Орана је казивала:

Дошао је тренутак да се сретнеш са Собом, да упознаш Себе, да препознаш Суштаство у Себи.

Све ово до сада бејаше само припрема, само увод у Стварност, а сада сагледавај Стварност, упознај Стварност, сазерцавај Стварност.

Оранине језерско-зелене очи проницаху кроз воду, проницаху кроз Месец под водом, проницаху кроз светове, и проницаху кроз далека и давно уснула звездана јата.

Њена глатка и светлуцава пут бејаше боје сребра, боје дунавских шкољки, боје зреле месечине понад Дунава.

 Власи што уоквираваху озарено лице од плаветне светлости, бејаху налик на златне нити уткане у месечеву паучину што титра и лелуја на топломе вечерњем дашку.

 На себи је имала прозирну, ваздушасту, етеричну и лепршаву пурпурну ветрову хаљу посуту шкољкама, посуту сазвежђима, посуту звезданим јатима, посуту сновима и чежњама вилинских песника и сневача из далеких звезданих јата.

Свет није онакав каквим га људи у опсени виде – наставила је Орана своје надахнуто казивање, – свет је прозиран, порозан, лаган, етеричан и флуидан.

Свет је онакав како га твоје Срце види, како га твоја Душа види, како га твоје Биће види.

Сагледавај и сазерцавај свет својим унутањим видом, својим унутарњим чулима, својим унутарњим чежњама, слутњама и сновима.

Да би познао свет – свет мораш да примиш у своје Срце, у своју Душу, у своје Суштаство.

У Стварности ти ниси смртан, ако си, заиста, одлучио да не будеш смртан; у Стварности ти ниси само човек, већ божанско Биће од светлости скривено на неко време у овом појавном телу.

 Ти си полу-човек, полу-вилан, полу-бог.

 Људи су изабрали да буду смртни, а, уистини, они су створени, они су рођени, да буду бесмртни, да живе у Вечности.

Док је Орана песнички надахнуто беседила, над тисућама мајушних зрцала месечеве дунавске воде, прелетаху ројеви светлуцајућих и титрајућих плаветно-румених свитаца.

Из дубина Дунава зачу се милозвучна, омамљујућа и  заносна вилинска свирка, која се у завојницама, у круговима, у вртлозима узносаше над водом, сливајући се негде високо горе у сазвежђа, у звездана јата, у бескрајни пурпурни венац првобитне светлости.

Лирски записи

 Посвећено једној дивној и племенитој Гордани.

01

Наступило је Ново доба и, ништа више није као некад.

Све се убрзано мења, како на Земљи, тако и у звезданом јату, у самом галактичком Језгру.

Ново доба јесте доба галактичке и божанске духовности, лепоте, доброте, љубави и стваралаштва.

Све старо мора да отпадне, да сагори, да нестане.

Много је зла, много патњи, много туге бивало у Старом добу.

Било је толико вапаја, јаука и боли, да Мајка Земља, напросто, то више није могла ни да слуша, ни да гледа, ни да трпи.

И зато је Мајка Земља призвала у помоћ висока духовна бића из Језгра Галаксије, да помогну и њој као и нама, као и свим иним бићима што обитавају на Земљи.

 

02

Речено је: или ћемо постати виша духовна бића која ће да сарађују са Великим Духом Стварања или нас, у противном, више неће бити!

Човечанство је, такво какво јесте, са својим противприродним злом, превршило сваку меру.

Једноставно, Мајка је Земља повукла црвену линију и поручила: или ћете бити духовна и божанска бића, или ћемо вас, заувек, исписати из галактичке Књиге Живота.

Морало је то да се пресече.

Јер, да се то није пресекло, онда би се догодио или свеуништавајући атомски рат, или, пак, еколошка апокалипса.

 

03

Последњих неколико векова, ми се уопште нисмо понашали као словесна, као божанска бића.

Живели смо у мржњи и злу, живели смо за мржњу и зло.

