ДА ЛИ ЈЕ НА ПОМОЛУ ПАПИНО ИЗВИЊЕЊЕ?

14.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Владимир Димитријевић, фотографије ФБР

У интервјуу који је дао дневнику „Данас“ око Васкрса 2012, епископ ремезијански Андреј, викар патријарха србског г. Иринеја, најавио је да су могуће позитивне промене у односу Ватикана и СПЦ.

По њему, „истина је да постоји добра воља код званичне Римокатоличке цркве да се и тај проблем усташтва из Другог светског рата још једном размотри, не само са историјске тачке гледишта, после чега ће сигурно уследити извињење Светог Оца, као што смо то видели почетком 21. века у Атини, поводом посете папе Јована Павла Другог Грчкој, када се он извинио због злодела крсташа над источним хришћанима у средњем веку, пре свега се то односи на Четврти крсташки поход из 12О4. године на Цариград. (1) Епископ Андреј изнео је став по коме је главни разлог што папа неће бити позван у Ниш 2013, на прославу 1700-годишњице Миланског едиката (који би, пре свега, требало славити у Милану, зар не?) чињеница да је у Другом светском рату у НДХ извршен геноцид над Србима, при чему се данас „многи Римокатолици гнушају поступака учињених у име Римокатоличке цркве од стране Хрвата“ (2). Ова оптимистичка изјава србског архијереја очито је плод жеље да, у временима турбуленција терминалног глобализма, што пре дође до зближавања с Римом (ради, како неки мисле, „заједничког сведочења“ хришћанства у секуларизованој Европи).То зближавање је, за сада, бар кад су Срби у питању, немогуће управо због сећања на догађаје из Другог светског рата на територији нацифашистичке марионетске творевине зване Независна Држава Хрватска.

ТОМПСОН У ВАТИКАНУ, ТРИ ГОДИНЕ ПРЕ ОПТИМИЗМА ВЛАДИКЕ АНДРЕЈА

Дан пре но што је папу Бенедикта Шеснаестог у Ватикану посетио оновремени председник Хрватске, Стјепан Месић, то је, новембра 2009, учинио Марко Перковић Томпсон, популарни хрватски певач, који на својим концертима пева о усташким кољачима, попут Павелићеве десне руке, Макса Лубурића и команданта „Црне легије“, Јуре Францетића. О њему стручњак за србско-хрватске односе, Ратко Дмитровић, каже: “Забрањен му је наступ у неколико европских земаља што, видимо, није сметало папи Бенедикту да га прими и благослови“. (3) Ипак, по Дмитровићу, „одлука папе Бенедикта Шеснаестог да у службену аудијенцију прими хрватског певача Марка Перковића званог Томпсон изненадила је само оне који не познају историју 20. века. А та историја крцата је доказима да још од тридесетих година прошлог века преко Другог светског рата па све до данас траје веза између Свете столице и усташког покрета. И трајаће, нема дилеме“. (4)

УСТАШТВО ИЛИ КРОАТОПАПИЗАМ У АКЦИЈИ

Усташки покрет је себе од почетка доживљавао као нераскидиви део папистичког хришћанства Запада, својеврсну крижарску војску против „шизматика“ (православних Срба), Јевреја и комуниста. У званичном „Службовнику усташке војске“, тачка 6, налази се усташка заклетва: “(Ја Н.Н.) Заклињем се Богом Свемогућим и свиме што ми је свето, да ћу се држати усташких начела и прописа, безуслово извршавати све налоге Поглавника, да ћу сваку повјерену ми тајну најстрожије чувати и никада ништа никоме одати. Заклињем се да ћу се у усташким редовима борити за извојевање самосталне хрватске државе и све учинити што ми Поглавник наложи. Ако се огријешим о ову заклетву, има ме по усташким прописима стићи казна смрти. Тако ми Бог помогао. Амен“ (5). У тачки 9, пише, између осталог, следеће: “Побожност је темељ ћудоредног живота и побуђује на вјерно извршавање дужности. Треба увијек имати на уму Бога, којега смо призвали, да нам буде свједок код полагања свете усташке присеге. /…/ Побожан човјек увијек настоји да изврши заповијед божју, а тим више смо ми дужни извршавати уговоре, на које смо се драговољно обвезали пред Богом, да ћемо их извршавати. Побожност нас подсјећа увијек на присегу, којом се ми драговољно обвезујемо, да ћемо извршавати точно све налоге Поглавника“ (6). Зар нас ово не подсећа на основна правила послушности у римокатоличким монашким редовима, познатим по милитантном ширењу вере? Како би рекао Предраг Р. Драгић Кијук: “Покоран мораш бити као лешина“ – најважнија је одредба борбене филозофије садржане у Конституцији и другим списима Игњација Лојоле, шпанског војника па монаха“ (7).

