Поводом најављених преговора између највиших представника државе Србије и косметских Албанаца,

Фонд стратешке културе је разговарао са онима којих се ти преговори највише тичу –  политичким првацима Срба са Косова и Метохије.

17.10.2012. Фонд стратешке културе, аутор: Зоран Чворовић

 

Драган Велић, председник Српског Националног Већа Косова и Метохије из Грачанице

Бојан Јаковљевић, члан Општинског већа Општине Лепосавић и председник Покрајинског одбора СНС за Косово и Метохију

др Марко Јакшић, народни посланик Народне скупштине Републике Србије из Косовске Митровице

Крстимир Пантић, председник Општине Косовска Митровица

Славиша Ристић, председник Општине Зубин Поток

ОДГОВОРИ СРПСКИХ ЛИДЕРА

1. Већина елемената најављених преговора Београда и Приштине су још увек непознати јавности. Ипак, два су елемента, чини се, већ сада позната: посредничка улога ЕУ и премијерски ниво разговора. Да ли, по Вама, ова два елемента гарантију да ће се будући разговори кретати у оквирима Резолуције 1244?

Драган Велић

– Велика грешка у приступу решавању косовске кризе је у томе што се перманентно овај проблем, како од дела међународне заједнице, тако нажалост и од стране званичног Београда, решава као проблем Косова и Метохије, уместо да се тај проблем дефинише на прави начин и назове правим именом. Наиме, овде треба решавати проблем албанске мањине на Косову и Метохији која неприхвата Републику Србију као своју државу. Озбиљан пропуст је направио званичан Београд када је пре две године Република Србија предложила Резолуцију о Косову и Метохији у УН, а онда је изненада, на притисак ЕУ повукла тај предлог који је био у складу са Резолоцијом 1244 СБ УН. Предложена је нова Резолуција, на штету Републике Србије и у супротности је са Резолуцијом 1244 СБ УН. Овај чин је додатно отежао и онако тежак положај Републике Србије у политичком процесу очувања Косова и Метохије у оквиру државе Србије. Такође, овим чином ЕУ је практично од УН преузела посредничку улогу у решавању питања Косова и Метохије, што је супротно Резолуцији 1244 СБ УН и интересима државе Србије. Ако знамо да је огромна већина земаља ЕУ признала самопрокламовану независност јужне српске покрајине, јасно је да ЕУ води политику подршке одцепљењу Косова и Метохије од Републике Србије. Имајући у виду све оно што се до сада дешавало у вези политике коју је ЕУ водила према Косову и Метохији и Републици Србији, јасно се види да ће без обзира на ниво прговора, они, као и сви преговори до сада, ићи мимо Резолуције 1244 СБ УН и највероватније на штету Срба и државе Србије.

Бојан Јаковљевић

– Настављени разговора између Београда и Приштине (ако уопште буду настављени?), а да би се у потпуности испоштовала резолуција 1244, треба да буду под окриљем СБ УН, са активним учешћем Руске Федерације, која је у протеклих 12 година показала доследност у поштовању резолуције 1244 и уопште међународног права; и то не само у односу на Србију, већ и у односу на многе друге државе широм света. Само СБ УН може гарантовати да ће се разговори кретати у оквиру Резолуције 1244, јер је он Резолуцију и донео, све остало то не гарантује.

Марко Јакшић

– Елементи које сте навели указују да се ови преговори неће кретати у оквиру Резолуције 1244. Уосталом ЕУ и САД су још Борису Тадићу саопштили да је статус Косова решен, а да преговори треба да се односе на техничка питања. Насупрот томе, основни став Срба са Косова и Метохије је, да преговори треба да се врате у Савет безбедности и у оквире УМНИК-а, јер имамо у виду да се ту налазе наши пријатељи – Русија и Кина. Теме таквих преговора могле би да буду само статусне и то тако што би се решење статуса тражило у оквирима Резолуције 1244 и Устава Србије, а никако „техничке”, у смислу који се сада придаје најављеним преговорима. У таквој ситуацији мање би било битно питање на ком би се нивоу водили разговори, јер онда то не би били преговори између две државе, већ између територије којој није решен унутардржавни статус и државе којој та територија без изузетка припада.

Крстимир Пантић

– Нажалост велики број земаља чланица ЕУ је признао тзв. независност Косова и Метохије. До сада су се само појединачно и стидљиво поједини званичници у Бриселу изјашњавали о потреби да Србија призна једнострану, нелегалну и супротно међународном праву проглашену независност Косова, како би добила датум за отпочињање преговора о приступању ЕУ. Сада, после објављивања Извештаја Европске Комисије потпуно је свима јасно да  Србија не може постати чланица ЕУ у колико предходно не пристане да се одрекне дела своје територије. Чини ми се да смо сваким даном све даљи од наставка било каквих разговора и поставља се питање да ли ће разговора уопште бити. Услови који се постављају пред Србију нису постављани ни једној другој држави која је тежила да постане део ЕУ. Део међународне заједнице Резолуцију 1244  помиње само када се говори о  наводном присуству српске полиције и институција Републике Србије на КиМ, а када је у питању очување територијалног интегритета и суверенитета Србије, што је гарантовано том истом Резолуцијом, међународна заједница се позива на вољуАлбанаца који живе на КиМ.

