(Посвета: Светлани и Душици,
нашим милим и драгим
песничким вилама)
Лепото душо, лети да осветлиш свет
Пред мирноћом твојом устукнуће тама
Облаке да винеш међу највеће висине
Плавилом да свеколики живот обојиш
Љубављу вечном све светове да обухватиш
Звезде далеке и уснуле, да додирнеш
И све у једну да их сакупиш
Врата громовима чувана
Свим срцима да отвориш!
О сети се душо мила
своје бесмртности и љубави праве.
Да потече, бистра река плава,
да донесе исконску ведрину из дубине свог жара
и заувек однесе сву прљавост овог пада.
Да заблиста свака душа
и осветли сваки поглед
да се нова боја љубави
из дубине душе
вечно прелива и ствара.
Јер ти си послат да одржиш Божји храм
и тихо светлиш за нови дан
Дивотна лепотице,
Величанство над Величанством,
теби се моле,
тебе траже сва Бића,
које Творац даде.
Име ти је, Величанство,
најдивотније и најмилије.
Оно Звезде боји у најдивотније боје,
које Творац замисли.
Свака песма теби посвећена,
јесте, и најмилија песма.
Свака суза која због тебе паде,
јесте, или најлепша ,
или најтужнија,
Величанство!
Најлепша је,
онда када си ти ту,
да је обојиш,
а најтужнија је она суза,
проливена без тебе,
Величанство.
И загрљаји са тобом су најмилији,
најтоплији,
а без тебе,
најболији.
Буђења у тик зоре,
Величанство,
најболнија су и најтежа без тебе.
Све је мрачно,
тужно, болно и небитно,
ако ти ниси ту,
Величанство.
Зато те молим,
Величанство,
да сваком Бићу испуниш срце,
да сваком Бићу,
којег Творац даде,
будеш водиља.
Молим те,
ЉУБАВИ!
На стази
кроз праискону шуму
поред Истера,
где у дворима од пурпурног драгуља
обитавају Велес и Весна,
срећем беле и плаве виле
у прозирним хаљама од месечине,
лепојке и чаробнице дугих сребрних и златних власи
што на ветрима,
подно румених и пурпурних облака,
плешу уз свирале и гајде
белих и плавих вилењака.
За ноћи пунога Месеца
једна дивот-плава вила
понесе ме на својим звезданим крилима
у оностране дубине плавог сазвежђа,
с ону страну Плавога Сунца,
камо у сафир-дворима
обитава Плава Богиња,
лепојка над лепојкама,
Дивот-Мајка свих плавих вила и вилењака,
Вилин-Госпа какве нема на овоме свету.
По једном тајном предању Белих Ура,
плаве виле и плави вилењаци –
не само у овоме свету,
већ и у иним световима који нису вилински и божански –
најчешће умиру од љубави,
будући да су веома танане,
нежне, осећајне и заљубљиве природе,
тако да их губитак љубави,
ма и на трен,
може и буквално усмртити.
Молим се за све оне освешћене и посвећене Беле Србе, који кроз векове и светове бејаху и јесу верни Светом Србству у Светлости, и који биваху и јесу верни и одани Створитељу Сварги Сварогу.
Молим се за све Србске Ратнике Светлости, чија су дела за све векове уписана у Сунчеву Потку Рода Србскога, и који следе Пут Духа Великога, Световида од Праискони.
Молим се за све Србкиње, Мајке и Сестре, које су лепоту и дивоту своје Србске Душе даривале само изабранима и посвећенима од Рода Србскога, и сачувале, у тами векова, Свети Језик и Свети наук Белих Срба, Синова и Ратника Перунових.
Молим се за све страдалне Беле Србе, чија су страдања уткана у Звездану Потку Мајке Земље, и чије ће боли душевне и патње телесне осетити и препознати њихови мучитељи и у деведесет и деветом колену својему.
Молим се за све оне прозорљиве и видовите Беле Србе, Сневаче и Песнике Посвећене, који, од душмана најгрознијих, са Родне Груде прогоњени биваху, и који живот свој земаљски скончаше негде на земљи туђина и србомрзитеља.
