Србски Бог Бел, Бели, у хебрејском оригиналу се пише као “BjL”, али је усвојен начин изговора Baal. Baal је у Старом Завету, описан као Бог са негативним карактеристикама. Зашто? Судећи и по данашњем времену, када се све србско оцрњује и даље, јасно нам је ко је тај, ко тако нешто протежира, јер су се исти људи бавили како превођењем, тако и преправљањем Старог Завета.

За тренутак, оставимо Стари Завет мало по страни, и рецимо, да је код Срба који су били широко распрострањени и најмасовнији народ тог времена и доба, било велико поштовање Бога Баала. Погледајмо још једном, како се његово име писало на хебрејском језику, који год тада у том времену, тај језик био, значи, писало се “BjL”. Читано језиком Срба, звучало би пре као Бјал, Бјел, Бел, а не као Baal, јер, то и јесте био Бог Бел, Бели. Име Белово се могло чути свуда, где су били Срби Аријевци, а у његовом слављењу су били видљиви сви елементи ведског поимања Бога. Срби су често и радо себе звали Белим, управо због поштовања овог Бога, а Стари Завет сведочи о масовности Белових верника у Палестини и Сирији.

Но, ту није крај невероватних открића о Богу Белом у Старом Завету. Погледајмо, како у Петој Мојсијевој књизи, зову Белога “Очи су ваше виделе, шта учини Господ с Velefegora. Ово је још лошије превођењe Библије, јер је очигледно име Velefegor, само преписано са латинског. У хебрејском оригиналу стоји “BjL PhjVUr”. Опет лако читљиво на србском језику “Бјел Пхјевур” – Пјевур, односно, Бели Први, јер он и беше међу свим аријевским Боговима, први и највиши.

Проучавајући Бога Бела Пјевура, може се открити још много занимљивости. Бел, Бал, Пел, Пал су разни облици речи којим су га звали. Да поновимо, слова “б”, “п” и “в” се лако мешају, а у латинском преводу, постаде чак и Vall. Полазећи од овога, сада нам је јасно, како је Палестина добила име ПАЛстан = Земља, стан, станиште Бога Бела. Лако је разумети, који је Бог поштован на ПЕЛопонезу од стране ПЕЛазга, и ко су у ствари били ти Пелазги, Пеласти – Беласти.

Јасно нам је и откуда се прастара ИЛИрија прозваше БАЛканом. Нисмо далеко од истине, ако изнесемо чињеницу да је Бјел Пјевур у Европи био у ствари Бели Первун, Бели Перун. Бог Перун је код родноверних Срба био Бог највиши Бог, Бог муње и грома. У хришћанском поимању родноверног Православља, Бога Перуна је заменио Свети Илија, па се зато БАЛкан називао и ИЛИријом. Зашто је Перун у ствари BjL? Објаснимо ово на следећем примеру, да се име Бога Перуна код Пољака и данас пише “Piorun”, код Грка је име Бога Перуна мало преличено у Κεραυνός(Кераунос, Пераунос). Дакле, име Бога Перуна на пољском језику, када преведемо на hindu језик, добијамо реч “बिजली”, која се изговара као “Bijalee” и као што видимо хебрејска реч “Bjl” за Бога Бела, истоветна је са хинду речју “Вijalee”, и да ова тврдња буде сасвим јасна, рецимо и то, да hинду реч “bijalee” на србском језику се преводи као “муња”, што је још један показатељ, да се од БАЛбилона, па, до БАЛтика, славило име Белово.

Срби су сами себе радо звали Бели и Перуна су свуда славили, и уопште, требало би да се при изучавању имена народа и градова, увек има на уму важност Бога Белог на европском континенту. Тако би нам било јасније и откуд главном граду Србије, име Београд – BELgrad, Белов град, а схватили бисмо и да је народ, који је у историји познат као Трибали, које су у књигама из званичне историје, Грци помињали на нашим територијама, да нису били Трибали, већ Срби који су славили ТриБала, троичног Бога Бала, Бела.

Рецимо и то, да су латински извори, често на србским територијама помињали Венде, и можда се баш у тој речи крије и назив за племе мајку, јер се национална песма Индије и зове “Vande Mataram”. Интересантно је рећи, да је друго име за Индију – Bhaarat, Срби би рекли “Брат”, који је поштовао Бога Перуна, јер се у Индији и данас прославља Дан Бога Перуна, који се назива “Bali Perunnal” – “Велики Дан жртвовања”, који се још зове и Bakrid.

