Албанска мафија организује ликвидацију команданта српске Жандармерије генерала Братислава Дикића, ексклузивно сазнаје београдски Ало! У документу до којег је дошла редакција београдског дневника, а који се водио као „службена тајна-строго поверљиво“, стоји “ Абанске криминалне структуре планирају акцију против генерала Дикића и његове породице, као освету због његовог учешча у хапшењу Гњиланске групе и борби против трговине наркотицима“.

17. 10. 2012. извор: Ало!, Вести, агенције, фото: Бета

Информације из више обавештајних извора указују да је у ову заверу укључено и криминално подземље Србије и Црне Горе, али и поједини српски политичари. Мета албанској мафији је и Дикић и чланови његове породице.

Према информацијама Војнообавештајне агенције до којих је дошао „ало.рс“, албанска мафија, односно терористи ОВК су формирали две специјалне групе терориста са задатком ликвидације првог жандарма Србије или киднаповања ужег члана породице, највероватније Дикићеве деце.

– Након процене албанских лидера и команданата ОВК да је Жандармерија озбиљна претња процесу добијања независности Косова и неосвојиви бедем југа Србије, одлучили су се да на више начина утичу на смену команданта Жандармерије генерала Братислава Дикића, па и по цену његове ликвидације.

– Чланови специјалне терористичке групе који имају задатак да убију Дикића су најобученији и најопаснији доказани терористи ОВК-а са богатим терористичким и ратним искуством. Албанска мафија је одвојила велику суму новца како би спровела ликвидацију Дикића и обезбедила помагаче у круговима политике и полиције Србије – открива извор београдског листа из обавештајних кругова.

Братислав Дикић радио је у Специјалној антитерористичкој јединици и Жандармерији од 1991. и више пута је награђиван и одликован за храброст у рату 1999. Учествовао је у противтерористичким акцијама од 1991. до 1999. на Косову и Метохији и 2000.и 2001. на југу Србије.

 

У данашње време када је дошло до свеопштег моралног и духовног суноврата и када читаво човечанство убрзаним ходом срља у пропаст, пред српским народом поново се налазе велика искушења и одабир измећу вечног питања које нам је дато, да ли смо за земаљско или небеско царство.

Ретки су народи попут Срба који имају тако велики утицај на ток догађаја читавог човечанства и који су одабрани од Бога да читавом свету сведоче истину. Када би гледали земаљским очима Срби су мали народ, сиромашан, који и сам духовно и морално посрће, али Срби су такође народ који сија попут дијаманта у прашини и свима показује своју скривену лепоту.

16.10.2012. пише: ФБ Ивановић Иван

Задатак који је Србима поверен од Творца неба и земље је да сведоче истину Божију, и да се за њу боре, и због тог великог задатка српски народ сноси велике жртве, јер наши непријатељи су велики и страшни, али велика је и сила и благодат Божија, па су зато тако велике и славне наше победе.

Наша улога на светској сцени остаје непромењена до дана данашњег, а када су многи заборавили на Бога и отворено се клањају мамону од Срба се очекују још већи напори, још страшније борбе, још јача вера у Бога и њено сведочење, од које ће вриштати и сам отац лажи.

Свесни чињенице да је свет свакога дана ближи својем крају, ми не одустајемо од повереног задатка, јер ми смо учесници давно добијене битке, а и када остане само један исправан Србин и када изгубимо све земаљске борбе ми ћемо бити победници, јер битка измећу Бога и Ћавола је давно добијена, то је победа будућности, победа која нас све чека и зато нема места очајању.

Својом борбом, жртвом и вером ми данашњи Срби постајемо саучесници и сатрудници свих наших предака који су положили своје животе на истом задаку који је и нама поверен и то је част која се не може мерити никаквим земаљским почастима. Имамо ту привилегију да се боримо за исту ствар за коју су се борили Милош Обилић, Свети Кнез Лазар, Вожд Карађорђе и сви наши претци и то увек требамо да имамо на уму без обзира колико нам некада било тешко.

Заједно са нашим светим претцима и уз наше прегнуће до коначне победе. Нека буде што бити не може, нека буде борба непрестана!!!

НАШ ИНТЕРЕС

Јединство српских националиста је од пресудног значаја за победу у борби коју водимо. И оно што је стожер окупљања родољуба је слободарска мисао која је дубоко уткана у свест сваког Србина и која уједињује све националисте без обзира на поједине идеолошке разлике.

Зато у преломним тренутцима по нашу државу и народ дужни смо да се око те идеје окупимо и да се заједничким снагама супротставимо проблемима који су пред нама. Много пута кроз историју показало се да када су Срби уједињени могу да остваре победе које су незабележене међу другим народима.

На нашу жалост, до тог јединства најчешће је долазило када смо били подвргнути великим страдањима у освајачким и агресорским ратовима против наше земље и тада се народ окупљао око слободарске идеје и практично дисао једним плућима, мислио једном главом и говорио једним језиком, што би се брзо завршавало по престанку критичних ситуација, када би Србин Србину поново постајао највећи непријатељ.

Српски националисти не желе да као партијаши намећу једно мишљење које је непромењиво, наша идеја је да Срби имају идеју око које се уједињују и која ће важити за све Србе без обзира на њихову политичку опредељеност и која ће важити за сваку политичку гарнитуру која је на власти, односно, идеја слободе је ујединитељ читаве нације, па и власти и опозиције.

