Мили Боже, чуда великога!
Кад се жени Милић барјактаре,
Он обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
Према себе не нађе ђевојке:
Главит јунак свакој ману нађе;
Женидбе се проћи хотијаше;
Но да видиш чуда изненада!
Једно јутро у свету неђељу
Поранио Милић барјактаре
На јутрење Миљешевци цркви,
Пред црквом га намјера намјери
На јунака војводу Малету
Од бијела Колашина града,
Па говори војвода Малета:
„Ој Бога ти, Милић-барјактаре!
Ти обиђе земљу и градове
Од истока паке до запада,
А по ћуди не нађе ђевојке,
Но ти хоћу једно чудо казат’:
Ено за те љепоте ђевојке
У Загорју украј мора сиња,
У онога Вида Маричића;
Чудо људи за ђевојку кажу:
Танка струка, а висока стаса,
Коса јој је кита ибришима,
Очи су јој два драга камена,
Обрвице с мора пијавице,
Сред образа румена ружица,
Зуби су јој два низа бисера,
Уста су јој кутија шећера;
Кад говори ка’ да голуб гуче,
Кад се смије ка’ да бисер сије,
Кад погледа, како соко сиви,
Кад се шеће као пауница;
Побратиме, сва ти је гиздава,
Далеко јој, веле, друге није.
А Виде је красан пријатељу,
Према тебе, према дома твога;
Сва је слика, мио побратиме!
А и Виду није за те криво,
Без ријечи даће ти ђевојку;
Нит’ је проси ни јабуке даји,
Већ ти купи кићене сватове,
Пак ти иди Виду по ђевојку.“
Томе Милић одмах каил био,
Па из цркве оде двору своме,
Те он купи кићене сватове
По свој Босни и Херцеговини,
И по Жупи и Котару равну;
Све јунаке младе нежењене,
Добре коње прије нејахане:
Кума куми Јанковић-Стојана,
Старосвати Пивљанина Баја,
А ђевери Мандушића Вука.
Кад је Милић свате сакупио,
Диже свате, оде по ђевојку.
Кад су били прем’ Видову двору,
На пенџер се Виде наслонио,
Па кад виђе кићене сватове,
Сам је собом Виде говорио:
„Мили Боже, лијепијех свата!
Чији ли су, куд ће по ђевојку?“
У ријечи, коју бесједио,
Пред дворе му свати дојездише,
Ђувегија ријеч прихватио:
„Мили тасте, Виде Маричићу!
Моји свати са Херцеговине,
Потегли смо на бога и срећу
А по твоју шћеру Љепосаву.“
То је Виду врло мило било,
Па подвикну своје вјерне слуге:
„Слуге моје, отварајте врата:
Сватовима коње приватите,
Водите их у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.“
Господара слуге послушаше,
Отворише на авлији врата,
Под гостима коње приватише,
Коње воде у подруме доње,
Миле госте на бијелу кулу.
Пошту чини Виде Маричићу,
Части свате три бијела дана,
Док наврши, што је коме драго;
Кад четврто јутро освануло,
Два су брата сестру изводила,
Ја каква је цура Љепосава!
Кроз мараме засијало лице,
Сватовима очи засјениле
Од господског лица и ођела;
Сви сватови ником поникоше,
И у црну земљу погледаше,
Ја од чуда лијепе ђевојке.
Но говори цури ђувегија:
„Ој пунице, ђевојачка мајко!
Или си је од злата салила?
Или си је од сребра сковала?
Или си је од сунца отела?
Или ти је Бог од срца дао?“
Заплака се ђевојачка мајка,
А кроз сузе тужно говорила:
„Мио зете, Милић-барјактаре!
Нити сам је од злата салила,
Нити сам је од сребра сковала,
Нити сам је од сунца отела,
Веће ми је Бог од срца дао:
Девет сам их такијех имала,
Осам их је удомила мајка,
Ниједне их није походила,
Јер су јадне рода урокљива,
На путу их устријели стр’јела.“
Кроз плач зета пуница дарива,
Дарива га злаћеном кошуљом.
Ал’ да видиш и чуда и фале!
Каква дара тасте зету даје:
Гиздава му поклонио вранца,
Врана коња, брате, без биљеге.
А на врану чултан до кољена:
Чисти скерлет златом извезени,
Златне ките бију по копитим’;
Бојно седло од шимшир-дрвета,
Шимшир-седло сребром оковано,
На облучју камен сија драги,
О облучју господско оружје:
С једне стране сабља окована,
С друге стране шестопер позлаћен;
Зауздан је уздом позлаћеном;
Њиме зета свога дариваше.
Најбољи му пешкеш шуре дају,
(Најбољи је, најжешћијех јада!),
Своју секу шуре зету дају,
Баш сестрицу цуру Љепосаву.
А кад Милић дара приватио,
Коња јаше, коњ му поиграва,
А звекеће сабља о бедрици,
А жуборе пуца на прсима,
На калпаку трепеће му перје:
Није шала онака ђевојка!
Није шала онаки дарови!
Подиже се кита и сватови,
Развише се свилени барјаци,
Засвираше свирке свакојаке,
Ударише јасни таламбаси,