Овде додајмо и то, да су Нина Беловог, поред имена Бог Бел, називали и Бог Бак. У Старом Завету, стоји и то, да су око олтара Белог Првога, подизани лугови, у Судијама 6:28, каже се “а то раскопан олтар Белов и луг код њега исечен”. Са овим можемо да закључимо, да су сви данашњи народи на северу Европе, који су поштовали Белог Перуна били Срби. Не заборавимо, да су и келтски Друиди живели у шуми, поштовавши Бога Луга. Келти су свакако били србо–аријевског стабла, које је покривало целу Европу.

Спону Бога Белог Перуна са лугом, још чине и сведочанства, да су србски богови у светилиштима, увек били представљени као огромни дрвени кипови. Ти дрвени кипови су били свуда, где су живели Срби, и називали су се Кумири. И данас, широм Индије, постоји прегршт градова назива Кумир: Kumir, држава Odisha, India; Kumir, држава Jharkhand, India, и многи други. Можда је нама Србима у овом тренутку помало несхватљиво, али као да су народи Индијског потконтинента и тог дела света, задржали веровања, која смо и ми некад имали, само у другом облику. С обзиром да и данас, Срби поштују места звана Запис на којима доминира велики стари храст, лако је претпоставити да су Срби као поштоваоци, и народ Белог Перуна, били распрострањени широм Европе, а узевши у обзир све наведено, и поред свих изречених доказа, стварно је неозбиљно од САНУ и СПЦ, да могу тек тако олако прећи преко чињенице, да су Срби били и на просторима Азије и Индијског потконтинента.

БАЛБЕК И ХРАМ БОГУ БАЛУ (БЕЛУ)
.
Баалбек je jедно од најфасцинантнијих археолошких налазишта на површини планете а налази се у данашњем Либану.
У доба античког Рима био је познат као Хелиополис или Град Сунца.
Један од најважнијих делова Балбека, и његове најсветије области у паганска времена, је био такозвани Храм Баал, или римски Храм Јупитера. Према мишљењу конвенционалних археолога, то је било феничанско уточиште посвећено богу Балу или Белу, Белобогу, грчки град назван Хелиополис (Град Сунца), који је још од времена цара Аугуста био римска колонија. Истина је, да тачна старост овог места остаје мистерија, али неки истраживачи сматрају да је ово древно мегалитско налазиште старо најмање 12.000 година, с тим да би могло бити и старије од 20.000 година.

У Баалбеку се налази савршено уклопљено камење од 1.500 тона који формирају темеље које ни велики римски храм не би могао да обухвати. Наша наука и техника данас не могу да их објасне. Како бисте објаснили древно вађење, превоз и постављање супермасивног камења које имају преко 100 тона, а камоли 1.000 тона? То су највећа камења са којима се радило на земљи! Мистерија је како је такво камење могло бити померано, чак и нашој данашњој науци и техници. Такође је чињеница да Римљани нису користили ову врсту каменог рада.

Међу најинтригантнијим од ових мегалита је ТРИЛИТОН – три колосална блока са мерама од 22 метара у дужини, 4,5 метара висине и 3,5 метара ширине. Њихова тежина варира између једне и две хиљаде тона. Може ли неко да објасни како је то постигнуто, хиљадама година раније?

 Извор :интернет страница ,,Завештање предака,,Весне Радојловић

 

Ђорђе Петковић о богу Баалу –
https://www.facebook.com/photo.php?fbid=1840791216202429&set=a.1477006609247560.1073741828.100008147055467&type=3&theater
…
Видео-материјал о Баалбеку –
https://www.youtube.com/watch?v=TtlBZx6mL5g

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Још као млад песник, а то је било скоро пре пола века, ја сам осетио, схватио и освестио, да ће ме, ма шта год ја написао и објавио, једни уздизати у звезде, а други, који су од тамних послати у овај свет, на нож дочекивати.

Имао сам само две могућности, два избора, два пута: или да одмах одустанем од поезије и живота са смислом, или, пак, да кренем смело и својеглаво напред и навише, па шта год буде – нека буде!

Изабрао сам овај други пут којим иду само они ретки.

