За колевку нашу борише се вешто,
у вихору рата, Србију не даше,
судбински им дaнo, нajслaвниje место,
испред душманина што се злобни збраше.

Док је корен земље дрхтао и плак’о,
спремни беху гинут, живот дати голи,
за спас свога рода, прошли су и пак’о,
застајали нису ни кад рана боли.

Притискао груди, очај је претешки,
гледали сaв живот, где се пред њих креће,
ту у војевању, нема места грешци,
јер метак да бира никад мету неће.

Знали су рођењем шта је њима дано,
Вучица их мајка, држала на груди,
мир никада није за ратника свано,
већма су у стражи од самртне студи.

Нису знали Вуци, да ће легло срама,
отаџбина бацит на њихова плећа,
нити да ће народ у сред свога чама,
Витезов’ма својим окренути леђа.

Док се битке биле, предобри су били,
сваком живом бићу српскога порекла,
а кад мир привидни, окрену се сили,
јунаштву пресуде, зарад свог поретка.

Чак и да су знали, судбина шта носи,
у рукама багре, издајничких душа,
поново би стали, да их пламен коси,
зa Чопорску част је, вeра непресушна.

Фото: Чопор вукова;Википедија

Пусти ме, Господе, да са сребрним
гривнама о појасу,
прошетам кроз Твоје небо!
Носећи на пребелм длану,
Грумен земље сјајолике-
моравске…
.
Приносим ти Господе, поглед
у кресу анђеоске лепоте
те краљице у чијем срцу
зру зелене горе!
.
Kо нектар плави,
у најезди лептира
после јулске кише.
.
Погледај, Господе,
те ишчешљане, густовласе шуме,
витороге вињаге
голуба што златно зрње сунца
зоба-
све Теби приличи.
.
И плавом линијом дише
кроз јечменике, ђурђевак снени,
крв зрелог малињака ужарено жито
и бели руб девјачког сна…
Реци, мој Боже,
док лице измивам бисер – водом
у овом извору
који ми из самог срца истиче,
да ли сам овој води сестрица,
да л брат мој је јаблан сребрни,
да л мајку можда овде не стекох
на обалама житним
и пустог оца што златне
јабуке из њених дубина бере?
.
Пусти ме, Господе,
да залепршам лептировим крилом
над Србијом земљом моравскм,
да у мене, ко у жедну земљу Ибар,
и Топлица, Млава и Тамнава, Kолубара,
и Лим белосвили утекну!
Допусти ми, Оче, да Мораву мајку
својим уснама на обе обале одменим,
да лице мајци Србији
у прегачу цветну загњурим…

Фото: Велика Морава; Википедија

Ако те у животу уједе велика отровница –
то може бити и то јесте – велика срећа;
за минут – два можеш бити жив живцијат.
Тада хитро замени унутарњи путни налог.
.
Донеси Одлуку свих својих живота,
и онда сместа крени за Тијанију унутарњу,
исправљених леђа и троотворених очију,
из којих исијавају радост, срећа и Спремност.
.
Али не улази у Тијанију тесна срца и стисне главе;
И не улази у Тијанију са смрзнутим антенама;
И не улази у Тијанију ако кажњаваш шутњом;
И не улази ако си раполовљен на моје – твоје.
.
Средумуј десет ватри* у ембриону тачку у срцу
кроз коју тече златносребрна светлосна река-
веза са Једним – са Свезнањем и Свелепотом.
Замени – стави Људско у Божанско – то је Пут.
.
Без страха од новог рођења и нових видика,
без страха од изгубљеног терета са грбаче,
у Тијанију уђи са песмом и свирком на лири
и лаким, али високим, врло високим, скокооком
.
*Ватра – вид, основни положаји очију
Фото: Фб страница – Mina elegant

Зидови собе
јесу ли моја граница?
Низови речи
јесу ли моји пријатељи?
Ужарено дрво
је ли топлота моја?

Или су видици и небеса без краја
путеви моји,
душе блиске и одувек знане
дружба моја,
а топлота
Љубав у срцу што Живот ми даје.

Фото: Фототека Србског Журнала

Ритну се коњушар
И уби вранца пунокрвног
.
Теле рикну
У чуду
Краве мукнуше
.
А остсле трице и кучине
Не макоше
Ни репом

Фото: Коњ вранац, википедија

Тешко је бити Србин, али касно.
Кривац је истеран из раја. Невин никада није протеран из пакла.
И кад је џелат уметник жртви је тешко да му аплаудира.
Свака је смрт смрт за другога, никоме још није пошло за руком да умре за себе.
Нисам толико глуб да бих могао да схватим себе.
Сви смо ми деца дезертера из 1389. године.
За сваког убијеног родољуба тражимо сто немачких туриста.
Носталгија може да мучи и за родним иностранством.
Поштен човек још увек вара себе,касније ће прећи на вас.
Доста ми је раја. Купујем казан и отварам пакао.

Фото: Фб страница – Beautiful Roses

Ниси се учврстила
И увек мислиш на друге
Врати се смеху
За почетак бар осмеху
.
Они те вуку са свих страна
Ја ти постајем напоран
Немој се крити немаш мана
Не дам ти да посрнеш
.
Опет мислиш на друге
Хеј лудице!
Где ти је лепо васпитање
Или је опет опсена можда
.
Послао сам ти златну наруквицу
Требала ми је као Сунце
Сакупила сам храброст за да и не
Због тога Те час видим час не видим

Фото: Златна наруквица; Википедија

Зором долазим кући
умивам се росом
који не разумеју они ће пући
ти се освежавају носом
знам куда их то води
знам није пут ка слободи
и ко болесном уму може да угоди
затим се црних мисли на трен ослободим
слушам како певају птице
њихова песма ми увесељава лице
у ДВОРишту седим посматрам пролазнике улице
васпитане ДУШЕЗДРАВЕ убице
у њиховом мозгу кучине и трице
од ПриРодЊака праве негативце
кривце иду ми на живце
зато отварам пивце
и гледам у Сунце које се полако буди
још један материја листа ми се чуди
у очима му видим како ми суди

Фото: Пијаница; Википедија

Онемела сам од гнева вољеног.
О, колико сам хтела да га смирим.
.
Живот му дадох кад га затражио, без страха,
И име сам његово опевала пред свима.
.
У страсти, као увек, нисам знала границе.
Како му онда нисам знала угодити?

Фото: Фб страница – 𝐍𝐐𝐄李

У далеком неком мору,
Насред пучине плаве,
Између Сумате и Јаве,
На лађи ради дечак Хо Ру.
.
О спретно вуче паламаре,
Пребира пиринач у кухињи,
Много воли старе морнаре,
Кришом пуши томпус-цигаре,
Не дозвољава ником да га кињи,
-Хо Ру не трпи ничије шамаре!
.
(Вечерас из моје улице одлази година стара,
Снег свечано пада на раме ниском бору.
-Случајно се сетих малога морнара,
Вредног помоћника бродскога кувара
На далекој лађи у пустоме мору.)
.
На палуби тишина као цвет пупи,
Ноћ је непокретна и опрезна.
Морнар Хо седи на старој клупи
Свеједно што кадкад захлади ноћу,
По собама се пећи не ложе,
Земља понавља: хоћу, хоћу …
.
Пупољак цвета, пупољак листа
Кроз трепавице вире смрешкане.
Ваздух тутњи и сунце блиста
Баш као лане и преклане.

Фото: Суматра; Википедија