„Лако је било Титу да ствара државау са краљевом омладином,

                                видећемо какву ће државу створити његова омладина.“

ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић

пише: Миша Матић

Српска патриотска идеја као идеологија би требало да спаја истомишљенике, а не би требало да подразумева ни једномишљенике, ни једноуминике, ни малоумника, а поготово безумнике. Српска патриотска идеја је заснована на два истоветна правца: патриотизму као националној и политичкој категорији и на хришћанству као верском подлози те идеје, који се у српском случају јасније дефинише као светосавље. Политички део српске патриотске идеје је искључиво окренут у десничарском правцу, посебно у монархистичком правцу. Основни претходник данашње српске идеологије је идеја Равногорског покрета, а њен извор је Косовски завет. Уосталом, и војска кнеза Лазара и војска ђенерала Михаиловића поделиле су исту судбину.

Српски патриотизам је, као и сви патриотизми или национализми, како коме било драже, имају своје изворе у позитивној историји, позитивној политици и врхунским филантроским догађајима који се везују за нацију. У политичкој идеологији Равногорског покрета било је представника и других нација: словенаца, хрвата…било је и припадника других вера: католика, муслимана, јевреја, па чак и атеиста и агностика. Било је и владика и припадника масонских организација. Само није било припадника псеуодохрићанских секти, припадника тоталитаризма, нацизма и комунизма. Било је и левичара. Председавајући Светосавског конгреса је чак дуго година председавао Европском социјалдемократском интернацијалом. Та разноликост потврђује ширину и позитивизам српске националне идеје. То је било у време док су нацијама признавали да су нације творци државе, а да држава није творевина партијских конгреса и заседања препуштена на милост и немилост организованој групи у врху партијске организације. Српска идеја и њена оба правца, полтички и верски, били су предмет спутавања још од времена пред берлински конгреса, али је та српска идеја имала и подршке у већини националних и слободарских покрета тадашњег света. Јован Ристић, Милован Миловановић и Милан Стојадиновић су се успешно изборили са тим нападима који у долазили споља.

Уништење српске патриотске идеје узело је маха и постало најкрволочније појавом комуниста на српској политичкој сцени, а кулминација са десила када су се прпадници те органиције, предходно очишћене од национално свесних Срба, докопали оружја и власти. Јасна је њихова мржња према Србима као монархистима, верницима, борцима за националну слободу и носиоцима капитала. То би се у нормалним односима могло окарактерисати и као политичка борба, донекле изван закона, али физичко уништење и пљачка у ХХ веку, ни у једном људском и Божијем закону нису имали ни један члан, став и алинеју која би им дала легалитет и легитимитет. Осим у Србији. Могло би се разумети да су острашћени комунисти уништавали све пред собом, на најмонструозније начине зарад освете и пљачке. И то је људски. Људи ко људи: онај укро, онај убио….Покајаном се да и опростити, и по Божјем и по људском закону. Међутим ови се не кају, они би и даље да уживају у привилегијама стеченим убиствима и пљачком негдашњих сународника. Привилегије су стечене слугерањством према крвнику Брозу. Сад би и они да признају да је Броз крвник, а да су они само лепо живели и радили у време Броза, али не признају да су они били џелати на плати код Броза. Кају се зарад љубави исказане према некада вољеној љубичици, чак до те мере да су спремни да своје сколоности према насиљу примене према Брозовој удовици, другарици Јованки, али и према преживелим сведоциме те исказане љубави, који су то посматрали било кроз тамничке решетке или гурнути на другу страну друштвене маргине. Само мртва уста не говоре. Тог начела се не одричу. То уништавање непожељних сведока иде дотле, да једна бивша девојчица са црвеним барјачетом у руци сада даје психијатријске дијагнозе онима који је подсете на пионирску мараму, којом је украшавала њена мајка једног црвеног маја. Попут ње, многи нас позивају да се вратимо на пут Светог Саве. Ми смо на том путу и били, док су они ишли стазом манитога Саве Ковачевића. Тог манитог Саву, који поби четранест својих сродника, један хашки патриота и титин официр и данас помиње као свог идола, док нас позива на одбрану васколиког српства. Једини патриотски медиј у штампаној форми издаје Титов омладинац који је по мраку сахранио Слободана Милошевића у дворишту куће Милошевићеве тетке.Створен је галијамтијас на српској патриотској сцени.

