Тамо где водиш ме

Стена бела је

Из траве ниче

Зелене,  високе

Тамо  – дом је 

Кућа мека  

Небо кров  

Од белих облака

Тамо…  дешавају се чудеса

Тамо,  далеко од сваког света

Отварају се очи дивне

Пуне драгог топлог светла

Тамо,  тамо љубав доноси

Рајска врата

И кључева нема… 

Врата су …  отворена

Тамо где водиш ме

Звони име твоје,  име моје

И лица наша права

Гледају се нетремице

 

Моје племе, старо сјеме,
Бој је било, барјак вило.
Капу твоју гордо носим,
Корјенима се поносим.

 

Дурмиторе, горо јуначка,
Избјеже те турска пљачка,
Под тобом се вије оро,
Волим те силно, Црна Горо!

 

Нема више твојих горских вила,
Језерца ти пресушила.
Јоште који памјат чува
Чека нов бој да се закува.

 

Капа црна, а одозго црвена,
Над њом орловска крила раширена.
Памти турска кућа свака,
Памти јаде од Дробњака!

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Давно би се Европа ослободила паразита и рептила, да Енглези и Немци, свих ових минулих векова, нису тако верно служили паразитима и рептилима.

Да није Енглеза и Немаца, данас би Срба било више од стотину милиона, а Руса, вероватно, око пола милијарде!

Хиперборејска и аријевска Европа посве је разорена и уништена благодарећи управо Немцима и Енглезима који немају никакве везе са звезданом, хиперборејском и аријевском расом.

Само успавани, неосвешћени и бесловесни могу Енглезе и Немце сматрати Аријевцима.

Енглези и Немци су нижа азијатска раса коју су створили паразити и рептили, а потом је лукаво убацили међу више европске аријевске родове.

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Посве сам равнодушан према оним Србима и Србкињама који не држе до части и достојанства, који су снисходљиви, сервилни, понизни, бедни, јадни и ништи пред свакојаким олошем и шљамом са Запада.

Ако не држе до себе, до својега образа и части, до својих предака и богова, до чојства и јунаштва, онда нека их као скотове понижавају и газе Западњаци како им год воља!

Онај ко не држи до себе, до својих предака и богова, до својих корена, традиције, језика и писма, тај неће бити поштован и цењен ни од кога у свету целом.

И, не само што неће бити поштован и цењен, него ће још и презрен бити до скота!

Уистини, гаде ми се сви они Срби и Србкиње што моле и просе било шта од Западњака, што пристају на свакојака понижења зарад хлеба насушног, јер сам још у детињству научио од свог оца горштака, да је боље и умрети од глади неголи за било шта молити туђина и душманина.

(У вечерњи час, у Великом Гају, 24. рујна 7526.)

Парк у Великом Гају препун дрвећа

Поветарац са Карпата и Вршачког Брега

Шетамо и уживамо – Драган Мило и Ја

Око нас светови вилењака и патуљака

Светови многих врста птица и инсеката

Светови вишекрилних духова разних боја

Светови Лепоте Лепоте Лепоте Лепоте

Онда… сноп Светла Додира Љубави Знања

Миловао је драго Драгана и мило Мила

А ја сам га повукао за реп држећи камеру

Сноп Светла је желео да се игра – надвлачи

Обузела ме сила љубва радости и топлине

Умало да будем са-Владан и над-Владан

И стога сам на слици оностран и невидљив

 

Не скрнави Руне моје простом речју

Њима су закони Перунови осликани

Оне носе све тајне живота и смрти

Из Асгарда, Беловођа у дворечју

У Ведама,  на послух нама дани

Свом злу трагови батом су затрти

 

Не скрнави Леге простом речју

Небеснице, Божије веснице

Грешни корак оне исправљају

Асгард, град на Светом дворечју

Брезу, дрво Ладе Богородице

Богови древни опет се јављају

 

Не скрнави Луну, три су биле

Фату и Љељу, због сила мрака уништише

Не потежи за трећом, Божија је

Ветар да’Аријски заледиће зле силе

Штуј Богове предака понајвише

Чувај се Света Чари, Света Маје

 

Не скрнави ништа што је Богом дано

Памти, после смрти Три Суда чекају

После савести, пре Богова, преци суде

Одужи Животу, потомство дугом је везано

Крила кад израсу, птице гнезда напуштају

Пригрли Веде, шта Богови рекоше нек буде

 

23.09.2017 године у 23,47 часова

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Ако је икада требало да бирам између духовне и физичке хране, опредељивао сам се за духовну храну.

Никада ми ништа није значила физичка храна, уколико нема духовне и душевне хране.

Шта значи гомилати и товити физичко тело, ако ће душа и дух да сахну, копне, вену и зачамају!

Писање и стварање поезије за мене одувек бејаше веома битан посао, задатак, дужност и посвећење.

Никада, ни у једноме свом животном добу, нисам поезију узгред писао и стварао.

Оно што је за ратара њива, за воћара воћњак, за сточара марва, за пчелара пчелињак, то је за мене била поезија.

Живео сам за поезију, али и од поезије!

Поезија је све ове минуле године издржавала и хранила моју породицу, подизала и школовала моју децу, била и остала мој душевни и духовни водич кроз мрачне лавиринте овога света омаја, илузија и опсена.

Никада нисам могао да схватим и разумем оне умишљене и набеђене песнике који ми кажу, да поезију пишу узгред!

Ако поезију пишу узгред, онда ће узгред и да живе!

А живети узгред, то је само нешто другачији израз за неживети!

Огромна већина у овом времену заиста узгред живи.

У њих је све бивало и остало – узгред!

Они су се узгред школовали и образовали, они су се узгред заљубљивали и водили љубав, они су узгред рађали, подизали и васпитавали децу…

А шта нису узгред чинили и радили у свом спавајућем животу – то ни сами не знају!

 

 

 

(Негде у пољима банатским, 24. рујна 7526.)

Простро сам се пред тобом
Хроми вуче
Лежим између твојих кипова
Унакажених и запаљених
И преодевених у блато
Пао сам између њих
Лицем у твоје свете коприве
И заједно са њима горим
Пуна су ми уста
Њиховог дрвеног меса
И златних обрва
Простро сам се пред тобом
Дај ми режањем знак да се дигнем
Хроми вуче