НАЦИОНАЛИСТА ИЛИ ПОЛИТИКАНТ

Кроз историју српског народа постоји безброј примера како се бори за отаџбину и како се отаџбина издаје. Најпознатији пример са којим је упознат сваки Србин је пример Косовске битке, херојство Милошево, Лазарево страдање и Вукова издаја. До данашњег дана мало шта се променило у српској историји и захваљујући нашим светим прецима нама је дато да сасвим јасно можемо да разлучимо херојство од кукавичлука и мудрост од издаје.

Данашњи историчари на различите начине покушавају да оправдају повлачење Вука Бранковића из битке, и често се чује да је желео да спасе преосталу војску када је видео да је битка изгубљена, и управо на овом примеру желим да објасним пример херојства, родољубља и издајства.

Уочи саме битке, на Кнежевој вечери, која се помиње у народном предању и српској историји, упознати смо са догађајем на којем се Милош Обилић заклиње да ће убити турског султана, после низа оптужби које му је изрекао Вук Бранковић.

Милош Обилић своје обећање и испуњава по цену сопственог живота, и током битке због заклетве према кнезу гине већина српских великаша, и учесника битке. Вук Бранковић који се повукао из битке остаје у народном предању пример издајника и поред тога што се храбро борио током већег дела боја, али оно што му народ не опрашта то је повлачење.

Ја бих то повлачење у садашње време навао политиканством, односно калкулисањем, на основу којег сваки завет, сваки циљ и светиња могу бити продани и издани, ако се у датом моменту то процени као практично. Завет који је Милош дао и његова реч су били непроменљиви без обзира на околности, као и већине учесника битке, који су дошли да се боре, и ако треба да положе живот за честитог Кнеза, међутим Бранковић је искусно политички искалкулисао и проценио по земаљским мерилима да је битка изгубљена и да је боље да се повуче са својом војском.

Мерење земаљским и Божијим аршинима је свакако дијаметрално другачије, пролазно насупрот вечном. Свако ко Косовску битку посматра земаљским очима видеће само један пораз српске војске, док код верника изазива одушевљење и виде једну велику победу. Победа је у жртви коју су Свети Кнез Лазар и Милош Обилић дали зарад Бога и одбране светиња и народа, и њихова победа је у томе што су својом жртвом заслужили Царсто Небеско.

И у томе је тајна „Косовског мита“ како га многи „грађански опредељени“ називају, јер њега могу само схватити они који имају веру у Бога и који су свесни да се живот не завршава земаљским крајем, већ да нас очекује нешто много више. Зато често чујемо од чланова политичких партија либерално и демократски оријентисаних да презиру Косовски бој, и о њему подругљиво говоре, често причају о томе како су Срби једини народ који слави свој „пораз“, јер не схватају његову суштину.

Примитивизам, необразованост и похлепа су нешто што краси већину српских политичара, мишљење да се све завршава земаљским животом од њих ствара људе који су спремни на све зарад тренутног угођаја и згртања што веће суме новца, тако да су спремни да издају и Цркву и отаџбину и народ, како би себе обезбедили зарад земаљских уживања. Њихова девиза је „после мене потоп“ и зато се код њих тако лако види крајња бескрупулозност, недостатак љубави, себичлук, похлепа и они су отворени за све врсте издаје и договора, што наравно искоришћавају многе обавештајне службе и тајкуни.

Људи без чврстих духовних и моралних начела су као лист на грани и окрећу се онако како ветар дува, односно онако како им ко намеће. Српски националисти су духовна и морална аристократија међу европским народима, и такав вид одрицања, љубави и храбрости је незабележен у светској историји, то су прави примери исповедања хришћанске љубави и таквих јунака у нашој историји је безброј, што сведочи о духовној величини нашег народа.

НЕБЕСКА СРБИЈА

Често се може чути у нашем народу питање „По чему смо то ми Срби небески народ…“ или од стране петоколонаша подругљиви коментари поводом неких догађаја „Срби су небески народ“.

Да, Срби заиста јесу небески народ, међутим оно што требамо да схватимо је да се то не односи на нас, већ на наше свете претке који су положили своје животе за своју хришћанску веру и одбрану државе и народа, и они су заиста становници Небеске Србије.

Њу чине сви свети Срби од настанка нашег народа од Светог краља Јована Владимира преко светих Немањића, Лазаревића, владика, монаха, свештеника, ратника, мученика и новомученика из нашег страдалног времена.

И то је та Небеска Србија која окупља оне најбоље из нашег народа, који се нису стидели своје вере, који се нису либили до положе живот за ближње своје и они који подругљиво говоре о њој, заправо се подсмевају Царству Небеском, Господу Богу и својим претцима. Ми данашњи Срби треба да се трудимо да задобијемо ту Небеску Србију својим трудом и жртвом, и својим делима морамо сведочити попут наших светих предака.

Наравно, све ово важи само за оне верујуће, јер једино они могу схватити тајну узвишености у Господу, док ће се остали „европских“ и либералних схватања поново подсмевати и извргавати руглу оно чега су и сами део, и што су зарад земаљских страсти издали.

