Лирски записи

 

Ми, освешћени Срби, одувек знамо, да нас Запад никада неће оставити на миру.

Ма како се ми год понашали, ма шта год ми чинили и, ма какву год ми политику водили, Запад нас никада неће оставити на миру.

Напросто, та мајмунска, предаторска и рептилска раса нас, расне Србе, не може да смисли.

Они нас мрзе из дна душе и, свет може да се сруши, може све нетрагом да нестане, али, њихова мржња према нама, никада нестати неће, никада се искоренити неће.

Једно је јасно и извесно: тај мајмунски, предаторски и рептилски Запад мора да нестане, заувек.

Још не знамо како ће се то догодити, али, зацело знамо, да се управо то мора догодити.

Тек када нестане тај мајмунски, предаторски и рептилски Запад, човечанство ће моћи да напредује.

Запад је пун мржње, зла, порока и настарности; настраности сваке врсте, настраности која није од овога света; јер Западом не влада човечанска раса, већ раса мајмуна, предатора, рептила, лихвара и зеленаша.

Срби, расни и освешћени Срби, морају да победе Запад, морају да га победе умно и духовно, да га победе на пољу Свести и Стварања, па ће онда и на војничком пољу – као и на свим иним пољима бивствовања – једном засвагда да га победе.

Јер, све док постоји тај мајмунски, предаторски и рептилски Запад, нема мира у свету, и нема духовног напретка човечанства.

Ово је сваком расном и освешћеном Србину, одувек бивало јасно и знано.

На помолу је нови велики рат, нови свети рат, између човечанства и мајмунске расе.

Кажем нови рат, зато што је у Праискони већ вођен један велики и страшан рат, између човечанства и мајмуна, и тај рат су древни ведсрбски ришији и песници опевали у Махабхарати.

Лирски записи

 

Овај свет на Земљи јесте галактичко огледало.

Ово није свет стварности, већ свет привида и опсена, свет огледала.

Све је овде изокренуто, и криво, као у огледалу, а свако је огледало – криво!

Стварност је у горњим световима, и та Стварност се, из горњих духовних и божанских светова, пресликава на Земљу творећи изокренуту, криву стварност.

Древни су говорили, да је овај свет маја, омаја, опсена, илузија, привид и варка.

Нема ни упоришта ни уточишта, а нема ни тачке душевног и духовног ослонца, у овоме свету-огледалу.

Наше упориште и уточиште може бити једино у Јегру Звезданог Јата, једино у вишим, духовним и божанским световима.

Овим светом влада Тама.

Тама притиска Земљу, и сва словесна бића на Земљи.

Пред нашим очима, гле! све се распада, руши и, у прах и пепео расипа.

Распада се и расипа раса, народ, племе, род и породица; руше се и распршују царства, краљевства, државе и све ине заједнице словесних бића.

Тама је је већ поробила човечанство, и нигде у свету нема више слободних народа, слободних племена, слободних људи.

Слободан је још само усамљен човек, степски вук, који се одрекао славе и блага овога света.

Све ове погроме и пошасти, све ове ужасе и грозоте, сва ова безумља и безнађа, на Земљи, преживеће, и надживеће, само усамљен човек на свом унутарњем путу ка Језгру Звезданих Јата.

Усамљен човек који се одрекао овога света и свега што је у овоме свету.

Усамљен човек, гле! јесте једини слободан човек, једини самосвојан и самобитан човек – човек звездане будућности!

Лирски записи

 

Свако од нас, у свом светлосном запису, носи поруке свих својих предака, од ПраИскони, од самога Почетка-Без-Почетка.

Али, истовремено, у свом светлосном запису ми носимо и поруке свих наших потомака, све до самога Свршетка-Без-Свршетка.

Шта је светлосни запис?

То је оно тајинствено, тајносано и непојмљиво с ону страну днк, с ону страну кода, с ону страну свих знања, познања и сазнања.

