Пијавица из једног популарног руског цртаног филма веома воли да понавља пиштавим гласом: „Све је лоше, лоше, лоше!“. Нови реферат о стању у држави која му је поверена и који је прочитао са трибине СБ УН врховни представник за Босну и Херцеговину Валентин Инцко, написан је отприлике у истом кључу.

14.11.2012. Глас Русије, пише: Тимур Блохин

Понекада се појављују утисак да врховни представник сваки пут чита са истог папира: никаквог прогреса у северноатлантским интеграцијама, претња по суверенитет БиХ која потиче од Републике Српске, чије се власти залажу за распад земље и тако даље. Инцко је истакао да успех од БиХ чекају већ 17 година, а њега нема и нема.

За то сте криви ви и ваши представници са наметнутим и противправним решењима – са своје стране такав је тон реферата Републике Српске о ситуацији у земљи, такође представљеног у СБ. Овде се став Бања Луке у многоме подудара са тачком гледишта Москве, коју је јуче поново изнео стални представник РФ у УН Виталиј Чуркин: институција високог представника је себе иживела, одговорност за судбину БиХ треба да буде предата самим становницима.

Чуркин је остао незадовољан рефератом Инцка, изјавивши да документ пати од тенденциозно-критичког наклона у страну руководства босанских Срба. Руски дипломата је такође подсетио на необјективност правосуђа: Приморани смо да констатујемо да као и Међународни трибунал за бившу Југославију, тако и заједнички босански органи правосуђа из непознатих разлога више воле да се лате оптужби против Срба, истакао је стални представник РФ.

Што је тачно, тачно је. Недавно је директор центра Републике Српске за проучавање ратних злочина Јанко Велимировић изјавио: правосуђе у БиХ практично копира Хаг, чисто симболички поклањајући пажњу случајевима када жртве нису муслимани. О квалитету правосуђа против Срба лепо свеодчи чињеница која се такође помиње у последњем реферату Републике Српске. Она се тиче муслиманског одреда Ел муџахид на чијој савести су многобројни ратни злочини, између осталог убиства српских заробљеника у току рата 1992-1995. године. Међутим чланови одреда, као и многи виши чинови, остали су некажњени.

Али вратимо се реферату врховног представника за БиХ Валентина Инцка, чија је главна мета сваки пут председник РС Милорад Додик. Његова реторика из серије „Република Српска ће једном осванути независна“ досађује европском надзорнику многи више него очигледни курс Сарајева на унитарну БиХ. Узмите макар изјаву члана президијума БиХ Бакира Изетбеговића дату пре неколико месеци и непримећену од стране Инцка да наводно Сребреница и Сарајево треба да добију статус дистрикта. То у пракси значи да од Републике Српске једноставно треба откинути неколико општина.

Стиче се утисак (и између осталог то је индиректно подвлачио и сам Додик) да су власти РС просто приморане да у пракси примењују принцип „напад је најбоља одбрана“. На сваки неправедан гест од стране међународних, па и општедржавних структура следи оштра реакција Бања Луке. Негодовање Срба сасвим је јасно, каже руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе у оквиру Института за славистику РАН Јелена Гускова.

Институција врховног представника је застарела. Она је нанела огромну штету постојању БиХ – то је сасвим очигледна чињеница и могу се навести многобројни примери: како су смењивани законито изабрани представници, како је рушен парламент, мењале се политичке странке по указу врховног представника. Мени се понекад чини да су ову инстутицију у Европи заборавили и да се врховни представник именује аутоматски, а он се издева над овом јадном формацијом БиХ и омета њен политички развој. Недостатка договора и несклада је у Босни врло много, али када не би сметали споља, народи би се договорили о најповољнијој варијанти егзистирања: прошло је много година од завршетка рата, многи имају искуство, закључује Јелена Гускова.

Позиви да се укине институција врховног представника чују се све чешће. Ипак тешко да треба очекивати да ће се то десити ускоро. Јер стање врховног суверена (како врховног представника називају на спрском Интернету) није само начин да се заради нека пара, већ и одличан начин да се држи под контролом овај стратешки важан део Балкана…

Madeleine Albright

Albright caused a storm of criticism recently when she referred to a group of Czech activists as “disgusting Serbs”.

The activists had arrived at Albright’s book signing event in Prague, but instead of a copy of “Prague Winter” – they asked the former top U.S. official to sign posters containing images of Serb victims of NATO’s 1999 war.

The video of her telling them to leave in a raised tone of voice, and calling them “disgusting Serbs”, was posted on YouTube and has since generated over 340,000 views.

The French news agency described Albright as being “unpopular among Serbs” for her role in the war the western military alliance waged against the country, and also for being “one of the key promoters” of the unilateral declaration of independence of Kosovo in 2008.

The website of the Friends of Serbs in Kosovo states that the organization strives to forge stronger ties between Czechs and Serbs.