Зачуше се сватске даворије,
Стаде бакат сурих бедевија,
Отидоше с Богом путовати.
Кад су били гором путујући,
Стиже урок на коњу ђевојку,
Па говори до себе ђеверу:
„О ђевере, Мандушићу Вуче!
Зазор мене у те погледати,
А камоли с тобом говорити,
Ал’ нагони мука на невољу:
Кажи куму, кажи старом свату,
Нек уставе суре бедевије,
Нек угасе свирке и поп’јевке,
Уз јелике прислоне барјаке,
Нек ме скину са добра коњица,
Нек ме спусте на зелену траву;
Љуто ме је забољела глава,
Јарко ми је омрзнуло сунце,
А црна ми земља омиљела,
Бог би дао, те би добро било!“
Цвили, пишти ђевер до ђевојке:
„Стани куме, стани стари свате!
Стани, побро, Милић Барјактаре!
Уставите свирке свеколике,
Угасите сватске даворије,
Уз јелике прислон’те барјаке,
Да скинемо са коња ђевојку;
Љуто тужи моја мила снаша,
Љуто ју је забољела глава,
Јарко јој је омрзнуло сунце,
А црна јој земља омиљела,
Бог би дао да би добро било!“
Тад стадоше кићени сватови,
Уставише свирке и поп’јевке,
Ђевер скиде са коња ђевојку,
Па је спусти на зелену траву,
Он је спусти, она душу пусти.
Сви сватови грозне сузе лију,
А највише Милић-барјактаре;
Ђувегија јадан нарицао:
„Заручницо, млада Љепосава!
Ту ли тебе суђен данак нађе!
Ни код мога ни код твога двора,
Ни код моје ни код твоје мајке,
Већ у гори под јелом зеленом!“
Састаше се кићени сватови,
Сабљама јој сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Саранише лијепу ђевојку
Откуда се јасно сунце рађа;
Посуше је грошим’ и дукатим’;
Чело глве воду изведоше,
Око воде клупе поградише,
Посадише ружу с обје стране:
Ко ј’ уморан, нека се одмара;
Ко је млађан, нек се кити цв’јећем;
Ко је жедан, нека воду пије
За душицу лијепе ђевојке.
Још нариче Милић барјактаре:
„Чарна горо, не буди јој страшна!
Црна земљо, не буди јој тешка!
Вита јело, пусти широм гране,
Начини ми заручници лада;
Кукавицо, рано је не буди,
Нека с миром у земљи почива!“
Сватовима јоште ријеч каже:
„Браћо моја, кићни сватови!
Хајте, браћо, да ми путујемо,
Хајде сваки, како који може,
А ја идем, како коњиц може
Мојој старој на муштулук мајци.“
Дигоше се Богом путовати,
Сваки иде, како који може.
Милић оде, како коњиц може.
Далеко га угледала мајка,
Мало ближе преда њ ишетала,
Коња грли, а Милића љуби:
„Чедо моје, Милић-барјактаре!
Ђе су свати, ђе ти је ђевојка?
Водиш ли ми замјеницу, сине,
Која ће ме јутром зам’јенити,
Двор помести, воде донијети,
Поређати господске столове?“
Ал’ бесједи Милић барјактаре:
„О старице, моја мила мајко!
Иду свати, не воде ђевојке:
Остала је твоја замјеница
Ни код мога ни код свога двора,
Ни код моје ни код своје мајке,
До у гори под јелом зеленом!
Но старице, моја слатка мајко!
Брзо трчи двору бијеломе,
Па ми стери мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку,
Јер ти дуго боловати нећу.“
Проли сузе Милићева мајка,
Поврати се двору кукајући,
Брже стере мекану постељу,
Ни дугачку ни врло широку.
Кака дође Милић барјактаре,
Он се спусти на меку постељу,
Док се спусти, он душу испусти.
Док дођоше кићени сватови,
Дотле с’ Милић мртав належао;
Кад то вид’ли кићени сватови,
Наопако копља окренуше,
Наопако коло поведоше,
Жалостиву пјесму запјеваше;
Сабљама му сандук сатесаше,
Наџацима раку ископаше,
Сахранише Милић-барјактара
Куда јарко смирује се сунце.
Оста јадна саморана мајка,
Она кука како кукавица,
А преврће како ластавица;
Она иде своме винограду,
Косу реже, па виноград веже,
Сузе лије, чокоће зал’јева,
Винограду тихо проговара:
„Винограде, мили рукосаде!
Ко је тебе мене засадио,
Никада те веће брати неће!“
Када буде на заходу сунце,
Тад’ излази Милићева мајка,
па говори, а за сунцем гледа:
„Благо мене и до Бога мога!
Благо мене, ето сина мога!
Ето г’ мајци, ђе из лова иде,
Носи мајци лова свакојака!“
Не би сина, ни од сина гласа.
Када буде на истоку сунце,
Изилази Милићева мајка,
Сунце гледа паке проговара:
„Благо мене, ето ми снашице!
Иде с воде, носи воде ладне,
Хоће мене стару зам’јенити.“
Ни би снахе, ни од снахе гласа,
Веће мајка кука од жалости,
Кука тужна како кукавица,
А преврће како ластавица,
И кукаће до суђена дана.