Прогонили смо, мучили смо и убијали једни друге онако како то ни дивљи зверови не чине.

Свршено је с тим.

Јер да није свршено с тим, било би свршено са Мајком Земљом.

 

04

Она бића која пристају и желе да сарађују са Великим Духом Стварања, биће посве изнутра прочишћења и подигнута у раван божанских и галактичких посвећеника, док ће бића која одбијају да сарађују са Духом Стварања или бити стављена под старатељство виших божанских светова, или, пак, протерана са Лица Мајке Земље.

 

05

Сви разговори, као и сви видови општења, између човека и човека, између бића и бића у Новоме добу одвијаће се преко чакре срца.

Све ће ићи од срца ка срцу, од душе ка души.

Више се неће говорити ни из грла, ни из ума, већ само из срца.

Реч ће се рађати у срцу, и реч ће срцем говорити.

А говорити из срца и срцем, значи говорити из Истине, и живети у Истини.

 

06

Ако је речено да све старо мора да умре и нестане, онда то значи да је прошло време превара, обмана, лажи, мржње и зла.

Надаље, то значи, да је и време политике и политичара прошло.

Ништа се у Новоме добу неће политички решавати, јер је и политика оваква каква јесте изум људи лажи и људи зла.

Маните се политичара и, заборавите на политичаре!  Они су сенке и утваре Старога доба.

Ни ја, у својим лирским записима, нећу више да се бавим њима.

Кад год их споменем, осетим како прљам ову лепоту лирских записа.

 

07

Ми смо створени за виша духовна бића.

Ми смо створени за божанства, за богове и богиње.

Ми смо од Створитеља створени као бића љубави и као бића стваралаштва.

Ми морамо да се вратимо Првобитној Светлости, и да будемо бића светлости, бића што светле у тами.

Ми морамо да схватимо и освестимо да је Живот највећа светиња у свим световима, у свим звезданим јатима, у свим пространствима ПраВасељене.

Морамо да схватимо и освестимо, да живети значи – живети са вишим и божанским Смислом!

 

* * *

 

Ово испод трију звездица избришите када прочитате, да нам не би кварило ову дивоту лирских записа.

Имам мобилни телефон који се често гаси.

Дешава се да, у трену када ме неко позове, намах „пукне“ батерија, те не могу да успоставим везу све док телефон не ставим на пуњач.

Ово вам казујем стога да, кака се то догоди, не помислите да сам намерно прекинуо везу.

Ја сам од оних посвећених песника који с љубављу разговарају са својим читаоцима, као и са свим  људима, као и са свим иним бићима.

 

Лирски записи

01

Док корачам левом обалом Дунава, кроз шуму белих и црвених врба, осећам присуство невидљивих пријатеља из виших светова.

Осећам их у ваздуху, осећам их у води, осећам их у крошњама дрвета на ветру.

Препознајем их по светлуцању и пуцкетању у ваздуху, по изненадним мехурићима у води, по малим вртлозима и светлацима над водом.

Дунав је, уистини, света река наших предака, наших белих и плавих вилењака.

Откривам места тишине, места исцелења, места моћи.

Све је тајинствено и тајносано у свако доба године, у свако доба дана.

Када с јесени и у проћеће дува кошава, тада ова света река пројављује своје тајне, открива своје моћи.

 

02

Дешава се, у неким тренуцима, да изиђем из Времена и Простора и уђем у Вечност.

Док седим на пању уза саму воду, у вечерњи сутон плаветно-зелен и румено-љубичаст, из свог унутарњег бића јасно видим све што је минуло, све што ће бити.

Видим Дунав у Доба девичанства, у Доба праисконо, у Доба наших великих предака.

Са Дунавом разговарам преко језгра своје унутарње душе, онако како разговарам са сваким ближњим.

Размењујемо узајамно своја божанска, исцељујућа и животна дејства, размењујемо узајамно своје божанске и духовне моћи.