ПЛОДОВИ ПАПИСТИЧКЕ РЕЛИГИОЗНОСТИ

Када су убијали Србе, усташе су веровале да чине Богу угодно дело. Хрват – левичар, Милко Рифер, који је био у концлогору Јасеновац, прича о томе како су за нову 1943. годину усташе за логораше римокатолике приредиле свечану мису, коју је служио римокатолички свећеник, Звонко Брекало, и сам усташки официр. Рифер каже: “Поп Брекало носио је усташку униформу. Био је сатник и пријатељ Лубурићев, побратим Матковићев (зликовац из Јасеновца, нап. В.Д ). И тај поп имао је толико дрскости и цинизма, да на најкрвавијем терену Европе, у име кршћанства, говори пред логорашима –који су на себи осјетили бич и ужарено жељезо његових најинтимнијих пријатеља, сурадника и истомишљеника – о љубави према ближњему и о томе како је бог свагдје и на свакоме мјесту, па и ту, међу нама, у логору, гдје је поклано и помлаћено на стотине хиљада људи, и гдје је свака стопа земље натопљена морем људске крви. Поп Брекало говорио је ту пред нама, у столарији, гдје је јучер Алага (усташки џелат, нап. В. Д.) тукао до изнемоглости једног логораша јер га није довољно девотно поздравио“(8). Брекало је, иначе, и сам учествовао у усташким покољима, а био је познат и по силовању логорашица у Старој Градишки. И он није био једини; таквих је било на стотине. До какве монструозности су долазили поједини хрватски „кршћани“, сведочи и овај случај: фратар Срећко Перић, из самостана Горица, обратио се с пролећа 1941. својој пастви: “Браћо Хрвати, идите и кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина. Када завршите посао, дођите к мени у цркву, гдје ћу вас исповиједити, па ће вам сви гријеси бити опрошћени“. (9)

УЛОГА ВАТИКАНА У СТРАДАЊУ СРБА У НДХ

У својој студији „Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата“, француска историчарка Ани Лакроа Риз јасно указује на улогу папске столице у страдању православних Срба у хрватској „држави Божјој“. Она каже, између осталог: “У Хрватској је „етничко чишћење“ „ударило“ по Србима колико и по Јеврејима./…/ После радова које је објавио Фалкони или Аронс и Лофтус, не поставља се више питање да ли је Курија знала шта се дешава у Павелићевој држави и улози коју је у свему томе имало свештенство, од најнижих до највиших слојева. Пије Дванаести је подржавао усташки режим све до његовог пада и његово признавање се уопште не доводи у сумњу/…/ Покривао је злочине свештеника, било да се ради о личном учешћу, или о подржавању масакара (у концентрационим логорима, на другим местима, међу којима чак и унутар православних верских установа), пљачкања јеврејских и православних добара/…/“ (1О). По Ани Лакроа Риз, “француске архиве осветљавају „насилно покрштавање“ православаца. То је, заправо, био повратак на шпанску инквизицију која их је обавезала (пошто су избегли масакр ) да изаберу између преласка у католицизам и смрти“. (11) Ауторка подсећа и на то да Степинца неки покушавају да бране чињеницом да је он „протестовао“ код усташа због насилног прекрштавања Срба. То је, по њој, пука „легенда“ (12). Степинац јесте тражио да кандидати за прелазак у римокатолицизам буду искрени, али „теза о добровољности је била чист апсурд, алтернатива је била смрт“ (13)

ИМА ЛИ У ВАТИКАНУ ЗНАКОВА ПОКАЈАЊА?

Наравно да хришћанско покајање није некакво пуко извињење, какво се Србима нуди да би заборавили везу НДХ – Ватикан. Покајање значи преумљење, промену ума, и сасвим нов, самоосуђујући поглед на оно што је у греху учињено. Има ли тога у Ватикану? Нема. Ако ништа друго, доказ је књига „Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима“ званичног историчара и архивисте папске државе, Пјера Блета. Он се у књизи подробно бави темама какве су покушаји папе да спречи рат, однос Пија, Рузвелта и Мусолинија, ситуација у Немачкој, Пољској, Румунији, Мађарској, Словачкој, итд. У књизи је поменута и Хрватска. Из поглавља о НДХ сазнајемо да је Ватикан, преко свог изасланика, опата Марконеа, пратио ситуацију у Загребу и, наводно, покушавао да спасе Јевреје који су могли бити спасени, али, како тврди Блет, ток догађаја се није могао променити. Иако је 86% хрватских Јевреја било крштено у римокатолицизам, ни протести папиног представника, ни проповеди Степинца, нису помогли – Јевреји су изложени уништењу (14). Шта је, међутим, најстрашније у Блетовој књизи? У њој се, ни једном једином речју, не помињу Срби, који су били главни страдалници у НДХ; ни речи о масовном клању људи само зато што су православни, ни речи о насилном прекрштавању 250 хиљада припадника друге вере и њиховом превођењу у челични загрљај „Светог Оца“ у Риму. Ватикан је покушао да спасе Јевреје, није успео и – то је, по Блету, све! За званичног ватиканског историчара Срба у НДХ није било, а није било ни Јасеновца, ни Глине (где су Срби клани у свом храму), да о другим местима покоља, јамама попут Јадовна и Голубњаче и не говоримо… И – шта сад? За шта би се папа извинио пре него дође у посету СПЦ кад званична историографија Ватикана не признаје геноцид над Србима у Другом светском рату, који су извели ревносни папини крижари, усташе?