Такви људи су спремни на сваку врсту издаје зарад земаљских задовољстава и њихова идеологија се своди на пуњење дебелог црева, што више угодити себи по сваку цену, те су и плодови таквог размишљања су идентични и садржини дебелог црева.

Јединке, које не брину за интерес и добробит заједнице већ искључиво за лични интерес су рак рана сваког народа и озбиљне државе воде рачуна да укључе сваког појединца у живот заједнице зарад свеопште добробити.

То се у нашем народу може назвати саборношћу и саборним деловањем око исте свенародне идеје српског национализма, односно кроз веру у Бога, из које проистиче и све остало.

УСАВРШАВАЈМО СЕБЕ

Ако желимо да променимо свет, морамо прво мењати сами себе, иначе наше речи неће имати никаву тежину и нећемо се ни на који начин разликовати од Библијских Фарисеја. Ако желимо да будемо та снага која ће једнога дана водити државу и која ће доносити одговорне одлуке које се тичу будућности нације и народа, морамо имати чврст и несаломив дух, односно морамо бити непоткупљиви и не смемо бити лакоми на било какве понуде.

То се може остварити на само један начин, не кроз морално теоретисање како су радили комунисти, већ кроз пост и молитву и веру у Бога који ће нам дати снаге да одолимо свим искушењима на која ћемо наилазити, а уздањем само у сопствене снаге пали би на првом испиту.

Узор треба да нам буду српски владари који су схватали шта значи водити државу и који се нису разбацивали народним новцем и изигравали народно поверење и власт дату од Бога. Узмимо најпре као пример Светог Саву који се као млади принц одрекао свих земаљских лепота и богатства и отишао у манастир и тиме јасно показао и утабао оријентацију српског народа за сва времена.

После Светог Саве истом линијом иде читава породица Немањића који своју службу Богу као државници, мењају одласком у манастир, што нам јасно ставља на знање њихову оријентацију.

Или свети Кнез Лазар када изговара оно чувено „Земаљско је за малена царство – а небеско увек и до века“ и тиме ставља свој печат на сваког Србина да увек има на уму шта му је чинити.

Земаљки живот је пролазан, а Царсто Небеско је вечито, непролазна заједница љубави са Господом, коју можемо заслужити својим трудом, вером и жртвом, и које се можемо одрећи тако што ћемо пљунути на све завете које су нам оставили наши претци.

У садашње време ретко ко од људи који воде државу придржава се ових принципа, чак шта више ретко ко верује у Бога и власт за њих представља искључиво могућност да се што више обогате, односно покраду народ, не схватајући какав грех чине.

Библија сваког државног службеника требао би да буде текст Светог Владике Николаја „Не кради државу“ који говори какав се грех чини на тај начин. Наравно, не можемо ни очекивати да оваквих појава неће бити и да се неће дешавати, што би била чиста утопија, али мора се радити на културном и духовном уздизању и васпитању народа који ће са развијеном свешћу бити неуништив у сваком смислу.

СЛОБОДА СЕ КРОЗ БОРБУ СТИЧЕ

Православље је делатна вера и она тражи и изискује од сваког појединца жртву, односно, дело. Замислимо да ли је неки светитељ постао свет зато што је причао и проповедао, или зато што је све то што је изговарао и потврдио својим животом, одговор је сасвим јасан, сви који се представљају као Српски националисти, сваку своју причу, политички прогам морају потврдити и конкретним делом.

Много је оних који желе да на своју главу ставе перјаницу српства, међутим када дође да прве прилике када треба да оправдају и њено ношење спремни су да се под бројним изговорима извлаче. Грађанска опција такве често назива „салонским фашистима“, мада бих ја само реч фашистима заменио националистима и то је заиста истина.

Српство је многима постало професија од које живе, многе странке и организације које се бусају у прса су управо такве, препуне фраза и празних речи и они су лако препознатљиви, при првој великој опасности по Цркву и отаџбину осврните се и погледајте да ли су око вас и када утврдите да их нема немојте више полагати наде у њих, без обзира на то о чему причају, они ће увек погодити болну тему нације и лепо ће о датој причати, али запамтите да је циљ таквих који се не појављују једино лична корист и корист групације којој припадају.

Такви ће увек гледати да се додворе маси, како би од ње били боље прихваћени, јер су политиканти, и од њих очекују гласове, међутим неодлучна политика не доноси гласове, бар не онолики број који је потребан за освајање изборне победе.

Идеологија Српских националиста мора бити камен темељац од којег се не сме одустајати макар имао и само један следбеник, без обзира на тешкоће на које наилазимо опстанак идеологије у кризним временима и њена непромењљивост гарант су победе у будућем времену.

Када би националисти свакога дана мењали своје идеолошке принципе попут осталих странака ни по чему се више не би разликовали од њих, ми се издвајамо по својој доследности и странке се управо тога плаше, јер ми представљамо све оно што они нису.

Група од 1000 људи идеолошки поткованих је спремнија за много веће и узвишеније циљеве и са већим процентом ће свој циљ спровести од 100 000 следбеника који су искључиво због користи у некој партији.

ПРОДАЈА ИДЕОЛОГИЈЕ

Политички и друштвени талог у којем се налази Србија последица је губитка свих моралних и друштвених вредности код политичара који су узели одговорност да воде народ и државу и себе представљају народним месијама, док су у реалности носиоци политичког дилетантизма, корупције, продаје идеологије странака и било каквих уверења и убеђења, а све зарад личног и партијског интереса.