За тај мој избор, пресудна је била једна мудрост Сидарте Готаме Буде која, отприлике, гласи:

Нека човек сија као Сунце, вазда ће се наћи неко ко ће нешто ружно рећи о њему.

Како је било онда, тако је и данас.

Човек који крене унутарњим путем самоостварења не сме уопште да се обзире на то шта ће ко мислити, рећи или писати о њему.

Он, напросто, не сме томе да придаје никакве важности, не сме да троши драгоцену животну и стваралачку енергију на правдање, објашњење и тумачење самога себе пред онима који појма немају ни ко је он ни шта су дела његова!

Његово је само да граби напред и навише, следећи своје животне и стваралачке снове, идеје и визије, јер, ако се на свом животном путу буде бацио каменом на свако псето које на њега залаје, никада неће стићи тамо камо је пошао.

(У Великом Гају, у позни вечерњи час, 23. рујна 7526.)

На ноћној месечини.
У шуми влада мук…
Одјек у тој тишини,
ремети рањени Вук.

 

Чопор је негде далеко.
Тумара у ноћној тами.
Тражи жртву за лов,
не чује рањеног зов.

 

Ветар гране савија.
Косу на глави диже.
Рањени Вук завија…
Док љуте ране лиже.

 

Није то урлик страха.
Опомена је свима.
Вучија воља је јака.
Још снаге у њему има.

 

Зарашће његове ране.
Наћи ће чопор нови.
На чело поново да стане.
Ноћу опет да лови.

 

Урлик ће да се чује…
Када Вук крене у лов.
Шумом ће да одјекује.
Вође чопора зов.

Једном када све се ово оконча,
Једном када нам Сунце опет гране,
Када подлост сва дође до конца,
Једном, када наш пламен наново плане.

 

Једном кад видим осмијех искрени,
А не вјештачки, што одише злобом.
Једном кад душом више не будемо снени,
Једном када опет будем сретан са тобом.

 

Једном ће и наша сванут’ зора
На пучини нашега милога мора.
Једном ће се и ови бурни стишат’ вали,
Једном када мир више неће да ми фали.

 

Једном ћу опет сјести на обалу,
Једном изнова чут’ ћу тишину,
И њихат’ ће вјетар моју барку малу,
Једном кад спокојан сан буде мени, Србину.

Сви европски језици, изузев финског и естонског, засновани су, односно, настали су на основама србских коренских речи, и то до 35%, укључујући и све ”кентум“ језике у које сврставамо и све германске језике – укључујући и енглески језик. Као и у генетици на основу анализе коренских речи, лингвисти могу са 100% тачношћу да знају – од којег су језика настали други језици. Најсличнији језик једном од најдревнијих језика, јесте, србски језик, што је и доказала праунука Рабиндранат Тагоре, са тимом најпознатијих светских лингвиста, при чему је сам Рабиндранат Тагоре, приликом своје једине посете Београду, 1926. године, рекао, да је Санскрт (скривени сан) – настао на основама србског језика. Знајући да је србско писмо, АЗБУКА, најсличније ВИНЧАНСКОМ ПИСМУ, по коме је оно и названо-СРБИЦА, од најпознатијих светских лингвиста, није тешко закључитио због чега је то рекао Рабиндранат Тагоре (Такур).

Руски ескперт за генетичку генеалогију (која се бави сродношћу међу народима и њиховим миграцијама током векова), Анатолиј А. Кљосов, је зато мало претерао с причом о прасловенским народима, јер је од стране лингвиста доказано да је реч ”словени“ само један од синонима за србски народ, што значи да то једино може да се схвати у смислу да се односи на ПРАСРБСКЕ НАРОДЕ.

Напослетку, од стране светски најпознатијих лионгвиста је доказано да су руски, пољски, словачки, чешки, црквено-словенски, рутенски, као и језик лужичких Срба настали на основама србског језика.

Извор: Фб страница Л.А.

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Не мисли, већ осећај и сневај!

Мисли су паразити и вампири, сисачи енергије и животних сокова.

Што мање мислиш, све си здравији, све си самосвојнији, све си самобитнији, све си ближи Извору Живота.

Кад изићеш из мисли, из паразитског ума, тада улазиш у садашњи тренутак вечности.

Учили су те од најранијег детињства да мислиш, и тако су те, и не знајући то, извели на пут брига, страхова, болести и старења.

Заборави све оно што су те неуки и лажни учитељи учили, и престани да мислиш!