-преткосовски циклус песама-

 

Цуре јесењске дуге ноћи
небесног млека звезде сањалице
све моје сузе и сестре њене
моје светлице и озарлицe

 

На лишћу од срниног страха
умекшаном светлошћу камина
занавек небо уздахе не прима
тек сенке јечe сањивих рима

 

И слаби сласт неисказану
у таласу његових предомишљања
и блага светлост сабахданa
где ћути мисао слатких рана

 

Сву драж у чистоти разабрану
с мог образа и чела ведрог
тихују зрикавци и птице станарице
а славуји трепере у свом болу

 

Смешци плачу у пурпура нежног
да моју прошлост благост руби
моја душа не распознаје
грехе земног срце чисто љуби

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Бели Срби – то су Првобитни Аријевци, Првобитни Европљани.

Мит о Хипербореји, илити Стриборији, СрбИрији, јесте Мит о Белим Србима, ПраАријевцима.

Осим Белих Срба и Белих Руса – мада су и Бели Руси постали од Белих Срба – нема других ПраАријеваца у Европи, нема их нигде другде у свету.

Германи нису Аријевци.

Они су само онолико Аријевци колико су се мешали са Белим Србима и Белим Русима, а знамо да аријевски светлосни запис иде превасходно преко мушких предака.

Аријевци међу Немцима – то су синови и кћери Немица са Белим Србима и Белим Русима.

У двадесетом веку догодио се велик, ужасан и грозан погром – геноцид илити србоцид – над Белим Србима ПраАријецима, када је Бело Србство биолошки и духовно буквално преполовљено.

Погром су осмислили јудео-кршћански и германо-римски паразити и рептили, а спровели су га лажни хазаро-германски наци-аријевци који су на свом бесовском Походу на Исток затирали све што је пра-аријевско, ведсрбско и ведруско.

Но, благодарећи Белим Боговима, гле! Бело Србство поново, по ко зна који пут, васкрсава!

(У вечерњи час, а негде у Србском Банату, 25. рујна 7526.)

Минуше године, но свега се сјећам,
Твог смијеха кад попијемо,
Твојих суза кад се посвађамо.
Сестро мила, свега се сјећам.

 

Сјећам се кад си ме једина разумјела,
Кад једино ти си, да ме обрадујеш, умјела.
Сјећам се пјесме, граје, и вике,
Сјећам се оне усне хармонике.

 

Луде су нас године зближиле,
А неђеље се до твог одласка приближиле.
Сјећам се растанка, и твог пута у туђину,
И када си схватила да сам зборио истину.

 

Једном сам на пучини вапоре гледао,
У жељи да се опет сретнемо.
Никада нећу, и нисам се предао,
У нади да опет, к’о некад, скупа сједнемо.

 

Не постоји ништа на свијету милије
Од сестре, и лаже онај што то крије.
Сестра је понос брата свога,
Брата и сестру вежу љубав и слога.

 

И запамти једно, иако далеко си,
Запамти, сестрице, да Српкиња си.
И када ти снагу испије туђ свијет,
Ти брату дођи, јер изрод је проклет.