Sourse: TANJUG

Уставни суд потврдио:
СНП Наши деловали у складу са Уставом Србије

14.11.2012

Саопштење са 5. седнице Уставног суда о већању и гласању, одржане 14. новембра 2012. године, којом је председавао др Драгиша Слијепчевић, председник Уставног суда

Уставни суд је на 5. седници Уставног суда о већању и гласању, одржаној 14. новембра 2012. године, у предмету VIIУ-482/2011, донео одлуку којом је одбио предлог за забрану рада удружења грађана „СРПСКИ НАРОДНИ ПОКРЕТ 1389“ из Београда и удружења грађана СНП „НАШИ“ из Аранђеловца. Суд је одбацио предлог за забрану рада удружења грађана „СНП НАШИ 1389“.

У Москви је по шести пут одржан годишњи међународни филмски фестивал Руска емиграција који треба да обједини представнике руске дијаспоре свих земаља света. У фестивалу су учествовали мајстори играног и документарног филма из разних земаља, између осталог и представници руске дијаспоре.

14.11.2012. Глас Русије, пише: Григориј Соколов

© Коллаж: «Голос России»

Међу њима је режисер и телевизијски новинар из Новог Сада Марија Астројева. Публици Руске емиграције она је представила документарни филм Маестро који говори о животу и делатности руског позоришног редитеља Јурија Љвовича Ракитина у Србији. Он је поставио у српским позориштима преко сто предтава – од трагедија до водвиља и опера. У филму су сакупљена сећања глумаца које је он васпитао, као и стручњака историчара који су проучавали његову делатност.

Сама Марија Астројева на фестивалу Руска емиграција није први пут.

На фестивал „Руско Зарубежје“ ја долазим већ трећи пут. Могу да се захвалим овом фестивалу за веома сјајан пријем, лепу организацију. То су људи који раде свој посао са пуно љубави, улажу пуно снаге и пуно енергије, и при томе немају неке велике одговарајуће плате за то. И без обзира на то, они веома добро раде свој посао. То је веома племенита идеја, која је, по мени, неки смисао нашег живота и будућности. Можда је то банална фраза, али ипак је то наша будућност у нашој прошлости. То је сећање на наше великане, на веома добре људе, који су били образовани, који су преносили своја знања и своја искуства Србима. То су руски људи, који су широм света носили знање, који су носили, као што се каже, широку руску душу, и делили та своја знања и искуства и давали део те своје широке руске душе људима око њих, у Француској, у Америци, у Србији и широм целог света. Људи, који су гледали филм, захваљивали су Србима за то сећање. А Срби стварно имају велико сећање за тај талас руске емиграције, и пуно су ми помагали у мом послу. Гледаоци су мени пренели да се ја захвалим Србима, ако је то могуће, за ту доброту, коју су доделили. И за то што су помагали мени у мом послу.

Марија Астројева не крије захвалност Србима.

У Русији ми живи мајка, код које ја, наравно, идем сваке године. И са њом смо доста пуно причали да су Срби добар и гостољубив народ, који воли Русију и Русе. Као што знам, прошле године председник фестивала „Руско Зарубежје“

Сергеј Зајцев је био у посети, у гостима на фестивалу „Евро ин филм“, који се одржава сваке године у Културном центру Новог Сада. Домаћин је био Ђорђе Каћански, уредник фестивала. И сада у име председника фестивала „Руско зарубежје“ желим да се захвалим Ђорђу Каћанском и да пренесем овом приликом да је Сергеј Зајцев веома задовољан том посетом, и њему су остале само најбоље успомене о српским људима и о представницима фестивала „Евро ин филм“, и да кажем да је и он спреман да их позове у посету Москви, кад буде имао прилике.

Марија Астројева посећује Москву скоро сваке године. И ми нисмо могли да је не питамо да ли осећа неке промене у својој домовини.

Веома ми је тешко судити, колико се променила Русија и Москва. Не будем ту баш дуго, остајем по две недеље дана. Али могу да кажем да је у Москви темпо живота све брже и брже. То је, наравно, велики проблем зато што сам се ја већ навикла на те неке мале раздаљине, што је у Србији веома велик проблем. Тамо је чак неких 40-50 километара се сматра озбиљном раздаљином, на што људи у Москви реагују, одговарајући да то је веома близу. Тако да у Москви постоји један јако велик проблем, што се тиче саобраћаја, којега у Србији скоро нема, а има само у Београду. А овде, у Москви, људи троше јако пуно времена у путу, што Србима није схватљиво. Али људи су остали, бар ја имам тако окружење, добри, добронамерни, и увек су на располагању.

Као што смо већ рекли, одлука о оснивању филмског фестивала Руска емиграција била је донета на другом конгресу сународника у оквиру Скупштине фонда Руски свет. Овај конгрес сународника се одржава сваке године. И разуме се, питали смо Марију Астројеву који значај она придаје том догађају.

Чула сам да је био одржан конгрес сународника. Али ја овде, нажалост, немам нека добра искуства зато што у мом послу досада мени су помагали само Срби. Волела бих, наравно, да буде неки одјек на мој рад. Засада је тај одјек само диплома фестивала. Зато волела бих да имам неку лепшу сарадњу са руским организацијама и хуманитарним фондовима. Али, без обзира на то, ја сам веома захвална организаторима фестивала за то што они мене позивају, примају. Оно што см приметила у овој посети на фестивалу, много више људи долазе на приказе филмова и гледају филмове са задовољством. Ја мислим да је то напредак фестивала.