СТЕПИНАЦ: БЕАТИФИКОВАНА ПРЕПРЕКА ПОКАЈАЊУ

Хрватски надбискуп загребачки, касније кардинал, Алојзије Степинац, проглашен је „блаженим“ и уведен у римски светачник 1998. године, од стране папе Ивана Павла Другог, чиме је постао „државотворни“ светац Хрвата, оно што је Србима Свети Сава. За време Другог светског рата, Степинац је био војни викар усташке војске и члан Државног сабора НДХ, руковођа прекрштавања Срба, човек од поверења усташког режима (додуше, повремено је долазио у сукоб са тим режимом, па и због његове суровости, али је у кључним тренуцима, подржавајући хрватску државу, био спреман да на све сукобе заборави). Он је 1941. године, а поводом покрштавања, писао Павелићу, рекавши: “Божјом милошћу нам се данас пружа пригода као никад у прошлости да помогнемо хрватску ствар и да спасимо велики број душа,људи добре воље, мирних сељака који живе међу католицима. Они познају католике и они њих познају. Њихово преобраћење је лако и прихватљиво.“ (15) Такође, Степинац је 1943. године папи Пију писао о опасности нестанка НДХ под ударима Срба и комуниста, у коме пише (док трају усташки покољи) да четници убијају у маси хрватско становништво католичке и муслиманске вероисповијести (пошто је Павелић муслимане у Босни сматрао Хрватима). Степинац узроке србских „масовних злочина“ тражи у Средњем веку, и каже да „од појаве српске династије Немањића (крајем 12. вијека), која је послије остала трајним идеалом Велике Србије, католици су били прогоњени/…/ Конац је био нестајање католицизма у првоме мјесту у Црној Гори“ (16)… Иван Цвитковић указује на праву природу Степинчевог званичног акта: “Иако у писму детаљно пише о четничким покољима над становништвом и католичким свећеницима, Степинац не налази за потребно да бар једном ријечју проговори о усташким покољима и дивљањима над, такођер, недужним становништвом и православним свештеницима. Налази за потребно да Папи укаже на опасност од Велике Србије, а истовремено моли за „младу НДХ“ и напредак католицизма везује за њен опстанак и напредак. Пише и о присилним преласцима католика на православље, а ни ријечи самокритике над акцијама присилног покатоличења. Напротив, хвалећи се износи податак како је већ у католицизам преведено 240.000 православних и покушава оправдати усташка злодјела по Босни и Херцеговини и другдје.“(17). Степинац редовно благосиља усташку војску: рецимо, 1943. године, приликом одласка Павелићеве морнарице на Црно море, у борбу против Црвене армије. Иако се, како смо видели, повремено вербално ограђивао од усташког насиља, па и учешћа нижег клера у Павелићевим трупама, Степинац је био човек од поверења хрватског нацистичког режима, па је 10. априла 1944, на годишњицу НДХ, био одликован Редом за заслуге – Велеред са звијездом, између осталог и зато што је „као надбискуп раскринкавао у земљи и изван земље одметнике са подручја Независне Државе Хрватске“ (18). А 24. марта 1945, док нацизам крепава свуда у Европи, бискупи НДХ, на челу са Степинцем, свету шаљу посланицу у којој оптужују Србе да су између два рата злостављали Хрвате, чија је основна црта „мирољубивост душе“, а за усташке покоље окривили су, опет, Србе, јер су они, тобож, приликом распада Југославије у априлу 1941. „извршили покоље над хрватским пучанством навијештајући затор и истребљење нашему народу“(19), после чега је почела освета неких Хрвата, коју су бискупи, наводно, осудили. Дигавши свој глас против комуниста, римокатолички прелати су истакли да су Хрвати више од миленијума стремили својој држави, коју су и добили у Другом светском рату, па су они, као црквени пастири, вољу свог народа поштовали. Иако су настојали да се ограде од усташког режима који је пропадао, Степинац и бискупат нису порицали НДХ као државу хрватског народа, мада су је створиле Силе осовине као своју сателитску творевину, комадајући међународно признату Краљевину Југославију. Ако се све ово зна (а зна свако ко се бар мало бавио нашом новијом историјом, каква је то онда маштарија о папином извињењу? Ако папа Степинца сматра за блаженог, а Хрвати га доживљавају као свеца – заштитника своје државе, у којој је протеривање и убијање Срба, што га је започео Павелић, довршио Фрањо Туђман (опет уз подршку Ватикана), о каквом је екуменизму ту реч? Ми, православни, потомци Јасеновачких Новомученика, и даље чекамо одговор.