 

03

Када дува кошава, и када се крошње белих и црвених врба свијају до земље, тада тајносано чујем дивотну вилинку из виших духовних светова.

Чујем појање и свирање, чујем сва могућа праискона глазбала, чујем све могуће тајинствене музикалне направе вилењака и других невидљивих бића – чувара Реке, чувара Природе.

Упознао сам Душу Дунава, као што је и Дунав упознао моју Душу.

Дунав за мене није само река, само једна од река; Дунав је за мене Биће; али не обично Биће, већ Биће духовно, Биће одуховљено, Биће посвећено.

 

04

Док тихујем на светим водама Дунава, тада Време стаје и престаје.

Тада Времена нема; постоји само Овај Тренутак, само Ово Вечно Сада, само Вечност.

Ако сам болестан, Дунав ме исцељује; ако сам обхрван немирима, Дунав ме смирује; ако сам тужан и сетан, Дунав моју тугу и сету преиначује у радост и блаженство.

 

05

У вечерњи сутон, на широком источном ветру, мрешка се и зрцали плаветно-зелен и црвено-љубичаст Дунав, подно плаветно-зелених и црвено-љубичастих облака.

Изгрева пун Месец, огроман, румен и жут.

Гледам Месец над водом, гледам Месец под водом, и гледам Месец по крестама валова, распршен ширином и дужином до пурпурних и малинових брежуљака у даљини.

Високо нада мном кликћу и светлуцају галебови, мала и велика и највећа јата галебова.

Док у јатима прелећу понад свете воде, над крошњама белих и црвених врба разлеже се моћан вихор од тисуће и тисуће њихових моћних и румено-златних крила.

 

06

Никада нисам усамљен на Дунаву.

Свуда су око мене мила и дивотна невидљива бића.

Крилати-лепршајући пријатељи из упоредних и оностраних пространстава.

Некад ми се укажу као светлаци, као свици, као мајушне муње, а некада као мехући над водом, као жубор и жамор у крошњама белих и црвених врба.

Шапућу ми, певуше ми, свирају ми на врбовим и ветровим струнама, на паучини и влатима трава.

 07

  У последњи сутон и сумрак, враћам се лагано дому своме, док пун Месец, огроман, румен и жут, корача са мном упоредо.

Дунав ми довикује из даљине, моћним валима бијући у обале, бијући у бубањ равнице, свирајући у ветрове и  вилинске гајде.

 

Лирски записи

Ову сам бајковиту причу данас примио од тајанственог странца на светим водама Дунава.

Прича је само за посвећене врдсрбске вилењаке.

 

01

Јунаци ове тајинствене и бајковите а истините приче јесу ВедСрб Бран и његова вила загоркиња Орана.

Први пут се Бран и Орана сусрећу у петнаестом веку на горском језеру подно слапова у моћним шумама Татри.

Све је било судбински, а из виших светова осмишљено.

На први поглед се догодила искрена и велика љубав између бесмртне виле, загоркиње и језеркиње, и смртника Брана, младог и осамљеног горског пастира.

Живели су свој живот у планинским венцима Татри, на тиркизном језеру, подно снежних висова.

Изродили су двоје дивотне деце, плаво-зелених очију,  свиленкасто златних власи, и млечно беле пути.

 

02

После педесет година заједничког живота, а испративши, у међувремену, Светлану и Светлана у далек свет и нови живот, Бран је изненада занемоћао, осетивши да му се ближи крај једног земаљског животног тока.

На Брановом самртном одру, Орана, још увек млада и лепа (јер виле остају младе и лепе неколико векова), заклела се Брану, да ће га верно чекати, и да ће се поново срести у његовом будућем животном току.

 

03

После три столећа, отпочео је Бранов други животни ток, али овога пута подно Мироч-планине, а понад стеновитих обала Дунава.