Не мисли, већ допусти Животу, Васељени и Створитељу да мисле уместо тебе кроз тебе, кроз твоје биће, суштаство и срце!

Живот је песма, Живот је игра, Живот је чаролија, Живот је Живин плес у Бескрају и Вечности.

Не мисли и не размишљај о Животу, но, осећај, сневај, певај, љуби и живи Живот!

 

 

(У Великом Гају, 23. рујна/гроздобера 7526.)

РАЗГОВОР: Драган Симовић – Реч о Песми Природе и Човека (интервју- фбр редакција)

(Биљана Диковић, србска песничка вила и уредница СРБског ФБРепортера)

Нова књига „ПОЋИ ЋУ ДА НАЂЕМ ЗЕМЉУ СВЕТИХ ПРЕДАКА“ нашег најчитанијег аутора књижевника Драгана Симовића је уникатно издавачко дело аутора Симовића и СРБског ФБРепортера…

За почетак овог разговора прочитајте део из предговора књизи:

************

Кад Пева слово – Песник се у Знано пресијава

Љубав је покренула Унутрашње биће Песника и он се записао, од Праискона свет у себи и око себе, да сваки раб Божији разуме. Чистота осећаја овог Песника на необично пријатан и топао начин долази са сваким изговореним, записаним и непрочитаним словом, и нежно и питомо распростире бићем и Свеколиком Васељеном! Јасно испреплетана музика Душе и дух Сопства са жељом да Свест о пореклу коју поседује преда свима и тако је утисне у вољено Србство записано за свагда, за оне пре, ове сада и оне који ће доћи!

Овај наш Песник, онострани, овдашњи, јединствено Стваралачко биће, Човек Србства – објавио је више од тридесет књига, и може са задовољством рећи да је обавио свој овоземни задатак, записан пре рођења у књигу Постојања. Радосно, он не пева зарад света, већ пева у славу Божанског Бића и Битија!

………………………

На радост и у здрављу корачали овим Писменом које је испред вас поштовани љубитељи лепе писане речи. Када стигнете до последње странице немојте се забринути што нема више речи, то се јасност и чистота душе Песника у вас Преселила…

***********

Поштовани Песниче, одакле потиче Твоје физичко биће, да ли си истраживао своје Корене…

* Рођен сам, као првенац у родитеља, 5. ледног, илити јануара, 1949. године, од оца Милете и мајке Станке, девојачко Тановић, на Звездари, у Београду. Моји су старином Горштаци, Херцеговци, који су се преко Требиња, Дурмитора и Оногошта, а то је данас Никшић, доселили у Ужичку нахију. Наше старије презиме, до пре стопедесет година, јесте Врањеш. Још је и мој прадеда имао два презимена Симовић Врањеш.

Симовићи смо по мојему чукундеди Симу Перуновом Врањешу, великом ратнику, који је по пропасти Устанка у Херцеговини прешао у Црну Гору, а из Црне је Горе, будући да је наступила гладна година у братској нам држави, са осталим ратницима Херцеговцима, исељен у Ужичку Црну Гору, према договору Књаза Николе и Краља Милана. 

Још од ране младости сам почео да истражујем своје корене. И, могу рећи, да сам доста тога открио и сазнао о својим Прецима. Ми припадамо великом племену Врањих Срба, оних Срба који су пре дванаест векова кренули из Срберије илити из Србистана, преко Персије и Русије, да би се негде у једанаестом веку обрели на овим балканским просторима.

Врањи Срби значи Црни Срби...

* Заиста, моји Преци, моји саплеменици савременици, па и ја, дакле, сви ми личимо на Северне Индусе Аријевце. Горштачке црте, орловски нос, високо чело, издужен врат, а витак стас. Моји ми индијски пријатељи кажу, да су ме негде другде срели, поверовали би да сам њихов, да сам рођен некамо подно Хималаја!

Поезија је по свему што си до сада записао – Твоја судбина...

* Поезија и Језик. Још сам од детета почео, на свој детињи начин, да истражујем језик. Да размишљам о речима, да их ослушкујем. Да повезујем сличне и сродне речи, да их упоређујем по звучности, по смислу.

Речи су за дете звучне живе слике…

* Свака је реч за мене била и остала слика. Детињство сам проживео у брдима између Златибора и Јавора, на водопадима, буковима и слаповима Великог Рзава.

