Лирски записи

 

Што мислимо, сневамо и чинимо, то нам се и дешава.

Дешавају нам се мисли наше, дешавају нам се снови наши, дешавају нам се дела наша.

Што нам нам се дешава, то јесте наша судбина.

Ако дајемо љубав, доброту и лепоту, онда ћемо и примати љубав, доброту и лепоту.

Ако смо убијали, бићемо убијани онолико пута колико смо других живота убили.

Свако се дело понавља.

Свако се добро дело понавља, и свако се зло дело понавља.

Што год да чинимо, то нам се од галактичких наспрамних огледала одбија у виду судбине наше, те тако свако наше дело, добро или лоше, бива поновљено, и снова извршено, на нама, у нама, и кроз нас.

Онај ко убија туђе животе, не убија туђе животе, већ свој живот вазда изнова убија.

Сва убиства бивају поновљена на ономе и у ономе ко убија, само се не понавља оно убиство које се догоди у одбрани својега живота.

Онај ко се брани, па се догоди да у одбрани и убије – то убиство се не понавља, нити се у Акаши уписује као убиство!

Душа онога ко у одбрани убије, остаје чиста и после убиства, као да убиства ни било није.

Тако је записано у светим књигама Древних.

Тако је записано у Кедровој књизи Белих и Плавих Вилењака, посвећених ратника светлости, подно Пурпурних стена СрбИрије.

Сва дела наша, гле, остају у Акаши записана!

Србија је неретко имала претензије да се меша у светска политичка превирања, да буде нешто што није и што јој не приличи. Са друге стране ишло се и у другу крајност, неке врсте пасивне изолације и одустајања чак и од својих националних интереса.

Наставите читање →

 

 

Када се осврнем око себе,

видим браћу и сестре у жалости;

 видим тужна и брижна лица;

 видим страх и немир

у очима људи;

 видим очај

и безнађе!

 

Када се осврнем око себе,

видим племе своје у оковима;

 видим земљу разорену;

 видим небо потавнело;

 видим поља

без ратара!

 

Када се осврнем око себе,

видим род свој већ разрођен;

 видим куће опустеле;

 видим црне гавранове;

 видим сиње

кукавице!

 

Када се осврнем око себе,

видим лепоту где је нема;

 видим доброту никад рођену;

 видим дивоту кроз облаке;

 видим Бога што се јавља,

над колевком, у вечерње;

а колевка пред колибом,

 из које се

песма чује!

 

 

Дух је Свемоћан!

И онај што се

Духа Стварања

држи,

никада

пропасти

неће!

 

Ако си

са Великим Духом

саобразан,

и ако обитаваш

у Пољу

Вере и Знања,

онда ћу тебе

назвати –

Посвећеним Сином

Светлости!

Лирски записи

 

Сви ми Праисконци имамо и имена праисконска.

Тако се моји пријатељи зову: Соко Са Велебита, Соко Са Радана, Сиви Соко, Сури Орао, Самотни Вук, Степски Вук, Бели Вук, Сури Медвед, Песник Вечерњих Облака, Вилењак Ветрових Гајди, Вилењак Са Орлове, Вилењак С Лиром, Вила Са Радана, Вила Брезових Шума, Бела Вила Из Тијања, Вила Светих Гајева, Витез Праисконог Реда.

Имена се сама догоде.

Имена долазе из Акаше.

Не тражимо ми имена, већ имена траже нас.

Свако од ових имена, само је тражило, и нашло, сваког од ових мојих пријатеља Праисконаца – пријатеља Хиперборејаца, пријатеља Вилењака.

Преко имена смо повезани, и умрежени, како по хоризонтали тако и по вертикали.

Преко имена смо повезани, и умрежени, како са прецима тако и са потомцима.

Наше име везује језгро наше душе са језгром звезданог јата.

Наше име знаде више о нама, него што ми сами о себи знадемо.

Зато су наши Древни и говорили: реци ми како се зовеш, па ћу ти рећи ко си!

 

Речи које шапућемо,

из Бића Суштаства,

путују Тишином

нашега НаУма,

и допиру, гле,

 до Срца

Пра Васељене!

 

Да би нам се –

речи шапатом изговорене! –

изашав из Простор–Времена,

и ушав у Вечно Сада –

као Стрела Перунова,

као Зрак Сварогов,

вратиле из Пра Сушта –

као Усудба,

као Судба наша!

Лирски записи

 

Србски језик нису стварали људи, већ богови.

Србски је језик богова.

И уопште није битно колико људи на Земљи говори србским језиком!

Није битно колико њих на Земљи говори србским; битно је – ко све говори србским у вишим оностраним световима.

И да нико на Земљи не говори србским, србски је језик заувек сачуван у Акаши.

И не само у Акаши, већ и у далеким пространствима звезданих јата.