Када је Брану било деветнаест година, напасајући овце и козе једног пролетњег дана у планинским косама, на једном горском врелу подно моћне столетне букве, Бран (чије име у овом животном току бејаше БраниМир), изненада угледа прелепу девојку у белом, језерско зелених очију и бујних власи боје зрелога жита.

 

04

Само што је вила Орана проговорила, Бран изненада доживи просветљење, у трену сагледавши и освестивши свој ранији животни ток.

У вече тога дана, Бран је изненада напустио родитељски дом, неставши тајинствено заувек.

Њих двоје су неко краће време боравили на Мироч-планини, скривајући се од људи, а потом су препливали Дунав, путујући кроз пределе Влашке према Црвеној гори која се данас Карпатима зове.

 

05

У овом животном току Бран је већ био пробуђен и просветљен, а посвећен музици и сликарству.

Дању би сликао бајковите светове вила и вилана, а ноћу би, уз ватру, на флаути, свирао дивотне вилинске песме, успављујући двоје златне дечице, Сунчицу и Светислава.

Док је Орана поред дечице спавала на постељи, Бран би свирајући на флаути, често загледао њено прелепо и тајинственом светлошћу озарено лице, које биваше исто онакво какво је било пре много година при њиховом првом сусрету.

 

06

Протицали су дани, протицали су месеци, протицале су године.

И, поново је дошао тај дан када је смртник Бран морао да напусти овај свет.

Док је лежао на самртном одру, над њим се надвила Орана, и он је у њеним језерско зеленим очима видео тајинствене светове и онострана звездана јата.

Лагано и смирено тонући у океан млечно-беле светлости, и испуштајући последњи дах у овоме свету, чуо је Оранин шапат:

Не брини, срешћемо се и трећи пут, негде далеко одавде, у неким моћним и тајинственим кедровим шумама.

 

07

Бранов трећи животни ток догодио се у деветнаестом веку, у србско-руској ратничкој породици на Уралу.

Рођен је као првенац мајке Рускиње и оца Србина, чији су се преци, пре једнога столећа, из Баната доселили у Русију.

Напустивши студије медицине, Бран (који се у трећем животном току звао БраниСлав), посвећен поезији,  истраживању и проучавању лековитог биља, једнога дана, са руксаком пуним књига и личних ствари, заувек одлази из родитељског дома, неставши негде у непрегледним сибирским брезовим и кедровим шумама.

Изгубљен за родитеље и свет, Бран је поново нашао себе у својим тајинственим световима.

 

08

Једнога јутра, у пурпурно праскозорје, у Краснојарској области, а на бистрим и светлим водама Јенисеја, Бран се и по трећи пут сусрео са Ораном.

Овога пута његово просвтељење је било још дубље и тајновитије, будући да је у трену познао сва своја минула рођења, заклевши се да ће се посве посветити духовном путу, с намером да ово буде његов последњи животни ток у овоме свету, и у овоме обличју.

По приповести тајанственог странца са Дунава, Бран и Орана су, после неколико година проведених у брезовим и кедровим шумама, на хладним водама Јенисеја, једног касног поподнева, у жуту и румену јесен, заједно, са својом кћи Русланом, пронашли тајни онострани пролаз што води у упоредне тајинствене светове вилењака и чаробњака.

Тако је смртни Бран постао бесмртни вилењак, узневши се са Ораном у више духовне светове, у  којима обитавају вилењаци, чаробњаци и полубогови.

* * *

Причу посвећујем сећању на оца Милету, који је, на данашњи дан, а пре тридесет лета, напустио овај свет, преселивши се у Сварогов Ириј.

* * * * * * * * *

Драган Симовић: Вилинска љубав у три животна тока

Видео запис опремио Стари Словен

http://www.youtube.com/watch?v=yoHKW6T3Cn0

Лирски записи

01

Само Истина може да нас исцели, освести и ослободи свих опсена, омаја и лажи.

Истина је Унутарња илити Првобитна Светлост која повезује и обједињује сва бића са Великим Бићем.