Природу сам одувек волео. Не само да сам је волео, ја сам одувек био једно једнијато са Природом.

Песник и Природа у теби се допуњују, преплићу и заједно дишу…

* То је отуда што су у мојему племену, у мојој породици, одувек биле присутне обе вере, стара и нова. Стара Словенска вера, прожета са Новом Хришћанском вером!

Никада се те две вере, у мојему племену, нису међусобно потирале. Обе су се стопиле и срасле у Право Славље, Словенско Право Славље. Наша је Слава Савиндан. Свети Сава је дошао на место Даждбога. Савиндан је Слава оних Срба који су се последњи покрстили.

Леп спој: Вера, Свети Сава и Природа…

* Драго ми је што је Свети Сава наш заштитник, зато што је веома љубио србски језик! Протерао је грчке калуђере из Србије, и увео србски језик у Цркву!

Стара Словенска Вера јесте Вера Природе. А Вера Природе јесте чиста поезија, праискона поезија. Природу сам одувек појимао и доживљавао као Велику Мајку. Онако како су је појимали и схватали наши Велики Преци. И дан-дањи, Природа је за мене Велики Зелени Храм!

Чудесно је то са којом љубављу у песмама говорите о речима, о србском језику уопште…

* Србски је, уистини, Пра Језик, из којега су произишли сви ини језици. Језик у којему је свака реч звучна жива слика, праслика! Србски је изравно повезан са Акашом илити Пољем Беле Сварге. А то значи да је Србски језик којим су говорили Богови, песнички речено.

Свака Реч Србског Језика има тако чудесне трептаје и титраје, да тренутачно допире и до најудаљенијег звезданог јата. Свака Србска Реч има и исцељујуће дејство! Наравно, искључујем оне скаредне речи које су ушле у Србски Језик, а уопште нису Србске!

Ако било коју Реч изговоримо тихо или у себи више пута, ако је уједначемо понављамо у срцу, она ће имати исцељујуће дејство.

Ако ставимо длан на болно место, и у себи, у срцу својему, певушимо и треперимо Реч, после кратког времена осетићемо да је бол уминуо, да смо исцељени.

Свака је Праизворна Србска Реч, уистини, Божанска Мантра, како би рекли хималајски мудраци.

Срби радије уче стране језике, многи нажалост не знају основе србског језика, не знају србицу коју ми, неосновано, зовемо ћирилицом…

* Већина Срба и нема ту Свест, да је, заиста, благослов Божји што су на рођењу добили на дар један Свети Језик. Кад говориш Србски, онда те разумеју и схватају и бића из Духовних Светова. Зато је страшна србска клетва!

На другим језицима, можеш да кунеш докле хоћеш и ништа се неће догодити, али на Србском, ако само једном изговориш клетву, она допире и до најудаљенијих звезданих јата,и отуда се враћа као судбина!

Остаје нада да ће се некада и научници у области језика бавити духовним богатством и свима показати вредност србског језика…

* Србски Језик има дванаест ступњева, илити нивоа, значења и дејства. Седам ступњева у овостраном, и пет у оностраном, у заумном, у Духовном свету. Наука о језику не долази до тих познања. Верујем да ће у будућности једна духовна лингвистика доћи до тих открића.

Гете је рекао да је једино Поезија чиста Уметност! Она је посебан дар Човека, а твоја је израз великог посвећеника и зналца Речи…

* Поезија је чудо од лепоте и дивоте Србскога Језика!

Свака Реч у поезији има енергетску и нумеролошку вредност стотине речи у уметничкој прози! Снага Поезије није у реченом, већ је снага у ономе иза, тамо негде иза, што није речено, а наслућује се! Песника не чини Песником оно шта, већ како! Поезија није оно што се пева, већ како се пева!

Поезија се не може научити!

Постоје школе и академије за све уметности, само нигде у свету нема ни школе ни академије за песнике!

Гете је рекао да је једино Поезија чиста Уметност! Све друге уметности јесу опонашање Поезије.

Ипак се Поезија данас мало или уопште не чита, некада је заиста било другачије, шта је по твом мишљењу разлог томе…

* Зато што је лако поробити ум човека који не чита Поезију. До тог познања је, међу првима, дошао Мигел Де Унамуњо, велики кастиљански песник и философ.