Такозвана политичка елита својим (не)делима уверила је народ да су сви политичари исти и да је циљ доласка на власт да се за кратко време што више обогати, или народски речено накраде, што је и истина.

Све политичке странке које су на власти биле су финансиране од тајкуна и страних амбасада и то је један од разлога зашто гледају да испуне све захтеве и интересе својих финансијера и налогодаваца.

Са друге стране, интерес народа је занемарен, а самим тим и државни. Политичке партије представљају скупину лакрдијаша и лоше глумачке театре који забављају одређене друштвене групације и првенствено служе као друштва илузиониста која ће вам све понудити осим истинских промена.

Политичке странке на нашем поднебљу не могу да одговоре и реше основна питања која тиште српску нацију и друштво. Корен проблема лежи у чињеници да ниједна политичка партија није била доследна својој политици и бирачима, односно идеологији.

Гомила супротстављених странака и политичара у ствари чине један заједнички театар у којем свако има своју улогу, а главне улоге су додељене вечито сукобљеним патриотама и демократама, односно странкама које се крију иза лажног патриотизма и лажне демократије.

На тај начин од свих нас су створили учеснике представе у којој политичари вешто глуме своје улоге.

Све странке и њихови лидери на прво место поставили су страначке и властите интересе, занемарујући вољу бирача, предизборна обећања и идеологију странке. Странка је постала предузеће које доноси огромну зараду и све је дозвољено како би предузеће остварило што већи приход.

Безброј пута смо се могли уверити да највећи политички непријатељи формирају власт и то не ради народног спаса и мира у друштву, већ искључиво ради зараде. Србија данас нема опозицију, све политичке партије и њихови лидери били су бар једном заједно у власти. Народ који се налази на ивици егзистенције, уз гомилу нерешених националних питања, свакодневно доживљава нове обмане и то од истих људи који, додуше, повремено промене имена странака и долазе са новом причом, тј лажима као да су се тек појавили у политици. Демократе постају националисти, националисти либерали, либерали конзервативци…

Посебно интересантно је да у сваку „новоосновану“ странку прво долазе они који су избачени из своје претходне.

Колико су садашње политичке странке постале омражене у народу и колико уживају поверење најбоље говори чињеница да је све већа апстиненција бирача пред сваке нове изборе.

Излаз из блата у које смо убачени не својом вољом постоји. Борба за своју државу и социјална права њених грађана није нова и неостварљива идеја. Потребни су нови људи који ће ту идеју спровести у дело, људи који ће се борити за истину и правду, људи који ће имати храбрости да се суоче са неправдом ма од кога долазила.

УЛИЦАМА ХОДАЈУ БУДУЋИ – ново време доноси нове људе који су способни да спроведу системске промене у нашем друштву и нову енергију без које је немогуће доћи до националног узлета и заноса који доноси суштинске промене.

НАША РЕВОЛУЦИЈА

У Србији су потребна револуционарна дешавања за која ниједна од постојећих странака као и њихови лидери намају храбрости.

Први корак револуције коју треба да спроведу српски националисти лежи у томе да читаве гарнитуре политичара, тајкуна, медијских и јавних личности, друштвених радника… по смени власти морају бити похапшени, процесуирани и по хитном поступку осуђени на дуге робије због издаје и незаконитог богаћења.

Други корак је национализација и одузимање имовине банкама, страним корпорацијама, тајкунима и монополистима који уништавају српску привреду и грађане и то је приоритет у подизању читаве државе на здраве ноге.

Српска револуција у трећем кораку мора донети на чистац и односе Србије и западних земаља и хитну обуставу послушничког односа на том нивоу у којем Србија служи као роб који испуњава захтеве својих западних ментора.

Свако мешање у унутрашњу политику Србије од стране амабасадора ЕУ мора бити одмах санкционисано, а личности које су за то одговорне морају бити протеране.

Србија је суверена земља која сама кроји своју будућност и то је „свето писмо“ нашег односа са западним амбасадама и земљама ЕУ.

За све ово наведено, свесни смо да политичке странке то не желе да изведу и за то су и потребне нове снаге на српском политичком небу, „револуционарно“ расположене, не у циљу наметања нових вредности, већ враћања на вредности на којима почива свако здраво друштво и на којима је стварана српска држава.

Српска револуција је отпор према новом светском поретку, закону силе, неправде и угњетавања малих и сиромашних земаља и враћање Јеванђелским вредностима и бриге о ближњима, а не о личном интересу зарад којег су садашњи политичари и њихова клика спремни да униште народ и државу, то је револуција која неће бити стихијска, уништитељска и која неће за сврху имати једино смену режима, већ постављање вредности и односа који ће избавити српску државу и народ из пропасти.

И управо због оваквог размишљања ми смо у овој борби усамљени од подршке политичара који једино брину о рејтингу својих партија и колико ће гласова освојити, што се показало истинито безброј пута, када су српски националисти били остављени на ветрометини да се боре за интересе народа и државе, јер политикантима то није одговарало у датом моменту.

Наша доследност, у будућим временима, гарант је да ћемо својим деловањем сломити овакав паразитски систем и да ће српски националисти бити ти који ће водити државу.