Славиша Ристић

– Једина гаранција која би омогућавала да се будући разговори крећу у оквирима Резолуције СБ УН 1244 била би посредничка улога Уједињених нација, а никако Европске Уније. Европска Унија отворено ради на кршењу Резолуције 1244 и међународног права, кршећи територијални интегритет Републике Србије као пуноправне чланице Уједињених Нација, а на другој страни се уценама, притисцима и претњом примене силе залаже за такозвани „територијални интегритет” самопроглашеног независног Косова. Имајући све ово у виду, Србија нажалост не може ништа добро да очекује од најављених преговора под посредничком улогом Европске Уније, без обзира на највиши ниво учесника разговора. Шта више, што је виши ниво представника Европске Уније (Кетрин Ештон) већи је и ниво ултиматума према Србији. Уместо бесконачног завлачења главе у песак, Србија мора коначно да саопшти и Бриселу и Вашингтону да је питање Косова и Метохије у надлежности Уједињених нација и Републике Србије, као њене чланице, а не влада арогантних моћника Вашингтона и Брисела.

2. У контексту најављених преговора, где се налази Србијина „црвена линија” –  о којим питањима не сме бити преговора?

Драган Велић

– Доста често можемо чути изјаве политичара у Србији да ће се држати „црвене линије” и да се преко те линије неће ићи. Међутим, због недаостатка озбиљне стратегије по питању Косова и Метохије, мислим да дефиниција тих „црвених линија” непостоји, због чега смо до сада често имали споразуме, одлуке и потезе званичног Београда који су не мали број пута били на штету Срба са Косова и Метохије и државе Србије. Што се тиче минимума или ‘’црвене линије’’ испод које не сме да се иде у преговарачком процесу, мишљења сам, поново истичем, да цео процес око Косова и Метохије мора да се води под окриљем УН и у складу са међународним правом, Резолуцијом 1244 СБ УН и Уставом Републике Србије. Сваки излазак из овог оквира од стране представника Републике Србије, на било који начин, имаће велике последице по очување суверенитета и интегритета наше државе.

Бојан Јаковљевић

– Србијина „црвена линија” записана је у Уставу Републике Србије и Резолуцији 1244. То је једини добар српски оквир за преговоре.

Марко Јакшић

– Српска „црвена линија” се састоји у томе да преговори између Београда и Приштине не смеју да се воде као да се ради о независним државама, већ између државе Србије и њене самоотцепљене покрајине. Међутим, очигледно је да ЕУ жели да се воде преговори између две државе, а на штету Србије. Србија на то не сме ни у ком случају да пристане. Пре тога, права српска „црвена линија”, односно питање које је услов свих услова и око кога не треба имати дилему када су у питању Косово и Метохија јесте поништење тзв. Боркових (Стефановића) „договора”.

Крстимир Пантић

– „Црвена линија”  коју српски народ никада неће прећи је признање независности Косова. Резолуцијом СБ УН 1244 косовским Албанцима је гарантована суштинска аутономија у оквуру Републике Србије и ми ћемо се стриктно придржавати тог документа. Наравно да очекујемо и чврсту подршку Руске Федерације, Кине и осталих земаља које су опредељене за поштовање Повеље УН.

Славиша Ристић

– „Црвене линије” од којих Србија не би требало да одступи јасно су уцртане у Уставу Србије, међународном праву и Резолуцији 1244 СБУН-а. Србија се ни због којег интереса не сме одрећи Косова и Метохије као своје територије, без обзира што вољом моћника тренутно нема свој пуни суверенитет над овим простором. У супротном процес отимачина и распарчавања Србије наставиће се веома брзо и у другим деловима Србије (Прешево-Бујановац-Медвеђа, Рашка област, Војводина, Источна Србија итд.). Према томе, не требају Влади Србије црвене оловке да би се подвлачиле „црвене линије”, већ је потребно да као свака одговорна Влада поштује сопствени Устав.

3. Како оцењујете досадашње држање Русије у косовској кризи?

Драган Велић

– Руска Федерација је до сада, својим принципијелним ставом по питању Косова и Метохије, дала немерљиви допринос његовом очувању у оквиру Републике Србије. Надамо се да ће Русија тај став имати и у будућности и он ће сигуран сам бити кључан у решавању овог врло важног питања, како за Републику Србију, тако и за Србе са Косова и Метохије. Такође, та подршка може бити још снажнија и надам се да ће тај повећани интезитет подршке доћи у скорој будућности. Такође, јасно је да ће ова подршка Русије као и досада у многом зависити и од политике коју ће држава Србија водити у блиској и даљој будућности према Косову и Метохији и ЕУ.

Бојан Јаковљевић

– Русија је до сада била највећи заштитник српских интереса у међународним организацијама, пре свега у СБ УН, понекад нажалост већи и од самих Срба. Надамо се да ће тако бити и у будуће. Срби са КиМ плебисцитарно полажу велику наду у Руску Федерацију.

Марко Јакшић

– Русија је испољила невероватну вољу, упорност и истрајност у одбрани територијалног интегритета и суверенитета државе Србије на Косову и Метохији. У борби за право Србије на КиМ, Русија је чинила оно што званича Србија најчешће није радила, па је у јавности деловало као да је Космет територија Русије, а не Србије.

Крстимир Пантић

– Русија је увек била искрени пријатељ и савезник Србије и српског народа. Ми ту подршку неизмерно ценимо и очекујемо да се председник Путин активније укључи у решавање косовског проблема. Русија је поново постала велика светска сила (војна и економска) и ставови руског руководства се пажљиво слушају и уважавају у светским центрима моћи.

Славиша Ристић

– Принципијелно држање Русије, да се не могу насилно распарчавати и одузимати делови територија суверених земаља чланица Уједињених нација, као и стално инсистирање на поштовању Резолуције 1244 СБУН-а, највећа је подршка и шанса за Србију у евентуалним будућим преговорима. Нажалост, претходна Влада се само реторички ослањала на ову подршку, а у стварности је спроводила ултиматуме Брисела и Вашингтона. То је на жалост довело Србију на ивицу понора. Сваки Србин коме је стало до будућности своје земље и очувања Косова и Метохије веома добро разуме поруку руских дипломата, која је веома често упућивана српским политичарима, да ће Русија у свим међународним форумима увек и безрезервно подржавати Србију по питању Косова и Метохије, али да Русија не може уместо Србије одлучивати и доносити одлуке и да Руси у међународним односима не могу бити већи Срби од самих Срба.

