Сва поган људског рода сабрала се на Западу.

Све што презире и мрзи људски род, све што би уништило живот на Мидгарду, то се на Запад преселило.

На Западу још траје, и трајаће све до уништења Запада, најмрачнија Ноћ Сварога.

Како ствари стоје међу звездама, Запад се никад ни освестити ни пробудити неће.

Када живи Перунов огањ буде гутао Запад, нико од пробуђених и освешћених бића на Мидгард-земљи неће ни једну сузу пустити!

Све што у долазећем времену буде снашло Запад – то ће бити по Праву и Правди из Вишњих духовних светова!

Ниси ти крива што ме волела знала ниси,

нити око твоје, што не препозна срце моје.

Не плачи, мила, ниси била у стању да љубав делиш.

Не вреди сузе узалуд лити.

Не тугуј,  доћи ће дани када ће и тебе љубав срести,

нећеш ни знати, опусти се, мила,

само ће те блага језа обузети.

Знаћеш онда, мила, да све моје сузе нису само капи воде,

да их нисам узалуд лио,

да сам се борио за љубав,

да сам те волео,

докле год ми је срце давало слободе.

Упознаћеш ту бесконачну срећу и тугу,

што љубав дели,

знаћеш да вреди се борити,

докле и најмања нада у срцу се цели.

(Лирска соколница и силница,

уместо прозаичног писма,

Драгани Р. М. из Приједора.)

Свако од нас мора да ради на властитом уздизању и узрастању, не размишљајући о свом окружењу, о људима који у његовом селу или граду обитавају, о нацији, роду, племену или човечанству.

Никада не смемо да се обзиремо и угледамо на већину, већ на ону ретку мањину великих стваралаца и посвећеника, на ону златну мањину што се држи Сварогове унутарње вертикале и што путује Свароговом унутарњом вертикалом ка Извору Светлости – Извору Живота.

Како будемо све више и више напредовали, узрастали и узносили се у духу и свести, људи ће све мање да нас разумеју, схватају и прихватају.

Но, наше уздизање и узрастање није због људи, није због неосвешћене светине, већ зарад нас самих, зарад наше душе и нашега духа!

Наш истинити и истински Род је у Вишњим световима, међу плавим духовним звездама и сунцима, с ону страну свих илузија, омаја и опсена, с ону страну свих привида, варки и обмана.

Бело Србство на Мидгарду је наш нижи идеал, идеал у Времену, али, наш виши идеал, идеал у Вечности – то је Света Раса Белих Срба у Духовном Језгру Галаксије – Раса Белих Богова и Богиња!

Ако се – када напустимо овај свет – не родимо као Богови и Богиње, то је као да нисмо ни живели на Мидгард-Земљи!

Ова наша инкарнација је наша највећа шанса, прилика која нам се указује једном у милион година!

Протраћимо ли и проћердамо то, мучићемо се ко зна колико еона, док нам се поново не укаже оваква или слична прилика, могућност и шанса!

Ако казујемо,

мислимо,

осећамо,

сневамо и живимо Истину,

онда ће Истина

бити наша најбоља заштита,

 како у овоме свету

тако и у иним,

оностраним и духовним

световима.

 Плану видик у плавом пожару.

 Љубљена даљина у магли оста.

 Први пут запевах о љубавном жару,

 Први пут ми је и скандала доста.

 Био сам ко напуштена башта,

 И на жене, и на пиће лаком.

 Већ ми дојадила та забава ташта

 Да расипам живот и капом и шаком.

 Сад бих само још хтео да гледам

 Златни вртлог кад ти мути очи,

 Да ти прошлост поменути не дам,

 како не би могла другом поћи.

 Ко ће твоме стасу да одоли!

 Кад би била твоја душа орна,

 Схватила би како мангуп воли,

 Схватила би како је покоран.

