Лирски записи

 

Ако немамо љубави за Велику Мајку, онда нећемо опстати на Планети.

Ми смо синови и кћери Велике Мајке, и наша је света дужност да љубимо и поштујемо Велику Мајку.

Да у свакоме трену будемо свесни присуства Велике Мајке!

Поплаве, ветрови, земљотреси, вулкани, пожари, муње и громови – то су нам поруке и опомене од Велике Мајке, коју смо заборавили, и коју не поштујемо и не љубимо више.

Колико љубави имамо за Велику Мајку, толико ћемо на Земљи и бити благословени од Велике Мајке.

Све што ми чинимо Великој Мајци, то ће нам Велика Мајка и узвратити.

У последњих триста година ми задајемо само патње и боли Великој Мајци, пљачкајући, вређајући, понижавајући и нагрђујући Велику Мајку.

Космички бол који смо вековима задавали Великој Мајци, сад нам се жестоко и све жешће враћа.

Колико смо, и да ли смо уопште свесни туге, патњи, боли и вапаја Велике Мајке?

Шта је за нас Земља; шта је за нас Природа?

Земља је Мајка, Природа је Мајка – те Две Мајке јесу Једна Велика Мајка.

Мајка осећајна, Мајка душевна, Мајка духовна, Мајка божанска!

Ми се, Срби, морамо вратити своме Праискону, своме Предању, своме Миту, својој Вери, своме Знању.

Нисмо ми попут других народа, јер ми смо посредничко племе – племе које посредује између богова и људи, између виших и нижих светова.

Наша је света дужност да бранимо, чувамо, поштујемо и љубимо Велику Мајку.

То други народи не знају, и не морају да знају – пошто им и није дано да знају! – али ми знамо; ми, Срби, то одувек знамо!

Дуго је, и предуго, стрпљиво и смирено чекала наша Велика Мајка, да се пробудимо и освестимо, да препознамо и схватимо све своје заблуде и опсене.

Не можемо ми до убескрај само узимати, красти и отимати од Велике Мајке – морамо јој нешто и даривати, морамо јој нешто у љубави и поклањати.

Наша Велика Мајка и даље стрпљиво чека да јој се вратимо, и да постанемо свесни битности Њезине.

Лирски записи

 

01

Неће се догодити, како многи мисле, или замишљају,  колективно буђење и освешћивање Срба, већ индивидуално, лично и појединачно буђење и освешћивање сваког Србина понаособ.

Неће се будити и освешћивати Срби у чопору и крду – јер Срби и нису народ чопора и крда! – но ће се сваки расни Србин будити и освешћивати самостално и на себи својствен начин; будиће се из свог најдубљег унутарњег бића и суштаства, будиће се у осами и тишини.

Срби су аријевско племе индивидуалаца; ведско, хиперборејско племе изражених самобитних и самородних личности.

Зато ће се буђење и освешћивање Србства и одвијати преко свести; преко унутарњих духовних светова; преко најдубљих душевних и духовних увида.

 

02

Двадесети век бејаше веком сатирања и затирања ВедСрба и ВедРуса.

Највећи страдалници, највећи мученици и највеће жртве у двадесетом веку, биваху управо ВедСрби и ВедРуси.

Сви ратови и све револуције двадесетог века, као и све леве и десне идеологије, бејаху србоцидне и русоцидне.

Све мрачне силе, све демонске идеологије овога света, биле су сједињене и здружене у затирању ВедСрба и ВедРуса.

Ово је видљиво, и јасно као дан, сваком расном и освешћеном Србину.

 

03

У овоме веку, гле! мора да се догоди дубинско и суштаствено буђење и освешћивање ВедСрба и ВедРуса.

Одбацивање свих туђинских религија и идеологија, и повратак праизворном хиперборејском галактичком Миту и Предању.

Духовна вертикала васкрслих и поновно рођених ВедСрба биће галактички стожер будуће саборности ВедСрбства, а на културолошким и духовним поткама хиперборејског Мита и Предања.

Лирски записи

 

За Ј. М.

 

Одувек је човек водио рат са самим собом.

Одувек је најтеже бивало победити самога себе; победити и савладати властите слабости; преобратити своје најниже мане у највише врлине.

Одувек је рад на себи био један од најважнијих и најбитнијих човекових задатака.

Никада човеку није бивало лако да буде и остане човек, да се као освешћен човек уздигне и вине понад бесмисла и ништавила овога света.

Нама се само чини, да је у неким минулим вековима, да је у неким ранијим епохама човеку бивало лакше да буде и остане усправан човек.

Човеков развојни и духовни пут јесте ход по мукама и патњама.

Пут без почетка и свршетка; пут што полази од вечности и води ка вечности.

Ако човек не преброди своје слабости и мане, ако се не посвети духовном раду на себи, онда му је све друго залудно у овоме свету.

Само посвећенички духовни рад на себи, оправдава човеково присуство у свету и световима.

Лирски записи

 

Велике се промене дешавају у унутарњем, а не у спољном свету.

Не мења се свет; ми се мењамо.

Велики посвећеници, по потреби, обитавају и дејствују, истовремено, у више различитих упоредних светова.

Привид је и опсена да је овај свет истоветан и јединствен за све људе, за сва божанска, словесна и освешћена, бића.

Свако од нас у овоме свету има свој свет.

Свако од нас види и сазерцава овај свет из свог унутарњег бића, из свог унутарњег света.

Колико освешћених људи, толико виђења, толико праслика овога света.

За некога је овај свет пакао, а за некога ириј.

Једни обитавају у пустињи, док други бораве у вртовима рајским.