Ми Срби са Косова и Метохије се надамо да ће садашња Влада схватити ову поруку као што је то схватио и српски народ.

4. Да ли по Вашем мишљењу постоји алтернатива оваквим преговорима, која би омогућила да се после дванаестогодишње узурпације Косово и Метохија поново врате у једино легалне оквире Резолуције 1244 и уставног поретка Србије?

Драган Велић

– Свакако да постоји алтернатива и то не само да постоји, већ се њоме једино може пронаћи правично, дугорочно и одрживо решење. То решење се може једино постићи правим, а не фингираним преговорима, какве смо имали до сада, где је део међународне заједнице који перманентно ради на косовској независности, долазио на преговоре са готовим предлозима који иду у правцу заокруживања косовске независности. Преговори који би се водили између Републике Србије и косовски Албанаца у оквиру међународног права, Резолуције 1244 СБ УН и Устава Републике Србије, а под окриљем УН, представљају једини пут до трајног решења овог питања. Сви остали путеви могу довести до привремених решења, али она сигурно не могу бити трајна и одржива. За овакав приступ и овакав начин решавања проблема на КиМ неопходна је промена политике Републике Србије која се води према Косову и Метохији и ЕУ.

Бојан Јаковљевић

– Мислим да алтернатива постоји. Одговор на ово питање сам дао у неколико претходних. Алтернатива су пре свих Руска Федерација, затим земље БРИК-а, као и земље које нису признале Косово, а које у бројчаном смислу светског становништва представљају више од две трећине света.

Марко Јакшић

– Алтернатива је да се прекину сви преговори, посебно овакви какви су вођени и какви се најављују. Проблем Косова и Метохије треба држати у статусу замрзнутог конфликта. У међувремену Србија мора да економски и војно јача и да чека прву повољну прилику да српске снаге безбедности изађу на своју јужну државну границу.

Крстимир Пантић

– Једни начин да се преговори врате у оквире Резолуције 1244 јесте укључиваље УН и њихова посредничка улога у решавању  проблема Косова. Сада је потпуно јасно зашто је Вук Јеремић натеран да одустане од Резолуције у ГС УН, која је била усаглашена са Руском Федерацијом и која је имала већину, а да се уместо ње предложи Резолуција „усаглашена са пријатељима из ЕУ“.

Славиша Ристић

– Једина алтернатива ових преговора, који у суштини нису преговори већ наметање готових решења од стране светских моћника, јесте повратак под окриље Савета безбедности Уједињених Нација, уз поштовање Резолуције 1244 СБ УН-а.

5. Како оцењујете уредбе којима је Влада Републике Србије прихватила договоре постигнуте, уз посредовање ЕУ, између Едите Тахири и Стефановића. Пошто живите на КиМ, верујете ли да ће примена уредби, заиста, побољшати живот Срба у јужној покрајини, како су тврдили поједини српски званичници?

Драган Велић

– Нажалост сви договори и споразуми који су постигнути у техничким преговорима између Београда и Преиштине нису ни данас познати, не само широј јавности, већ и Србима са Косова и Метохије на које се сви ти договори и споразуми односе. Сви постигнути споразуми, о којимасмо имали прилике да сазнамо само из штампе, а осетимо њихову имплементацију да осетимо на својим леђима – углавном су на штету Срба и државе Србије. Ови договори не само да нису побољшали стање Срба у Покрајини, како су преговарачи перманентно тврдили, већ су то стање још више искомликовали и погоршали. Договором о слободи кретања, угрожена је слобода кретања и основна људска права Срба у Покрајини, јер се Срби са Косова и Метохије приморавају да прихвате личну документацију тзв. Републике Косово, са којом им се насилно мења национална и државна припадност. Неприхватњем ове документације Србима се у покрајини ограничавају сва права, измеђ осталог и право на регистрацију возила, чиме им се буквално ограничава слобода кретања. Договори о интегрисаном управљању границом представљање Косова и Метохије на регионалним скуповима, међусобно признавање универзитетских диплома и предаја катастарских, матичних и књига држављана више су него очигледно „споразуми” на штету Срба са Косова и Метохије и државе Србије.

Бојан Јаковљевић

– Постигнути договори Тахири и Стефановића су пре свега противуставни са становишта Устава Србије, а такође су и у супротности саРезолуцијом 1244. Дакле све уредбе које су засноване на тим договорима су такође противуставне. Поред тога њихова примена сигурно неће Србима са КиМ донети ништа добро.

Марко Јакшић

– Бриселски „договори” су издајнички! Да је Србија нормална држава, актери тих тзв. договора би сносили политичку и кривичну одговорност. Још је претходна власт Демократске странке, изводећи Србе јужно од Ибра на локалне и парламентарне изборе самопроглашене државе Косово, обећавала да ће они после тога боље живети. Они данас не да не живе боље, него живе још горе него раније. Својим изласком на изборе само су легитимисали и легализовали сепаратистичку парадржавну творевину звану Косово.

Крстимир Пантић

– Споразуми из Брисела не само да су супротни интересима српског народа на КиМ, већ су и у супротности са Уставом Републике Србије. Ја сам сигуран да ће Уставни суд морати врло брзо да разматра све постигнуте споразуме и да ће већина њих бити стављена ван снаге. У прилог нам иде и чињеница да споразуме није ратификовала Народна Скупштина Републике Србије и  као такви они нису обавезујући. У сваком случају, положај Срба на КиМ је овим споразумима знатно погоршан и Срби никада неће пристати да спроводе споразуме који их третирају као држављане независног Косова.