С ону страну свега видљивог, вештаственог, тварног, опипљивог.

Ми смо Космос.

Свако је од нас Космос.

Садржимо све оно што и Космос садржи.

Ми смо Мали Свемир, ми смо МикроКосмос.

Ми смо Мала Луча Великог Свемира.

Створитељ је нас створио спрам Себе.

Он нас је даривао многим даровима; даривао нас је највише и најбогатије од свих бића суштих у ПраВасељени.

Он нас је створио боговима.

То и јесте Наум Створитељев.

Будући боговима, ми и јесмо најближи и најдражи Створитељу.

Ми смо – Он!

Тако нас Створитељ види.

Зато је битно, да и ми себе тако видимо.

Да видимо, и да дејствујемо у складу са узајамним виђењем.

Да творимо дела која су саобразна са Делима Створитеља.

Лирски записи

 

Поезију стварам само за мањину.

За мањину посвећених.

За мањину оних којима је поезија више од поезије.

За мањину оних којима је поезија тајинство и онострано путовање кроз сазвежђа и звездана јата.

Никада нисам желео да ме већина чита.

Никада нисам желео да се већини допаднем.

Одбијао сам оне издаваче који су желели да моју поезију објаве у великом издању.

Поготову оне који су желели у великом издању и латиничним писмом да објаве моје песничке књиге.

Говорио сам им, да моја поезија не може да стане у латинично писмо, да би мојој поезији било претесно у латиници, те да моја поезија по свејему унутарњем бићу и суштаству није саобразна са латиницом.

Поезија је непреводива.

Непреводива из језика у језик, али непреводива и из писма у писмо.

Ма шта мислили књижевници, књижевни теоретичари, историчари књижевности, као и посвећени књижевни преводиоци, поезија се не може ни преводити ни препевавати.

Оно што се преведе или препева, то више није ни налик  ономе што, уистини, јесте у бићу поезије.

То је тек одраз неког другог бића поезије.

Ја сам Песник Вилењак Белих Срба Хиперборејаца.

Пишем и певам на Језику Мајци.

Писмо Језика Мајке зове се Србица.

И Језик и Писмо извиру из Акаше, исијавају из Галактичког Језгра.

Моје књиге, давно некада, штампане латиницом – нису више моје!

У њима нема Белих Вилењака, нема Срба Хиперборејаца, па нема ни мене нити поезије моје.

Тих књига, наравно, нема више ни у мојему дому.

Поезију стварам само за мањину.

За ону мањину посвећених, којима, као и мени, није стало до славе овога света.

Поезија се ствара, поезија се дише, поезија се живи.

Ако се поезија не дише и не живи, онда то и није поезија.

Поезија је посвећење.

Поезија је вредна да јој се посвети живот, зато што ће поезија ономе ко јој посвети живот – подарити Вечан Живот у Језгру Звезданих Јата.

Поезија није само писање и само певање – поезија је Онострано Путовање кроз тајинствене светове и далека звездана јата.

Поезија је Унутарњи Пут ка ПраВодеану Свести.

Поезија је поглед на свет; поезија је вертикала; поезија је уметност живљења и умирања.

Песник који не живи и не умире своју поезију – никада се и не може назвати Песником!

Лирски записи

 

Када имате свој став, своје становише, своју поетику, свој поглед на свет, тада нико не може да утиче на вас, нико не може да вас искористи за потребе неке вама туђе религије и идеологије, а против ваше воље.

Нико не може да вас употреби, будући сте ви сами свој господар, будући да сте ви самосвојна и самобитна личност.

Не дозволите да ико на вас делује магијски!

А магија је свуда у вашему окружењу.

Овај свет почива на магији.

Религије, идеологије, цркве, медији, школе, факултети, науке и сва друга учења – све је то магија.

Кад год прихватате нечије учиње, без властитог критичког мишљења, ви сте пали под утицај магије.