1.Катарина Живановић: Епископ ремезијански Андреј: Папа неће бити позван у Србију док се не извини“, Данас, 15-16 април 2О12, стр. 2 Васкршњег додатка.

2. Исто

3.Ратко Димитровић: Томпсон код својих у Ватикану, Печат, 9О/2ОО9, стр. 43

4. Исто

5. Богдан Кризман:Павелић и усташе, ЧГП Дело, ООУР Глобус издавачка делатност, Загреб, 1978,стр. 534

6. Исто,стр. 535

7. Предраг Р. Драгић Кијук,Хришћанство без Христа, Рашка школа, Београд, 2О12,стр. 2О3.

8. Милко Рифер: Јасеновац – град мртвих 1943, Накладни завод Хрватске, Загреб,1946.

9. Ратко Дмитровић, исто

1О. Ани Лакроа Риз: Ватикан, Европа и Рајх од Првог светског рата до Хладног рата, Службени гласник, Београд, 2ОО6,стр. 465

11. Исто, стр.467

12. Исто,стр. 466

13. Исто, стр. 467

14. Пјер Блет: Пио Дванаести и Други свјетски рат према ватиканским архивима, Кршћанска садашњост, Загреб, 2ОО4, стр. 176-179

15.Иван Цвитковић: Ко је био Алојзије Степинац,Сарајаво, 1986, стр. 93

16.Исто, стр. 164

17.Исто, стр. 168

18. Исто, стр. 17О-171

19. Исто, стр. 177

ПРОСТИТУЦИЈА – ДЕО НАШЕГ ДРУШТВА14 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

Пише: Данијела Радосавчевић

Србија је битна карика једног од пет главних светских ланаца за транзит проститутки и белог робља ка западној Европи. Зашто је све то баш тако, зашто се све више младих особа бави „најстаријим занатом“?

Са Института за криминолошка истраживања кажу да је код нас кажњиво навођење на проституцију, а не пружање услуга, због чега је постала честа пракса да се елитне проститутке оглашавају преко интернета. Када крену, обично планирају да тај посао раде краће време, док не узму неки новац. Али, криминални свет не испушта „лаку робу“. Већина њих кад-тад затражи физичку или неку другу заштиту, и тако својом вољом оду у наручје криминалаца. Проблем је и средина која их одбацује, јер људи не желе да их виде у свом друштву. Најчешћи клијенти су им наши људи, али се наше девојке одлично котирају и у страним круговима па их узимају и странци. Овај проблем постаје све већи, обимији, а друштво у коме се налазимо једноставно затвара очи због страха од „замерања“ великих сила. Када написах ово *великих сила*, у ствари, желим да упитам све вас који ће те наћи за сходно да прочитате и дате кратак одговор – шта се заправо дешава?

Податак да годишње око 3.000 девојака са наших простора проциркулише ка Космету, Македонији, али и осталим државама бивше Југославије, није нимало занемарујући, а друштво и даље ћути..
У нашем главном граду, у нашој метрополи – Београду, улицу Страхињића Бана прозваше и силиконска долина, а друштво и даље ћути… Разлог ћутања је вероватно и то што су у трговину белим робљем често укључени цариници и полиција… На жалост, много се младих (деце) одлучи на овај тужни корак јер, све оно што не могу наћи у својој породици потражују на улици, па тако у недостатку породичне топлине, љубави и материјалних добара, на њихов први поглед – улица пружа. Под плаштом „пословне пратње“ девојке отворено оглашавају врсту секса коју пружају, а клијентела коју траже најчешће су странци. И тако се полако упуштају у посао коме се не види крај…

Село Гибовац, Смедеревска Паланка. Разнолики људи, свака породица живи на свој начин. Сеоски обичаји, сеоски послови, а време је такво какво је, па људи раде за себе и своје потребштине – да не кажем , преживљавање и државне наметнуте дажбине.

Отац, који не може да превазиђе прерану смрт своје супруге, и ћерка на коју падају сви кућни послови, као и незавршена основна школа, су тема данашњег текста. Наиме, пријатељ који је желео да помогне, и није успео, замолио ме да изнесем и поделим ову тужну причу…

