О чему да пишем?
Зар о осећањима којих нема?
Зар ја, безбојни лептир на сунцу,
тражим их, а она закопана.
Мора бити да их има
Само дубоко су у мени
Као лептир ишчупаних крила
Небу хрлим
И падам
Јер осећања ни са ким не делим

Северни ветар,плаво од муња

Има чувана знања

Трчи,трчи не стај, што брже умеш

Не треба ти знања говора…трчи

Причај језиком, Орлова, Јелена…трчи

 

 

Наћи ћеш Дом,твојих предака

Заштиту вода…снегова

Трчи северним небом предака стазом Рода

Немаш чега да се сетиш

Већ…ево види

Бели цвет северних ветрова

Овде се пробуди.

 

У нашим крајевима је ово најзаступљенији вид сујеверја. Сваки пут кад неко прокоментарише нешто добро или се догоди неки повољан преокрет, он куцне о дрво и обично каже „да куцнем о дрво, да не чује зло“.

Ово се занива на старом веровању да су богови живели у дрвећу које је расло по шумама. Кад је неко долазио да моли неког од тих богова за нешто, ритуал је захтевао да он најпре додирне кору дрвета. Ако би му се та жеља касније испунила, он је поново долазио до истог дрвета да куцне у њега, што је била порука богу да је молба уродила плодом, а у исто време и његов гест захваљивања за испуњену молбу.

Истовремено је постојало и веровање да око дрвећа облећу и духови који су љубоморни на људску срећу и који су чинили све да осујете сваки добар развој догађаја. Куцање о дрво је имало и ту сврху да „заглуши уши“ тим духовима, како они не би чули да је жеља испуњена.

 

 

Зурим у тиркизни, плаветно-зелени врх танковите јелике обасјане руменим и пурпурним зрацима залазећег Сунца.

Јелика је (а зову је још и јела и борика), по рожданику Белих Срба, моје свето дрво које ми је, од Белих Богова и Белих Богиња, на рођењу подарено.

Тиркизни врх јелике спрам пурпурног неба – каква предивна слика, као срцем и душом сликана!

Зурење није обично посматрање очима, већ урањање у дубине унутарњим видом, сазерцавање бићем и суштаством.

Понад белих и сивих стена у висини, усамљена дивотна јелика, благо се њише и дрхтури на вечерњем дашку.

Јелика и ја, у трену, бивамо једно биће, једно суштаство, једна душа.

О, умилна и дивотна јелико, о, здравље и снаго моја!

 

 

Живо се сећам Срба из детињства.

Сви су они били дивни, племенити и благородни.

Не зна се ко је тада био благороднији, да ли мушкарци или жене!

Сви су ми некако били ведри, насмејани, радосни и пуни љубави, пуни љубави према свакоме и свему.

Никога и ништа нису умели да мрзе.

Срби, којих се ја из детињства живо сећам, заиста, нису ни знали за мржњу.

Ондашњи Срби бејаху благородан, племенит и узвишен народ.

Ондашњи Срби, уистини, бејаху Божји народ!

Ми се данашњи Срби не можемо поредити са оним Србима.

Са оним Србима којих више нема.

Са оним Србима који су се пресели у неке упоредне и оностране светове.

Тада се свуда чујаше песма и смех.

У њиви, на ливади, у дому, на путу.

Певало се, смејало и шалило, детиње безазлено и чисто, при сваком послу: кад се оре, сеје и копа; кад се коси и пласти; кад се гради кућа од камена и брвана; кад се чувају краве, козе и овце; кад се преде, плете и тка.

Сада, док путујем Србијом, нигде више не срећем оне Србе и Србкиње; оне благородне, широкогруде, душевне и божански узвишене, чедне и дивотне Србе и Србкиње које си на душу могао да привијеш.

-извод из лирских записа-

 

Зар не знаш, брате, све што ти је свето

Зар су ти векови збрисали памет

И крвнику у руке пружаш длето

Да од светиња ти исклеше авет

 

 

Зар не знаш, брате, сунце где се рађа

Са својих хумки преци где ти гледе

Кад злу продајеш поколења млађа

Зар место Бога ђавола да следе

 

 

Зар не знаш, брате, ко ти је огњиште

Кô птичје гнездо рушио без стида

Како је с тобом јецало згариште

Кад су ти сву част украли из вида

 

 

Зар не знаш, брате, која ће ти рука

Пружити кору хлеба, која лажи

Кога не боли твоја велика мука

А ко у твом јаду свој ће да тражи

 

 

Игор Ожиганов из руског града Јошкар-Оле оживљава ликове, божанства и митска бића из древних словенских бајки. Његови радови одушевљавају гледаоце.

Калинов мост, место легендарне битке руских јунака са Змајем Гориничем

Аутор ових необичних слика словенских митских бића је руски уметник из Јошкар-Оле у републици Мариј-Ел на истоку Русије. Игор Ожиганов је рођен 1975. године. Студирао је индустријски дизајн на Поволшком државном универзитету услуга у Тољатију, а затим је боравио у Москви од 1999. до 2008, где је радио као дизајнер.

 

Сварог

Своје илустрације Игор прави из хобија, а не због новца. Откако се 2008. године вратио у родни град, радио је углавном као дизајнер ентеријера.