Деловањем само једне службе, Брозове, Ранковићеве, Мишковићеве, Зечевићеве, Херљевићеве, Ћулафићеве и Доланцове Удбе,  свим њеним фракцијама, управама и руководствима, обесмишљен је сваки сегмент српског друштва. Разне битанге и свакојаки олош се назива револуционарима и бунтовницима са романтичним конотацијама при помињању њихових имена или те револуције у којој су учествовали и након тога је добро наплатили. Таква обесмишљеност не смета комунистичким интелектуалцима, професорима универзитета, научницима… који су током свог школовања и живота били ускраћени за знања из дела Слободана Јовановића, Јована Дучића, Богдана Поповића, Светислава Стефановића, Станислава Кракова, Лазара Марковића, Милана Кашанина, Ивана Ђаје…. Њихов интелект и звања једнако су бесмислени као и друштво које њихова творевина. Какви су њихови продукти и наследници у интелектуланом и идеолошком смислу, видимо по стању у данашњем друштву. Њихов жал за викендицом, хрватским морем и црвеним пасошем најбоље осликава нихов морални ниво.

Они су се , кажу, вратили цркви и обичајима. Вери нису. Праве гозбе за славу, иду редовно у цркву и записују ко није дошао. До скора су уписивали присутне, а сада ће да настрадају одсутни. Цитати прогнаног владике су им омиљено штиво.  Ко није научио наизуст мудрости светог владике Николаја, лош је Србин и никакав интелектуалац, примена тих мудрих савета није у првом плану. Ипак би владику који је штампао та дела и донео светог владику Николаја у Лелић, најрађе спалили на ломачи. Зато су направили још једну цркву. Јер она прва само врви од старих удбаша, док је ова друга удбашки продукт, па из ње могу и даље слободно да пљују по оној старој, као што су пљували и за време маршала из Јајца коме су се ономад дивили. На чело тог продукта истакли су покајаног члана ЦК СКЈ.

Самопрогласили су се и левичарима, али нису следбеници српске левице коју су

предводили Живко Топаловић и Драгољуб Јовановић. Они су били народни непријатељи и за њих није смело да се зна, а позитивно помињање имена ових левичара завршавало би временском казном иза решетака. Што истинитије помињање, то би казна била дужа. Њихов отац демократије је јахач попова, а своју припадност левици доказао је оданошћу стаљинистичкој идеологији коју је ревидирао на Голом отоку. И друго левичарско крило, као и сва друга, а које се не издаје за патриотско, већ проевропско, има корен у СКЈ, као и оно патриотско. Вероватно су вишестраначки систем схватили као слободу за постојоње комунистичких фракција, па се тако ослобођени од могућности за најтежу партијску оптужбу, за фракционаштво, могу лакше и лепршавије, са више страна, устремити на националисте и остале антисоцијалистичке елементе. Идеолог једне такве фракције постала је баба, која је док је док је била девојка, испословала код Броза вишегодишњу робију професору Михаилу Ђурићу, заједно са садашњим председником Европског покрета у Србији.

За оца нације су прогласили човека који иако се представља као писац, сам за себе тврди да није ништа прочитао кад му је било време, „јер се у његовој Нижој пољопривредној школи није учила литература“.

Ето шта се све скупило око српске патриотске идеје. Она је постала бизарни полигон за афирмацију најгоре багре, жељне славе, пљачке и лагодног живота.