Србским језиком разговарају, рисају и пишу богови.

Србски језик и није за обичне људе.

Обичним људима – то је језик: тежак у изговору, тежак у нагласку, тежак у писању, тежак у размишљању и тежак у сневању.

Језик богова је одувек био тежак обичним људима.

Зато га се многи Срби и одричу – и нека га се одричу!

Није за њих!

Тесла је писао на многим језицима и многим писмима, али оне суштаствене и битне ствари из својих промишљања, визија и сновања записивао је искључиво на србском језику.

Говорио је својим америчким пријатељима, да са својим боговима (ведским, хиперборејским боговима!) може да разговара само на србском!

Приметили сте, свакако, да ја ни један једини пут нисам писао о угрожености србскога језика и србске азбуке србице.

Ја сам, вероватно, један од ретких који сматра да ни србски језик ни србска азбука никада не могу бити угрожени.

Ко може да угрози језик богова и писмо богова?

Нико!

Ако су се неки Срби одрекли србског језика и србске азбуке – то је њихов избор!

Ја их разумем.

Можда их многи не разумеју, али – ја их разумем!

То није њихов језик, и тај језик није за њих!

За такве Србе постоје други језици – простији језици, језици које су стварали људи.

Ти људски језици јесу за људска размишљања, а божански језик служи за божанска размишљања, сневања и стварања.

Људи разговарају са људима, а богови разговарају са боговима!

Твој Бог је у теби

 и ти си у Његовој Свести.

Између тебе и твога Бога, гле!

не постоји ни Простор ни Време.

Ви нисте раздвојени,

већ сједињени.

Ви сте Садашњи Тренутак,

ви сте Вечно Сада.

Колико ти

у својим мислима и сновима

ствараш Бога,

толико и Бог тебе ствара

у Дејствима Својим

и Суштаствима.

Што год предајеш Богу,

 то од Бога примаш.

И, као што ти не можеш без Бога,

 тако ни Бог без тебе не може.

Твој Бог је Бог с тобом,

као што си и ти – Ти са Богом!

Бог не би био Бог без тебе,

као што ни ти не био Ти без Бога.

Ти своје срце дариваш Богу,

онако како Бог Своју Свест

дарива теби.

Твој Бог није изван тебе,

већ дубоко у теби.

Лирски записи

 

Србима и Србкињама из последњег племена Белих Вилењака.

 

Одувек су, у свим епохама, у свим временима, само ретки појединци бивали пробуђени и освешћени, самосвесни и самобитни.

Огромна већина човечанства одвајкада је спавала дубоким сном.

Рађа се, живи, размножава и умире без свести и свесности о било чему.

Тако је и данас.

Тако је у Србији, тако је у Европи, тако је у свету.

Свуда су око нас спавачи.

Спавачи који не желе да се пробуде.

Не да не могу да се пробуде, већ не желе да се пробуде!

И, шта онда чинити?

Ништа не чинити!

Гледати своја посла и следити свој унутарњи глас.

Зашто кажем: ништа не чинити?

Зато што не можемо ништа да учинимо ма шта да чинимо!

Зато што на сваког пробуђеног и освешћеног долази на тисуће спавача.

Како ће један пробуђен и освешћен да буди и освешћује тисуће спавача?!

То је немогуће!

Велики Инквизитор, Велики Предатор, Велики Рептил  влада човечанством захваљујући милијардама спавача.

Његова моћ није у њему самом (јер он нема никакве моћи по себи, нити у себи!), већ у милијардама успаваних људи.

Знајући то, пробуђен и освешћен, самосвојан и самобитан човек окреће се према духовним бићима из виших светова, тражећи од њих помоћ и спасење.

Он зна да од успаваних људи нема никакве вајде, те да је бесмислено чекати да се милијарде тих и таквих спавача икада пробуде и освесте!

Ви и ја смо (свако од нас понаособ, а и сви скупа!) усамљени јахачи, вукови самотњаци, степски вукови.

Ми ослушкујемо свој унутарњи глас, ми следимо свој унутарњи пут.

То је највише што можемо да учинимо у овоме свету вечитих спавача.

Највише и најплеменитије.

Највише и најузвишеније!

Кад сам рекао ништа не чинити, мислио сам само на спољни свет, док у својим унутарњим световима, гле! ваља и треба чинити – што више чинити, и највише чинити!

Манимо се Срба спавача!

Од њих Божанско Србство нема никакве вајде.

Нека спавају до миле воље; нека преспавају све прошле, све садашње и, све будуће животе!

Ми с њима немамо ништа заједничко.

Ми смо различити и опречни светови; ми смо различите и опречне галаксије.

И, на концу, ми смо различите и опречне судбине!

Ми смо последње, пробуђено и освешћено, племе Белих Вилењака.