Можда први пут, Србија је добила смислен празник на који сваки грађанин треба да буде поносан, али када се анализирају поруке српских политичара, једини цвет – феникс у српској политичкој башти је Ахтисаријев план

14.11.2012. Глас Русије, пише: Бранко Жујовић

Фото: EPA

Краљица Наталија Обреновић, била је веома наклоњена београдској грани моје породице. Осим што су неки од Жујовића летовали код ње у Бијарицу, међу Жујовићима је, као њен поклон, завршило и једно Тицијаново платно. Нарочито зато, надам се да оваквим насловом нисам оскрнавио успомену на њу.

Можда први пут, Србија је добила смислен празник, на који сваки грађанин треба да буде поносан. Дан примирја у Првом светском рату, 11. новембар, у Србији је протекао у знаку амблема са мотивом Наталијине рамонде, цвета – феникса названог по српској краљици.

Особина овог цвета да поврати свежину и животне сокове када буде заливен, требало би да симболизује васкрс српске државе. Да ли је тако? На жалост, дејства српских политичара, када се анализирају њихове најновије изјаве и потези, сведоче да је једини цвет – феникс у српској политичкој башти Ахтисаријев план.

Српски премијер, без платформе или државне стратегије за Косово и Метохију, започео је разговоре са Хашимом Тачијем о примени свега што је Борко Стефановић потписао, а што се, на врло јасан начин, поклапа са одбаченим и противправним планом Мартија Ахтисарија.

И не само то. Последњих месеци, Србија је и на међународном плану повукла више слабо уочљивих, али врло индикативних потеза. На заседању ОЕБС-а, Србија се приклонила осуди Руске Федерације, због судске пресуде групи екстремних хулиганки, које су изазвале инцидент у Православном Храму Христа Спаситеља у Москви.

Србија је, упркос другачијем мишљењу сила које је подржавају и поштују њен територијални интегритет, почетком августа у Генералној скупштини УН гласала за резолуцију уперену против сиријског председника Башара ел Асада. И, на крају, Србија је, упркос противљењу Руске Федерације, недавно подржала санкције ЕУ против Ирана.

Каква то награда чека српску државу, када се одрекне Косова и Метохије и за почетак де-факто „призна реалност“ албанске државе на својој територији, успостави односе са Приштином, шта год? И за шта се то Србија данас пита, како то каже њен премијер?

Док он тврди да је Србија постала страна која се уважава, у Бриселу престаје да се уважава српски Уставни суд, када је у питању северна српска покрајина. И ко је на крају у праву? Српски премијер који данас следи политику „и Европа и Косово и Метохија“ или његов предизборни двојник, који је, придобијајући гласове, тврдио да је признање независности услов за пријем у ЕУ?

Шта је било ко од српских политичара рекао на изјаву Улрике Луначек, даме која је известилац Европског парламента за Косово, када је пре неколико дана рекла да Србија не може у ЕУ, док не призна независност Косова и Метохије? Нико није рекао ништа. Однекуд су се сетили да је сада само „положај Срба“ на КиМ важан, али не више и територијални интегритет у пракси.

Такав, дволичан, приступ политици и било чему другом не решава ни једна рамонда, нарочито не Наталијина и нарочито не она која је копирана на реверу, а у стварности згажена, уместо да буде заливена.

Шта би на све то рекла краљица Наталија? Мислим да би дволичност српске политичке елите прекрила аристократском тишином. Она је, наиме, после убиства сина у мају 1903. године наследила имовину Обреновића.

Своја велика имања у Србији завештала је Београдском универзитету и Српској православној цркви. Више него што било ко од данашњих поклоника ЕУ може и да замисли. Због таквог приступа ње и њених савременика, због постојаности и у победи и у поразу, васкрс Србије био је могућ у XX веку. Био.

Одајући пошту свим овим јунацима, знаним и незнаним, с благословом епископа рашко-призренског и косовоско-метохијског у егзилу господина Артемија изашао је тематски број часописа „Православни Глас“ посвећен стогодишњици ослободилачких ратова Србије.

Истим поводом Епископ Артемије је у пратњи архимандрита Симеона, протосинђела Варнаве и Иринеја, јерођакона Дамјана и Паладија и брата Владимира обишао и српско војничко гробље у Солуну, на Зејтинлику. Ту нас је топло дочекао деда Ђорђе Михаиловић, који већ 52 године води рачуна о овом гробљу настављајући дело свог оца и свог деде.

Од њега смо сазнали да је комплекс гробља подигнут на простору на коме се од 1916. године налазила Главна војна пољска болница српске војске, у склопу које је настало и гробље за преминуле болеснике које је временом прерасло у данашњи комплекс.

Published on Nov 13, 2012 by EparhijauEgzilu