Аница је дете рођено 1993. године. Радост. Безбрижно детињство је кратко трајало, мајка умире прерано, па Аница наставља да ради све што до тада није радила. По завршетку основне школе у свом селу, уписује средњу железничку школу у Београду. И ту почиње све оно што ово друштво оправдава, а зашто? Аница полако са својим друштвом излази на улицу. На улици је понуда, од заносних „силиконских“ плавуша до бринета и „природних“ црнки, које су веома цењене. Девојке су њене другарице, обично имају од 17 – 25 година. Она се прикључује својим другарицама. На једној страни немаштина, отац алкохоличар, недостатак мајчинске љубави, а на другој материјално покриће. Постаје лак плен. Шетња по београдским улицама где раде макрои, проститутке и џепароши, постаје Аничина свакодневница… Туга једне младости, срамота једне породице, фамилије… Размислите и пре него ли изађете на улицу или одете у неку јавну кућу, да тамо не видите своје дете, дете свог пријатеља, дете које је принуђено да ради нешто што не жели…
Да ли затварати очи пред овим постојећим проблемом? Иако се Аница представља као независна, њен пријатељ сматра да заправо неко мора да стоји иза ње, али ко? Оваквих прича је све више, а друштво као да не чује вапај – где је држава у којој се све ово дешава? Ко је за све ово одговоран?

 

14.10.2012. ФБР аутор Рајица Марковић

 

САМОБИТНОСТ БОЖИЈА

Рајица Марковић

Отуђење модерне цивилизације претворило је људе у поцепане атоме расуте у трк за себичним жељама. У тој трци за себичним стицањем пролазних уживања људи једни другима постају конкуренција а где је конкуренција ту лако завлада завист и мрзост. Мрзост је стање душе несвојствено човеку кроз које човек помрачује своју савест и самом себи постаје туђин.

Државни и национални идентитет Срба је увек био српски, па је тако и коришћен назив: српска задруга, српска војска, српске железнице, српска влада итд, у именима институција и привредних друштава Кнежевине/Краљевине Србије.
За читаоце СРБског ФБРепортера, у циљу бољег разумевања појма НАРОДА и НАЦИЈЕ, са становишта струке на питања Биљане Диковић уредника СРБског ФБРепортера одговара уважени историчар Милован Балабан, новинар и извршни уредник интернет магазина Видовдан.

14.10.2012. ФБР аутор Биљана Диковић

ДИКОВИЋ: Да се подсетимо, појам нација и народ у западним земљама, начин и време настанка…

БАЛАБАН: На западу се појам стварања нација везује за период Француске револуције и Наполеонових ратова (1789-1815). Тада је трећи сталеж (односно грађанство) са снажније изграђеном националном свешћу узело државно кормило у своје руке истргнувши га од морално посрнулог племства. Освајачки ратови Наполеона су у, тада још увек претежно сталешкој Европи, ширили бакљу револуције, али су истовремено изазивали отпор покорених народа – што је заједно резултирало уздизањем националне свести западноевропских народа, на челу са њиховом буржоазијом. Наравно, ово је завршни чин једног процеса који траје у западној Европи у континуитету од 15. века, односно великих географских открића и стварања апсолутистичке монархије као првог облика модерне државе. Тада су почели да се ударају темељи водећим нацијама западне Европе – Енглеској и Француској, док ће неке, као на пример Немачка, сачекати 19. век да би оствариле своје националне снове.

ДИКОВИЋ: И то значи, када упоредимо појам нације и народа?

БАЛАБАН: Када поредимо појам нације и народа можемо констатовати да се у западноевропској мисли нацијом сматра народ који је створио сопствену државу, али се у истој и реализовао, остварио историјски идентитет, и који своју аутентичну мисију остварује равноправно са другим нацијама, дајући свој допринос светској цивилизацији (тако отприлике, то је суштина). Дакле нација је новеовековни појам и означава народе са континуитетом дугог трајања који захваљујући својој историјској свести, култури и цивилизацији, са својом државом, заузимају одговарајуће место у светској историји, али и садашњој консталацији држава и снага у свету. Тако су у исто време и народи и нације Шпанци, Французи, Немци, Италијани и многи други европски народи.

ДИКОВИЋ: Где су по свим тим „стандардима“ Срби?

БАЛАБАН: Иако је историјски развитак Срба и осталих православних народа имао своје специфичности у односу на западноевропске, можемо закључити да Срби имају све компоненте (баш по западноевропским стандардима) које поседује нација. Имају своју историју, историјску мисију (чак своју улогу у Божјем домостроју спасења човечанства – што је виша свест у односу на западноевропско схватање улоге нације, мада морамо признати да је та свест код Срба значајно ослабила), реализацију озбиљне државе у више наврата, а која је била интегрални део система европских држава. Српски народ је, богат и пребогат историјском свешћу, увек тежио да оствари своју српски државу где би се реализовала аутентична српска нација састављена од свих Срба расутих на Балкану несретним усудом који је Србима додељен. Дакле постоји српски народ и српска нација.