 Ја бих оставио крчме јавне,

 Ни стихове не бих писао, занесен,

 Само бих ти руке и косе тавне

 Миловао цветом, нежно, у јесен.

 Пошао бих с тобом у далеки свет,

 Гледамо: за нама наша прошлост оста.

 Први пут опевах љубави цвет,

 Први пут ми је и скандала доста.

Ој Лазаре, Лазаре

отвори ми прозоре,

да ја теби запевам,

срце да ти разиграм.

Ој Лазаре, Лазаре

баци цвеће на мене,

да ти млада миришем 

и за тобом уздишем.

Ој Лазаре, Лазаре

спремила сам дарове

и кошуљу белу, теби делијо,

најлепшем у селу.

Ој Лазаре, Лазаре

скупљај мили сватове,

да ме љубиш младу 

у твоме вајату.

-на данашњи дан је рођен Стеван Раичковић-

Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет
И да је ваздух топао и као један поглед плав
И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
И да свему принесем поздрав.

Из ове љубави што носим, непрекидно,
И обнављам у телу од рођења –
За један људски осмех, за једно цвеће жуто,
За један дубоки мир камења.

Тад ми се тек учини да је зло пролазно
Па помислим: да има доброг у свему,
Да је без њега промашено све, и празно –
По један пуки облик, само, у простору голему.

Очи су тад лепе – јер воле и продиру
Видовито до свега чега се такну, окрзну;
У њих, из света, као у два мора увиру
Све доброте, до краја, до звезда што мрзну.

И ја који сам дотад бивао тих и скроман
(Ко што су многи у овом простору гости)
У својој тишини израстам огроман
У један круг добра, један круг нежности

И тако стојим. У свему. И овде и – около.
И дубоко осећам да сам рођен за добро.
Па иако ме трње кроз живот често боло
Све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.

Кроз време лети мој устајали дух
у мраку нестане
и зором се буди
док боле груди

А у њима рана отворена
душа расцепљена на пола
пуца у прашини васељене

Дубине ми сметају
док кричим у ноћи
док вилице се тресу
и грчи тело
у самоћи

Ваздуха тражим
помиловање свето
да будем као некад
и не осећам се
као псето

Режим у самоћи
гризе ме вапај
осећам крај
у души је тмина
загушљива
зајапурена

Побећи морам са ивице живота
негде где сунце самује
и месец се дури
од себе да побегнем
у мучном ми стању и
грозничавим корацима
побегнем наслућеном крају.

Не дозволите да вас заведу и жедне преко потока преведу!

Србија је пуна усташких, ватиканских, атлантистичких, хазарских и рептилских спавача.

Спавачи су они које србомрзачке обавештајне службе – из Загреба, Беча, Ватикана, Берлина, Лондона, Брисела и Вашингтона – годинама припремају за разбијање Србства и разграђивање Србије.

Њихов задатак је да – пре но што дођу на власт – годинама глуме патриоте, националисте, чак и ултра-националисте, како би заварали, обманули, слудили и замађијали ионако неосвешћену и бесловесну светину која ће, потом, бити њихова гласачка машинерија.

Они који су пре двадесет-тридесет година били најгрлатији, најбучнији и најострашћенији србски патриоти и националисти, данас су највећи разбијачи, растурачи, разградитељи и издајници Србства и Србије.

У бити, они су одувек били оно што су данас, само што су неких година – а све по диктату и наређењу из рептилских центара моћи! –  морали да глуме патриотизам, родољубље и национализам.

Управо су такви, кроз векове, највеће штете наносили Србству и Србији, и због таквих су милиони Срба страдали у двадесетом веку!

Истинити и освешћени патриоти, родољуби и националисти, гле! једино могу да се појаве из редова Белих Срба и Белих Србкиња.

Сви други патриоти, родољуби и националисти јесу последње парије и палије – последњи белосветски олош и шљам који урушава, ружи, каља и сатире Бело Србство и Свету Србију.