Молим се за све оне Беле Србе, који се из Светлосних Небеса низведоше на Мајку Земљу, у Род Србски, да дела узвишена творе за спасење ближњих, а у Роду својему, на Родини, препознати не бејаху, и још од Рода својега увреде и ругања доживеше.
Молим се за све оне Пробуђене Беле Србе, који видеше и препознаше да су луна и крст два страшна знамена, и да се у тим знамењима скрива обмана и превара и опсена Рода Србскога, Рода Словенскога, на све векове минуле и будуће.
Молим се за све Племените Србкиње, Сербонине и Ладине свештенице, које због Светог Србства и Великог Триглава, увређене и понижене бејаху, и над чијом се чедношћу и смерношћу иживљаваше Поган од Погани, она Поган што нема ни душе ни имена, ни рода ни порода, како на Земљи тако и у Пра Васељени.
Велики Триглаве – Свароже, Световиде и Перуне!
Узнеси све њих у Пурпурно Небо Ирија,
И приведи их Великом Духу Стварања,
Да Сутворци Твоји истинити буду
У несагледном и непрестаном стварању
Све нових и будућих
Светова и Звезданих Јата!
На светим водама Словенског Истера,
у јесен позну, 7520. године.
Лирски записи из Акаше
Постоји пут навише и пут наниже.
Пут узлажења и пут низлажења.
Пут успона и пут пада, а потом, убрзо, и суноврата.
Свако то од нас има, сваки народ то има, свака раса то има.
Мудрост не подразумева огромну количину Знања, гомилање Знања.
Мудрост је Празнина.
Шта је Празнина?
То је избацивање из нашег ума сваког сувишног Знања, сваког нагомиланог и оптерећујућег Знања.
Знање оптерећује наш ум.
Знање нас разбољева и чини смртним.
Зато Знање и треба избацити из ума.
Да не бих звучао противуречно (парадоксално), јер сам јуче говорио о Знању, а данас говорим о избацивању Знања из ума, мораћу све то, потанко, и да разјасним.
Ја, овде, говорим о Знању које није стваралачко, није креативно.
О Знању ради самог Знања, о паразитском Знању.
Врхунац Знања јесте Празнина.
Празнина је Мудрост.
Пре свега, ми морамо да схватимо да никакво Знање није у нашем поседу.
Ми не поседујемо Знање, будући да Знање постоји изван нас.
Ми Знање примамо из Празнине.
Када смо у Празнини, када не поседујемо Знање, ми смо у Знању, ми јесмо Знање.
Не да имамо и поседујемо Знање, већ да будемо у Знању, да живимо у Знању и да будемо само Знање.
То је Празнина!
Знање је попут ћелија и честица у свим бићима, у свим планетама, у свим звездама, у свим сунцима, Знање је у Васељени, Знање је сама Васељена.
Како ми можемо да поседујемо и имамо то Знање?
Не можемо никако, јер Знање није ничија својина.
Знање је Празнина.
И опет звучим парадокаслно, противуречно, али казујем онако како јесте.
Ми смо оно што немамо, што не поседујемо.
А сад, још већи парадокс: ми имамо само оно што немамо!
Оно што мислимо да имамо, ми, уистини, немамо.
Немамо зато што мислимо умом да имамо!
Ум је велики преварант.
Ум нас убија.
Стога су интелектуалници најтежи болесници.
Они су болесни од Знања.
Сваки интелктуалац је болестан и смртан; нигде нећете срести здравог и бесмртног интелектуалца.
Песници и уметници, велики посвећеници, нису нити могу бити интелектуалци.
Многи необавештени људи бркају појмове.
Они умишљају да су песници, књижевници, уметници и ини ствароци истовремено и интелектуалци.
Не, они нису нити могу нити смеју бити интелактуалци.
Јер, да су интелектуалци не би били песници, књижевници, уметници и ствараоци.
Интелектуалци нису ствараоци.
Њима нагомилоно Знање не дозвољава да стварају.
Нагомилано Знање убија и поништава сваки стваралачки рад.
Знање је, у крајњем случају, увек зарад самог Знања.
Знање је таштина, ако се поседује.
Знање се не сме поседовати, али зато се мора бити.
Немој имати Знање, већ буди Знање.
Буди, а немај!
Што мање имаш, све си богатији, све си више свој, и, надасве, све више јеси!