ДИКОВИЋ: И многи су покушавали, у континуитету до данас, да оспоре право Србима да се изјасне као народ и нација…

БАЛАБАН: Оне силе којима не одговара јак српски народ са Балкана, јер је сметња њиховим геополитичким интересима, увек су играле на карту регионалног партикуларизма међу Србима. Тако да би се ослабио српски фактор потезало се за разним квазинаучним теоријама (углавном из Лондона и Беча, некад из Берлина, а данас то баштини Вашингтон, а које су најжешће заговарали и крававо спроводили наши суседи) које су доказивале да, можда Срби и постоје као неки народ, али не постоје као остварени реализовани национ. Што би значило да су готово на нивоу афричког племена које ће западна Европа едуковати и просветлити (некада је то радила католичка црква, а последњих сто година европске велике силе, често и кроз злоупотребу европске науке). Користећи сва средства (укључујући и силу) Европа је скоро два века подстицала у одређеним српски регионима са специфичним историјским развитком партикуларну свест која је редовно те делове српског корпуса (или бар њихове предводнике) усмеравала у правцу одвајања од српског организма.

ДИКОВИЋ: Глобализам на делу, па се сетише и појма Србијанци…

БАЛАБАН: То је имало за последицу стварање квазинација (или покушај стварања, јер многи делови историјских српских региона имају свест о припадности српству, што се не сме заборавити – те водити рецимо, кампања против Црногораца зато што су Мило и екипа одвојили српску Црну Гору од Србије) које би требале да створе државу, као Црногорци, Србијанци, Босанци, у последње време и Косовари и Војвођани, а све зарад разваљивања једине историјске и легитимне српске нације, коју твори васколики српски народ, али и ради спровођена глобалних пројеката овладавања светом. Вешто користећи замршену терминологију нација, народ и друго, они су делили Балкански простор и стварали нове нације од српског народа чију су миленијумску кућу безобзирно разваљивали.

ДИКОВИЋ: Да закључимо?

БАЛАБАН: Дакле, постоји српски народ и српска нација, све остало је потекло из кухиње западноевропских великих сила потпомогнутих њиховим истомишљеницима из српског националног корпуса, који брижљиво, ради сопствених краткорочних интереса, гаје партикуларизам међу Србима и константно деле наш народ.

________________________________________________________

*Народи (користи се и реч Нација од лат: nasci, што значи бити рођен) представљају сложене појаве на које утиче збир културних, политичких и психолошких чинилаца.

Културно, народ је група људи који су повезани заједничким језиком, вером, историјом и традицијом, иако народ одликује културна разноликостановника.

Политички, народ је група људи који себе доживљавају као природну политичку заједницу. Иако се то обично изражава кроз жељу за успостављање или очување државе, може такође да добије и облик грађанске свести.

Психолошки, народ је група људи које одликује међусобна оданост, односно приврженост у виду патриотизма. Међутим, за ту повезаност није услов припадност народу – и они који немају национални понос могу сматрати да јој „припадају“.

Са социолошког становишта, народ представља глобалну друштвену заједницу која се јавља у робовласништву, у доба прерастања крвно-сродничких заједница у више облике удруживања који за своју основу имају превасходно територијалну повезаност својих чланова.*

*sr.wikipedia.org/sr/Народ

___________________________________________________

ПРОЈЕКАТ ДВОЈНИК

 

Драгољуб Збиљић: ПРИЛОГ РАСПРАВИ – ОДГОВОР ЦЕЊЕНОЈ ВЕСНИ ВЕИЗОВИЋ

 

 

 

 

Овај одговор није моје опонирање гледиштима цењене Весне Веизовић, него пре свега моја потреба за постављањем неких нових питања на која ме је она својим мудрум писањем подстакла. Нека ми се опрости што ћу штошта говорити на свом примеру.

Живео сам најпре у централном делу Србије, где сам и рођен, затим сам живео на Косову и нисам могао да издвојим који ми је део Србије дражи (да ли Косово и Метохија или централни део Србије), онда сам живео (најдуже до сада) у северној Србији, тј. делу који се данас зове покрајина Војводина, па сад да ме неко пита који ти је део дражи – централни део Србије, јужни део (Косово и Метохија) или овај северни део Србије (Војводина), опет не бих могао да кажем који ми је део дражи.

Никада нисам умео да будем тзв. локал патриота, а завичај свој (Топлица) такође јако волим, али нисам од оних за које је завичај  дражи од других делова своје отаџбине.

Па, уз то, рецимо, био сам с јесени прошле године у Бањалуци и нисам могао да кажем да ми је Бањалука мање драга од Србије или да ми је Србија дража од Републике Србије.

 

Отаџбина нам је тамо где нам је народ

 

Мени је отаџбина тамо где је мој српски народ. Свуда где је мој народ и сваки део педља који је власништво мога народа некако су ми подједнако драги. Кажем, не осећам, као неки Срби, драгост за свој ужи крај, за завичај, за своје двориште… Моје је и драго ми је подједнако све где су Срби своје земље бранили и крвљу, зарад слободе, заливали.

Ово не говорим што мислим да сам „изузетан“, јер мислим да смо многи Срби такви, а опет знам и оне Србе који су везани за свој ћепенак, за свој завичај за своју покрајину… У том смислу мени је страна, чудновата, невероватна појава да у Војводини, на пример, има људи којима је покрајина све, које не занима ништа шта се изван Војводине догађа у Србији.

