Децу рађају они који су пуни живота, они који су пуни животне енергије и енергије љубави.

Децу рађају они који су у себи победили страх и страву, они који се не плаше и не страше живота.

Ко се плаши и страши смрти?

Смрти се плаше и страше они који се плаше и страше живота.

Узрок страха од смрти јесте последица страха од живота.

Страхом од смрти прикрива се страх од живота.

Све мање деце се рађа међу Србима, зато што је све већи страх од живота међу Србима.

Страхом су подједнако захваћени и мушкарци и жене.

Не зна се ко је у већем страху!

Кад један народ захвати такав страх какав је захватио Србе, ту више никакви политички и економски програми, никаква материјална средства не помажу.

Деца се међу Србима не рађају не зато што смо сиромашни, већ зато што смо пуни страха и страве од живота.

Ми само изговор и оправдање за нерађање деце тражимо у сиромаштву, иако уопште и нисмо тако материјално сиромашни.

Штавише, данас смо богатији него што смо игда раније бивали!

Али, упркос свим материјалним добрима која смо добили од Створитеља и Васељене, ми не рађамо децу.

Узрок све наше патње и несреће јесте страх од живота који је прикривен страхом од смрти.

Људи захваћени страхом од живота постају мрзовољни, зловољни, себични, саможиви, пакосни, мрзећи, неуротични и хистерични.

Јудео-кршћанство и ислам јесу религије страве и страха.

Зато и јесу тако зли народи ових религија.

Зли су од страха и страве.

Они нису ратнички, већ кукавички народи.

Из тог страха и чине све те грозне злочине.

Вековима распети између јудео-кршћанства и ислама, ми смо и понајвише захваћени и заражени тим страхом од живота.

Затшто је толико убица и самоубица међу припадницима ових народа?

Зато што је велики страх од живота у ових народа.

Они се и убијају из страха.

Они и друге убијају из страха.

Религије страха владају човечанством.

Страха од свега и свачега, а највише од самога живота, од сврхе и смисла живота и живљења.

Шта преостаје народима захваћеним страхом од живота?

Преостаје им само да се убијају, или да друге убијају.

Ово је једина истина, а све остале приче и теорије јесу пука наглабања и празнословља матријалиста и позитивиста.

Никада не размишљај о томе,

да ли си бољи или гори,

већи или мањи од других,

већ колико си се примакао Творцу,

Васељени,

Духу Стварања

и Извору Живота.

Уопште није битно,

да ли си овакав или онакав у очима ближњих,

других и свих иних,

већ какав си у очима Створитеља

и Мајке Васељене.

Битна је Истина и Светлост

која из тебе исијава,

и битна је Љубав

која греје твоје срце

и твоју душу.

Све изван тога, гле!

уопште није битно,

нити у Времену

нити у Вечности.

Тако је, Вилењаче, неке душе имају дужи а неке краћи животни век, све зависи некако колико је душа искусна,свесна зашто је овде дошла,постоје младе душе које су се скоро родиле, тако да оне добијају личне задатке, да створе породицу, виде, доживе, то је њихов избор, али свест се не мења, тако да су и саме одредиле дан свог одласка са земље,и тако су ушушкане и то је трајало,почела је тама да мрачи Свест Земље и тако су нагло почеле да долазе душе у свести Творца са Божанским задацима да би подигле Светлост у Свести и милост Божју, неке душе великог духа имају нежно и крхко физчко тело, али оне у тој немоћи најбоље осећају душу, Творца, све свесте и васкрсавају стално, док неке имају јако тело, али зато оне доста раде да би истрошиле ту силину и онда у свом одмарању, тиховању, најлепше стварају и дају, али и једним и другима је потребна споља подршка у виду сличних душа, да се радују, светле, бодре и обнављају своју душу у радости. Ко је мого баш да разуме Теслу у то време, али он је имао велику свест и био свестан свог задатка, и тако је гурао даље и своју голубицу, све зависи од душе да ли хоће да иде даље или одустаје. Знам да смо стално питани од Творца још за живота, да ли можеш даље, ако твоја душа потврди одмах добијаш нови задатак и тако сваки пут, ти идеш даље до његовог извршења. Те душе немају записан дан свог одласка са земље, оне саме одређују, мењају, васкрсавају и гурају даље, тако да све зависи од њих колико су одлучне, оне увек требају да дају благослов, светлост, да би свој пут овде продужавале, јер су оне непрестанце у додиру са Творцем, дишу и требају да дају па макар и погледом, душу да светле и свесте, тако да су ове успаване младе душе нагло почеле да осећају ове додире свести и зато одатле наглих преокрета, све се брзо враћа још сада за овог живота, тако да ми некада треба да успоримо због њих и због себе у складу да се развијамо, да јасно чујемо најудаљенија звездана јата која у нама живе, тако да ми је драго када неко освести и удахне моје речи које запишем, јер знам да ћемо се срести и бити заједно ма где били, увек.

Ох радости мила

Где скривена била

Си ходницима сна

Где расла си тихо

Заштићена миром,

Спокојем, милином

Ко чувао дуго

Тебе мене ради

Ко слио је воде

Капи сузе драге

Што клизе низ лице

Нежности, милине

О љубави топла

Од Божанства поклон

О радости  душе

Моје исплетене

Твојим сањаним сном

Срца што сијају

Пламеном руменим

Душе што гледају

Видом једним истим

О Радости моја

Колико љубави

И река нежности

Потече далеким

Пространствима светлим

У детињству сам, па и у младости, зиму доживљавао као чаролију, као бајку, као дивоту и красоту.

Но, зима није ништа од тога.

Зима је материјализација унутарње таме словесних бића која бораве на Мидгард-земљи.

Овај ледени појас који је захватио већи део Мидгарда јесте последица људских тамних мисли, тамних осећања, тамних речи и тамних дела.

Што је веће зло и тама у људима, све је шири и већи појас снега и леда на Мидгарду.

Да у овоме свету није оне прикривене мањине божанских душа што у тајности чине племенита и узвишена, божанска и дивотна дела, Земљу би и буквално оковало ледено доба.

У свим хиперборејским митовима, легендама и предањима, зимом влада Морана, тамна богиња смрти.

Морана је сушта супротност и опречност Живи (Живани), богињи живота, радости, љубави, рађања и благостања.

Жива је Родина мајка, а Рода је прамајка Белих Срба.

Кад год се обраћамо Духовном Сунцу, ми се у исти мах обраћамо и Живи, благодарећи јој за сва она племенита и дивотна дела која чини нашему Роду.

Жива је повезана са Извором Живота.

И више од тога: Жива је на самом Извору Живота, сједињена са Извором Живота!

Пре деценијуипо или две, наишао сам на једну Теслину исповест где је описивао своју будућност, када је имао неких педесетак година (а коју више не могу да нађем), где је рекао ; „живећу око сто четрдесет година и једнако ћу истаживати и стварати као што то и сада чиним. Али пошто је био „непослушан“ атлантистичким зверима, намештали су му све и свашта да га омету у раду и истраживању, а на крају су му и живот прекратили. „Саобраћајни удес “, сиромаштво, немаштина и глад, које су му такође приређене, и на крају се сам искључио из овога света и напустио га, јер је схватио и осетио своју телесну немоћ!