На овом пропланку
опет цветају трешње.
Годинама тако мру и младају
лепотице дивље крша и шуме.

Чини ми се
да им се у гранама не настани смрт,
никад не би тако бело и мирисно
бехарале.

Чини ми се
да немају тако лудих пролећа,
мирисних латица, и птица, и песама,
никад не би тако величанствено и у сјају
умирале.

1974.

Тече моћна река Истар. Водеан је његово крајње одредиште.
Многобројни рукавци врве од живота.
Лете јата птица, носе гранчице, свијају гнезда,
кликћу и певају песме љубавчежњице, љубавтражњице.

.

Многобројне и разнолике светове отишлих, одржава
енергија живих. Свактрено васкрсавање, умањује потребу за одлажењем, и смањује простор отишлима. Ти светови су привремени, и у суштини су, маја и омаја. Сви се морају враћати и настављати пут. Али реинкарнација је мукотпан и неисвестан пут духовног напретка. Ко још жели да поново иде у пелене?!
Ко то жели?!

.

И стари чамац може да одмори. Превезао је много путника на другу обалу. То су била времена величања смрти. И времена незнања, посебно незнања о свеприсутном Богу.
Када већина подигне свест, и када већина отвори још понеко око – око свести, око духа, око душе… сви ће остати на обали Живота. Сви ће научити да држе волан свог живота, сви ће славити за-једништво, и наставити пут ка Светлости, ка Светлости.

Само се ми разумемо тајно,
Да нико не зна, па да завиди.
Знам да ово можда није трајно,
Али смо од соја што се не стиди.

Да нас схвате не желе, већ беже,
Трач о нама спољну слику ствара.
Лудост је оно што нас двоје веже,
И љубав нека праискона, стара.

Допусти ми да још мало уживам
У смеху ти што ми срце милује.
Ја волим да те на блуд изазивам,
И говорим ти како не доликује.

Овакве се душе срећу случајно,
Судбина их само спојити уме.
Желим те, мила, желим бескрајно,
Без трунке шале, и без глуме.

https://hajducija.blogspot.rs/

(ИЗ ГОРЊЕГА ПРИМОРЈА)

Паде магла по Бојани,
Ситна роса по ливади,
Нитко росу проћ’ не може,
Него једна боса Маре;
Ни она је проћ’ не може,
Нога јој се попљужнула,
Прстен јој је оскочио,
Маре Марка потворила:
„Ти ми, Марко, прстен нађе.“
Марко јој се кунијаше:
„Нијесам ти прстен наша’
„Но сам синоћ с војске доша’,
„Пуштах хрте и огаре,
„Пуштах хрте низ ливаде,
„А огаре уз дубраве,
„До Дунава доходише,
„На Дунав се надзираху,
„Ал’ су у град девет братах,
„Деветина сестру ‘мају,
„Но их сестру сунце проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најмлађи је брат даваше,
„Она браћа говораху:
„А не, брате, један брате!
„Јер је сунце огњевито,
„Сестру ће ни изгорети.“
„С друге стране мјесец проси,
„Ни један је брат не даје,
„Најсредњи је брат даваше,
„Сва га браћа послушаше;
„Јер се мјесец промјењује,
„Она има својте доста:
„Све звијезде за јетрве,
„Преходницу другарицу,
„А даницу заовицу.“

Шетам с козама сам по брдима…
Осећам и гледам осећања у самом себи како све више и више волим те прелепе животиње…
И схватам…
Да што их више упознајем све их више ценим у односу на људе или оне који себе тако називају.
И све више желим да време проводим са њима, а све мање са људима…
Питам се зашто?
Одговор је једноставан…
ЗАТО ШТО ЈЕ ЉУДИ СВЕ МАЊЕ И МАЊЕ…
Погледам у свет око себе и шта видим?
Стрку,  трку,  фрку,  јурњаву лицемерних људи за својим ситносопственичким интересима.
Тужне дронове које друштво сваког дана све више зомбира.
И плаче моја душа видећи све то.
И радује се бивајући подаље од тога ЈАДА…
У природи пронашавши себе новога сваке секунде изнова и изнова…

Тодор Пештерски