Славиша Ристић

– Уредбе којима је Влада Републике Србије прихватила договоре постигнуте, уз посредовање Роберта Купера, између Едите Тахири и Стефановића, не могу се никако другачије оценити већ као прихватање диктата Брисела, зарад добијања статуса кандидата за улазак у Европску Унију. Тачније, покушаја предходне Владе да остане на власти заваравањем осиромашеног народа да ће му у Европској Унији бити добро и да тај пут нема алтернативу. Свако друго тумачење ових уредби је обична лаж и тога су свесни и сами чланови Владе који су прихватили резултате ових договора, само што не желе то јавно да кажу, јер су свесни да су својим деловањем прекршили Устав сопствене земље.

Сви ми који живимо на Косову и Метохији, на жалост, већ увелико осећамо све погубне последице прихваћених договора који нас све више одвајају од Србије – у којој смо рођени и ми и наши преци! Неке негативне елементе постигнутих договора осећају и сами Албанци, само што то немају храбрости да то јавно изнесу, у страху од свог политичког вођства.

Тврдња појединих српских званичника да ће постигнути договори побољшати живот Срба у јужној српској покрајини, није само намерно исконструисана лаж, већ болна увреда према народу на Косову и Метохији, кога се, ти исти званичници, одричу зарад останка на власти.

6. Где се, по Вама, крију прави интереси моћних западних покровитеља косовске независности, у природним ресурсима којима Косово и Метохија обилују, геостратешком положају српске јужне покрајине или у неком другом разлогу који је непознат јавности?

Драган Велић

– У сваком случају постоји више разлога због којих неке западне земље интезивно, већ више деценија, раде на косовској независности. Гледано са позиције тренутног стања политичког статуса Косова и Метохије, приметно је да је сам процес заокруживања косовске независности доста одмакао и то може се рећи из више разлога. Прво овај процес је добро испланиран од стране једног дела политичких моћника са запада, које су Албанци са Косова и Метохије, издвајајући знатна финансијска средства, успели да преко својих лоби-група придобију за остваривање свог циља. Такође, паралено са овим процесом, повљан сплет историјских околности, које су ишле на штету Срба и државе Србије, Албанци са Косова и Метохију су са својим западним менторима успели да обилато искористе. У истом периоду Република Србија је имала погрешну политику према Косову и Метохији. Свакако да подршка већине западних земаља Албанцима са Косова и Метохије да добију још једну државу, има разлог и у геостратешком положају јужне српске покрајине, који од важности за ове земље. Уз то, ту је и интерес ових земаља и појединих њихових утицајних људи за природним богаством које поседује овај део Србије. Такође, не треба заборавити и политику коју неке западне државе воде према појединим муслиманским земљама и Косову и Метохији, као подручју са већинским муслиманским становништвом, где међународном јавном мњењу, а пре свега неким важним  муслиманским државама желе да покажу да постоје територије са муслиманском већином које они снажно подржавају.

Бојан Јаковљевић

– Поред два разлога које сте навели, мислим да се у корену, не само подршке „косовској независности“, већ и у корену многих других сукоба у свету, крије верска, или тачније, идеја успостављања сатанизма од стране његових моћних припадника у свету, а све са циљем уништења, пре свега, православног хришћанства. Идеја: „једна светска Влада, једна светска валута и једна светска религија” – говори у прилог томе. Креатори ове идеје су мање више познати. Поред тога, подршка и промовисање, па и финансирање хиљада сатанистичких секти по свету, хомосексуализма, наркоманије, скрнављење и уништавање, пре свих, православних храмова на ратом захваћеним подручијима, „обавеза заступљености алтернативних бракова” у међудржавним и државним институцијама, пре свега, земаља запада, и још много тога што је у супротности са хришћанским вредностима, такође иде у прилог мојој тези. Протоколи су давно записани, али никад нису и надам се неће бити остварени.

Марко Јакшић

– Два најважнија разлога стоје иза западне подршке косовској независности. Први је геополитичке природе, јер Запад сматра Србе и Србију природним савезницима Русије и као таква Србија мора да буде што мања, што тања, што краћа, што ужа, јер тада и њена савезница Русија неминовно слаби. Други разлог за западну подршку албанском сепаратизму је рудно богатство КиМ, јер сви у Србији знамо, још из школских уџбеника, да се 70% рудног блага Србије налази на територији КиМ. То су, пре свега, невероватно велике наслаге угља, олова, цинка, никла, хрома, злата и сребра, затим ретких метала волфрама, бизмута, бора, ванадијума, титана и других, који се користе у космичкој и авиоиндустрији. Вредност рудног богатства на КиМ по анализама западних компаније креће се између 5 и 6 милијарди долара.

Крстимир Пантић

– Србија се налази на раскрсници између Истока и Запада, Азије и Европе. Ове године се обележава 100 година  ослобођења од Турака, на овим просторима су се водили Први и Други балкански рат, Први светски рат је започет на Балкану, а и за време Другог светског рата нацисти су посебну пажњу посветили овим просторима. Наравно, осим геостратешког положаја, моћне земље имају интерес да контролишу ове просторе и због великих природних ресурса који се мере хиљадама милијарди долара.

Славиша Ристић

– Прави нтерес моћних западних покровитеља косовске независности крију се вероватно у сва три ваша поменута разлога. Надамо се да ће ти разлози, за сада непознати јавности, убрзо угледати светлост дана. Много је оправданих сумњи да су главни разлози личне природе, појединихмоћника из западних земаља, који су повезани са интересима косовских Албанаца из света криминала, трговине наркотицима и људским органима. Од Бога и од народа се у историји није могло ништа сакрити, па неће моћи ни сада!

