ДЕДА ДУШАН, СТАРИ КУМ
пише: Миша Матић
Деда Душан Живановић је био последњи преживели четник у селу. Имали смо старо кумство, које се завршило с нама двојицом. Нека од угашених кућа се можда и обнови, школа, коју ће догодине угасити можда некад, поново почне да ради, али нашег кумства више неће бити. Мој предеда га је крстио, деда га је венчао….крштавања више није било. За нама не оста нико. Али оста нешто, што се мери у оном свету, где се не мери време.Тај моменат везивао нас је у неким тренутцима више него старо кумство без будућности. Деда Душан је посинио Прешу, свог синовца. Прешу су донели из Русије. Дал је пао са скеле или шта друго, више није ни битно. Сахрањен је поред Душана.
Село Суботица
Живео је на брду. Кад год сам долазио на брдо, деда Душан би видео мој ауто и сачекао ме пред кућом свог синовца, са речима: Добродошао куме! Поседали би за астал и прича би кренула. Од мобилизације 1943. па до данашњих дана. Те `43. имао је 17 година. Са неколицином вршњака из села придружио се јединицама ЈВуО, којима је командовао мајор Драгослав Рачић. На помен његовог имена просипа ракију за душу свог команданта. Сваки пут би рекао да је био најстарији међу војском, а погинуо је са само 40 година. Затим креће прича о борби на Копаонику, са комунистима. Остали су без муниције, али нису се предали. Потерали су пред собом комунисте које је водио Пеко Дапчевић. Причао је о непрегледној колони, са 6.000 Рачићевих војника, у којој је марширао. Причао је како се преко изгинулих повлачио после битке на Јеловој Гори, више је било лешева преко којих је прелазио него преживелих. Када би прича стигла до Босанске голготе из ока би кренула суза, а кап ракије опет би оквасила земљу. Тада би започињала прича о његовим друговима из села, браћи Пантелић, са којима је заједно момковао и које је последњи пут видео негде у Босни, кад су кренули за Србију. „ Били су моји врсници, заједно смо отишли отишли из села, али су они у Босни кренули да траже рођака ( поручника Сретена Пантелића, припадника Врховне команде, погинуо на Зеленгори 1945. прим.ММ ), па кад су га нашли, прешли су са њим код Чича Драже, пуковним Рачић им је дао. Кад сам их видео били су изгладнели начисто. Ја сам имао жита у торби и рекох им: Јел ако да разгодимо, они рекоше: Ако! Поквасили смо жито и јели. Поздрависмо се, по њима поздравих и Сретена. Сретен је од мене био старији 5 година. Сутра су јавили да је њихово цело оделење изгинуло.“ Пантелићима се и данас не зна гроб, а нико га више и не тражи, јер за њима не оста никога. И кад би нашли гробове неби било никога да их пренесе и сахрани крај родитеља. Душан је кренуо преко Босне ка својој Тамнави, али је негде у Источној Босни ухваћен и одведен у Митровачки затвор. Место за спавање је била гола земља ширине мање од пола метра. Није му суђено, држан је у затвору без рока и сазнања за казну. Прве године није имао право на писмо, па су му у родном селу давали и парастос у потаји. Стриц му је био комуниста. Кад је истекло нешто преко 3 године, пуштен је без речи. И без икаквог документа да је боравио у затвору. Говорио је да је имао среће да мум нису судили. Они којима је суђено или су побијени или осуђени на много дуже временске казне него што је Душан провео у митровачком казамату. Некад је срећа бити у затвору без пресуде. Тако дођосмо до днашњих дана и приче о „четничким пензијама“. Ишао је деда Душан до неких комисија, и у Коцељеву и у Шабац. У Београд није хтео. На шалтерима су му говорили да донесе доказ да је био у затвору и доведе два сведока из општине у којој живи, да потврде да је био у четницима. После ће да се одлучује, кад Субнор оформи комисију. Помислио је да ће стећи здравствену књижицу у деветој деценији живота и рехабилитацију за робијање. Није му се посрећило. Доказ да је био у затвору није имао, нико му није дао, а сам тада није смео да тражи. Од припадника ЈВуО, на његовој општини остао је само један човек, који је био са њим у оној колони од 6.000 војника. Ништа од прихода и здравственог осигурања за страца који је део младости дао својој земљи, а од ње добио робију без пресуде. И после робије страдао цео век и дочекао да се са њим спрдају шалтерске радинице када је чуо да је изгласан закон „ о четничким пензијама“. Иза Душана Живановића остао је споменик на породичном гробљу у селу Суботица. И ова прича као мој дуг нашем старом кумству.