Кад год прихватате информације, вести и поруке медија, писаних или електронских, без властитог критичког размишљања, без властите провере, ви сте пали под утицај магије.

Кад год слушате излагања наставника и професора, као и иних духовних предавача, без властите провере, без властитог критичког мишљења и размишљања, ви сте пали под утицај магије.

А када сте под утицајем магије, ви се тада лоше осећате.

Можда вам се само чини да се лепо осећате, али се ви у дубини својега бића заиста лоше осећате.

А када сте на дуже време под утицајем магије, ви не можете да се развијате у самосвојну, самобитну и самосвесну здраву и јаку личност.

Ви ћете можда бити пуни и препуни информација, пуни и препуни разних туђих знања и сазнања, али никада нећете имати свој став, своје становиште, своју поетику, свој поглед на свет.

Ви ћете бити пуни туђег и књишког знања, али никада нећете бити стваралачка личност, нећете бити песник или уметник, нећете бити своји у својему свету, у својој галаксији, у својему космосу.

Знање само по себи нема никакву сврху; знање има сврху само онда када га користимо у стваралашву, у чину стварања нових властитих дела, када га оплемењујемо, обогаћујемо и проширујемо властитим стваралачким духом.

Поштујте и цените себе, па ћете бити здрави –  здрави и духовно и душевно и телесно.

Не стидите се својих предака, не стидите се својега рода, не стидите се својега племена и својега народа.

Не стидите се културе и традиције својега народа – тога се никада не стидите!

Будите дични и поносни на своје претке, на своје племе, на свој народ, на свој језик.

Када путујете светом, и када срећете припаднике многих и различних народа, никада немојте ни помислити да је неко, можда, бољи и вреднији од вас, да има боље и вредније претке, да има бољу и вреднију културу.

Не стидите се ничега што происходи из вашег колективног бића и суштаства.

Не стидите се ничега својега, па ћете бити здрава, јака, свосвојна и самосвесна личност.

Тада ће вас поштовати и ценити чак и непријатељи ваши.

Упамтите: поштоваће вас и ценити чак и непријатељи ваши, јер осећају у вама неку чудесну моћ, осећају неку чудесну космичку енергију која зрачи из вас и њих запљускује.

А то се поштује, то се увек и свуда поштује!

Лирски записи

 

Ма ко и ма шта да си, ти мораш, истовремено, бити и ратник посвећени.

Ратник Светлости, ратник Духа, ратник Свести, ратник Вечног Живота.

Нико уместо тебе не може да води Свети Рат за тебе.

Ако ниси ратник Светлости, Духа, Свести и Вечног Живота – ко си и шта си онда?!

Свеједно да ли си Мушко или Женско, да ли си Човек или Човечица – ти мораш бити и ратник посвећени!

Ратник посвећени који следи свој Унутарњи Пут ка Језгру Звезданих Јата.

Наш боравак на Земљи има један једини циљ – да после ваљано обављеног задатка у земаљском животном току, узрастемо до Сунчевог Јунака, те да постанемо Аватар у једном будућем животу на некој Духовној Планети у неком Духовном Звезданом Јату.

А да бисмо то остварили и постигли, ми морамо бити посве слободни.

Али, Слобода се никоме не поклања – Слобода се осваја.

Колико освојиш Слободе, толико ћеш и бити слободан.

Колико си слободан, толико си и посвећен.

Твоје посвећење јесте Завојити Пут Навише ка Духовној Звезди, ка Духовној Галаксији.

Ти си Човек само привремено; ти си Човек само у неком прелазном року.

Не смеш заувек остати Човек; мораш од Човека да узрастеш до Бога.

Твој Бог жели да ти будеш Он!

Твој Бог ће бити тужан, ако ти не постанеш раван Њему.

Од тебе зависи, од дела твојих зависи, да ли ћеш заувек остати Човек, или ћеш се са Богом изједначити.

