Владан Пантелић: НЕКЕ ДРУГЕ СТРУЈЕ
М у д р о в а н и ј е и з Т и ј а н и ј е
Поздрав и Захвалност Песнику, Драгану Симовићу,
који ме је прозвао да се огласим из Тијаније!
Прозвао је он све нас да се огласимо, да истресемо
своје прашњаво рухо, па проветримо уснуле мозгове,
да отворимо прозоре свог заспала срца, и да силовито
повучемо светлосну катану.
*
Читам виц из суднице о сељаку Милисаву кога неко тужака
да је гадно претукао своју жену Милојку. И пита судија: – Милисаве, да ли сте своју супругу тукли у афекту?
– Не, госпо’н судијо, очију ми, него у подруму.
Некада су овакви вицеви, можда, били смешни. Писци сценарија
и глумци су правили велике каријере, постајали славни и богати,
имитирајући сељаке и њихове догодовштине. Никада ми то није
било смешно јер је, углавном, све то била карикатура стварности
у коју се нису удубљивали и коју никада нису довољно упознали.
И није ми смешан виц о Милисаву. Да се одмах разумемо.
Нисам присталица да мушкарац туче жену. Нити сам присталица
да се спорови решавају песницама или урлајућим позориштима.
Нема тога ни у мојим сећањима, нити у мојим грудима, нити
у мојим представама сутрашњице. Растопило се, испарило.
Ако је неко јуначан и има напад бесова, нек насрне на Кличка,
или Теофила Стивенсона, или Мату Парлова, или на самураја.
Нека насрне на мене па ће да види како сече тросекли мач свести.
И нека научи да воли, најпре себе, потом своју жену, своју децу,
свој род , све остале. И нек, надасве, научи да воли Бога свим
својим бићем и свом снагом, и нека в и д и себе.
**
Вицеви о Милисаву илити вицеви о Милојки, Живораду и Драгојли,
у овом времену безакоња и неправде, звуче застарело, превазиђено,
промашено, тужно, лицемерно. Ако Милисав пређе бразду и удари
Милојку, нека то изгладе ближњи, комшије, нек ошишају Милисава,
нек се скупе око њега играјући Коло живота, Витоколо. Нека га,
раздрагано поскакујући и певајући, мило гледају, и нека сви, милогрло,
искажу по три добре особине које красе Милисава, или нека наведу
по три добра дела која је Милисав урадио. А сигурно Милисав има
три добре особине, и сигурно је урадио три добра дела, јер је у селу,
од државе потпуно заборављеном, опстао и своју децу нахранио.
Судница није за Милисава. Није судница ни за Живорада, јер се он
испраксао видећи судбу свог комшије коме суде. С њим је ишао на
прела, на саборе, а с њим је, у старом времену, времену без демократије,
четворио волове и коње, и њему је Милисав трактор из јаруге извлачио,
ране му и угрувке ракојом тијањицом чистио и кухињском крпом стезао
и повијао. Живорад је са Милисавом, прошле године, стогодишњем
Добросаву раку копао. Једва су се из раке изпентрали, мало од туге
за Добросавом, мало од в р у ћ е – ракије тијањице, свагда и за свашта
лечилице, првовидарице.
***
Судница није ни за Песника, јер он има перо убојито, јер он има
Видовите Речи и орловско виђење и има од сокола крила, и кадар
је стићи, престићи, и у шанац истине се укопати, и одатле
гром-свет-лице бацати.
О, судијо, и мене обиђи! И ја имам од светла оружје. Имам копље
што не маши циља, и штит-штит кога ништа пробушите неће.
И одело носим – к’о оружје, одело од Јелена Једнопотезца,
које нико исећи не може, у коме се као пантер крећем, муњевито
извлачим бацаче, етеричне потежем мачеве, муњевито – скоковито
планине прескачем, муњевитo светове мењам.
****
Раније, можда до јуче, мислио сам да је судница за другу врсту
људи, којих је наше пространство препуно, људи који живе и раде
као нељуди и крадољуди. За оне што су осванули рогати и пребогати,
који су фирме за три гроша купили, а веће за тридесет сребрењака.
Отели, купили, раднике кући у беду послали, а ништа не производе.
Мислио сам да су суднице за подмићиваче и подплаћиваче из сенке,
за осионе лукавке, лицеиграче, којима су уста препуна демократије.
И мислио сам да су суднице за издајице, лажове, продавце државе,
потписиваче свакојаких, за нас невидљивих, продајних уговора,
потписаних на видљиво и невидљиво, замлаћиваче, које је Мрак
репати уценио, због њихове незајажљиве похлепе и воље за моћ
које су их везале, и суштог незнања, па нас све у јаругу вуку.
*****
Није судница за Милисава, он је већ рођењем осуђен. Није ни за
судије, иако су они у свему овоме и мирођија и запршка.
Осећам, знам и видим да је Вечност појачала дејство и да струје
неке друге струје, и да дувају друкчији ветрови, нежнији од
виолинске струне, снажнији од милион оркана.
Осаећам, знам и видим да ће се философија отимања, нагомилавање
новца до безсвести, лаже и паралаже, ТВ програми безсмисла, дебилни
образовни програми, мрак за истину, деген уметност, мода разврата,
тровање са земље и неба,и слично, преврнути као гаће, распухнути.
Наша је дужност да чистимо себе, да чистимо круг око себе, круг
кога описују средњи прсти испружених руку. Наше је да шаљемо љубав
делатну, својим ближњим и даљњим, својим непријатељима, свима.
Наша је дужност да шаљемо љубав и Богу. Он све има осим наше љубави.
05. 11. 2013.
Владан Пантелић
fbr
Слажем се да је текст одличан, али је само мртво слово на папиру. Ради се о живим људима , ради се о делу Србије, ради се о нашој будућности. Када једном пристанеш на уцену уценама неће бити краја. Ја опет кажем, моја молитва више није Оче наш на Небесима, већ оче наш који јеси муницију ми донеси.
Зар ико више сумња у издају српскога режима?
Волела бих да станем пред некога од њих , да их погледам у очи и да их питам. које су то паре вредне да се погазе жртве наших предака који су нам сачували огњиште?
Нека кажу, шта ће да уради ЕУ и Америка, хоће ли да нас збришу са лица земље ако урадимо супротно? У чему је разлика?
Ја се не сећам да је џелат икада показао самилост. Нико, ама баш нико није на туђој несрећи срећу градио тако да се Србијо не надај ни ти. И неће да испашта Дачић, који је ставио потпис ни Вучић ни Тома испаштаћемо ми јер смо криви зато што смо издали браћу тиме што смо им дозволили да у наше име потпишу.
Еутаназија у којој се налази народ је очигледна. Појединац мало шта може сам да уради. Ово писање је понижавајуће срамно као што су срамна и очекивања наше Власти да ће им злочин проћи некажњено.
У овоме тренутку, ја се стидим што сам Српкиња и стидим се сутрашњег дана, који ћу носити на савести док сам жива. И верујем , да ме многи неће хтети да разумеју гледајући у свој тањир и свој тв екран као једини извор среће на овом свету не препознајући или не желећи да препознају истину.
Да ли је свестан Патријарх који је ударац задао православљу на овим просторима оном својом промишљено-непромишљеном изјавом? Ако пастир препушта стадо чопору крволочних звери, која ће овца убудуће да га прати ма колико глупа била?
Волела бих да што више људи ово прочита и да ми одговоре, колико мобилних телефона, колико шминке, курви , аутомобила и путовања, колико нерада и паразитизма , њима треба да би били срећни? Колико и да ли вреди људски живот?
———————————–