Заволели се Срб и Срба

Србицом  дописивали се..  ал  

,,Да прича не би била дуга,,

Рисали су, рисали о Љубави

Писали о Истини и Лепоти

Обећали једно другом

Да  учити ће децу своју

Митовима србским

Како  чува се Свети Огањ Дома свог…

Да  увек је жив од поколења до поколења

Да никад не угасне , да Дедови и Старамајке

Седећи поред ватре живе

Пропо-ведају  о Митовиима  србским

О србској Правди и Истини

О Љубави, Дивоти и Лепоти

О Сунцу  Четворолисном ветру

Шуми и Води…

Шта значи бити рођен у Слободи

И чувати је свесно  и без страха 

Да треба неговати Бога у Човеку

 А не убити  Бога у Човеку

У освите зоре кад се сунце буди

Плам светлости јарке иза горе јавља

Планински потоци према мору журе

Цветно поље после мрака, као да се чуди

Мирисе опојне са јутарњом росом справља

Безповратно теку задње ноћне уре.

 

Освит зоре буди надања у мени

Нову снагу даје за нови почетак

Задње мрачне сате преболео већ сам

С’ новим сунцем опет све се зазелени

Рађању је новом потребан свршетак

К’о што мрклу ноћ надомешта дан.

 

Песму што сам ево јутрос запевао

Размичућ’ облаке да допрем до сунца

Поленовим прахом разасута стаза

Спознах путе које нисам досад знао

На дно човек падне тек после врхунца

К’о што топло сунце прија после мраза.

 

15.20 х 04.06.2009.год

 

– Мој брате, рекла је Ки-ја Храсту тииијањском,
твоје и моје ћелије ствара исти Извор, само си ти
з а ж е л е о да будеш Храст Мудрац.

С в а к о б и ћ е и м а с в о ј е с н о в е, с в о ј е ј а в е и с в ој п ут к а З л а т н о м п у т у, и с т о г а и м а и н е п р и к о с л о в е н о п р а в о н а с а м о о д р е ђе њ е.

Трен је да тајна младоликости и виталности коју преносиш на људе који тихују испод твојих грана или се срцем отварају твом дејству, обухватајући својим рукама твоје моћно тело, и коју преносиш на друга бића – виле Манитог Вира, вилане из Клисуре Мицака Мудрог, цветише из Осоја тиииијањског, бестелесне духове међусветова, разних боја и облика, Праисконе Витезе Мансанмана Оствареног, и бића других Планова постојања, буде свима одгонетнута.

– Одбацио си санлицу и тугу – заводљивицу, одбацио си бригу
– теретносачицу и страх – укоченка, и весео си весео целим бићем. Мисли су ти мирне или си без мисли, и препун си љубави и даривања. Увек и потпуно свестан си Основне божанске силе која је у свима нама, али је код свесних у пуном изразу, удишеш је у Срце срца са свим својим телима и свим својим ћелијама, дајеш, дајеш, и. . . млад си, млад си…

 

Tихујем по горјима и пољима,
р е ч н и м т о к о в и м а
и олујнима облацима,
изнад Тијања, Рудника и Ариља,
и у сред Београда –
града небесника и града ега.

Тихујем по другим местима
овоземаљским и оноземаљским.

Умујем кроз овога света знаке:
поветарце – развигорце и грање,
реке и слапове,
стење и пећине,
древне борове и јасенове,
облаке – разделнике,
и мале звецкавце –
металне војнике.

Само Ти-шина гради Знак
који разбија незнања мрак.

 

 

 

Кад мине овај свет,

и утоне у космички сан,

остаће само наше мале а велике љубави,

у неком далеком свету снова и маште

 с ону страну звезда и сунаца,

с ону страну туге и патње,

с ону страну брига и страхова;

 у неком далеком свету

тамо иза свих времена,

свих светова и васиона,

свих илузија, 

варки и опсена.

 

Чини ми се да сам те морао волети на безброј начина, безброј пута,
У животу након живота, у добу након доба, заувек.
Моје опчињено срце је направило и изнова створило огрлицу песама
Прими је као дар и носи око врата на своје различите начине
У животу након живота, у добу након доба, заувек.

Када год чујем старе приче о љубави, то је вековима стар бол,
Та стара прича о раздвојености или заједничком животу,
Као што увек гледам изнова у прошлост, на крају увек ти искрснеш
Прекривач сјаја поларне звезде која исијава кроз таму времена:
Постајеш симбол онога што се памти заувек.

Ти и ја плутамо на овом млазу који долази из извора
Срца времена љубави једног према другом.
Играли смо уз милион других љубавника, делећи исту
Стидљиву драгост због састанка, исте потресне сузе растанка –
Стара љубав, али у облику који се рађа и рађа увек изнова.

Данас је та сила пред твојим ногама, пронашавши свој крај у теби,
Љубав човека свих времена, прошлости и вечности:
Универзална срећа, универзална туга, универзални живот.
Сећања на све љубави спајају се са овом нашом љубављу –
И песме свих песника, прошлости и вечности.

Кад мојих стопала више не буде

у прашини пута овога,

и скела буде редовно пловила без мене,

кад будем купио и продао последњи пут,

и мојим одласцима на пијацу у зору

и враћању кући у сутоне буде дошао крај,

шта ако ме се не будеш сећала,

ако ме никада не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.

 

Када прах буде прекрио струне мог инструмента,

и гуштери се по мом довратку буду верали,

када врт мој аскетско рухо одене

спреман за пустињу,

а коров закрили воду у мом бунару,

шта ако ме се не будеш сећала,

ако ме никада не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.

 

Музика неће ћутати у флаути живота,

а сати ће тећи непрекидно брујећи.

Скеле ће бити пуне, као данас што су,

људи који желе на другу страну да пређу.

Говеда ће пасти, говедари ће се играти на ливадама.

А шта ако ме се не будеш сетила,

ако ме никад не будеш позвала

подижући поглед ка звездама.

 

1. Када се Његош већ током прве недеље великог поста 1845. затворио у кабинет и саопштио свом секретару Димитрију Милаковићу да се побрине о томе да га нико не узнемирава, нико се није надао да ће државни послови бити заустављени на месец дана.

   Шта је то Његош у осами радио? Са каквим духовима је то разговарао? Засигурно никад нећемо сазнати. Међутим, резултат те духовне војне у шест певања са 2210 стихова десетерца, постројених у стрелце-увек десет по строфи јесте „Луча микрокозма“.

   Ово дело, засигурно врхунац наше поетике, пре свега метафизичког, али и егзистенцијалног приступа, покреће вечна питања настајања и нестајања….♥