 

 

Ако Човечанство не победи Америку,

онда ће Америка уништити Човечанство.

 

Америка ће уништити Човечанство

и све оно што дише на Земљи,

 заједно са Мајком Земљом.

 

Рат Човечанства против Америке

није само један рат –

само један од мноштва ратова

 какви су у прошлости бивали –

већ је то Свети Рат

за Свету Земљу

и за Вечан Живот

 на Светој Земљи.

 

У Светом Рату,

у Великом Рату,

нема неопредељених,

нема равнодушних.

 

Или си на страни Светлости

или на страни Таме;

 или си на Страни Живота

или на страни Смрти;

или си на страни Русије

или на страни Звери.

 

Јер, Америка – то је Звер!

Заиста,

Звер је у Америци утеловљена.

 

Ако Човечанство жели да живи –

а мора да живи! –

онда Америка мора нестати!

Лирски записи

 

Човек је божанско биће.

То су најновија научна открића и сазнања.

Ову вест данас објавише сви светски медији.

Песници су то одувек знали.

Песници и посвећеници знали су за многе тајне, вековима пре научника.

Никада песници нису учили од научника, већ научници од песника.

Тако је бивало у Древних, тако је од Праискони бивало.

У поезији су скривене највеће тајне, највећа знања и сазнања, највеће истине.

Тесла је највећи научник и посвећеник свих времена, свих векова минулих и будућих.

Тесла није учио од научника, теолога и философа, но од песника, од песника посвећеника.

Тесла је знао, од детета је знао, да су највеће тајне, највеће истине, гле, скривене у поезији.

То што људи овога времена не читају поезију, није до песника, већ до људи који не читају поезију.

Не читају поезију, зато што нису дорасли да читају поезију, и, зато што им је Велики Брат рекао да не читају поезију; а Велики Брат зна зашто им је рекао да не читају поезију.

Јер Великом Брату не требају просветљени, освешћени и посвећени (а то су управо они који читају поезију!), већ несувисли, припрости, приглупи и бесловесни.

Велики Брат је пун радости и среће што је човечанство постало руља и светина саздана од глупака и простака.

Зашто научници и ини уче од песника, а не песници од научника и иних?

Зато што су песници повезани са Акашом, са Галактичким Језгром.

Песници су преко визија и јасновиђења, као и преко јасночувења (а то су и слика, и реч, и глас, и звук, и музика заједно), повезани са Акашом, повезани са Језгром Звезданих Јата.

Научник без песника, без песничких визија, не може ништа да открије.

Без песника и песничких визија, научник тумара у мраку космичких црних рупа.

Тек пошто песник нешто открије, или, пак, наслути у Акаши, тада научник може да ступи на поље науке.

Та божанска искра коју је песник преузео из Акаше, јесте полазиште за потоње научно истраживање.

Без те божанске искре, нема науке!

Човек је божанско биће.

Ја све време пишем и певам о томе.

Кроза све моје песме, кроза све моје лирске записе, гле, провлачи се то: Човек је божанско биће!

Ја вас никада нисам лагао, јер, напросто, не умем да лажем и, нисам рођен да лажем.

Можда вам понекад личим на чудака, поготову онда када вам предајем открића и објаве изравно из Акаше.

Али, то је Истина, и ја вам предајем Истину.

Вероватно да већина људи у овоме времену још није спремна да прими Истину из Акаше, Истину Сушту и Суштаствену из Језгра Звезданог Јата, али, шта да песник чини?!

Песниково је да пише и пева, те да не размишља о томе да ли га неко разуме или не разуме!

Ако не разуме овај нараштај, разумеће неки будући – разумеће неко далеко поколење!

Јер, за песника није битно Време, већ Вечност.

Можда ће у будућности, у једној далекој, далекој (галактичкој, звезданој) будућности, гле, сви писати и стварати поезију!