„Када сам своје радове објавио на интернету нисам очекивао да ће бити толико популарни, јер већ постоје разне врсте сличних фантастичних графика на ту тему”, рекао је он за „Руску реч”.

Игор је велики обожавалац нордијске културе, па су на његове илустрације доста утицале словенска и скандинавска митологија. На радове цртане руком Игор додаје компјутерске ефекте са циљем да постигне мистични, скоро психоделични ефекат.

„За сваку илустрацију потребно је различито време”, каже он. „Све зависи од мог расположења, тако да не могу да радим по некој одређеној наруџбини. Правим илустрације за календаре и разгледнице које објављујем заједно са својим пријатељима, без икакве обавезе”.

Тридесет три морска јунака и моћни принц Гвидон, ликови из Пушкинове „Бајке о цару Салтану”

„За сваку илустрацију потребно је различито време”, каже он. „Све зависи од мог расположења, тако да не могу да радим по некој одређеној наруџбини. Правим илустрације за календаре и разгледнице које објављујем заједно са својим пријатељима, без икакве обавезе”. Уметник за себе каже да није прави професионалац и да само воли да црта.

„Често затекнем себе у размишљању да ја то радим више за себе него због интересовања публике”, тврди он. „Док цртам, моје емоције постају веома јаке и осећам као да зарањам у слику – то је заиста диван осећај”.

 

Игор има пуно тога на уму, али му обично музика помаже да идеја за слику исплива на површину. „Главни циљ ми је да пренесем на цртеж оно што осећам док слушам омиљену музику”.

Он има пуно поштовалаца, а неки од њих га питају да ли ради тетоваже. „Доста људи који воле моје илустрације желели би да се тетовирају, али ја то из принципа не радим”, каже он.
Уметник из Јошкар-Оле не воли публицитет, али ће наставити да објављује своје радове на интернету.

 

Жива, словенска богиња живота и плодности

 

Извод из текста еКсеније Зубачова – Руска реч

Извор : фејсбук страница Милутина Милутиновића

 

 

И говорио је Отац Небески: душа по вољи и слободи својој, потичући од човека као од мене, самим човеком ствара и формира мисао, стварајући путем духа импулс душе који се шири на свако растојање у простору Света и у простору физичког тела. И на сваком месту: тачки, челији, сфери простора може да се створи мишљу духовни основни објект информације за тачан задатак – задатак спасења, за стварање Света и његовог неурушавања на нивоу информације и реалности.

.

Импулс формиран душом. који иде кроз дух и као одраз физичког тела, повећава се и фокусира се и може да буде формиран, сабран у једну тачку, сферу, ћелију, или обим ћелије, организма, тј. тренутно да иде простором, стварајући или обнављајући други објект информације под условом да импулс садртжи у себи основ информације, усмерене на обнављање, спасење, стварање Света. И тада је Свет спасен путем неурушавања физичког тела, а физичко тело је спасено путем неурушавања Света по задатку самог човека и његовог схватања да он види, чује и делује.

Импулс усмерен на рестаурацију физичког тела садржи информацију о обнављању целог организна као личности. Светлосни млаз шири се преко целог ћелијског нивоа, и тада је у једној ћелији одсликан цео Свет, јер је човек створен по лику моме, првобитно као духовна и слободна личност која доноси одлуке, и човек треба да доноси одлуке о томе: када и како да стекне знање ради спасења Света, свих људи и њега самога.

Ја сам, сине мој Бог, и ја сам неуништив. Ја сам створио Свет, Свет на основи вечности душе. Свет је неуништив. Створио сам душу по принципима и законима схватања самога себе и нерушења. Створио сам човека, његова душа и његов Свет, који сам ја створио, неразрушиви су,као и твоје физичко тело; речи моје треба разумети, као и знање.

Ја сам створио и дао слободу сваком човеку, јер сам и ја сам увек слободан. Слобода избора увек је ствар самог човека, јер је то пут; као и увек слобода и избор припадају мени, и ја, који дајем знање, дајем их теби у виду знања, помоћи и књига својих, као и другим људима. И то је мој избор, на који нико, осим мене самога, не може да утиче.

Нико не може да утиче на твој избор или избор другог човека – само он сам, постоји само његова одлука, као и твоја.: створити, учинити ово или оно што је усмерено на васкрсење, обнављање, стварање. Долази до схватања Света кроз принципе и добјање знања путем обраћања мени и од мене, а избор и одлука припадају сваком човеку; и свако, бирајући пут иде својим путем тешко или лако.

Ја мислим да сваки човек иде правилно. Такав је задатак и такво је решење тога задатка. Идући путем ти добијаш тачна знања, и знања отварају твој дух, и ти видиш правац свога пута и пута других људи.

Помисли и схвати моје речи, и ја ћу наставити и показаћу ти надаље Храм, као и сваком човеку.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

О н а милује,

ране уцељује,

уморне успављује,

тек дошле на свет

живоводом мије

очима искре даје,

под погледом њеним

грожђе зрије

укршта путеве,

растављене везује,

јавом и сном љубује

нежношћу своје душе

срца додирује

кад затреба мачује

оставља своје

звездане трагове

О н а златом дарује

и воли све …вас…

све  више…