Стога, бити у Истини значи – бити у Првобитној Светлости.

А Првобитна Светлост јесте Створитељ Свеколиког Живота, а самим тим и ПраИзвор Живота.

 

02

Нама је тешко да допремо до Истине, зато што смо вековима живели под снажним утицајем јудео-кршћанске црне магије.

Једна од одлика јудео-кршћанства је и та, да оно поробљава Ум и Разум, те да сужава Поље Свести, а у крајњем случају, посве поништава сваки облик и вид СамоСвести.

 

03

Јудео-кршћанство има дејство психогених и халуциногених биљака, гљива и кактуса, зато што свеколико човеково биће бива поробљено том мрачном идеологијом и, стога, усмерено против Истине и Живота.

Јудео-кршћанство ствара човека уврнуте и извитоперене свести, човека чији поглед на свет одговара лику у кривом огледалу.

Он не може да сагледава и сазерцава Стварност, већ живи у опсенама, омајама и илузијама искривљене реалности.

 

04

Када изиђемо из поља дејства јудео-кршћанства, онда  видимо да јудео-кршћанство почива на србомржњи и словеномржњи.

Штавише, јудео-кршћанство и јесте настало на антиславизму, јер је замисао првих јудео-кршћана и била – потпуно разарање и уништење ВедСловенског Бића.

 

05

Отуда је антиславизам присутан у свих јудео-кршћанских народа, будући да су сви јудео-кршћани, а поготову западни народи, свој национални идентитет стварали (преко Ватикана) на словеномржњи.

Нема у Европи нације која није свој идентитет стварала и градила на антисрбизму и антиславизму.

Што већа србомржња и словеномржња, тим већа и омиљенија нација у западном свету.

 

06

Када у свом унутарњем бићу сазерцавамо позитивизам, дарвинизам, материјализам, марксизам, комунизам, бољшевизам, глобализам, сатанизам и атеизам, онда схватамо да су то све варијације јудео-кршћанства.

Немојте се чудити кад кажем, да је атеизам само једна од варијанти јудео-кршћанства.

 Питајте своје унутарње биће – оно све зна!

 

07

Западни се народи никада неће излечити од антисрбизма и антиславизма, све док се изнутра не очисте од црномагијских утицаја јудео-кршћанске идеологије.

Антисрбизам и антиславизам је веома дубоко у бићу западних народа, тако да су они и несвесно србомрсци и словеномрсци.

 

08

Нема уједињења словенских народа све док се словенски народи не ослободе црномагијских утицаја јудео-кршћанске идеологије.

Зато је панславизам деветнаестог века и био осуђен на пропаст.

Уосталом, све је те лажне панславистичке покрете оснивао и стварао Ватикан.

 

09

Словенски човек никада не може бити потпуна и самосвојна личност све док се не ослободи црних мађија јудео-кршћанства.

Да би васкрснуло Словенско Биће, и да би Словени обавили своју мисију у Новоме добу, услов свих услова јесте ослобађање од јудео-кршћанске мрачне идеологије.

До овог познања ја дођох у свом унутарњем бићу.

 

 

Четрнаесто Мудрованије из Тијаније

 

*

Групно тиховање је наша свакодневница. Нас двадесет (величанствених) свако

јутро путујемо у дубоке унутарње и спољашње просторе, и сваки дан радимо духовне техннологије за различите циљеве, све за опште добро. Сваки Тијанијац зна да нема појединачног спасења, чак ни дубоког озарења, ако рад није намењен

за целу заједницу. Сви смо ми Једно. То је неопходно схватити и то треба живети.

У овој истини крију се велике тајне постојања, које, збирно, именујем – Лепота.

 

 * *

Хајмо храбри Тијанијци! Нас је Творац изабрао да пројавимо истину о доласку Златног доба, и нас је изабрао да радимо тешке радове да сваки појединац буде обавештен, и да сваки појединац почне да ради свој део посла на себи и за друге. Бог је свакоме подарио посебне потенцијале, а човек треба да се потруди да их оствари, што је услов духовног напретка. Када човек добије сажвакану истину, најчешће не зна њену вредност, и често не зна шта ће с њом да ради.

