Пробуди се

Светли зрак,

Смисли наум

Несташан, лак.

Да рашири

знање, ум

Да распростре

златни друм,

Да подари сваком

Елементу,

Квантић светла,

светлу ленту.

Да све повеже

златним нитима,

Којима се од њега

знање прима.

Онако разигран,

Радостан, оран,

Светлост рашири,

Креацију доврши.

И пусти је

У вечни развој,

И постојање,

Да задатак свој

И небеско послушање.

Да се ново ствара,

Лоше раствара,

Да се тка матрица живота,

Да царује доброта,

Лепота,

Да се свако црнило

Претвори у сребрно-бело

Или да нестане,

Да дејство престане.

Радосни зрак

Несташан, јак,

И даље ствара,

Живот поклања,

И почетна мисао

Вечно се развија,

Све врца од смисла,

Буја и клија.

Која је твоје Душе

У овом телу мисија?

И прозебло сунце у сумрачја дана

Носило је мирис жбуње јоргована

А погледи дечји што су с неба пали

У сновима нашим игру разиграли.
.

То је била тајна деце млађарије

Уткана у песму још много храбрије

Када су се ђачки играли погледи

Ловили се крадом прстима додири.
.

Остала је тајна, а сва деца знају

Како живот сјајно све приводи крају,

Детињство што пева све хорске арије

Загонетних снова ведре млађарије.
.

Да л’ и мене неко тако данас памти,

Не тражим да срце било ком запламти,

Само блесак сине из неке даљине

Да освежи нежно дечје измаглине.

Сећање

у мени, око мене.

Од свих Прамајки

призивам знања

која беху тајна.

Сабирам их

у једну тачку светлости,

у себе уводим,

преко душе преводим,

ширим на све,

свукуд и свагда.

Задобијам

срећу истинског давања.

 

Стари словенски Божић некада је био у време када се рађало младо Сунце, први дан после зимске краткодневнице.  Дан постаје дужи, рађа се и јача мали сунчани бог (Божић) – Сварожић. Божић, Коледо или Нова година је почетак новог годишњег циклуса – круга, новог кола.

Према неким веровањима, смрћу Коледа на Бадње вече завршава се његов период владавине од 6 месеци, а почиње Купалов који ће трајати исто толико (Купало умире када је летња дугодневница).

О смрти Коледа сведочи народна песма из 19 века:
„…Да прославиш старога Коледа
Коледо Коледо.
Да сахраниш погребеш Коледа.
Коледо Коледо.
И дочекаш младог Сварожића.
Коледо Коледо.
Сварожића тог младог Божића,
Коледо Коледо…“
Због тога често срећемо назив „Коледо“ уместо „Божића“. То је уједно био и почетак нове календарске године.

Коледарски обичаји и данас су присутни у Србији и у другим словенским земљама. „Бадњак – стара година, ставља се на дрвник и пресече, а потом иде на огњиште, како би се кроз огањ родило Ново Сунце, Нова година.“
Један од јутарњих обичаја је и умивање „јаковом водом“. То је вода која је, на Бадње вече (тј. краткодневницу), узета са извора и верује се да има магијске моћи. Воду поздрављају са „добро јутро водице и срећан ти Божић“. По правилу је захватају девојке а њоме се умивају сви чланови домаћинства по старешинству и свако дарује девојку која их полива.
Овом водом се прави погача и над њом се домаћин обраћа за здравље породице, а девојка која носи воду може у њој да види лик момка за кога ће се удати.
Срећна нова. година!

.

-извор-Старославци-

Годишња трка је спремна и у недељној је фази

Громовни Перун већ седи у троколици од ватре

Недељко држи дизгине а његова Синђелија пази

Дат је предзнак трци подижу се застори и шатре
.

Пегази белокрили су утренирани и потпуно мирни

Амови дизгине и седла – све је доообро налеђено

Повољан ветар дизач чека наредбу – хајде пирни!

И дат је знак! Пегази су полетели како је наређено
.

Повео сам вас- говори Перун Недељку и Синђелији

Показаће вам људе и многа неба наш Родитељ Творац

Погледајте добро свакога у његовом дому и авлији

И истражите у световима сваку рупу пећину и дворац
.

