, a ипак се није могло рећи да он припада јуродивима и умоболнмма.

 

….. Размрси ми твог ума барусе,

Сети с слатке Сунца опоменке

Не јадиши, дај покојном мира,….

-цитат из песме  „Сан матере србске“ –

Đorđe Marković Koder (1806—1891)

 

 

лирски записи

Мораш убрзано да радиш на себи.

Мораш посвећенички, из трена у трен, да радиш на себи.

Да освешћујеш и уздижеш себе.

Мораш што више да очврснеш и ојачаш, у сваком погледу.

Мораш бити самосвојан и самобитан.

Мораш да узрастеш у божанску личност.

Да се уздигнеш и узнесеш понад каљуге света.

Да будеш самоме себи лекар, самоме себи исцелитељ, самоме себи учитељ и водич на духовном путу, на путу светлости.

Долази време, и већ је дошло, када ћеш у свету бити све самљи.

Све мање ћеш људи сусретати.

Све мање оних који би твојему срцу мили и драги били.

Свет је изгубио душу; милост је изишла из људи.

У свету влада грозота пустоши и бесмисла.

Мораш убрзано да радиш на себи.

Да ствараш своје унутарње светове.

Да из снова својих ствараш унутарње светове, светове у којима ћеш наћи мира и спокоја, у којима ћеш бити свој на својему.

Не рачунај на спољни свет.

Не веруј у спољни свет.

Не веруј владарима спољнога света.

Веруј само у своје унутарње светове, веруј само у оно што сневаш и ствараш.

Како будеш сневао и стварао, тако ће ти и бити.

Све смо самљи и ти и ја.

И још ћемо самљи бити.

У свету је све мање душа из нашег звезданог јата.

Све мање душа од рода и племена нашега.

Морамо убрзано да радимо на себи.

Морамо посвећенички, из трена у трен, да радимо на себи.

Морамо да чувамо и спасавамо једни друге, јер само тако можемо победити свет.

 

 

Када се с платна ведрине слика смрви,
Небо накрене бледо ждрело;
Последњи лист јесени, кô угрушак крви,
С дрвећа пашће невесело.

 

 
Колико њих, мноштвенотмастих, не вечних
Лиски – жалосно рече: „Зар већ“ ?
Кô људи – и њих је несрећних,
У заборављеном падежу умрла реч.

 

 
За стабло везане милост са милошћу,
Пијане од сока са дна живота
Кô старац дремају строгом мудрошћу –
Заробљене на самом дну ћивота.

 

 
А лишће – живо као нечије лице,
Као поцепане из блока странице:
Згажено лежи испод прашине;
Нечије мисли у процепу тишине.

  с руског превео Анђелко Заблаћански

Реч ГУМНО је стара, прасловенска; и данас слично звучи и исто значи у различитим словенским језицима. За гумно су везане и бројне обредне радње у вези плодности и берићета. То нам није чудно, јер гумно и јесте стециште свег рода жита.

Гумна се помињу у народним песмама (ове стихове Вук Караџић наводи уз текст о гумну):
„Играх се златном јабуком
По пољу, по меденоме,
По ГУМНУ, по сребрноме…“

Тако, дакле, Вук Караџић каже да је гумно ПРОСТОР за вршидбу, у Црној гори често ограђен („оКОЛОмаћен“) каменом оградом. Такав простор не може бити дат девојци у мираз, према традиционалном црногорском народном праву, као што јој у мираз не може бити дата било каква непокретна имовина. Овако како га је Вук Караџић описао, то је простор за окупљања, можда чак и за одржавање скупштине братства или племена, обзиром на податак о окупљању и разговорима мушкараца. Простор за игру, „игриште”, подразумева ОРО или КОЛО, плес који се игра у КРУГУ (другачији плесови у Вуково време у Црној Гори нису ни постојали), што нас опет води до обредних места. Врло слична гумна постоје у Херцеговини, Далматинској загори и у Истри, јер су то подручја богата каменом, са традицијом његове обраде и градитељства од камена.
Гумно (понегде се каже “гувно”) је, у Србији, изравњан и добро очишћен простор који је служио за вршидбу и вејање жита. Жито је ту довожено колима, после жетве, а онда је преко њега КОЊ ходао, како би се зрно жита одвојило од плеве. Посебно је било добро ако би дунуо ветар, те развејао плеву, тако да остане само зрно. Врло често, у центру оваквог простора би био један стуб за који би коњ био везан дугим канапом, тако да је сам могао да се креће уКРУГ, уз минимални надзор људи. У Србији је гумно ретко имало ограду, још ређе камену, али је и ту било кружног облика, због кружног кретања коња око стожера.

Гумно је један сакрални простор, центар култа плодности, било да је породично, приватно или сеоско. Нема много сачуваних озиданих гумна у Србији. Али постоје бројни топоними који у свом имену имају реч ГУМНО. Најпознатије је Царево гумно, Краљичино гумно, Бакарно гумно, Медено гумно, Гумниште, Богово гумно (2 топонима). Исти називи места се срећу и у Бугарској и Македонији. У Црној Гори, изнад Будве, на брду Спас, постоји локалитет Вилино гумно.5
Један бугарски истраживач6, који је написао књигу “Медено гумно”, сматра да је гумно СИМБОЛ претхришћанске Бугарске.

SVEVLAD – Aleksandra Bajic: Kalendar predaka; Vrzino kolo na .

 

Сваки Човек трага
за Смислом и Сврхом
свог Живота.

Сврха и Смисао су битни
колико и сам Живот.

Лакше се подноси физичка глад
од духовне глади.

Човек може данима да гладује,
да годинама живи с лакоћом
у крајњем сиромаштву,

само ако је открио
Сврху и Смисао
свог Живота.

Све нам је у свету залудно и бесмислено,
ако је наш Живот
без Сврхе и Смисла.
Д.Симовић