Такве уопште не разумем и за њих имам велико жаљење, јер ми се чини да су у љубави оштећени, да нису мисаоно и емотивно развијени у правом патриотизму.И не знам откуд се то у српском народу догодило такво осећање.

Југославија беше за расрбљивање

 

Мислим да је ту својевремено расрбљивање преко развијања југословенства оштетило патриотски и национално Србе до те мере да су се од свог народа, од његове целовитости удаљили, да су изгубили осећај за српство и Србство или Српство (мени је готово свеједно да ли с једначењем гласова по звучности или не) и да смо ми због тога постали национално још недовољно изграђен народ, да смо пресечени југословенством и Југославијом и да смо, најоштрије речено, обогаљени као народ и нација. Ми смо се чак, ево, поделили и по писнму. Ми не пишемо сви ни истим писмом, за разлику од свих око нас и свуда даље од нас. Сви други народи макар пишу истим писмом! Зато ми данас имамо и највећи проценат свог антисрпства,  да су друге југословенске нације или национално остале на истом,или су, још снажније, у Југославији појачале свој национални осећај и да су зато други и данас хомогенизованији народ.

Мислим да је српска трагедија у томе што смо ми једини народ у оквиру бивше Југославије добили своје Србе, национално превише „охлађене“, па зато се у нашем народу могу чути људи који кажу: „Треба признати реалност и дати Косово“.А имали смо примере, рецимо Хрвата и Албанаца, међу којима се ни један једини није јавио па да каже: „Треба признати реалност, па признати Србима, рецимо, у ранијој Републици Српској Крајини да се издвоје или да добију макар аутономију у оквиру Хрватске. Или пример Албанаца. Да ли смо чули да један једини Албанац каже данас да би требало признати реалност, па да не траже „независно Косово“.

То су све примери који показују да су Срби увелико разбијени национално у Југославији, да су расрбљени и да не осећају своје – својим. Многи, рецимо, не осећају и не знају које је њихово изворно писмо и шта се с њиховим писмо како кроз историју догађало.

Зато још нисам могао да се одлучим да ли би требало изграђивати српску нацију под називом „Србијанац“.

Неко је овде (на порталу овог сајта) споменуо да сами Срби у Србији не воле да се зову „Србијанац“. Мислим да је то тачно. Имам и свој пример – ни сâм нисам себе никада сматрао Србијанцем, а чуо сам из уста других Срба, из Републике Српске, рецимо, из Хрватске, да мене зову „Србијанац“, али ми то никада није било пријатно да би ми годило. До сада бих увек сматрао да ме неко тим именовањем „издваја“ из остатка Срба, да ме „сужава“ на нешто мање, на нешто „некомплетно“.

 

Занимљива су ми мишљења других људи

 

Врло би ме занимало мишљење других људи, већег броја људи. Шта кажу о овоме о чему ја говорим? До сада сам видео да има људи који подржавају Веснин предлог да се изграђује „Србијанац“ као нација. Рецимо – Никола Алексић, којега као и Весну Веизовић многопоштујем и ценим због своје упорне делатности која ми увек личи на велики посао правог народног трибуна и освешћивача.

Много верујем Весни Веизовић у све што каже. Понављам – њена ми је мисао увек јака, њен стил изражавања је пун и префињен, просто уметнички изграђен, прецизан, нема у њему лутања, нема неважног, па њеним судовима и просуђивањима много верујем. А, опет, још не могу да се определим да ли би требало „изграђивати“ Србе кроз националну одредницу „Србијанац“, „Србијанка“, „Србијанче“ и сл. Затим кроз припадност и начин – „србијански“ и сл.

Нисам једино најбоље схватио Весну (понешто спорије схватам) да ли и Срби, рецимо, из Републике Српске,по њеном мишљењу, треба да се „изграђују“ национално такође кроз „Србијанац“ и сл.

Сигуран сам да је од мене врло цењена Весна Веизовић покренула једно врло озбиљно питање. Срби имају многа нерешена питања, а ово које је она овде покренула једно је од најозбиљнијих питања.

Кажем, ми смо Срби „пресечени““ Југославијом, Српство је у Југославији доживљавало расрбљивање, све је било у Југославији усмерено на антисрпство, па смо добили, ако се не варам, један слој Срба национално готово изгубљених у времену и простору, а посебно у осећањима.           Ова наша народна и национална „млакост“ у прилично мирном посматрању судбине Срба с Косова и Метохије нисмо имали ни код једног другог народа ни слично када су они били у сличим ситуацијама у каквим смо данас ми. Сви су били хомогенизованији, сагласнији, „бучнији“…

Наравно, мора се имати у виду насилан страни фактор који је спровео насиље и бомбардовањем да би нам се Србија поцепала. Све су друге републике у Југославији имале подршку да очувају Брозове границе, осим Срба. За њих су насилници из света имали сасвим друге и друкчије аршине.