 

* * *

 

Хајмо Тијанијци! Затворимо очи, исправимо кичму, и осетимо елементе стварања,

и спуштајмо своју свест преко елемената све до језгра планете. Осетимо елемент Етер који се изражава кроз додир и осетимо наш највећи орган – кожу. Кожа обухвата цело наше биће – системе, органе, ћелије и затвара у једну целину. С друге стране, преко коже додирујемо Универзум. Честице Етера су материјалне и фине, бескрајно фине у односу на друге материјалне честице, али су јако грубе у односу на најгрубље духовне честице. Сада постанимо свесни елемента Ватра преко вида.

Спустимо своју ватру у најнижи положај, као да гледамо дубоки бунар испред својих ногу. Сетимо се, да поред физичких очију, поседујемо још много духовних видела, а свако од њих нас уводи у тајинствене светове. Спуштајући даље своју свест ка центру планете постанимо, освешћавајући чуло мириса, свесни елемента Ваздух. Мирисом, када се постигне његово онострањење, можемо омирисати далеке и најдаље светове, препознати карактере, спознати друге људе. Кроз слух,

Елемент Вода, спустимо своју, у ласер-нит упредену, свест још дубље. Ослушнимо себе, ослушнимо Божју творевину. На крају, кроз укус, осетимо елемент Земља, и сиђимо свешћу до кристалног језгра. Осмотримо десет путева који у десет праваца,

Посматрајмо усклађени рад духовних елепси које расподељују карму и духовне дарове појединцима и народима. Останимо неколико тренутака укотвљени у језгру.

 

 * * * *

Подигнимо се по истим елементима, по истом путу, али у супротном смеру. Осетимо све своје узлазне боје и позитивне особине, од одлучности, преко радости, храбрости, давања, јасноће, љубави и скромности, до прелепих и тананих простора,

неизмерне лепоте, знања, битисања. Уђимо у менталну тишину, уђимо у празнину.

Останимо у стању мира, духовног преумњења и созерцања неописиве Лепоте.

 

Када очистимо наше контејнере, напуњене кроз многе, многе еоне и мнобројне и разнобојне догађаје и јефтина и штура мишљења, и када напунимо своје осетилице

Знањем и свежином, приступићемо алхемијској радњи мерења моје душе.

 

* * * * *

 

 Цео дан мерили смо моју душу. Имали смо две полазне теорије: по једној – душа је мала, као јабука, по другој – јако велика, као вишеспратница. Прво смо измерили моје физичко тело јер је оно део душе. То је био најлакши део задатка Потом смо започели потрагу за неугушћеним, оностраним, делом душе јасновиђењем и јаснодохватом. Одмах смо је опипали нашим чулима и принели мерну справу, но душа се, у трену, смањи на половину. Поново смо хтели да је измеримо, а она се смањи на величину кликера. И смањивање се настави са сваким нашим покушајем мерења. Брзо се смањила испод границе мерљивости па смо је пратили унутарњим видом. Закључили смо да је на ову страну немерљива јер је мања од маковог зрна.

Онда смо се сетили друге теорије и развукосмо канап да је измеримо. Учини нам

се да је душа велика као човекова аура, но она одмах нарасте. Поново и поново смо

развлачили клупко, а душа се све више повећавала. Пратили смо њен раст, који се дешавао скоковито, после сваког нашег усредсређивања. Одмах, са запањујућом лакоћом, премашила је величину наше планете, потом васцелог сунчевог система и наставила да расте великом брзином. Нисмо успели у нашем подухвату мерења јер на целој планети нема толико канапа да обухвати душу.

 

13. 01. 2014.

В л а д а н   П а н т е л и ћ 

Лирски записи

 

01

Ми смо у овај свет дошли зарад учења и освешћивања.

