Хтео бих ноћас песмом да ти крадем
Сву похоту тела и чедност пољупца
Стихом да разлистам уцветали бадем
У твојим очима и топлини срца.
.
Хтео бих јутром у сну да те нађем
Пробуђену из свих снова давних
И у твом уздаху збуњен да се снађем
Прстима судбине жеља извајаних.
.
Хтео бих усном таћи моћ васељене
У процепу времена грлећи тебе
С тобом да нађем све дане изгубљене
Кад живех бесциљно и без самог себе.

Фото: Фототека Србског Журнала

Фото: Јато ластавица; Википедија

Мноштво ластавица
полетело је јутрос
кад Зореница отвори
пут сунчани!
.
И махаше им са ливада
цветови бели и румени,
они што лепотом срце
дирну и Морани!

Фото: Фототека Србског Журнала

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,
тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра
док облаци небом што плове
поруке носе…

Охо! Духовитост која инспирише!
Узех перо и претворих се у… рибу!
Како објаснити дубинској риби
Звук харфе!?

Ослушкујем шапат далеког ветра
Цврчак ми још увек спава
Под левим крилом

А када се пробуди саставићемо
Све почетке и крајеве
Обићи земљу Безкрај звану
И вратити се назад у себе

Исток је у нама!

Фото: Пејзаж; Википедија

…Поноћ је.
У црном плашту нема богиња;
слободне душе то је светиња.
То глухо доба, тај црни час.
Ал’ какав глас?…

По тамном крилу неме поноћи
ко грдан талас један једини
да се по морској ваља пучини,
лагано хуји к’о да умире,
ил’ да из црне земље извире.
Можда то дуси земљи говоре?
Ил’ земља куне своје покоре?
Ил’ небо, можда, даље путује
да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
последњи пут се с земљом рукује…
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане –
тама?…
И ход се чује…
Да л’ поноћ тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази.
Ко да са оног света долази?
Ил’ крадом облак иде навише?
Ил’ боник какав тешко уздише?
Ил’ анђо мелем с неба доноси?
Ил’ оштру косу да га покоси?
Да љубав не иде?… Да злоба није?…
Можда се краде да нам попије
и ову једну чашу радости?
Ил’, можда, суза иде жалости
да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?

– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –

Врата шкринуше…
О душе! О мила сени!
О мајко моја! О благо мени!
Много је дана, много година,
много је горких било истина;
много ми пута дрхташе груди,
много ми срца цепаше људи,
много сам кајо, много грешио
и хладном смрћу себе тешио;
многу сам горку чашу попио,
многи сам комад сузом топио.
О мајко, мајко! О мила сени!
Откад те, мајко, нисам видео,
никаква добра нисам видео…
Ил’, можда, мислиш: “Та добро му је
кад оно тихо ткање не чује
што паук везе жицом тананом
над оним нашим црним таваном!
Међу људма си, међу ближњима.”
Ал’ зло је, мајко, бити међ’ њима:
под руку с злобом пакост путује,
с њима се завист братски рукује,
а лаж се увек онде находи
где их по свету подлост проводи;
ласка их двори, издајство служи,
а невера се са њима дружи…
О мајко, мајко, свет је пакостан,
живот је, мајко, врло жалостан…

Фото 1, 2: Поноћ; Википедија

Ту, где је данас заспала јесен
и биље прекрише магле луде,
цвет’о је некад, јоргован занесен.
Сад му се више травке не нуде.
.
Магле су трагови касних јесени,
владари неба и свелих трава,
ту, где још по неки цвет занесени
у титрају мог ока спава.
.
Пољане тону празне и пусте
у оне, касне јесени, дане.
Спушта се магла у шуме густе
и ко зна кад ће Сунце да гране?
.
Па да се опет насмеје свануће
и заспе сутон у смирај дана,
приљуби травка уз младо пруће,
устрепти пупољак јоргована.
.
Па да ми опет бокори цветни
заклоне небо и срећно лице,
к’о некад што су, у час ми срећни,
док ја Те гледах нетремице.

Фото: Магла; Википедија

Фото: Чигота, врх; Википедија

Таласи брда и трава заљуљани нежношћу и летом.
Са Чиготе слеће ветар, неки далеки ветар, луталица,
душа ветрова што се враћа са сунцем, настани се
и тумара међу борјем, по ливадама.
Плах и благ, светао и мек, развија ме и носи ко паперје.

Слушам ли то? Валови, вијање свиластих влати,
прелећу прозирни анђели.
Небеске харфе међу гранама, над травама,
тишином, у мирису смоле.

Однекуд залутала свирка, Орфејева фрула, чобанска.
И песма с Леденица, одговара арија, туга девојачка:
„Сунце зађе за ледене стене …“
Слушам ли то? Дара и Ђула певају.
Бисерно, ко суза чисто Дара и Ђула певају,
одзивају се или дозивају преко Златибора, преко света.

Таласи брда, таласи трава, заљуљани нежношћу,
златом, благим летом, зачараним детињим слухом.

Са врха Чиготе слећем ли то ја,
паперје душе, или ускрсли ветар, по грању, по травама,
које одавно ничу са Ђулиних и Дариних уста,
са девојачких песама. Свеједно, можда.

У етеру, близу и далеко, преко пролома,
замирисало је и запевало лето међу борјем.

љубавницу Љубицу: љуља љуља љушке,
љаксе љубовијски љути љубљену Љиљану људски.
Љиљан љушти љиљанку љиљански, љускаво,
Љуби љубавнички љубичицу.
Љага љигава.
љубомора Љиљане,
љутитост љиљанке.
Љубичица Љубици љубимица,
љубавнице љупке
љагом љуте људе,
љигаво љубавишу љубавнике
Ljubodraga&Ljiljana.
.
Љубичасти љиљак
Љермонтова љути љубављу,
Љуби љубавно &ljubavnicki
Љубицу, Љиљану, Људмилу,Љубовну.
Људи љубоморишу љубитеље Љермонтова,
Љермонтов љусти љутику, љуби ljutića& ljiljka,
Ljubljanicu&Ljuticu
Љермонтов љуби ljubav&ljubomoru ljudi.

Фото: Љигаво мекан; Википедија

Фото: Девојка и змија; Википедија

Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Космос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан
.
Линију тану и малу-
Границу Вјечности и Друма

И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Коракнух по Небу
У мени запјева Друм

Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове-
Високо горе
На лицу Вјечности
Гд‌је спавају Нада, Љубав и Вјера
И гд‌је тихује Бол

Широким, д‌јетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе-
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гд‌је тихује Бол!

Фото: Фототека Србског Журнала