Велики Брат никада не може да пороби ум човека који чита Поезију! Постоји одговорна и озбиљна духовна наука која је дошла до тих познања. Деценијама је вођена једна прљава, перфидна пропаганда против Песништва, да би се народ одвојио од Поезије, а онда лагано, у ходу, поробио!

Свети владика Николај је рекао да су песници – првосвештеници, чега се боје ови зли господари…

* Поезија је Божанска Мантра. Ако читаш Поезију, ти си онда под заштитом Виших Духовних Бића, и на тебе тада не утичу мантре од Господара овога света! Нема случаја, ни у овоме свету, нити у иним световима! Све што се чини, чини се са неким вишим смислом. А тај виши смисао не могу да докуче они који нечитају Велике Песнике. Све свете књиге писане су у стиху. Све је то Поезија који су Божански Песници стварали. Зато је и Владика Николај Велимировић рекао, да су му песници – првосвештеници!

И тако Песници једног дана почну да живе своје Певање…

* Ја сам сада дошао до познања да живим своје Певање, своју Поезију. Нису ми више важне књиге које сам објавио. То више и нису моје књиге! То сам предао Роду и Племену. Моје су само оне књиге које се у овоме часу рађају. А када се роде, и њих ћу предати Роду и Племену.

Поезија је за мене Вера.

Поезија је за мене философски поглед на свет.

Поезија је за мене поетика живота и живљења.

Поезија је за мене Смисао у свету бесмисла!

Све сам рекао!

Шта је за тебе Песника Пријатељство…

* За мене је Пријатељство Божја Заједница! А то значи, да ја пријатељима никада ништа не замерам, шта год ми учинили из Љубави! Просто обожавам сваког Пробуђеног и Освешћеног Србина, сваку Пробуђену и Освешћену Србкињу! Мало нас је у овоме свету Опсене и Омаје, па се стога морамо чувати узајамно! Онако како се чувају Ратници Светлости!

За крај овог разговора порука Песника који пише душом, срцем и речима Срба са свих простора и из многима непознатог времена…

* Моја поетика јесте поетика Песника из неких других светова и пространства. Ја нисам ни Човек ни Песник западног света. Ја сам више Биће и Битије Северо-Истока, а то је Стриборија, Хипербореја! Моје је као Песнику, да сведочим. По древном учењу Ведских Белих Срба, велик је грех сакрити и прикрити знање које си Одозго примио. Знање се мора предавати! Отуда србска реч ПРЕДАЊЕ за Традицију! Ја предајем и Роду на Земљи, и Роду у Небесима!

Књига: ПОЋИ ЋУ ДА НАЂЕМ ЗЕМЉУ СВЕТИХ ПРЕДАКА нашег најчитанијег аутора, књижевника Драгана Симовића, је уникатно издавачко дело аутора Симовића и СРБског ФБРепортера… 

ЗА ЈЕДНОСТАВНО УПУТСТВО (У СЛИЦИ И РЕЧИ) КАКО ДА НАРУЧИТЕ КЊИГУ- КЛИКНИТЕ НА ОВАЈ ТЕКСТ. НАВЕДЕНА ЦЕНА У ДОЛАРИМА ЗА КУПЦЕ ИЗ ЕВРОПЕ СЕ АУТОМАТСКИ КОНВЕРТУЈЕ У ЕВРЕ(9.85 + ПОШТАРИНА)

(ЛИНК ЗА КЊИГУ)

ФБР РЕДАКЦИЈА…

1. Пути воде тамо амо
   да се збуне деца света,
   да упрља хаљине свака вила бела…
   И ветрови ће песме тужне
   носити свуд по свету
   где сад нога ходи а и онде где слободи,
   где слободи, двори јесу.

Вилин камен сија јасно
Занемеше зла чувари,
јер буди се благо раја
Љубав света души знана…

О гласници светог раја
Вилин речи сад појите
Оде сада вечна тама
Јер Божије је светло ту.

1.И истину,
И радости прегршт нових
Даде љубав и с њом снови.

Благослова нека буде
Као сунца вечног сјсј…
И љубави пресвете
што живота јесте рај.

 

 

 

Мурованије из Тијаније 

*

Јутро у Тијанији сам дочекао потпуно уроњен у Лепоту. Давно, прадавно,

одлучио сам да оперем очне јабучице и очила јасновида, да умирим мисао, да

умирим унутарње урагане, да смерам ка суштини, и созерцавам богостварање.