 

Кроз магле, тмине, и ударце вјетра,
Кроз сва надања, и сва страдања,
Увјек ће ме кријепит’ ријеч „сестра“,
Без правдања, и без лагања.

1

1.18. Распознај да је очигледно нестварно, док је неманифестовано стално. Кроз ову иницијацију у Истину избећи ћеш поновни пад у нестварно.

 

1.19. Баш као што огледало постоји као део и одвојено од рефлектованог лика, тако и Врховни Господ постоји као део и одвојен од овог тела.

 

1.20. Баш као један и исти свепрожимајући простор постоји у, и изван ћупа, тако вечно, стално биће постоји у укупности ствари.

избор: Владан Пантелић

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Кад год би неко изрекао или написао топле и дивотне речи – речи крилатице, пуне љубави – о мени и мојему стваралаштву, ја бих, у исти мах, осетио, у срцу и души, како велику радост тако и велику, па још и већу, одговорност.

Одговорност и иначе краси и одликује сваког Белог Србина, сваку Белу Србкињу, зато што одговорност изравно происходи из части, дике, чојства, поетике, етике и вертикале.

Одговоран је онај ко је будан и освешћен, онај ко је самосвојан, самосвестан и самобитан, онај који осећа и зна, да је све варљиво, непостојано, трулежно и пролазно у овоме свету, те да се свим духовним и божанским силама, дејствима и енергијама мора, без престанка и предаха, борити за један лепши, бољи и смисленији свет.

И, надасве, одговоран је онај ко у срцу, души и духу осећа, види, зна, па и признаје, да је често слабашан, крхк и немоћан, да је нико и ништа без помоћи Створитеља и Васељене, без насушне припомоћи свих светлих и божанских бића из Вишњих оностраних светова.

Обрадова ме и уплаши – та различна и опречна осећања у мени се, на неки тајинствен начин, прожимају и преплићу од најранијег детињства – искрено, топло и часно писмо Мирослава Бичанина, Белог Србина из Суботице.

Обрадова ме, јер је писано у заносу и надахнућу, срцем и душом, а уплаши, јер ме узнесе високо, а свака висина подразумева и одговорност, и, што је већа висина у коју нас неко узноси, тиме и наша одговорност мора бити што већа и виша, мора бити саобразна тој висини.

Још сам у раној младости схватио и освестио, да свако узрастање и узлетање у духовним знањима, познањима и сазнањима, мора бити појачано одговорношћу у части, чојству, витештву, моралу, етици и вертикали.

Песнички речено, духован човек, човек на унутарњем духовном путу, мора бити одговоран, веома одговоран – и то што више одговоран! – према духовним знањима, познањима и сазнањима, према свим светлим и божанским силама, дејствима и енергијама.

Ту нема шале, нема игре, нема магијања, јер казна за неодговорност одмах следи и, то веома строга и жестока казна!

Благодарим срцем и душом Мирославу Бичанину, Белом Србину из Суботице, на речима-силницама и речима-соколницама.

На слици коју је уз своје писмо објавио, видим и осећам, да су и он и кћи му чиста раса, звездана раса, хиперборејска раса, аријевска раса.

Он је расни и самосвесни Бели Србин, а она млада, лепа, самосвесна и самобитна Бела Србкиња Аријевка!

Пред њима се отварају сви звездани пути, све овостране и оностране звездане стазе.

Нека су живи, здрави, радосни и благословени!

И нека узрастају у духу високо, и још више, до белих и плавих звезда!

А сада нешто – опет из срца и душе – да кажем и одговорим Мирославу.

Морославе, све те одлике, врлине, доброте и дивоте које приписујеш мени, уистини, исијавају из твог бића, из твог суштаства, из твоје племените и божанске душе.

Ја сам ти само послужио као живо огледало.

Ти си се огледнуо у мени, и видео себе!

Задивљен и засењен оним што си у дубинама огледала видео, помислио си да видиш мене, не знајући да је то твој одраз, твој лик у живом огледалу.

Будан си освешћен, и сада можеш да путујеш камо год пожелиш!

Сва знања и све мудрости, за којима трагаш, нису у мени, нису у другима, већ у теби.

Одсада ћеш ти бити самоме себи и учитељ и ученик, ти си, истовремено, и једно и друго.

Откривај и упознавај самога себе, и учи се од самога себе!

Србски журнал је твој, и твоје племените кћери, као и свих иних Белих Срба и Белих Србкиња.

Пронашао си своје звездано и духовно јато, и то је велика радост и милина за тебе, као и за све нас.