7. Како оцењујете подршку републичких власти Вашој Општини. Да ли је држава Србија преко својих здравствених, културних и образовних институција довољно присутна у Вашој локалној самоуправи – шта се урадило, а шта би могло да се још уради на том питању? С тим у вези да ли републичке установе на Вашој територији имају у плану да обележе велики национални јубилеј -стогодишњице ослобођења Косова и Метохије од Турака?

Драган Велић

– Као што сам већ рекао, нажалост Република Србија нема стратегију за Косово и Метохију, већ се поједини проблеми решавају од случаја до случаја, тачније проблем се рашава тек када настане, а то решење обично буде неадекватно или лоше. Изостанак имплементације од стране Републике Србије Резолуције 1244 СБ УН, Кумановског споразума и осталих докумената донетих о Косову и Метохији један је од озбиљних проблема који отежава положај Срба на Косову и Метохији и онемогућава да Србија снажније ради на очувању територијалног интегритета и суверенитета на овом делу своје територије. Изостанком адекватног деловања институције Републике Србије у Покрајини, као различит приступ и деловање у појединим регионима на Косову и Метохији, допринео је подели Срба у покрајини, па је самим тим и отежао њихов положај. Због оваквог приступа институционалном присуству Републике Србије на КиМ, имамо као последицу да на северу Косова и Метохије постоји значајно присуство наших институција, док је у осталим областима оно минимално или симболично. Уместо да институције Републике Србије буду присутне у свим деловима Покрајине, у складу са Резолуцијом 1244 СБ УН, и да на тај начин обезбеде институционалну заштиту Срба, оне у покрајини практично непостоје, осим, понављам, једног дела институција који се задржао на северу Косова и Метохије. Из овог се јасно види да је присуство институција Републике Србије на КиМ врло ограничено у свим областима и свим нивоима. Најважнија активност и присуство институција Републике Србије огледа се у обезбеђивању финансиске помоћи која долази у виду плата, пензија и других принадлежности које изузетно утичу на егзистенцију и опстанак Срба на Косову и Метохији. Ако имамо у виду начин и деловање институција Републике Србије на Косву и Метохији јасно се види да њихова организација и деловање треба да се промени, односно неопходно је њихово јачање и организовање на сасвим другачији начин. Оваквом променом институционалног деловања обезбедила би се заштита Срба, а самим тим и заштита интереса Републике Србије у Покрајини.

Што се тиче другог дела Вашег питања, о обележавању јубилеја стогодишњице ослобођења Косова и Метохије од Турака, по мојим информацијама, а због општих политичких проблема у Покрајини, о којима сам говорио, неке озбиљније и значајније манифестације у знак обележавања стогодишњице ослобођења Косова и Метохије од Турака на жалост неће бити. Неорганизовање манифестације у знак овог врло важног догађаја за Србе и српску државу на Косову и Метохији је још један у низу великих политичких пропуста и лоших порука за све нас. Такође, сматрам да је изостанак организовања једне велике манифестације поводом овог јубилеја одраз нашег непоштовања сопствене историје и непоштовања дела својих предака који су животе положили за слободу свог народа и Отаџбине.

Бојан Јаковљевић

– Држава Србија је у пуном капацитету присутна не само у мојој општини Лепосавић, већ на целом северу КиМ, што се за јужни део КиМ не би могло нажалост рећи. У том смислу би Србија требало да оснажи своје институције свуда где је то у овом тренутку могуће, те да ове које постоје реорганизује и прилагоди тренутку у коме се КиМ данас налази, а на корист Срба који тамо живе.

Општина Лепосавић, иначе, као „Дан Општине” сваке године слави 20. октобар – Дан ослобођења од Турака. Ове године пошто је стогодишњица ослобођења од Турака, 26. октобра ће бити централна прослава свих српских општина на КиМ у општини Звечан.

Марко Јакшић

– Од формирања нове владе још није прошло сто дана, па је из разлога куртоазије можда још рано да се направи анализа рада републичких органа на КиМ. Што се другог дела питања тиче, држава Србија на жалост ништа није урадила да обележи овај блистави тренутак српске историје. Бојећи се, претпостављам, да прославом стогодишњице ослобођења Косова и Метохије од отоманске власти не угрози своју „европску будућност”. Својим ћутањем републичка власт шаље поруку да Балкански ратови нису били ослободилачки, већ империјални. Што се обележавања на северу Косова и Метохије славног јубилеја Првог балканског рата тиче, оно што знам је да ће Удружење бораца ратова 1912-1918. и њихових потомака и Народни покрет „Отаџбина” 13. октобра положити цвеће на споменик жртвама НАТО-бомбардовања из 1999. године, као и на споменик руском дипломати, који је сам рекао да је прва српска жртва у ослобађању Косова и Метохије од отоманског ропства. Реч је о Георгију Степановичу Шчербини, пореклом из града Чернигова, у ондашњој Руској Царевини, који се данас налази у Украјини. Његов споменик краси центар Косовске Митровице.

Крстимир Пантић

– Обзиром да је актуелна Влада Републике Србије релативно скоро формирана и да сва министарства још увек не раде пуним капацитетом, помоћ и сарадњу коју имамо са надлежним министарствима могу да оценим као задовољавајућу. У предходном периоду, грађани на КиМ су имали утисак да су препуштени сами себи. Сада се та ситуација полако мења.

