Фото: Виолина; Википедија

Не умиру песници, моја Љиљо!
Душа им забруји као виолинска жица.
Одлети да пева заувек на небу.
Нема песника тамо где је био.
Песме остају да их пева птица.
Нађу се сваком ко осети потребу.
Лети високо у то плавтинило!
Не замери што твоји плачу!
Биће те где није те било.
Даривати радост ближу и јачу.
Љиљо моја,не умиру песници.
Тек без тела почињу да живе.
Дух им засветли стега ослобођен.
Стихови постану њихови весници
јер песме нису никоме криве.
Песник је кад умре онда рођен.
Путуј мирно и за нас не брини!
Људи смо па нам непознато тешко пада.
Кроз звезду или муњу на нас сини.
Обзнани да је живот стаза која се савлада !

Фото: Најскупљи дијамант: Википедија

У структури чистог дијаманта
компресија лепота изазива просторе
мултидимензионих скала вредности
светлосних октава смисла
у радости веселе игре пресликавања
о брушене ивице компактног облика
савршено разигране геометрије
атомски-молекуларно тачне
престројене у кристалну решетку
потпуно умрежене поруке
и ткива јединствено згуснутог
да прими космичку поруку
прецизно јасну и блиставу
коју нам преноси сунце
и свемир који подрхтава
своје галактичке кретње
меки газ звезда и мисли
тишина и финих вибрација
повезано, фрактално, суптилно
у структури чистог дијаманта

1707. године
заврши се манастир Ваведење
близу реке Мораве
под планином Овчаром и Кабларом
која је (црква) била запустела
сто година
и божјом заповешћу
заврши се месеца јуна
трудом попа Милића Вујовића
и монашки чин прими јула
Име му је било Милентије
.
Ово записа у минеј поп Милић
подижући и себи памјатник
трајнији од студеничког мрамора.
.
Обнови свети храм
и себи ризу обуче.
.
Позлатили му се мистрија
и траг гушчијег пера,
чија ће слова векова да сведоче.
*
Записа ово моја дрхтава рука
лета Господњег 2003.
на дан Светог Илије:
док тишином молитве
игуманије Февроније
читах минеј попа Милића
у храму манастира Ваведења,
сетих се Радомира Станића,
који ми је беседио мудрошћу прошлости
да је поп Милић рођен у Трнави
у роду Вујовића,
у загрљају гора Јелице,
где божанске љубави никада доста није
и где потомак,
док је века и света,
претка не заборави.
.
Верујем Станићу.
.
И, све ми се чини
да и данас зари ме
са минеја
и Станићево
и попа Милића Вујовића
анђеоско лице.

Фото: Анђеоско лице; Википедија

Фото: Храст Исцелитељ;ВП

Блага зараван Поглед изнад родног дома
Удаљена тачно сточетрдесетчетири корака
Одкорачао лично Мерач васцеле Васељене
Велики витез Аранђел Румених Облака
.
Поглед скрива тајни отвор за оносвет
Куда смо ми ишли тамо-амо као деца
Са њега се види девет ланаца планина
И Храст Мудрац плаветан подно месеца
.
Прекрасни преливи боја на све стране света
На истоку се пружа дуга планина Јелица.
Одакле јутром стиже златни Жарко Сјајко
На југу деветоланцне планине и река Бјелица
.
На западу планина Лорет и градић Лучани
На северу пуно тајинства Брдо Ор-лова
Иза Орлове веће планине – Овчар и Каблар
Унутар Тијања – Тијанија – Сушта обнова
.
О Тијанијо! О светла пресветла Тијанијо!
.
Види те песник који иде корњачиним трагом
Постојбино великих Витеза Праисконог Реда
Лепото! Дивото! Обдарена духовним.благом!
Благоухана истинозовко обнављачицо Веда!

Фото: Фб страница – Flowers and Nature

Векови и године рађања пре доласка мог
Предели многи, налик су лику Оца
Трагом Сунца и врхунца, стварањем испеваног
мноме на узлет у свет, кроз мис’о, и кроз слог.
.
Плаветним цвећем, печати многих дана и рана
Прах су и пеп’о, материја сагорела под сводом
Низ пркосни дивљи пут, што се у нама разграна
када окајвасмо живот сопственим плодом.
.
Јер док дишемо, мирис времена удишемо
Изворе многе дишемо
И одјек нам телом зажубори
И векови живота поскоче у неба плава.
.
На длану вертова, плава јава
дамар је на којем све опстаје
Град од снова
И пупољ нас – мене
Запет за уснули цвет.
.
И давног времена мирис
У корењу цветова зачето лице
преко којег наслеђе заљуја сећања
Колевку света
обличену бојом бола
лепоте
и цвета.
Из двокњижја:“Псалми у свили душе“

Фото: Мала шарена птица пева; Википедија

Наиђу тако нека јутра
у прољеће рано
увијена пупољцима бадема,
дрена и џанарике,
пјесмом птица,
тугом у грудима,
сјећањем на љубав,
на друмове далеке,
неказане ријечи љубави
и једне уплакане очи.
.
Наиђу тако нека јутра
и подмукло тутње у грудима,
ћуте подмукло под јастуком и
бацају сјенке драгог лица
по болесно бијелом плафону.
.
И ћутим,
ћутим,
чекам,
чекам,
чекам да запјева
она мала, шарена, птица на прозору –
да магија обичног јутра
да смисао сјећања
и љубави.
.
Наиђу тако нека јутра
у прољеће рано
увијена пупољцима бадема,
дрена и џанарике,
пјесмом птица,
тугом у грудима,
сјећањем на љубав,
на друмове далеке,
неказане ријечи љубави
и једне уплакане очи.
.
Наиђу тако нека јутра
и подмукло тутње у грудима,
ћуте подмукло под јастуком и
бацају сјенке драгог лица
по болесно бијелом плафону.
.
И ћутим,
ћутим,
чекам,
чекам,
чекам да запјева
она мала, шарена, птица на прозору –
да магија обичног јутра
да смисао сјећања
и љубави.
.
Наиђу тако нека јутра
Кад чекам ту малу птицу
Да запјева и сва сјећања
Споји у рано прољеће
и пупољке бадема
дрена и џанарике —
да попусти бол у грудима.
.
Наиђу тако нека јутра…