НАША ПОБЕДА

Православни национализам је делатна љубав. Љубав према дому, завичају, отаџбини, родитељима, брату, сестри, жени, деци, сународницима, љубав према Богу.

Ко себе сматра националистом треба да зна да се Србија не воли само у слободно време, када нема обавеза или када се са борбом слаже већина, националисти се не боре празним речима и песмама у кафани.

Православни национализам је борба која траје читавог живота, без обзира на силу која се на нас спрема и на жртву коју морамо принети!

Живот и борба сваког православног Србина дубоко се прожимају и са његовим национализмом. Као што се православни хришћанин не може опустити никада током живота и рећи после пар година поста, молитве… да је заслужио Царство Небеско, тако ни националисти не могу и не смеју рећи да су се довољно одужили отаџбини.

На то нас обавезују сви они Свети Срби који су положили своје животе почевши од Светог краља Јована Владимира па све до данашњих новомученика… Сетимо се Светог Саве, Првог Српског Архиепископа, да ли је по свом одласку у манастир на тренутак заборавио Србију и српски народ. Да ли је заборавио проблеме свога народа или је са моштима оца Светог Симеона дошао да мири завађену браћу и сам се прихвативши државничких послова.

Да ли је оправдање када кажемо да смо уморни, имамо финансијских проблема, или што се често може чути међу Србима „да је све изгубљено“, да ли је за Светог Кнеза Лазара било све изгубљено на Косову пољу када је сазнао колика се сила на њега намерила. Да ли је српска војска заборавила на своје ближње када је прелазила Албанију или су само чекали час за ослобоћење отаџбине и својих ближњих.

Српски националисти воде битку која се не тиче само наше земаљске отаџбине, већ и небеске. Непријатељи српског народа кроз историју, увек су били и непријатељи Божији.

Без обзира колико је наш народ био економски сиромашан и војно слаб увек је долазио до великих победа над много јачим непријатељима.

Љубав и вера су увек били покретачи за чињење немогућег. Па нека тако буде и сада, уз љубав према Богу, отаџбини и ближњима нека нам ништа не буде немогуће.

Кратка веза: http://nasisrbija.org/?p=9231

Никад нам као данас – цео век после Кумановске битке, која је решила Први балкански рат – из славног примера наших предака није долазило толико тешких питања и, истовремено, никад нам се није нудило толико једноставних одговора.

Ово је почетак позива на ШЕТЊУ објављеног на друштвеној мрежи Фејсбук. Домаћин догађаја је познати србски млади режисер Борис Малагурски.
И овај пут, као и прошле године – путу на Косово и Метохију, СРБски ФБРепортер даје медијску подршку племенитој акцији Малагурског.

ШЕТЊА ЗАХВАЛНОСТИ – СЕЋАЊЕ НА ПОНОСНУ СРБИЈУ 1912. заказана је за среду, 24. октобар 2012. у 12 часова, место: Влада Републике Србије

Пошто је, ношена непоновљивим историјским полетом, мобилисала војску од преко 240.000 људи – више од 40 одсто активног мушког становништва – српска Врховна команда, на челу са тада генералом Радомиром Путником, ни недељу дана после објаве рата Турској, водила је 23. и 24. октобра 1912. (по новом календару) одсудну битку. После дводневног судара оружја у околини Куманова, непријатељ је натеран на повлачење а славна Српска војска ослободила Косово и Македонију, до тада више од пола миленијума под турском окупацијом.

„У уторак 16. октобра у Међународном прес-центру у Београду организатори „Шетње захвалности – сећање на поносну Србију 1912“ одржали су конференцију за штампу, са које су позвали грађане Србије да им се придруже у шетњи 24. октобра у подне.
На конференцији су се новинарима обратили адвокат Бранко Павловић, новинар Жељко Цвијановић, проф. др Слободан Антонић, режисер Борис Малагурски и проф. др Мило Ломпар.

Како су тзв. меинстреам медији углавном бојкотовали конференцију и позив на шетњу – што је организаторе само додатно уверило у исправност иницијативе –  позивамо читаоце „Новог Стандарда“ да линк за овај видео и позив на Шетњу пошаљу на што је могуће више адреса како би што више грађана било упознато с тим.

Такође, организатори се захваљују свима који су нас до сада подржали и који су у својим програмима, новинама и на сајтовима пренели наш позив. Видимо се у следећу среду у 12 пред зградом Владе Србије у Немањиној, одакле ћемо шетати до новог гробља да бисмо се, сви скупа, поклонили сенима Војводе Радомира Путника, и запалили свеће и изразили захвалност свим јунацима Кумановске битке и Балканских ратова 1912-1913.“ (Нови Стандард)

4. октобар 2012  TVMostNS

Албанска голгота је устаљен назив за повлачење војске Краљевине Србије преко Албаније и Црне Горе током Првог светског рата.

15.10.2012. ФБ Ненад Станић, „Дан Ветерана – Видовдан“

Тројна инвазија

После победе српске војске у Колубарској бици, децембра 1914. на српском фронту до почетка јесени 1915. завладало је затишје. Међутим, под командом фелдмаршала Аугуста Макензена, Аустоугарска Балканска армија и 11. немачка армија од око 500.000 војника, 10 ескадрила авиона и са бројном речном флотилом на Дунаву и Сави, покренуле су 6. октобра 1915. највећу офанзиву на Краљевину Србију. До 15. октобра 1915., упркос крајњем пожртвовању српске војске, аустроугарска балканска војска правцем преко реке Саве и Дрине, и 11. немачка армија преко Дунава заузеле су Београд, Смедерево, Пожаревац и Голубац и створиле шири мостобран јужно од Саве и Дунава, натеравши српске трупе на повлачење према Јужној Србији.

