Лирски записи из Акаше
Србска култура нема никакве везе са јудео-кршћанством, већ са ведсрбском древном традицијом.
О србској самониклој и самобитној култури можемо говорити једино изван контекста и становишта јудео-кршћанства.
Самоникла, самобитна и самосвојна србска култура јесте ведска, хиперборејска и аријевска, а не јудео-кршћанска.
Све оно што су покрштени Срби, односно, Срби јудео-кршћани створили под покровитељством србске јудео-кршћанске цркве, то није праизворна, самосвојна и самобитна србска култура, него је то култура јудео-кршћанског стваралачког бића и духа.
Фрескописе и иконописе по србским црквама и манастирима, као и јудео-кршћанску књижевност србских калуђера и теолога, не можемо сврстати у аутентичну србску културу, но у културну баштину јудео-кршћанског корпуса.
Упоредо с тим јудео-кршћанским културним токовима унутар србског духовног света, одвијала се и аутентична, праискона и праизворна, србска (ведска и хиперборејска) култура оваплоћена и оличена у усменом песништву, у народној епској илити јуначкој поезији, у ведсрбском епу и миту.
У времену након покрштавања (а то је последњих десет векова тираније јудео-кршћанства), у србској култури, у србском песништву, у србској књижевности и уметности, гле, србско је само оно што се наслања на србску ведску епику и што происходи из србске ведске епике, из србске усмене поезије, из србског древног предања и србског хиперборејског мита.
Захваљујући милости Створитеља и Васељене, као и моћној заштити наших древних ведских богова, огромна већина Срба није никада покрштена, а и они покрштени Срби нису били, уистини, христијанизирани до краја.
Тако да смо се ми, Срби, међу иним европским народима, највише сачували од јудео-кршћанске пошасти, развијајући своју самосвојну и самобитну ведсрбску културу и духовност унутар духовно и културно поробљене Европе.
Највећи чувари Србског Ведског Духа, у вековима јудео-кршћанског мрака, били су србски ведски песници: Његош, Филип Вишњић, Тешан Подруговић, Старац Милија, Ђорђе Марковић Кодер, Момчило Настасијевић, Милош Црњански, као и многи ини, све до дана-дањег.
Додаћу још нешто.
Овим се надовезујем и на коментар Ивана Храста „Песникова Поетика“.
Потребне су три важне ствари:
~МИСАО, тј. идеја, циљ, жеља.
~ВИЗИЈА, тј. слика, снови.
~ЕМОЦИЈА!!! тј. осјечај среће, весеља, љубави, усхићеност, задовољство.
Све ово је везано за машту. Машта је од Творца и она је НЕОГРАНИЧЕНА. Једино је ми сами ограничавамо, јер прихватамо наметнута убеђења ограда и кавеза.
Машта је и невероватно брза, дође у делићу секунде!
Примери: Рецимо да је облачно и сиво време. Вољели би да одете негде даље, можда километрима далеко, где сија сунце данима. Колико времена, припрема, новца и осталог нам треба да то урадимо? Па доста, зар не? Кад затворите очи и замислите да сте негде на сунцу и уживате, за то вам треба само трен!
Деца имају до шесте године неограничену машту. Она не размишљају о томе да је нешто немогуће. За њих то не постоји, док их околине не научи ограничењима.
Ево једна кратка, истинита прича:
Кћи од пет година, тражила од оца да набаве цуку. Отац ни да чује. По њему кућа је за људе, а не за псе и тачка. Али, дете ко дете, не разуме ограничења. Али дете користи машту. И маштала је. Припремила и декицу за свог цуку. Цртала је многе слике са тим „својим“ цуком. Показивала свима. Гледала га са љубављу, замишљала. Имао је и име.
Није прошло много, жали се отац, неко оставио малог цуку у кутији испред њихових врата. Кад је дошао кући са посла, цуко је био у кући. Ћеркица му је сва пресретна јавила невероватан догађај: „Тата, ево га, стигао мој Роки!“
Каже отац: „Ма не само да је тај пас брзо стигао, он је био исти и по облику и по бојама као на оним цртежима!“