Члан ЦК – на челу цркве, писац који не чита – отац нације, богоборац и стаљиниста – отац демократије, потврда раније поменутог бесмисла. Ето шта учини комунистичка омладина. И још чини. . .

Београд, 7. март. 2013.

 

 

 

Постоје ствари које знаш, и знаш да их знаш!

Постоје ствари које знаш, а не знаш да их знаш!

И постоје ствари које знаш, али, унапред, такође знаш, да их никада никоме нећеш умети да испричаш и разјасниш, јер те ствари, сем тебе, нико не може да зна!

Има знања и знања; јер знања долазе и пролазе; бивају ту, и у трену одлепршају, да ти се, можда, снова, у неко доба, изненада, врате.

Никада не трчи за знањима; буди тих, смирен и стрпљив; чекај и ослушкуј, да чујеш њихов нечујан ход ка теби пробуђеном!

Само будан, тих и смирен, у тишини, моћи ће да прими знања, која непрестанце извиру из Божјега Суштаства НеЗнања.

Знања нису наша, нити ми и на трен један можемо бити власницима било којег знања!

Знања су ничија; знања су само своја!

Нико нема власти над знањима!

Отуда је бесловестан сваки онај, који се дичи и горди својијем знањима!

Једино гордљива и бесловесна незналица, може да се диви, задивљује, удивљује и размеће властитим знањима!

Знања обитавају у Божјему Пољу НеЗнања (у Пољу ниЗнања-ниНезнања!), и само нас на тренутке походе попут плахог горског лахора у летње подне.

И стога смо ми –

 час у знању, а час, потом, у незнању; вазда распети између Знања и НеЗнања!

Највише што ми можемо да учинимо јесте –

да свагда, у свакоме трену, будемо будни, приправни и отворени према Божјему Суштаству НеЗнања.

Јер, ако нисмо будни, и нисмо у тишини, онда (Бићем и Суштаством својим) нећемо моћи да уловимо знања што из Срца Створитељева, непрестанце, ка нама струје.

Драган Симовић: ЗАМИСЛИ САМО!  

(ВИДЕО)

 

 

Ми смо Стриборјани!

Ми смо ВедСрби!

Ми смо Северњаци!

Ми смо Сварогов

Народ Белог Ветра!

(Песник Перун Стрибор)

 

 

 

 

Сврха вековног ратовања против ВедСрба, сврха свих војни, и похода кроз векове, на Србство и Србију, јесте, песнички речено, болесни порив Западњака, да се ВедСрбима избрише сећање, поништи памћење да су ВедСрби, да су Стриборјани, да су Коловени, да су Пра Аријевци!

И ово потоње поробљавање Србије и Србства, има исти онај и узрок и разлог који је, вазда и увек, имао у минулих седамдесет и седам векова!

Зато се србска повесница и кривотворила у свим временима, у свим добима; зато кидишу на србско предање, на србски језик и писмо, на песме и на приповести србске!

Не воде они рат против нас због Земље, због природних блага, због шума и руда, већ, пре свега, рат воде због порекла нашег, због повеснице наше, због Истине коју само ми знамо!

Рат против ВедСрба, јесте истовремено и војна против ВедРуса, будући да су ВедСрби и ВедРуси један те исти народ са два истородна имена.

Јер кад год су мрачне силе кретале на Србију, кретале су у исти мах и на Русију, и обрнуто!

На свим европским дворовима, вековима су коване завере против ВедСрба и ВедРуса.

Није било ни једног јединог века, није било ни једне једине године, кад се није темељно, на свим западним дворовима, разрађивао поход на Србе и Русе, кад се није припремало сатирање и уништење Срба и Руса!

Само они Срби који Бићем својим нису Срби; само они Срби који су у опсенама и омајама овога света, неће и не могу (јер им није дано!), да поверују у ово!

Вероватно сте приметили, да све западне испоставе у Србији, да сва она демонска удружења, да све оне сатанистичке организације диљем Земље Србије, најжешће кидишу на наше порекло, на нашу повесницу, на наше предање, на наше памћење.