Како је унутра, тако и напољу бива.

Што носимо у себи, то и око себе видимо.

Какви смо ми, такав је и свет у којему боравимо.

Не мења се свет; ми се мењамо.

Нема великих промена, нема никаквих промена, ако се ми не мењамо.

Промени себе, и све си променио.

Лирски записи

 

Пронађи себе, и упознај самога себе!

То је твој први и најбитнији задатак.

Сви други задаци и јесу и нису битни.

Ако размишљаш о свету, ако патиш због света, онда ћеш и нестати заједно са светом.

Свет не можеш променити.

Ништа у свету не можеш променити.

Највише што можеш да учиниш за себе – и што, заиста, мораш да учиниш! – јесте да изиђеш из света.

Да не будеш део света, да не учествујеш у лудилу света.

Нити учествуј у грађењу нити у рушењу света.

Буди равнодушан према свету.

Буду посматрач и сведок пред Створитељем, пред Вечним Животом.

Јер свет је само привремена, пролазна и привидна Божја творевина.

Оно што је трајно – то си ти!

Ти си бесмртан и вечан, ти си битан.

Али, ниси ти битан за свет, већ за себе и за Створитеља својега.

Битна је љубав; битна је доброта; битна је лепота.

Покушавали смо и ти и ја, да нешто променимо у свету, да нешто поправимо у Србству, но, све то бејаше улудо, све то бејаше без сврхе и смисла.

Смејали су се и теби и мени, ругали су се и теби и мени.

Свет се одувек смеје и руга оваквима какви смо ти и ја.

Смеју нам и ругају подједнако и пријатељи и непријатељи.

Смеју нам се и ругају сви одреда, јер се не уклапамо у овај и овакав поредак света.

Ми не требамо свету, ми никада нисмо ни требали свету и, ми никада нећемо нити требати свету.

Зато ти и кажем: пронађи себе, и упознај самога себе!

То је највише што можеш, и мораш, да учиниш.

Зарони у Водеан

Праисконе Светлости,

прожет и испуњен дејствима

Великог Духа Стварања,

и пронађи Првобитног Себе

 у Бићу и Суштаству

 Вечнога Живота.

 

Плови Водеаном низ пространства и светове,

путуј и до најудаљенијих звезданих јата,

 и, Тајинственом Завојницом Двојном,

врати се на Почетак Свих Почетака,

да поново родиш Самога Себе

из Првобитне Светлости

 у Срцу Твојему.

И век мину,

а ја још

не познах себе!

 

Кроз властито срце,

гле! и даље

путујем,

ка неком

далеком себи –

 

с ону страну

свести и познања;

 

с ону страну

снова, сете

и сећања.

Лирски записи

 

Ове лирске записе посвећујем свим оним Србима и Србкињама до којих ми је веома стало!

 

Све је у овоме свету подређено најнижој човечанској раси, оној раси која води своје порекло од мајмунске врсте.

Виша, звездана раса, давно је уништена, а са овом најнижом расом, расом медиокритета и корисних идиота, човечанство више не може да напредује.

Све приче о напретку, развоју и прогресу човечанства одавно немају никаквог основа.

Човечанство више не напредује, већ назадује.

Не само што не напредује, но и назадује.

Човечанство се враћа ка своме пореклу, ка мајмунској врсти.

Само веома ретки појединци – можда један од стотину тисућа – схвата да човечанство одавно не напредује, те да је бесмислено свако буђење и освшћивање људи.

Овај ће и овакав људски род уништити све на овоме свету.

Уништиће живот, уништиће Планету.

Шта нам преостаје?

Преостаје нам само галактичка духовна вертикала.

Преостаје нам само Пут навише ка језгру звезданих јата, ка некој новој и духовној Планети-Земљи у неким далеким, тајинственим и оностраним пространствима Космоса.

То није немогућа мисија за наш стваралачки дух!

Ми поседујемо многе и чудесне дарове наших божанских родитеља; ми смо створени за богове.

Нисмо створени као богови, већ смо створени да будемо богови уистини!

Наша је најсветија дужност, да пробудимо и освестимо себе, те да се узнесемо са овога света, са ове Планете којом је одавно завладала најнижа раса човеколиких утвара.

Са овом и оваквом расом нема никаквог напретка, никаквог прогреса, ни у далекој будућности.

Ова ће раса све уништити и све поништити.

То је раса човеколиких грабљиваца и гмазова која оставља грозоту пустоши за собом.

Посвећено Прецима Ратарима
Ратницима Светлости!

Кад сељак умире, све се сневесели:
Пшеница у пољу, шљива у воћњаку…
Његова душа на међу се сели,
Тамо где је клецо при сваком кораку.

Кад сељак умире, походе га звери,
С највиших планина; из присоја гује…
Његову душу Бог сељачки мери,
На њиви-небу, где ветрови хује.

Кад сељак умире, небо се замрачи;
Пресахне поток; тихне цвркут тица…
Његова душа у цвет се повлачи,
Да се снова роди, кад никне пшеница.

У Великом Гају, наспрам Вршца,
у рано пролеће, 1974. године.

 

Драган Симовић: КАД СЕЉАК УМИРЕ

Видео: Стари Словен

Понад црвено-љубичастих облака

 у даљини сутона

вечерња звона звоне.

 

Седим у пољу,

сновима утонувши

у плес класја зрелога жита

 што се на ветру од румен-руја

 лелуја и свија.

 

Сневам,

 и слушам дивотну свирку

високих топола

нада мном.

 

А потом изненада,

однекуд из поља под месечином,

вину се,

у пурпурно вече,

сетна и тужна

песма девојачка.