Ми смо као локална самоуправа још почетком године почели са припремама за обележавање овог значајног датума у нашој историји. Због свеукупне ситуације и могућности да Албанци изведу неки терористички акт, обележавање јубилеја ће бити веома скромно и без великог броја званица. За нас је најбитније да ће Његова Светост Патријарх српски Иринеј боравити на КиМ тих дана и још једном подсетити свет да је Косово за Србе, исто што и Јерусалим за Јевреје, и да га се никада нећемо одрећи.

Славиша Ристић

– Треба рећи истину да је економска и социјална подршка Србије општини Зубин Поток била присутна у значајној мери, и од пресудног је значаја за живот и опстанак народа на овим просторима. Доста тога се урадило у области инфраструктуре и социјалног збрињавања, иако има још пуно проблема које треба решити. Највећи проблеми су у области економског развоја и запошљавања великог броја младих људи који нису у стању да живе од свог рада.

Свакако да је, без обзира на проблеме економске природе, за све нас на Косову и Метохији најзначајније да нам држава Србија својом подршком омогући слободу и заштити наше право да останемо у држави Србији.

Није ми познато да републичке установе које раде и делују на Косову и Метохији имају план да обележе велики национални јубилеј -стогодишњицу ослобађења Косова и Метохије од Турака.

Оно што могу да потврдим је, да ће четири општине са севера Косова и Метохије (Зубин Поток, Звечан, Косовска Митровица и Лепосавић) обележити овај значајан датум из наше историје, и то на заједничком сабору свих општина, који ће се, уз пригодан уметнички програм,одржати 26. 10. 2012. године у општини Косовска Митровица.

 

 

Хашки оптуженик Војислав Шешељ затражио је дисквалификацију судија Арлет Рамаросон, Мехмета Гунеја и Андресије Ваз, које је оптужио за пристрасност и необјективност, саопштено је данас из Хага.

17.10.2012. vojislavseselj.info

Шешељ је оценио да су троје судија, као чланови Жалбеног већа, у случају у којем је због непоштовања суда у првостепеном поступку био осуђен на 18 месеци затвора, „изрекли скоро невероватну квазиправну одлуку каква није забележена у модерном правосуђу“.

Они су му, како је навео у поднеску, ускратили право на жалбу на „драконску“ првостепену пресуду пошто су закључили да се одрекао права на жалбу.

Жалбено веће је 23. августа закључило да се Шешељ одрекао права на жалбу пошто му је претходно наложило да поново поднесе најаву жалбе и жалбени поднесак, поштујући дозвољени број речи, што он није учинио.

Лидер СРС је оптужио Рамаросон, Гунеја и Ваз да су „пристрасни и да гаје неку врсту острашћености и грубе необјективности“ према њему, која је, како пише у документу, „вероватно мотивисана од стране одређених кругова у Трибуналу“.

Шешељ је оценио да троје судија крше не само бројне међународне конвенције о људским правима, већ и правилник и статут Хашког суда.

Лидер радикала је, у поднеску, подсетио и да је у притвору Трибунала већ 10 година, а да против њега још није донесена ни првостепена пресуда у главном поступку, у којем га оптужница терети за злочине против човечности и кршење закона и обичаја ратовања у Хрватској, БиХ и Војводини од 1991. до 1993. године.

Против њега су, одвојено, вођена три поступка због непоштовања суда пошто је објавио идентитет заштићених сведока. У првом поступку је правоснажно осуђен на 15 месеци затвора, у другом је неправоснажно био осуђен на 18 месеци, а трећи је још у току.

Први парастос жртвама комунистичког терора у Београду, биће одржан у суботу, 20. октобра 2012. у храму Светог Саве на Врачару, са почетком у 12:00 сати. Парастос ће служити братство храма Светог Саве са старешином, протојерејем Радивојем Панићем на челу. Удружење потомака и поштовалаца жртава комунистичког терор позива све часне, поштене и добронамерне грађане да се придруже у молитви!

Неки славе ослобођење, а ми дајемо парастос! Коме дајемо парастос? Свим оним који су као часни, поштени и лојални грађани сопствене државе изгубили живот, били прогоњени, понижавани, хапшени, сакаћени, протеривани, опљачкани . . . И онима који су проживели у страху, јаду, прогонству свој век под комунистичким властодржцима и тиранима. И онима који су од 41. кренули са пушком у руци да бране своју државу и били на оној часној и легитимној страни, која је на крају издана од савезника, поражена и побијена од комунистичких банди. Од 20. октобра 1944. године, када совјетска, Црвена армија, по Черчиловом и Стаљиновом договору, заузима Београд и предаје га Хрвату Брозу на управу, па до 15. маја 1945. у српској престоници је по комунистичком признању побијено око 25.000 београђана, цивила. Убијани су без оптужнице, суђења, икакве евиденције. Остали су без права и на гробни белег и на упис у матичну књигу умрлих. Бацани су у земљу и креч без опела и последњег поздрава са најдражима. Зашто? Само зато јер су сметали њиховој селекцији, а запале су им за зликовачко око њихове куће, радње, одела, знање, дипломе . . . Убијају писце, интелектуалце, научнике, глумце, занатлије, прост народ. Све што им је запало за око, дошло им је на нишан. Њима данас дајемо парастос.

И то им није било доста, јер њихову децу, комунист регрутују у своју банду и необучену шаљу на тзв. Сремски фронт који стварају да био нова кланица српске омладине. И њима данас дајемо парастос.

У исто време, маја 1945. у Босанској голготи страдао је и онај део грађана Београда који се одазвао војничкој заклетви и позиву генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Њих није било мало, било их пред битку на Зеленгори, 30. априла 1945. преко 20.000 само у Београдској групи корпуса, а било их је и другим корпусима. После борбе са комунистима, који су потпомогнути и од совјетске артиљерије и англоамеричке авијације, у животу их остаје 800, а на слободи нешто мање од 200. Њих око 600 завршава у Брозовим казаматима, одакле их преживљава равно 20. Данас ни један више није у животу. И њима дајемо парастос.