Још сам у раној младости освестио, када сам објављивао србске књиге, да им ништа тако не смета као србска књига!

Могао си да урадиш ово или оно, да украдеш или да опљачкаш, да учиниш не знам какво злодело, али за то никада ниси био кажњен тако жестоко као када си објавио србску књигу!

Дакле, чини све што ти је воља, само немој да објављујеш србске књиге!

Тако је и данас!

Стога су сви медији у Србији поробљени.

Стога културну политику у Србији воде западни плаћеници!

Стога је у свим србским издавачким кућама цензура.

Стога су у сва србска уметничка удружења убачени саботери и доушници!

Стога се из званичне употребе истискује србица илити ћирилица!

Да се пороби србски ум, и да се избрише србско памћење!

Шта је, зацело, Истина коју знаду ВедСрби, а због које синови таме вековима ратују против нас?

И то ратују до потпуног затирања и уништења Србства!

То није класичан рат једног народа против другог народа, већ је сваки рат против Срба вођен до потпуног уништења, до сатирања.

У светим се књигама ВедСрба налазе тајинствена Знања о Пореклу, о Боговима и Прецима, о међузвезданим путовањима наших Великих Предака, о сазнањима и искуствима са тих путовања низа звездана јата, о Рођењу Земље, као и Тајна о Постању Воде.

Ту је и предање да су се ВедСрби, наши Велики Преци, низвели Одозго на Беломе Ветру, како је у песничким сликама опевано и описано.

Застаните на тренутак, и размислите!

Како ће синови таме да завладају светом, како да поробе човечанство, ако постоји народ који је свестан својега божанског порекла?!

Народ који не прихвата вековима смишљану лаж, црних опсенара и чаробњака, да је Његово порекло мајмунско!

Можда су неки народи и постали од мајмуна, али ВедСрби знаду да Они, зацело, нису!

Зато су спаљиване и уништаване србске свете књиге кроза све минуле векове.

Уништена је књижница Светога Саве.

Уништена је књижница Деспота Стефана Лазаревића.

Уништене су све књижнице Новога Брда.

Уништаване су књижнице и ризнице србских великаша и краљева.

Грчки су калуђери у седамнаестом веку спаљивали србске рукописне књиге.

Више су они, за кратко, спалили србских књига него Турци за све време!

У двадесетом веку сваки рат против Срба, био је, уистини, рат против србске књиге, против србског памћења, против србског ума!

Рећи ћу, овде и сада, оно што знам, па ма како то некима звучало!

Србске су свете књиге, кроз векове, највише сметале инородним хришћанима!

И то не само западним!

Сметале су и грчким свештеницима и калуђерима!

Само су Руси спасавали и чували србске књиге, као што су и Срби спасавали и чували руске књиге!

И ово нам потврђује да су Срби и Руси један народ.

Један Ведски, Хиперборејски народ!

Зашто вам песнички беседим о овоме?

Да бисте и сами кренули да истражујете о Себи и Прецима својим.

Само нас Знање у Истини спасити може!

Колико је Знања у нама, толико је и Снаге у нама!

Одувек сам тежио за земљом Тијанијом
Која нема ни време ни простор
А испуњена је смислом и суштаством
Њен мирис и укус и додир
Осећам у дубоком тиху
А и њен неискидани зов

Када се Тијаније наново сетим
Обузме ме чежња за слободом
И потпуно губим полет и вољу
Да бринем о времену – заробљивачу

Знам и јаснојасно видим
Да су време и простор везани близно
И да су издвојени из Вечности
И да имају облик дубоке и широке вреће
И да имају капије које чувају стражари
Троуглих глава и мрзних ока

Пут мудрости и сушт трагача за Извором
Је налаз капија и онесвест чувара
И поврат у Тијанију земљу наших предака
И загрљај вечни са Аријаном свезнајном.