Сви ведски мудраци говоре о Празнини.
Бели Ури су разјаснили Празнину.
Празнина је Творац.
Празнина је Дух Стварања.
Празнина је Живот.
Празнина је Вечност.
Изван Празнине нема ни Вечности.
Вечан Живот постоји само у Празнини.
Празнина је Вечан Живот.
Кад год говоримо, мислимо и стварамо срцем и из срца, ми смо у Празнини.
Празнина је у нашем срцу!
У глави су црне рупе, у глави је преварант.
Ко мисли главом, главом ће и лупити о зид!
О зид бесмисла, о зид ништавила.
Ово пишем због оних Белих Срба и Белих Србкиња који долазе, који морају доћи, који ће живети, који морају живети, Знања и Мудрост Белих Ура.
Они морају осетити, познати и освестити Празнину.
Ове записе пишем за Душицу, Светлану, Браниславу и Милорада.
Они не смеју да имају и поседују Знања, они морају бити само Знање, они морају бити сама Празнина.
Имам поверења у њих, и, надасве, верујем у њих!
Лирски записи
о1
Језик открива ко смо, чији смо, колико знамо, колико вредимо.
Језик је огледало и наше душе и нашег духа.
Душа народа развија се и негује преко језика и кроз језик.
О овоме се не учи у школи, на факултету, о овоме вам нико никада није ни прозборио.
С разлогом, јер је требало од Срба створити кретенску и бесловесну нацију, нацију коју ће сваки душманин моћи да врти око малог прста.
Огромна већина савремених Срба не зна србски језик!
Не зна ни у којем погледу.
Не зна србску азбуку, не осећа биће и душу србског језика: погрешно акцентовање, погрешна дикција, погрешан изговор, а о туђицама да и не гооримо!
Србски медији највише учествују у кварењу србског језика.
Сви медији одреда, од штампаних до елктронских.
Новинари, водитељи, спикери, политичари, сви до једнога, говоре кретенским србским језиком, језиком дебила и кретена, језиком крда, чопора и стада.
Какав нам је језик, таква нам је и култура.
Какав нам је језик, таква нам је и држава.
Какав нам је језик, таква нам је и душа.
По језику се најбоље и осећа и види, да нам је душа запрљана и затрована, да у нашим душама нема више светлости живота и љубави.
02
Турци су давно протерани из Београда, али Београдом још увек владају турцизми.
Калемгдан, Дорћол, Карабурма, Чубура… и да не набрајам више, јер ми се и иначе гади.
Ко би по овеме рекао да је Београд престоница Србаља?!
Нико!
Зашто је то тако?
Зато што смо се отуђили од Корена, од Извора, од Богова, од Предака, од Културе.
Култура је ведсрбска реч.
Упамтите: култура није ни грчка ни латинска реч, већ србска.
Култура је од Култа (Белих) Ура!
Наши су божански преци знали да Племе, да Род почива на Култу, на Култу Ура.
Култ Ура јесте Мудрост Ура, Знање Ура.
Ко смо ми, Срби, без Култа Ура?
Ми смо без Култа Ура обична руља, обично крдо.
То се види по томе, што Турци и даље владају Београдом преко својих речи.
Да нисмо руља и крдо, давно бисмо избацили све туђице из својега језика, из својега бића, из своје душе.
Звучим оштро, можда и сурово, али је све овде речено истинито и, надасве, веома битно за наше свеколико здравље.
03
У Београду се, у овоме часу, говори, можда, најискваренијим србским језиком.
Београђани, свакако, предњаче у загађењу, кварењу и тровању србског језика.
Рекао бих, да деведсет посто Београђана не уме правилно да акцентује, да изговори ни име својега града.
Сви одреда, на свим електронским медијима, погрешно изговарају, погрешно акцентују и сам Београд!
Кад они изговоре Београд, то више није Београд, није Бели Град!
Имам право то да кажем, јер сам по рођењну Београђанин, Београђанин са Звездаре.
Многи су се одувек чудили, па и данас се још понеки чуде, како ја, будући рођеним Београђанином, говорим и пишем чистим, ведским, изворним србским језиком!?
Као да се подразумева, да рођени Београђанин говори исквареним србским језиком, језиком шудра, парија и палија!