Ја сам старији, пуно старији од свих вас – чак и од врлог ми пријатеља Владана Пантелића – и моје се земаљско време у овом животном току полако ближи своме концу.

Ја сам све мање у овостраним, а све више у оностраним световима и пространствима.

Тако и треба да буде.

Но, ту су многи други, млади, лепи, мудри и даровити Бели Срби и Беле Србкиње, који настављају овим путем, својим унутарњим путем ка Светлости, Лепоти, Љубави и Извору Живота: Верица, Марко, Александра, Милорад, Ирена, Милица, Радмила, Владан, Душица, Светлана, Владимир, Драгана, Бранислава, Милан, Јагода…

Они ће те вазда бодрити и соколити, они ће се борити упоредо с тобом, за један лепши и дивотнији свет, свет по мери Белих Богова и Белих Богиња, свет Белих Срба и Белих Србкиња.

Само напред и навише, Мирославе Бели Србине!

 

 

(Негде у пољима банатским, у подневни час, 25. рујна 7526.)

Девојка та

пуноћом лепоте ми блиста!

У свету похлепе је чедна

од свакога зла је чиста!

 

 

Пред капијом вечности стоји

узвишеног ума

сва надања 

с новом стварношћу 

би да споји

ограничења људи јој намећу,

али граница душе не постоји

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Да бисмо опстали и са смислом живели у овоме свету, па и у свим иним материјалним и нематиралним световима, морамо се преко језгра душе и суштаства држати духовне и божанске вертикале, а вертикала је част, дика и чојство наших древних предака.

Овај свет овакав какав јесте мора нестати, и, нестаће ускоро, зато што је устројство овога света паразитско и рептилско.

За овим и оваквим светом не треба уопште жалити, јер ту нема ничега за жаљење и сажаљење.

Све је у њему трулежно и смрдљиво.

Без духовних и божанских вредности сваки свет постаје мочвара, жабокречина, мртваја.

Боље је и не живети, него живети у трулежном и смрдљивом свету без сврхе и смисла!

Један самосвестан и самобитан Бели Србин, Аријевац, не пристаје на задат живот у свету паразита и рептила.

Он је у сваком трену спреман како да живи тако и да мре за један бољи и лепши свет, свет у којему се живи са неким вишим смислом, са неком духовном и божанском сврхом.

(У Великом Гају, 25. рујна 7526.)

Да се представим: Мирослав Бичанин. Имам 53 лета, жену, ћерку  од 22 и сина од 26 година. Живим у Суботици. Порекло водим са Косова село  Велико Крушево, општина Клина, близу Пећи. Мој живот је музичка уметност, фолклор и очување Народне традиције кроз ову уметност. Свирам хармонику. Музика на мене делује као када ставите мелем на рану. Вегетаријанац сам. Не једем ништа што има очи, односно никог.

Ово што прочитам што Драган напише, то нигде нисам нашао. Од своје ране младости сам осећао да негде нешто није у реду. Моје неко ЈА се увек негде бунило, а обзиром да сам имао васпитаче, наставнике, професоре.., и родитеље, који су им веровали, на неки начин сам на силу одвучен од својега ЈА.

Читајући Драгана, почео сам да схватам где је ГРЕШКА и да се враћам себи и својему ЈА.

Немам речи којима бих описао своју срећу што сам открио Журнал и Драгана. Прогледавам, освешћујем се, (одучавам се) и учим нова истинита знања и живим садашњи тренутак како ме Драган учи. Имам једног драгог пријатеља који такође чита Драганова писања и његова су искуства као и моја. Једино са њим имам разговор и ми смо из рекао бих, истог звезданог јата. На жалост, ако некоме другом говорим о овим стварима, ретко где ме ко саслуша, а камоли да нешто и разуме. У мањини сам. Мене то не обезхрабрује. Сваки дан чекам Драганов нови текст и објаве.  Ово моје писаније, Верице, можеш слободно уредити по жељи, а да не изгуби смисао и поставити јавно на журнал (обзиром да знамо да код вед Срба није било персирања, да је то увезено са запада да нас што више удаље једне од других, ја се теби искрено и нашки обраћам са ТИ као да сам ја, а ти из мог истог јата, а верујем да јесмо и као да смо род.)

Дакле, срећан сам, јер имам Драгана за учитеља и тебе која си нам карика спајања у смислу некаквог контакта. Од када читам његове текстове, жудио сам да га упознам на било који начин. Овако, преко тебе, малко сам му се приближио. ​Желим да идем напред и навише. Живели!

-на слици Мирослав са својом ћерком-