Призивам Светлост силницама многомоћним

 

Обраћам се теби,

Народе Ветра –

Будно Око наше Васионе!

Погледај дубоко у Висине своје,

И сети се,

Величине твоје!

 

Топлине свог срца,

И величине твоје снаге,

Сјај твоје Душе,

Претке твоје драге…

 

Сети се Завета који си дао!

И док су око тебе падали,

Ти храбро стојиш право;

Од тебе спасења се надали.

 

Док се Земља руши,

У твојој је спокојној Души

Завет, о помоћи коју имаш

Да никада ниси сам;

Твоји Преци и Анђели бдију

Над тобом, ноћ и дан.

 

Не заборави све победе које си остварио;

Не заборави Земљу на којој си боравио;

Не заборави свеоје Претке;

Своје моћи тако часне и ретке –

Не заборави, и сети се,

Себе!

 

Сети се, Народе Ветра,

Твоје лакоће попут Етра!

Таласи среће ка теби крећу,

И допусти свом срцу срећу.

Дар, дат теби по рођењу

И твом коначном буђењу;

Славим твој сјај и твоју величину,

Славим твоју Божанску Суштину!

 

Погледај дубоко у себе, и осети

Ветар, који ће да те сети;

Осмехни се, и допусти себи срећу –

Таласи Љубави од тебе крећу!

 

Песма посвећена Народу Белог Ветра – Белим Србима са Стриборије!

 

 

 

 

Тихујем у свом врту за тиховање на левој обали Сваргине Реке.

Праскозорје, зорје, освитак, свитање и јутро.

Прамалеће!

Буђење пролећа.

Посвећење лепоте, доброте и дивоте.

Зурим у румено-љубичасте облаке, у пурпурне вагре понад горја.

Рађа се, изгрева Божанска Жар-Тица!

Рађа се, изгрева Жар-Коло!

Рађа се, изгрева и моја Лучезарна Душа!

Видим себе над водама, видим себе над горјем, видим себе иза и понад облака.

Свакога се јутра изнова рађам; свакога се трена изнова и снова рађам.

Постоји само рођење у Сваргином Колу.

Рођење, и Живот без почетка и свршетка!

Радујте се са мном, пријатељи!

Радујте се, и плешите, у Лучезарном Венцу Дивотних Вагри!

Плешите, и будите!

Будите, и сневајте!

Ваш Род – то су сви светови, и сва звездана јата.

У овај дивотан час, будите са мном –

плешите и играјте, певајте и радујте се, о, пријатељи, врли пријатељи!

Створени смо од Створитеља за Радост и Лепоту, за Љубав, Дивоту и Доброту!

Створени смо за Живот без почетка и свршетка.

Створени смо!

 

 

Кад се загледате у лица западних политичара, али не изравно у очи, већ мало изнад очију (у тачку где је треће око), и, док зурите из свог сневајућег унутарњег бића, одједном ће вам се указати рептилска утвара, из које веје метафизичка студен.

Поглед је леден, рептилски, змијски; поглед без топлине, без душе и духа, без словесних осећаја и осећања.

Преко лица, студеног и леденог, тридесет и три овоја таме, тридесет и три образине, тридесет и три персоне.

Сем интелекта (али, интелекта не-стваралачког, интелекта приземног, грабљивог, предаторског, рептилског!), ничега у тим западним персонама нема!

Скоро сви западни политичари имају једну те исту персону, имају једног те истог оца – толико личе једни на друге!

Шта још одликује западне политичаре?

Не лисичје, већ змијско, рептилско лукавство!

Лукави су, а бесловесни.

Немају истанчана чула за лепоту, за уметност, за духовност.

Груби су и тврди – тврдоглави!

Више подсећају на тежаке, на раднике у творницама, на избациваче у јавним кућама или утериваче дугова него ли на словесна бића.

Простота и приземност бије из њих као мемла из влажних подрума у летњи дан.