Када сви буду писали и стварали поезију, тада ће сви и бити богови!

Богови и богиње, који ће рађати нове богове и богиње, и, тако у бескрај.

Песник верује у такву будућност.

Песник већ види такву будућност!

Лирски записи

 

Поштуј самога себе, па ће те и други поштовати.

Љуби самога себе, па ће те и ближњи љубити онолико колико ти самога себе љубиш.

Не страхуј од људи, и не стрепи за властити живот.

Твој живот је повезан са Великим Животом.

Твој живот није изван Великог Живота.

Твој живот је вечан у Вечном Великом Животу.

Поштуј самога себе, и љуби самога себе.

Само онај ко поштује и љуби самога себе, поштује и љуби све око себе.

Не тражи од других да те поштују и љубе; нека те они сами поштују и љубе.

Љубав не зна за силу и присилу.

Љубав се рађа и живи у слободи.

Љубав је онолико љубав колика је њезина слобода.

Слобода је услов свих услова.

Тамо где нема слободе, нема ни човека.

Ово је свет у којему страх царује.

Твоја је дужност да се уздигнеш понад страха.

Да, као будни стражар са куле, надзиреш и пратиш страх, али да никада не будеш у страху од страха.

Боље је часно умрети, него живети у страху од страха.

Ко живи у страху од страха, никада не може бити човек вертикале.

Ко живи у страху од страха, никада лепоту, доброту и љубав познати неће.

Лепша је смрт, и више смисла има, него ли живот у страху од страха.

Говори себи: Ја сам чедо богова.

Говори себи: Моји су преци богови, и моји ће потомци, такође, бити богови.

Говори себи: Не желим да имам претке мање од богова, нити, пак, желим да имам потомке мање од богова!

То је Србски Завет.

То је Завет Богова.

Ти си на Правоме Путу!

Лирски записи

Свакако примећујете, осећате и видите, да овај спољни свет бива, скоро, из дана у дан, све тамнији, све мрачнији.

Да је у спољноме свету све мање светлости, све мање топлине, све мање праисконе радости и, наравно, све мање љубави.

Нарочито се то осећа и запажа од овог минулог пролећа, од минулих пролетњих киша, од минулих пролетњих поводања и поплава.

Као да је светом завладао сутон, као да је свет улетео у онострана пространства вечног сумрака, вечитог вечерњег сутона.

Вагре некако тајинствено чиле и гасну у пределима, у крајолицима – како на земљи тако и на небу –

губећи ону праискону јасноћу и красоту; губећи онај тајносани, етерични и флуидни титрај и трептај; губећи онај мистични одсјај и одраз првобитне светлости, првобитног девичанског стварања.

Све мање је радости, све мање милости, не само у људима, већ и у иним бићима, у животињама и тицама, у биљкама и дрветима, у пољскоме цвећу.

Као да је светом завладала тама од века.

Као да се свет наглавце преокренуо и, у своју супротност преобразио.

Као да људи нису више људи, као да животиње нису више животиње, и као да биљке нису више биљке.

Ништа више није као некад, и ништа више на себе не наличи.

Једину утеху и радост, једину дивоту и љубав, човек још може да нађе и открије у свом унутарњем бићу –

у свом унутарњем свету, у свом унутарњем звезданом јату, у свом унутарњем праводеану светлости.

Свако се од нас осећа све самљим у свету.

Све самљим, све тужнијим, све сетнијим, све невеселијим.

И, чини нам, као да ни ми нисмо више ми, нисмо оно што смо негда били, нисмо оно што би требало да будемо.

Нешто нам мањка, нешто нам фали, нешто нам недостаје – а не знамо што је то што нам мањка, што нам фали, што нам недостаје!

Сви убрзано сахнемо, копнимо и венемо због мањка љубави у свету; због таме од века која све притиска, гуши, мори, расплињује и растаче.

Али, и то ће проћи, и то мора проћи!