Сваки човек је ремек дело Божјег стваралаштва, а сва Божја творевина је чиста

Лепота. Лепоту не може да види око љуто, око замазано, око заједљиво, око блудно, око лукаво, око мрзно, око мртво, око раскалашно, око катранасто, око мутно, око удворничко, око зеленашко, око ветропирно, око лисичасто, око камено, око разводњено, око укочено, око лажљиво, око непокорно, око укрштено, око блентаво, око не-око.

 

Да би видео Лепоту створи испред чела с-веру од сребра, величине тениске лоптице, смањи је и угусти, уведи у хипофизу, додај број-еве, и офарбај у љубичасто, а из очију и из трећег ока пусти сребрне рефлекторе. Боје ће се пред тобом разлити и расцветати. Трооко ћеш видети да је све, баш све, живо, и да све трепери и исијава у 72 милиона нијанси. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи. Знаћеш и видећеш да је васцелу Стварницу осликао Син Божији, јер и дошао на овај свет да – боји. 

* *

Одтијанисао сам Лепоту кроз сложен програм, добијен онострањењем, и поставио

доручак на округли сто од ватроотпорног дрвета, одсеченог на онај пролећњи ватрени дан. Из стаклене тегле, пуне зелене љуте паприке у уљу од рузмарина, узео сам неколико танких комадића, да појачам сопствену ватру. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи.

И морамо бити опредељени и ватрени, никако млаки, кукавни, чекалице -кукавице.

 

После доручка испео сам се узбрдицом, у 144 корака, до прве заравни – Поглед. У јасновиђењу се вратих у време давнашње, када је Аранђел Румених Облака мерио

и измерио Васељену, а потом је окитио ђерданом поетских бисера. Кратак застој на овом месту, где су се упреле силнице, највише око Отвора за оносвет, подстакао ми

је брзан-ум да кренем даље ка врху Орлова, на место ритуала, Вилоколо, које води Мансанман Остварени. Ватра ритуала се још није угасила, јер јој пепео продужава живот. Разгрнух га, пепео треба увек разгртати, и седох на Ватру да досегнем Ватру, и да окалим, блажено снене  и потпуно заспале, изгужване илузије, нарасле у тамним и сивим временима не-свести.

  

 * * *

Враћам се у свој дом, дом мојих предака, да тихујем на снопу подмлађивачке силе. Пут, којим сам се пењао пре једне уре времена, неко је густо посуо белим ружама.

Испред Огледала вечности среће и младости, у положају расцветалог жутог локвања, и у пуној свести, кренуо сам, најпре, реч-ним током, онда кроз портрете

својих многобројних и разнобојних живота. Тражим канонски лик који ми је Творац даровао када ме је стварао. Пролећу разни ликови – млади, средњевремени,

стари. Потом се ређају ратари, Индијанци, косооки, свакакви. Неки од ликова могу добро да преплаше човека. Стога треба бити опрезан и храбар, треба бити посматрач са смислом, трагач за истином, трагач за собом. Пролећу ликови када сам стварао себе, са страхом и сумњом, потом без страха и без сумње. Много ликова памти Огледало, и лако их, и без суђења показује. Ликови, ако их добро осветлимо, мењају свест тренутачно. Они похотни нестају пред равнодушношћу,

а радосни ликови, јер радост је повишено стање свести, добијау нове тачкице у зеницама, тачкице-искрице.

 

Ево канонског лика, неописиво лепог, по Норми Творца. То је мој лик којем тежим у овом времену  вечности, вечног живота у физичком телу. Сада тачно знам како ћу даље да стварам себе, себе Ствараоца, и сада знам како ћу стварати претке и потомке, планете и нове сунчеве системе, и нове универзуме. Раскрстио сам ноге и устао без спутавајућих веза. Сврховита откаченост ме понукала да скакућем, да се преврћем и ударам по грудима као Тарзанов Ћита, и да певам песме из сидија Звука. Слобода, Лепота и Подмлађивање извиру из вечности и безконачности.

  

 * * * *

Сваког дана и сваког трена

Нек се песма ори на све стране!

Са песмом се започиње дан

А разлога за пев има милион! 

* * * * *

Наша суштина је Свепесма!

Наш цели живот је Свепесма!

Све што видимо и не видимо

Је песма красновита грловна!

  

19. 12. 2013.