Муњевито лете пегази а поред њих маршира време

Творац је отворио надчула и Недељку и Синђелији

Тако летећи в и д е л и с у и спознали битне теме

Спознајом сврхе свет и живот постајао им је милији
.

Видели су да пакао нигде не постоји – то је љута лажа

Творац – Љубав никога не кажњава и није га створио

Но пакао се врло лако може видети – да га људи имају

У љутњи злоби чемеру похлепи свуда где је незнање…
.

И видеше да ми нисмо оно што омотава аура или кожа

И да се човек са човеком збаг зађевица свађао и борио

Ми ј е с м о оно што потпуно прожимају и омотавају

Љубав Живот Светлост Вечност Безкрај – ништа мање!!!

,

21. 12. 2019.

Поред плоче са натписом појављује се старац

са длетом и чекићем и почиње да клеше знаке

који недостају, да оживљава кооод прошлих

векова. Нека од слова која исписује су позната,

а нека врло чудна…

.

Видим клесара

Како чудним словима

Клеше поруку

Њима очи трепте пихтијасто

У невид видика бежног

Ка трону од црних карата

.

Калемљени на корен роднице

Усахнули једрост у пупољку

Умножени у буљук шипражја

.

Разгранати гушили стабљике

Подривени новим изданцима

Климаво се црнци клањају

..

Изчилели из силе вихора

Надвисили недохват видика

Замислише да пуштају кишу.

Радгост  штити Госта и Домаћина!
Птица, Хлеб и Со су му знамења!
У Срцу му Добродошлица
Секирицом у Десници чувана! В.С.

Радгост је бог гостопримства, бог који помаже и чува сваког добронамерног госта и награђује сваког доброг и правог домаћина. У једној руци држао је хлеб и со, а у другој секиру. Хлеб и со су као знак добродошлице познати у целом словенском свету, а секира је значила да ће домаћин, ако треба, оружјем бранити свог госта.

Гостопримство се посебно истицало, када су биле прославе и празници, као што су Славе (да – Славе су Србима остале од тада), На славама се износио славски колач и вино које је било Радгостово пиће. Временом, са доласком хришћанства, Радгост је полако падао у заборав а његове особине приписиване су хришћанском свецу Св. Николи.

Радгост је бог који иначе, најављује долазак хладнијих дана и крај свих војних похода. Он даје принос свих касних плодова воћа, поврћа и житарица и сведок је касно јесењим венчањима па су се, њему у част, правили сабори и велике гозбе, славили војни походи и добар род.

Овај бог, познат је као врховно божанство града Ретре а Ретари (Rhetarii) су били словенски народ који је припадао племену Љутића, које је живело између река Одре и Лабе. Други назив за Ретру био је Радгошће. Овај град био је један од центара полапско-балтичких Словена. Хроничари су записали да су, полазећи у рат, Словени поздрављали Радгоста – бога Ретре (на овом простору, данас, живе још само Лужички Срби).

Једно спомињање овог божанства налазимо у списима  из 18. века, из  којих се види, да је сећање на Радгоста било живо до новијег доба и из кога се,  такође види,  да је он  слављен не само код Полапских Словена већ и у Моравској (данашња Словачка) и др.

На сачуваним фигурама види се да је овај бог имао главу лава (што сведочи о великој старости божанства), на глави белу птицу, у рукама копље или штап, а на грудима глава вола. Својом величином и изгледом кипови Радгоста су били импозантни и нису остављали никога равнодушним, па чак ни хришћане који су их се плашили. Око његовог светилишта било је дубоко језеро,  преко кога се прелазило дрвеним мостом.

Радгостов кип, како тврди хроничар Хелмолд, био је израђен од злата, а постеља кипа била је пурпурне боје. На кипу је, као и на осталим киповима, било урезано име божанства о чему нам сведочи хроничар Титмар и овај запис сукобљава се са званичном историјском школом, која тврди да су Словени пре примања хришћанства били неписмени.

Извори: Старославци, Стари Словени, Славиум и др…