Свима је заједничко да су страдали за своју земљу, своју част и људско достојанство. Свима им је заједничко да су остали без права на опело и на гробни белег. Али они су данас у небеској Србији и небеском Београду, попут Светог Саве чије су се мошти управо из Београда вазнеле на небо да закриле цело српство.

Ми данас ходамо по местима где су стратиште нашле хиљаде наших суграђана. Која су то места? То је на првом месту садашња Бањичка шума, која тада није била шума. Пошумљавали су тај део града како би шумом сакрили хиљаде гробова. Када су побили толико београђана на том месту, да више није било места где да их сахране поливали су их кречом, а када је и та опција потрошена односили су своје жртве у Јајинце, како бих приписали крвницима жртава из логора на Бањици и усташког логора на Старом Сајмишту, а мученичке гробове обелажавали својом сатанистичком петокраком. Убијали су своје жртве и на месту где је данашњи стадион Обилића и стадион Синђелића. Убијали су на Аутокоманди и на некадашњој окретници тролејбуса у Узун Мирковој улици, код Калемегдана, где се већ годинама гради неки хотел, а када су копали темеље те грађевине, кости мученика су побацили ко зна где са земљом ископаном из  те јаме. И њима данас дајемо парастос. Ово је очигледан доказ да су садашњи властодршци једнаки са онима из 1944. а њихове државне комисије заправо скривају злочине, уместо да их откривају.

Убили су великог мајора Драгутина Гавриловића, изнемоглог од немачког логора, премлатили су га на Славији и оставили да умре на калдрми града кога је 1914. бранио. Војводи Бојовићу су силовали кћерку, опоганили његов шињел са војводским чиновима, а када је остарели војвода после три месеца умро нису дозволили јавну сахрану, већ су га на таљигама одвукли до Новог гробља. И њима дајемо парастос. Дајемо парастос и пуковнику командосу Александру Саши Михаиловићу, команданту Београдске групе корпуса ЈВуО, кога су комунисти бандити убили у сачекуши на Новом Београду и сакрили његов гроб, не предавши тело његовим родитељима, жени и деци, да свог најмилијег сахране онако како су му и преци сахрањивани. Дајемо парастос и свим онима који су годинама под комунистичком тиранијом страдали на све начине, који је њихов зликовачки ум могао да смисли. Јер једним ухапшеним заплашили су 10 људи, једним убијеним 100, а једним осакаћеним, па пуштеним 1000 заплашених. И њима данас дајемо парастос. Дајемо данас парастос и онима који су успели да побегну преко границе комунистичког режима и оставили своје кости на свим странама света, а многима нема ко на гробу ни свећу да запали. Њихово је срце остало у Беогрду.

Крвници још увек славе! Славе своју слободу којом убијају како им падне на памет, ако памети уопште и имају. Славе своје злочине и траже помирење и изједначавање. Са њима да будемо једнаки – НИКАД! Док је ове памети и имало хришћанске вере у нама. Док крвници и њихови идеолошки потомци славе у овом граду, док њихови злочини не буду обнародовани, жртве именоване и опојане, а места стратишта обележена, нема мира ни живима ни мртвима.

Нека је вечити помен београдским мученицима и свим страдалницима од комунистичког терора. Заборавити их нећемо, а њиховим џелатима нема опроштаја.

 

 

НАУЧЕН ОД БОГА

Научен од Бога не од факултета
Објављујем рат мудрацима света
Што служећи свету премногом укости
Увалише глобус под владу глупости.

И песнику павшем од свете куражи
Шећерлеме ради у вакууму лажи
Свему што под овим вечним Небосклоном
Божји свет убија под стакленим звоном.

Оном што се нађе да Бога не тражи
Што задах продаје светској вакуум лажи
Што ћифтом у срцу болест вакумира
Поднебесних сила лутке препарира.

Ко идеји служи корист му је страна
Тај преводи душу од дана до дана
Кад пољуби корист некорисни слуга
Ђаво зграби душу Бог изгуби друга.

Свако време има гласовите људе
По потреби мудре по потреби луде
Ал гласници ове данашњице грубе
Заглушише буком и небеске трубе.

И мудрост и лудост на истој су стражи
Подједнако важе све док време важи
Свима простор дат је слободног делања
Под стакленим звоном људског умирања.

Под стакленим звоном у вакууму лажи
Изгубљени случај своју сенку тражи
Где се она скрива то знају мудраци
Постмодерне мисли јавни вилењаци.

Стакло звона тврђе од земљине коре
Под земљом је излаз а безизлаз горе
С облогом на челу од бљутаве соли
У бездан силазе и боси и голи.

Од основне школе преко факултета
Истеже се сенком штета са буџета
На тезги мозгови и мањи и већи
Коленице свињске бутови јагњећи.

Све у казан исти пониженог створа
Под погледом ледним службе контролора
Пуноглавци расту без срдачног жара
Па нам на смрт вечну живот заудара.

Марковић Рајица

Драган Симовић

 

Светлосни запис Речи и Слова

 

Драгољубу Збиљићу, духовном ратнику

за Биће Језика и Писма,

да истраје на Путу!

 

И Реч и Слово, и Звук и Глас, гле, имају свој светлосни запис, који се, без престанка, преко најтананијих титраја и трептаја, тренутачно и вечно, вазда изнова уписује у Потку Бића Времена!

Сликовито речено, Песник ствара свет, у којему ће његово Биће Суштаства, а то је Божанска ИзвиИскра у њему, снова да се роди.