Наш боравак на Земљи јесте велика школа.

Можда једна од највећих школа у свим световима.

Зато учимо, стичимо суштаствена знања, и освешћујмо.

Само нас учење, само нас знање, само нас освешћивање може избавити и спасити.

У противном, вртећемо се укруг, из круга у круг, из опсене у опсену.

Шетаћемо се од тамнице до тамнице, и пролазити кроз многе и бескрајне кругове патњи, без сврхе и смисла.

 

02

Свет је у пометњи и расулу.

Распадају се све људске и земаљске творевине, руше се преконоћ и бестрагом нестају царевине и царства.

Човечанство је изгубило компас, изгубило вертикалу, изгубило Пут.

Сви смо на беспућу и ветрометини.

Не распада се само Србија; цео свет се распада.

Није само у Србији лудило и безнађе; цео свет је захватило лудило и безнађе.

Нама се само чини да је у Србији најгоре; свуда је најгоре.

Више се не зна где је боље а где горе.

 

03

Ви немате више времена никога да будите и освешћујете.

Свако нека се сам буди и освешћује.

Највише ћете учинити за своје ближње ако себе спасете.

Спасите себе, па ће и ваши ближњи бити спасени.

Ко хоће с вама, нека крене за вама!

Не траћите време, не траћите животна дејства.

Свако је сам за себе одговоран.

 

04

Није истина да постоје само две Србије; постоји на стотине Србија.

И свака од тих Србија вуче на своју страну; свакој се од тих стотина Србија чини да је и боља и паметнија од оних других.

Пустите их нека чине што им је воља.

Али то није, као што рекох, захватило само Србе и Србију, то је захватило сва племена, све народе, све нације и све земље.

Свуда је иста пометња, свуда је иста забуна, свуда је исто расуло.

 

05

Како год да обрнемо и окренемо, вазда се враћамо на почетак.

А почетак је, да само у свом унутарњем свету можемо бити сигурни и безбедни.

Нигде у спољним световима не можемо бити сигурни и безбедни, нигде ни на трен један не можемо наћи уточишта.

Чим изиђемо из себе, већ смо уловљени.

 

06

Важно је да останете смирени, прибрани, будни и освешћени.

Нека се свет руши, нека се све распада – ви останите будни!

Ви ту ништа не можете да учините, ви ту ништа не можете да промените, и зато останите прибрани и будни.

Док се свет пред вама руши и нестаје, ви медитирајте, ви тихујте, ви сазерцавајте као да обитавате у звезданим рајским вртовима.

Има време стварања и време рушења и време поновног стварања из пепела.

Има време кад се све креће Путем навише, и време када се све креће Путем наниже.

Подједнако је добро и једно и друго.

Без првога не би било другога, као што без другога не би било првога.

 

07

Ви сте изабрани, сви смо ми изабрани.

Свако је ту где јесте са сврхом и смислом.

Свако је од нас на неком свом задатку.

Свако је од нас у мисији.

Божански Редитељ је свакоме од нас доделио по неку улогу.

Сви смо у Филму, и нико није изван Филма.

Не размишљајте о улогама других, већ се усредсредите на своју улогу.

Научите и савладајте своју улогу, уживите се у лик који тумачите, и Филм ће бити савршен.

Ако сте негде погрешили, све ће то да исправи Редитељ у монтажи Филма, управо онако како то ради и земаљски редитељ.

Ваше је само да будете будни и свесни.

Будни и свесни у сваком тренутку!

Лирски записи

 

01

Наша виша духовна браћа обитавају на Сунцу.

Они су бића плаве и румено-љубичасте светлости.

Док наша највиша духовна браћа пребивају у Галактичком Језгру.

Они су бића млечно-беле светлости.

Звездана је Раса расејана по читавој Галаксији.

Ми, Звездана Раса на Земљи, бића сребрне светлости, можемо бити будући сунчеви и галактички јунаци.