Тог истог дана, 15. октобра 1915. без објаве рата, две бугарске комплетне армије потиснуле су слабе српске јединице, продрле у долину Јужне Мораве код Врања и до 22. октобра 1915. заузеле Куманово, Штип, Скопље, прекинуле моравско-вардарску комуникацију и онемогућиле повлачење српске војске према грчкој граници и Солуну. Друга половина октобра и почетак новембра протекли су у повлачењу српске војске према југу. Српска војска и избеглице су се нашле у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Пут према Солуну је пресечен. Аустроугарска војска са северозапада, немачка војска са севера и бугарска армија са југа и истока напредују према Косову са јединим циљем да униште Српску војску у расулу. Једини пут Српској војсци и избеглицима према савезницима и јадранској обали водио је преко албанских планина. Под притиском велике аустроугарско-немачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 24. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Та одлука је донета после неуспелог покушаја да се војска повуче долином Вардара, због продора бугарске армије, пресецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солуна. Српска војска је успела да избегне окружење. Али се војни и државни врх нашао пред дилемом шта даље да би се избегла најопаснија криза од почетка рата. Капитулација се категорички одбацила јер је она значила крај државе, а предлог војводе Живојина Мишића да се изврши против удар је одбијен јер није био адекватан односу снага. Државни врх донео је ипак одлуку да се изврши повлачење преко Албаније ка јадранској обали тамо би их дочекали Савезници помогли да се опораве, а онда би се опорављена Српска војска придружила савезничким снагама на Солунском фронту. Председник владе Никола Пашић упутио је савезничкој команди телеграм следеће садржине:

„Србија иако се нашла у тешком положају, иако још може доћи и у још гори положај, решена је да иде до краја у борби против завојевача, одано и верно уз своје Савезнике издржаће цео рат, који ће завршити поразом непријатеља.“

После ове одлуке цела влада са председником Пашићем и краљем Петром I отишла је у цркву. При изласку из цркве председника Пашића је опсела маса избеглог и уплашеног народа питајући шта ће с њима бити очекујући речи утехе. Председник Пашић је уплашеном народу одговорио: Народе не бојте се, добро бити неће! У Риму је 23. новембра 1915. основана комисија за снабдевање састављена од војно-поморских изасланика Француске, Велике Британије, Русије, Италије и војног изасланика Србије. Договорено је да се образују базе у Скадру и Драчу где би се одмах почели упућивати савезнички бродови са храном и другим потребама. У међувремену српска влада постиже споразум са председником албанске владе Есад пашом, који се сврстао у савезнике, о преласку Српске војске преко Албаније.

Повлачење

 

Стање српске војске је било изузетно неповољно, владао је општи замор, слаба исхрана, недостатак ратног материјала, а пристизала је зима. Ипак, војнополитичко вођство Србије није променило своје схватање савезништва и даљег вођења рата. Прва колона је кренула, 26. новембра 1915. из Призрена преко Везировог моста према Скадру и Љешу, у којој су били краљ, влада и дипломатски кор. Неколико дана касније, 30. новембра 1915. из Призрена креће друга колона, али другим правцем, преко Љум Куле, Пишкопеје, Елбасана и Тирани. А, из Пећи у повлачење крећу све три српске армије, главнина војске, правцем Пећ – Андријевица – Подгорица – Скадар. Трупе Нових области правцем Ђаковица – Везиров мост – Љум Кула – Скадар, а Тимочка војска и ореди из западне Македоније преко Пишкопеје, Дебра и Струге у Елбасан. Српска влада је кренула 24. новембра из Призрена преко Љум Куле у Скадар, а за њом је кренула 26. новембра 1915. и Врховна команда.
Какво је било стање, говори саопштење немачке Врховне команде од 29. новембра: „Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени бедни остаци који су се разбегли у дивље албанске и црногорске планине, где ће без хране по вој зими наћи своју смрт, то су прекинуте даље операције и неће се више издавати извештаји са балканског ратишта“.
Иако је стање било зрело за капитулацију, појавила се идеја о контраофанзиви која је потицала од војводе Живојина Мишића; на четири састанка (29. новембар – 1. децембар) са Степом Степановићем, Павлом Јуришићем Штурмом и М. Живковићем, Мишић је предлагао контраофанзиву. Идеја није прихваћена, те је преостало да се поступи по наређењу Врховне команде.
Уништивши или закопавши тешке и пољске топове, српска војска је кренула 3. децембра пут Црне Горе и Албаније. Кретање је било споро по залеђеним путевима, а додатни проблем су представљали напади Албанаца који нису признавали власт Есад-паше Топтанија, савезника Србије. 13. децембра главнина српске војске је била између Андријевице и Подгорице, а у периоду од 15. до 21. децембра је стигла у околину Скадра. Према подацима српске Врховне команде, на албанску обалу је стигло око 110.000 војника и 2.350 официра. Претпоставља се да је од почетка повлачења живот изгубило око 72.000 људи. Укупно је преко Албаније прешло око 54.000, а преко Црне Горе око 90.000 људи.