Разумео сам њихово чуђење, мада је то све поражавајуће и понижавајуће, не само за Београђане, већ и за свеколики Србски Род.
04
Језик се учи од рођења.
Језик се учи до краја живота, иако нема краја!
Крај не постоји!
Својој деци никада нисам тепао.
Тепање родитеља је велика грешка.
Од родитеља тепаваца и деца тепавци!
Узимао сам своју кћер у наручје, када је била од месец дана, и причао јој бајке и приче, казивао јој песме, онако како бих причао, како бих казивао одраслом човеку.
Правилно бих, смирено и течно, акцентовао сваку реч.
Када сам једном приликом држао своју кћер у наручју и с њом разговарао, уз Чајковског, Моцарта и Вивалдија, били су у кући неки моји рођаци и пријатељи, и чудили се што ја детету од месец дана говорим као одраслом човеку, јер би требало да јој тепам као сви други…
Одговорио сам јој да с мојом кћери од месец дана разговарам онако како и са свима њима разговарам.
Јер, њена душа све упија, све разуме.
Ово што сада чује, то ће у њеном бићу, у њеној души одзвањати заувек.
И, заиста, моја су деца свуда у школи, од основне школе па све до факултета, вазда и увек најправилније, најчистије говорила.
Бивало је, да их и у основој школи учитељи и наставници питају како се изговарају, како акцентују поједине речи.
Наставници су србски језик учили од моје!
Данас моја кћер – иако је рођена на Звездари, као и ја – говори чистим, високим, ведсрбским језиком.
Посветила се језику од основне школе.
Завршила је филолошку гимназију, студирала, и завршила, етнологију и антропологију.
Говори и пише руски и енглески.
На једном недавном пријему у Београду, рекли су јој неки гости из Енглеске, да говори чистим и високим енглеским језиком, да говори чистије и правилније од девет десетина Енглеза.
Мислили су да је студирала у Лондону.
Она им је одговорила, да би за њено знање и познавање енглеског језика највише требало да захвали знању и познавању изворног и високог србског језика.
И, заиста, кључ за све ине језике јесте знање матерњег језика.
Како говориш матерњи језик, тако ћеш говорити и све ине језике.
05
Одувек сам говорио својим рођацима и пријатељима: учите своју децу да србски говоре, да србски мисле, да србки пишу, да србски осећају.
Када то савладају, онда ће моћи да приме сва знања овога света па и иних светова.
Основа и темељ Култа Ура јесте познавање својега језика.
Ккав ти је језик, таква ти је и душа.
Све можеш сакрити, све можеш глумити, али – језик никада!
Језик ће лепше и боље од ичега и икога рећи: ко си, чији си, колико знаш и колико вредиш!
Слободна воља је темељ и смисао нашег битисања и постојања на Гаји, она је уједно и пут који одређује судбу наших душа у драми која се зове живот…
Будите ми здрави, весели и свако добро
Милан
Наша слободна воља
условљена је, гле!
нашим јучерашњим делима,
као што ће и наша сутрашња слободна воља
зависити од наших данашњих дела.
Јер,
и слободна воља се мења
из дана у дан,
из трена у трен.
Јер,
и слободна воља дише
онако како наше срце куца,
како наша плућа дишу,
како Васељена дише,
како Творац дише.
Јер,
све се мења,
све је у вечној промени,
све се изнова рађа,
све изнова умире
и све изнова васкрсава.
Сваки почетак
има свој свршетак,
као што и сваки свршетак
има свој поновни почетак.
(Све ово ми,
вечерас,
дошану Вилуша Перунова
док сам
у врту својему
тиховао
под плавим звездама.)
У црном плашту нема богиња:
слободне душе то је светиња.
То глуво доба, тај црни час.
Ал какав глас?….
По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји ко да умире,
ил да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил земља куне своје покоре?
Ил небо, можда, даље путује,
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
последњи пут се са земљом рукује…
Па зар да неба свету нестане
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане –
тама?
И ход се чује…
Да л поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ол крадом облак иде навише?
Ил боник какав тешко уздише?
Ил анђео мелем с неба доноси?
Ил оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?…..Да злоба није?….
Можда се краде да нам попије
и ову једну чашу радости?
Ил можда суза иде жалости
да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