Од нашег духовног развоја, од наших духовних подвига на Земљи, зависи наша будућност.

Одавде имамо два пута: прво је Пут навише – ка Сунцу и Галактичког језгру; а друго је Пут наниже – ка Месецу и тамним планетама.

 

02

Иза Видљивог Сунца постоји Невидљиво Сунце које је извор Светлости Видљивоме Сунцу.

На Невидљивом Сунцу обитавају наша виша духовна браћа плаве и румено-љубичасте светлости.

Они су, уистини, чувари Невидљивог Сунца чија се Првобитна Светлост прелама кроз Видљиво Сунце, преиначујући Невидљиву (Првобитну) Светлост у Видљиву Светлост Видљивога Сунца.

 

03

Пут навише подразумева престварање у тананију и чистију светлост свих наших тела; док Пут наниже растварује наша тела у све грубље и теже твари, чиме долази до потпуног губитка светлости из наших тела.

Песнички речено, Пут навише нас узводи у ред белих звезда, а пут наниже нас низводи у ред тамних планета.

 

04

Ове лирске записе схватите као чисту песничку уобразиљу, будући да овакво појимање, схватање и виђење ничим не могу да поткрепим.

 

 

Лирски записи

 

01

Човек је вођен из виших духовних светова.

Да није вођен из виших духовних (божанских) светова, не би могао да опстане у овоме свету.

Не би могао да опстане у овоме свету, зато што је овај свет веома суров.

Ми нисмо ни свесни, колико виша духовна бића бдију над нама!

Бдију над нама без престанка.

 

02

Ми смо немоћна бића, ми смо бића без својих моћи.

Људи немају својих моћи.

Оно што ми сматрамо својим моћима, то су само моћи виших духовних бића која дејствују кроз нас.

Наша слободна воља је условљена.

Наша слободна у сваком трену бива усаглашена и усаображена са слободном вољом виших божанских бића.

Као што мала и посве немоћна деца своју слободну вољу усаглашавју и усаображавају са вољом својих родитеља.

 

03

Приче о томе, да је наша слободна воља неограничена и пресудна, долазе из наше необавештености.

Човек напросто не може да учини ни један једини корак без подршке и помоћи виших духовних бића.

Каквоћа нашега живота зависи од тога колико смо ми свесни и освешћени да над нама без престанка бдију виша духовна бића.

Што смо свеснији тога, тиме је и наш живот смисленији, богатији и дивотнији.

 

04

Све наше невоље и патње у овоме свету долазе отуда што ми хоћемо да дејствујемо мимо виших духовних бића.

Што ми хоћемо да радимо на своју руку, без сагласности бића из виших светова.

Зато што смо од погрешних учитеља погрешно учени и васпитавани.

Свестан и самосвестан човек јесте онај који зна да над њиме без престанка бдију бића из виших духовних светова.

Свестан и самосвестан човек јесте онај који зна да његова слободна воља мора бити усаглашена и усаображена са вољом виших духовних бића.

 

05

Незнање је владало Старим добом.

Незнање у религијама, незнање у учењима, незнање у самим знањима.

Зато су у Староме добу све време вођени грозни ратови.

Ратови су последица незнања људскога рода.

Свесном и освешћеном човеку Новога доба, биће тешко да замисли у каквоме су јадном незнању живели људи Старога доба!

 

06

Ново доба биће доба галактичке свести, галактичког знања.

Наша се Планета усаглашава и усаображава са Језгром Галаксије, будући да је и сама вођена из виших галактичких светова.

У Новоме добу, Планета Земља постаће Звезда Земља.

Ово је важно да схватимо и освестимо: Планета Земља постаје Звезда Земља!

У Новоме добу, Нова Земља биће Нова Звезда у Нашем звезданом јату.

А то значи, да се са трећег и четвртог ступња, на којему тренутно бивамо, подижемо на седми и осми ступањ галактичког Присуства и Бивања.