Долазак на јадранску обалу

 

После више од месец дана тешких маршева, по лошем времену, српска војска се окупила код Скадра, Драча и Валоне. Долазак на албанску јадранску обалу није значио и коначан спас. На самој обали велики савезници нису били организовали задовољавајући прихват, а један савезник (Италија) се понашао као непријатељ. 28. децембар Николи Пашићу је уручена изјава италијанске владе у којој је речено да српска војска не прелази реку Шкумбу да не би дошла у сукоб са италијанском војском. У корист Срба је интервенисала руска дипломатија; пред руским послаником у Риму, италијански министар спољних послова Сиднеј Сонино се бранио да је учинио све што је могао за спас српске војске што се није косило са „животним интересима Италије“.
Никола Пашић је 15. јануара 1916. упутио циркулар руском цару Николају II тражећи помоћ. Он је стигао до цара Николаја 18. јануара и истог дана је Николај послао телеграм краљу Велике Британија и председнику Француске, у коме је рекао да ако српска војска не буде спасена, да ће Русија раскинути савез са њима. Интервенција руског цара је убрзала савезничку помоћ, а италијанска влада је дозволила Србима да уђу у Валону.

Долазак на Крф

28. јануара француска влада је одлучила да њена морнарица одложи све друге транспорте док из Албаније не буде извучена српска војска. Од тога дана савезнички бродови су почели убрзано превожење. До 15. фебруара превезено је на грчко острво Крф 135.000 људи и у Бизерту око 10.000 људи. Прво искрцавање на Крфу, ‘Острву спаса’ како су га прозвали Срби, било је у пристаништу у Гувији (Говино), шест километара северно од града Крфа. До априла се на Крфу прикупило 151.828 војника и цивила. Материјалне трошкове опремања и издржавања српске војске преузеле су Француска и Велика Британија.
Први дани на Крфу су били ужасни за Србе. Савезници нису имали довољно времена да се припреме за адекватан прихват тако великог броја људи. Није било довољно хране, одеће, огрева и шаторске опреме, па су војници, измучени од напорног марша, масовно умирали. Ни временске прилике нису биле наклоњене српским војницима јер је киша непрекидно падала данима. Преморена и измучена војска је под ведрим небом, без шатора и заклона седам дана тешко подносила ледену кишу. На острву Видо су искрцавани најтежи рањеници и болесници и то су углавном били најмлађи које је повлачење највише погодило Од 23. јануара до 23. марта 1916 умрло је 4.847 људи. Мало острво Видо код Крфа, које је било организовано као болница, је претворено у „острво смрти“, а море око њега у „плаву гробницу“. Без могућности сахране, око 5.400 умрлих је спуштено у море. Из пијетета и поштовања према умрлим српским јунацима, грчки рибари наредних 50 година нису изловљавали рибу у том подручју.

Последице

На овом путу српски народ је доживео један од највећих егзодуса у својој историји. У званичном извештају министра војног генерала Божидара Терзића, председнику владе Николи Пашићу пише да је нестало, умрло, погинуло или заробљено 243.877 људи. Француски маршал Жозеф Жофр је о томе рекао: „Повлачење наших савезника Срба, под околностима под којима је извршено, превазилази по страхотама све што је у историји као најтрагичније забележено“.
Српска војска се опоравила и реорганизовала до априла и таква је превезена на Солунски фронт где је добила свој сектор и играла важну улогу у његовом пробијању две године касније.

 

 

 

Дејан Клемент Марковић – Савремени умјетник са печатом времена у којем живи!

 26.09.2012. | 13:49

Да Универзитет у Источном Сарајеву има изузетне младе студенте у свим сферама образовања, па и у умјетности доказује перспективни умјетник Дејан Клемент Марковић, најбољи студент Академије ликовних умјетности из Требиња са просјеком оцјена 9,02.

Дејан је рођен у Београду, средњу вајарску школу завршио је у Ужицу, осам година се бавио глумом и од њега нико није очекивао да ће своје академско образовање завршити у БиХ. У интервјуу нам открива разлоге због којих се одлучио за Академију ликовних умјетности у Требињу, зашто је одабрао сликарство и шта планира у будућности.

Када је почело Ваше интересовање за сликарство?

Одрастао сам у умјетничкој породици, па се и интересовање за креативно изражавање појавило још у раном дјетињству. Једино, што се тада није знало којим ћу се тачно умјетничким позивом бавити. Па сам се школовао осам година за глумца, четири за вајара, а на факултету сам одабрао сликарство.

Зашто сте одлучили да студирате на Ликовној академији у Требињу и да ли је АЛУ Требиње у рангу са осталим академијама у окружењу?

Одлуку да упишем АЛУ Требиње нисам ни имао. План је био да полагањем пријемног испита у Требињу провјерим знање и охрабрим себе да након тога конкуришем на Академију у Београду. Током боравка у Требињу, а послије положеног пријемног испита, шокирао сам и себе и породицу одлуком да останем на АЛУ и студирам баш у БиХ. Увијек сам знао да прихватим изазов, а ово је био још један у низу. Професори умјетности из средње школе још увијек нису запамтили гдје студирам, и често умјесто Требиња мисле да сам у Сплиту, јер у Србији мали дио стручне јавности зна да ова Академија постоји.