Душа је усаображена са Бићем Језика у Вишим Духовним Световима, па тако, путем надискуственог усаображења, само Биће Језика, на неки тајинствен начин, има могућност да обликује и оплемењује Душу, преводећи је из сневајућег нестваралачког стања у стање стваралачке будности, односно, у Душу Свести.

 Познато је одавно, у духовним наукама, како древним тако и савременим, да ниједна уметност нема таквог значаја за духовни развој Душе, као што то има Песништво, Поезија, и песничко Певање.

Позитивистичке су науке осамнаестог века унеле велику пометњу у све друштвене и духовне Просторе Словесног Живота, тако да је људима овог времена, зацело, веома тешко да проникну у само Суштаство Ствари.

Језик није оно што смо учили у школама европејског позитивизма и материјализма; Језик је Биће Сушто!

Сушто Биће у нама повезано је и испреплетено са Бићем Језика у нама, те тако, здружени и сједињени, творе Битије Сушто у нама, односно, узводе нас из Простора Бесловесности у Божанске Просторе Вечне Словесности.

Србски Језик илити Биће Србског Језика, од ПраИскони, јесте Суштаство које су заједнички стварали Богови и Велки Преци!

Како сама Потка тако и светлосни запис Србског Језика, казује нам, да Тај Језик, уистини, нису стварали смртни људи, већ Бића и Битија Вечности!

Стога, исцељујуће и освешћујуће дејство Србскога Језика, као и Србскога Писма (а то је оно дејство које се очитава у Оностраном!), не могу да осете, појме и схвате они који нису усаображени, преко Бића Свести, са Бићем и Битијем Србскога Језика!

Да би неко разумео ово о чему песнички беседим и сведочим, тај мора у својој Души да препозна и Потку и светлосни запис Србскога Језика!

Ако његово Биће није усабражено са Бићем Србскога Језика, ако његовов светлосни запис није усаображен са светлосним записом Бића Језика и Бића Писма Србице, онда он никада неће ни појмити ни докучити ово што сам овде и сада изрекао!

Другачије речено, само Србин по Бићу и Битију може разумети Суштаство и Србскога Језика и Србскога Писма!

Причати о овоме некоме ко није Србин по Бићу и Битију, то је као писање по води, како би рекли песници Истока!

Пре само три године је свако четрнаесто дете живело испод линије сиромаштава, у овој чак свако осмо, а од 48.000 корисника народних кухиња, чак 6.221 је малолетан. Број сиромашних који не могу да задовоље ни основне потребе, повећао се, посебно 2010. године, а испод линије сиромаштва је више од 680.000 лица. Стопа апсолутног сиромаштва повећана је на 6,9 одсто у 2009, а затим чак на 9,2 одсто у 2010. години. Од новчане социјалне помоћи у мају 2011. живело је 194.193 становника у 76.013 породица. Данас се на овај начин издржавају чак 91.573 фамилије, без обзира на то да ли су у питању самци или многочлане породице. Драматично – за годину дана број сиромашних повећао се чак за четвртину, и то у свим деловима Србије. Само од социјалне помоћи данас живи чак 235.144 грађанина.

17.10.2012. извор: Вести, Новости, агенције

Данас се обележава Светски дан борбе против сиромаштва, а Србија га дочекује уз 86.000 корисника новчане социјалне помоћи и око 100.000 људи који живе испод границе сиромаштва. Најугроженији су старији од 65 година и деца, као и лица која живе у вишечланим домаћинствима, онима у којима је носилац домаћинства са ниским нивоом образовања, неактиван или незапослен.

Регионалне разлике су и даље значајне, а највећи степен сиромаштва је у централној Србији, а сиромаштво је значајно веће и изван градских центара. Само у Севернобанатском региону се од социјалне помоћи издржавају чак 4.722 породице у којима је 11.159 чланова, а то је 7,26 одсто од укупног броја становника у овом крају. На другом месту је Средњебанатски округ где се државном помоћи прехрањује 4.661 фамилија, а на трећем је јабланички са 4.311 угрожених домаћинстава.

Према последњој анкети о потрошњи у домаћинству, коју је објавио Републички завод за статистику, поросечна трочлана породица месечно троши 48.619 динара, али чак 20.376 оде само на храну. С друге стране, ако би куповали све што чини стандардизовану потрошачку корпу, овом би домаћинству било потребно најмање 55.657 динара. А само за основне намирнице издвајали би минимум 22.437 динара, односно 7.497 динара по особи. Рачуница тако доказује да број породица којима мањка новца за основне намирнице нипошто није занемарљив.

Према европском концепту релативног сиромаштва, сиромашни су сви они који не могу да остваре задовољавајући животни стандард у друштву у коме живе.

Према том показатељу, сиромаштву су изнад просека изложена деца и старија лица, а међу домаћинствима, највише једночлана, посебно старачка, као и домаћинства са више од троје деце и самохрани родитељи. У истраживању се напомиње да економска криза није утицала ни на раст релативног сиромаштва, ни на неједнакости дохотка у Србији.

Број корисника дечијег додатка, у оквиру програма заштите сиромашних породица, значајно је порастао током кризе, посебно 2010. године, када је накнаду примало више од 435.000 деце, или 30 одсто укупног броја. Дечији додатак је износио 2.000 динара месечно и 2.500 динара за децу са инвалидитетом и за децу из једнородитељских и хранитељских породица. Број корисника накнаде за негу и помоћ другог лица у систему социјалне заштите, инвалидних и старих лица, такође се повећава последњих година и износи приближно 33.000. У оквиру пензијско-инвалидског система ту накнаду остварује 70.000 лица, од којих 17.500 има и доплату из система социјалне заштите.