Фото: Коловрат; Википедија

Ми смо родноверни по природи и крви, по души и духу, по битном и суштом.
Родноверје није вера, већ знање.
Или још јасније: родноверје је вера која происходи из знања и знање што исијава из вере.
.
Када се сједине вера и знање тада се рађа родноверје.
Бити родноверан, значи: бити природан, али у оном надубљем и најсуштаственијем значењу те речи.
Бити родноверан, значи: бити битан и сушт, бити истинска и надсушта слика Творца.
.
Шта значи бити природан у оном најдубљем и најсуштаственијем значењу те речи?
То значи: мислити, осећати, говорити, стварати, понашати се и живети саобразно са својом суштом природом.
Мушко је мушко, а женско је женско!
Мушко и женско се понашају и живе саобразно строгим начелима и законима Творца и Васељене.
Не може се мушко понашати као женско, као што се ни женско не може понашати као мушко.

Бог је бог, а богиња је богиња!
Мушко сеје, а женско рађа.
Велика смутња настаје у свим потоњим религијима.
У свим религијима по напуштању родноверја човек почиње полако да се удаљава од своје битне и суште природе, од Бити и Сушти Творца и Васељене, те постаје чудовиште без јасно изнијансираног и заокруженог Стварања, губећи своја у самој природи утемељена битна и сушта начела.
.
Човек потоњих религија није више разлучено, искристалисано и освешћено мушко или женско начело, већ нешто између: мало једно, а мало друго, па на крају ни једно ни друго.
Повратак родноверју јесте повратак својој првобитној суштој природи, односно: Бити и Сушти Творца и Васељене.

Фото: Дајбог; Википедија

Фото: Жена са шеширом; Википедија

(Визија са духовне планете чије су реке
плави растопљени бисери и сафири,
а вечно променљиви пејзажи плешу.
Назвах је Созерцанија Светла)

Многооко гледам твоју слику
Сунце се лепо сместило у среди чела
Колико уздржаног и жестоког давања!
.
Колико богатства и лепоте!
Колико сласти у зрелим воћкама –
Две јабуке љуто загрижене
Послужене у сребрном пехару!
.
Пуштам да нам се душе прожимају
Милооко и неочекивано ми узвраћаш
И не скидаш поглед који ме убада
.
Ох понуда је изненађујуће богата!
Толико стихова неисписаних
Толико ноћних грчева и дрхтаја
Толико крикова чежње и среће!
.
Слика ми немушто пева и прича
О сновима силним који чекају свој ред
И о драгуљима из себе – рудника богатог
.
Колико путева и цветова ка врху планине!
Колико лета и котрљајуће морске пене
И суза-бисера војнички постројених!
И толико зракова топле љубави из срца!
Зурим у Јединога: Бога – Ти си ми Око напио!..

Настанила сам се у књигама
у самици собе једне
Као птица времена.
са врелим словом на души
Као трагач љубави зањихана
У хаљине смерног дана
одевена
Заклета у око
влажно,
дубоко.
У тишину
где силазе мисли моје
где мину
невидљиви животи
где срце
крвари само на папиру
С` прозбом
да смрт се не врати
свему-
и свачему
И да цвет бившег лета
процвета
и птица
на грани времена
ограна.
И море плавет
у бисерном шкољу
оплоди.

Двокњижје – „Псалми у свили душе“

Фото: Косово поље; Википедија

Још Косовом влада слаба полутама.
У магли, стрпљиво, на слободу чека.
Неприметно, извори теку долинама,
из којих се ствара снажна, дивља река,

која ће опет Србе да понесе
к’о дивља бујица, што све редом плави,
толико да земља цела се затресе
и да промену велику најави.

Ћуте бројне цркве, древни манастири…
Ћуте и Срби. Ћути сво Косово.
А кад све се тако неприродно смири,
слути на промене и на време ново.

Мудри монаси, дуге, седе браде,
замишљено гледају терор над Србима.
Гледају сва злодела, која им се раде
и колико стрпљења још код Срба има,

а има га јер се памти још и горе,
у времена кад је безнадежно било.
Унуцима стари дедови говоре,
како се у ропству о слободи снило,

чекајући зору, у сред дуге ноћи,
са својом Црквом и вером у Бога,
знали су да зора једном мора доћи,
јер памтише славу храброг претка свога.

Колективно памћење одувек нас краси,
усмена, у народу живи историја,
зато јасно виде будућност монаси,
знају да ће опет васкрснут’ Србија!

Јер Косово само значи васкрсење
и ново буђење, кад Српство задрема,
а када се пробуде борбеност и хтење,
тад препреке више за Србина нема,

поготово кад се о светињи ради,
а Косово јесте светиња највећа…
Барутним ће мирисом поља да окади,
Косовских јунака војска долазећа.

Срби су чекали и по пет векова,
а камоли неће две-три деценије…
Бориће се за њега, храбро, деца ова,
још крв Обилића изхлапела није!

Јер Косово враћају увек неки нови,
синови и унуци оних што су пали.
Јуриће на Косово, као соколови,
к’о што су им преци, пре њих, јуришали.