Успјешност једне академије се огледа у успјешности умјетника које она пласира. Једино тако Академија гради реноме. У Београду и Новом Саду је лакше доћи до тих квалитетних и перспективних будућих умјетника јер се приличан број људи пријављује на пријемни испит, селекције су оштре, и поред веза или среће, нађе се већ пар људи у генерацији, који послије школовања раде неке фантастичне ствари.

Академија у Требињу са друге стране пружа свима шансу, највише због финансија, живимо у материјалистичком добу гдје се велики новац улаже у мала знања, а штета је огромна.

Ја сам имао јасан циљ. Мој циљ је био студирање. У потпуности сам се посветио томе. За четири године у Требињу радио сам са изузетним професорима попут Јелене Марковић, Жарка Вучковића и Наде Арнаут. Овим изванредним умјетницима и умјетничким педагозима могу да захвалим што мој умјетнички израз има ову тежину, а ја освјешћеност и дубину ликовног промишљања.

Сваки појединац заинтересован за умјетничко образовање, ако је довољно даровит и посвећен, ако има жељу за напретком и усавршавањем, не може погријешити ако упише АЛУ Требиње.

Којим сликарским техникама највише волите да радите?

Најчешће се одлучујем за савремене видове умјетничког изражавања. Сматрам да није логично, примјера ради да сте умјетник импресионизма, а да не живите у том времену и под тим умјетничким и друштвеним околностима, присиљавати себе да се тако умјетнички изражавате – то би био апсурд и не би имало оправдања. Умјетник треба да ствара у духу времена у коме живи, што не значи да се не може користити и класичним техникама, али значи да његово дјеловање мора имати печат времена у коме живи.

Да ли имате узор међу сликарима?

Свакако да имам узоре у сликарству, у умјетности генерално. Трудим се да из сваке епохе издвојим умјетнике чији ме рад фасцинира, то не значи да постоји повезаност између наших израза. Можда бих могао да издвојим Janny Holzer као највећи узор.

Којем умјетничком дјелу се највише дивите?

Дивим се сваком озбиљно промишљеном дјелу које се базира на проблемима савременог човјека.

Које предмете преферирате на сликама, да ли је то жива или мртва природа или нешто треће?

Моја интересовања и проблематика умјетничког стваралаштва се најчешће своде на проблематику личног и интимног. Садрже елементе психологије, друштвене освјешћености, феминизма, qуеер-а… у суштини, умјетничког мишљења.

Опрема коју сликари користе је изузетно скупа, да ли на Академији имате све што Вам је потребно или морате сами да набавите?

Ако изузмемо простор и штафелај, све што је потребно за рад на Академији студент мора сам да обезбједи. То јесте отежавајуће, али гледајући са дистанце, ако посједујете то нешто умјетничко у себи, ви са врло мало можете направити квалитетно умјетничко дело. То нам доказују савремени историјски токови умјетности. Материјални фактор није пресудан за оцјену квалитета умјетничког дела. Најбоље боје не значе да ће сликар насликати најбољу слику, јер не сликају боје већ сликар.

Да ли сте до сада излагали самостално и ако нисте имате ли намеру?

Имао сам до сада двије самосталне изложбе и планирам да се посветим мало чешћем појављивању пред публиком у блиској будућности. Сматрам да је визуелна комуникација посматрача са дјелом од изузетне важности, а и да би било себично свој дар не дијелити са другим.

Имају ли млади умјетници попут Вас перспективу у РС, БиХ?

Млади умјетници ће увијек имати перспективу и широк спектар могућности. Моћи ће да дјелују и биће им пружена шанса да њихов рад буде препознат. То не зависи од њиховог образовања, мјеста боравка, било које друге припадности или избора, већ искључиво од тога шта они имају да понуде свијету. Свијет ће увијек препознати истинску вриједност. Некада имате среће па се то догоди раније, чешће касније, али свакако, ако сте искрени према себи, свом раду, и амбициозни – можете успјети било гдје.

Који је Ваш животни мото и какви су Ваши планови за будућност?

Немам животни мото, немам жеље, нисам сањар те природе. Сматрам својом обавезом да радим оно за чиме имам истинску потребу и будем оно што јесам. Да ли је и колико све то вриједно и валидно показаће вријеме.

WEB Редакција УИС

_________________

Поводом свечаности обележавања Дана Универзитета у Источном Сарајеву, ректор Универзитета доделио је ПЛАКЕТУ УНИВЕРЗИТЕТА Дејану Марковићу ЗА ИЗУЗЕТАН УСПЕХ У ТОКУ СТУДИЈА на Академији ликовних умјетности у Требињу 24.05.2012.године. Неколико дана касније 14.06.2012. Академија ликовних умјетности Требиње доделила је Дејану Марковићу ГОДИШЊУ НАГРАДУ ЗА СЛИКАРСТВО.

Дејан Клемент Марковић је име младог човека који је великим корацима кренуо у свет уметности, о њему ће се тек чути и читати.

    

 

http://duffymemorabillia.blogspot.com/2012/07/duffy-and-lana-del-rey-through-eyes-of.html
http://www.ues.rs.ba/cir/akademija-likovnih-umjetnosti/vijesti/dejan-klement-markovic