Језик им је неоднегован, трвд и бездушан –

без метафора, без поетских парабола и елипса, без песничких слика и праслика, без стваралачке узвишености и беседничког жара и дара.

Користе се са неколико стотина (можда највише тисућу!) уобичајених, свагдањих речи, држећи се, као пјан плота, општих места; често користећи поштапалице и припросте речце несловесног, необразованог пука.

Када бисмо сабрали све западне политичаре (а што западније све гадније!), ту не бисмо могли да саставимо једног јединог словесног човека!

И шта још запажамо у западних политичара?

Запажамо да не говоре из бића, из срца, из душе (јер немају ни бића, ни срца, ни душе!), него, попут робота, говоре оно што им је наложено да говоре, што су морали напамет да науче; говоре оно што су већ, ко зна колико пута и на колико места, говорили илити празнословили.

Безлични су, јер немају лика; безосећајни су, јер немају осећајну душу; безбожни су, јер не знају за Бога!

О таквим персонама и паразитима, није имало сврхе ни оволико словити!

 

 

Ви сте слободни људи!

Ни на трен један не заборављајте ово: Ви сте слободни људи! Слободни у Богу!

Услов свих услова јесте слобода.

Само слободан човек може бити човек који ствара, човек који живи, човек који се радује лепоти и животу.

Само слободан човек јесте поштован човек.

Поштован од Бога Створитеља, од ближњих, од свих бића у свим световима.

Човек се за слободу бори из дана у дан, из трена у трен.

Живети, значи борити се за Слободу, борити се за Живот у Богу!

Не будите слугине слуге; не будите слуге злих господра; не будите слуге оних који су своју душу продали рептилији!

Рептилија је посве покорила материјални, вештаствени свет, и од тог света направила опсену и омају.

Али, рептилија још није освојила духовни свет, иако преко своје лажне уметности, преко својих лажних вредности, покушава и те просторе да освоји.

Рептилија влада свим владама, и свим светским медијима.

Рептилија је у банкарству; рептилија је у индустрији; рептилија је у владама; рептилија је у медијима; рептилија је у светским елитама; рептилија је на свим кључним местима диљем и широм света.

Рептилија покреће војске и ратове; рептилија окреће народе против народа; рептилија је приграбила сва видљива блага овога света.

У видљивом свету, ви, слободни људи, не можете се борити против рептилије!

Али, у невидљивом свету, у умном и духовном свету, ви сте надмоћни над рептилијом, ви сте за три копља изнад рептилије.

И сама рептилија зна, да сте у духовном свету изнад ње, зато и покушава, на све начине, да овлада свим културним елитама, свим уметницима, свим научницима, свим ствараоцима, свим електронским и писаним медијима.

Шта је рептилија?

То су астрални ентитети који су прекинули сваку везу са Творцем, са Духом Стварања, са Животом.

То су мртворођени ентитети (у самој суштини највећи паразити!), који краду и енергију и живот Божанских Бића, Словесних Људи.

Рептилија краде ваше мисли, ваша осећања, ваше речи, ваша дела, ваше стварање.

Сем видљивог људског обличја, рептилски ентитети немају ничега људског, јер немају и ничега божанског у себи.

Они ни својега живота немају, зато и поткрадају ваш живот, зато и исисавају ваше животне сокове, ваша божанска дејства.

Оснивање и стварање малих духовних заједница јесте најбољи вид борбе против рептилије.

Рекох, малих, тајних и јавних заједница, али више тајних него јавних!

У тим заједницима важиће праискона правила – удруживање рада и средстава за рад, удруживање знања и умећа, узајамна размена свих сазнања, свих информација, свих духовних вредности.

Мале духовне заједнице, биће светионици, биће путокази у мрачноме свету рептилије.

Мале духовне заједнице биће ваше породице, ваше владе и ваше државе.

Биће то, уистини, ваш свет, по вољи Створитеља!