Чини ми се, да су Срби били сасвим јединствени како су јединствени били сви други у Југославији, да неки наши из тадашње „опозиције“ нису тражили да будемо чак и бомбардовани, питање је да ли би тај насилан спољни свет тако лако посегнуо да с тако непримереном силом нападне једну државу која нити је икога другога споља угрожавала нити је истина била да смо ми некога у Србији зликовачки угрожавали, а свакако их нисмо ни приближно угрожавали колико су делови нашег народа у другим републикама били угрожавани и убијани.

 

 

Поносим се кад чујем да су Срби чували и туђе жито од кукоља

 

Нисам видео, али могу да претпоставим да су неки појединци из нашег народа починили неке злочине, али се питам шта би било да смо ми заиста били насилни према својим мањинама колико су други били насилни према деловима наших народа изван Србије. И хвала драгом Богу што нисмо били насилни. Било је неизбежних лоших појава, али смо, рекао бих, и у тешким ратним приликама у Србији чували свачије жито од нашег кукоља. А, на пример, имали смо случај да је српски народ био равноправан с хрватским народом у Хрватској и на тај начин што су имали статус „државотворног народа“, па је насилан свет извана помогао да тај „државотворан“ српски народ буде не само убијан, него и масовно очишћен са својих њива и кућишта у сведен на мален поценат мањине.

Очигледно, аршини светских моћника према Србима и другима нису били нити су данас не само исти него ни слични. А драгоми је што је мој народ увек, па и у најтежим ратним прилијкама, сачувао меру благости према свима другима. А за изузетке у „неблагости“ могу само да жалим, као што би жалио свакинорнмалан човек који воли своје, а туђе поштује. Јер, помом мишљењу, ко туђе(г) не поштује, неће моћи ни своје(г) да воли на прави начин.

Све ово што рекох, не рекох да бих исказао несагласност с гледиштима врло ми цењене Весне Веизовић, него је само је овај одговор мој најобичнији прилог у том разговору који је Весна Веизовић покренула.

(14. октобар 2012)

 

С великим поштовањем,

Драгољуб Збиљић

———————————————

ВЕЗАНИ ЧЛАНЦИ:

О србијанској нацији – Одговор проф. Драгољубу Збиљићу

 

ЗБИЉИЋ: СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС…

У четвртак, 11.10.2012 године, на Правном факултету у Београду, обележена је десетогодишњица од оснивања удружења „Номоканон“. На скупу су говорили председник управног већа Стефан Стојков, аташе за културу при Руској амбасади Александар Конанихин, угледни адвокат Горан Петронијевић.

13.10.2012. СРБИ НА ОКУП

Транскрипт обраћања Стефана Стојкова

Браћо и сестре, поштовани и драги пријатељи,

помаже Бог!

Користим прилику да Вас поздравим и да Вам се захвалим што сте се одазвали нашем позиву и што сте нам указали велику част својим присуством на овој за нас великој и врло значајној свечаности.

Прва деценија постојања и деловања Удружења студената Правног факултета Номоканон није обичан јубилеј, већ он има посебан значај са обзиром на то да је у условима у којима се наше друштво и држава данас налазе сваки континуитет националног организовања и деловања заиста права реткост. Студентска јавност и свест о потреби да се иста активира у јавном и струковном животу као и млади правнички сталеж, које окупља наше православно национал-патриотско удружење, сита је јаловог деловања студената и младих у нашем друштву којима су питања од националног, духовног и државног значаја ван сваке сфере интересовања. Свесни да је родољубива студентска омладина одувек била покретач друштвених токова и прва у стајању на браник одбране Отачаства ту карактеристику препознали су сви они који су учествовали у стварању, развоју и десетогодишњем деловању нашег удружења.

Општа атрофија државе, друштва и духовних вредности у протеклих неколико деценија створиле су потребу да се национално свесни поједници окупе и оформе сигурну базу и заједнички фронт у одбрани националне и духовно освешћене српске државе. Турбулентне и често променљиве прилике налагале су да се делује брзо, ефектно и видљиво!

Вечито по страни и ван сваког фокуса системских медија, о удружењу и његовом деловању знали су они који су га подржавали и који су нас редовно и свуда пратили. Питања која смо отварали, гости које смо доводили као и теме о којима се говорило нису никако могле бити део системом оивиченог јавног простора у коме нема места националним питањима, српској православној традицији, српском страдању у свим српским земљама почев од српске Маћедоније па све до српске Беле Крајине и уопште ономе што би могло да се подведе под сропско национално питања јуче, данас и сутра. Велики број трибина, округлих столова, промоција књига, учешћа на разним како домаћим тако и страним скуповима чине богату збирку са којом се поносимо и коју вам, драги пријатељи, на данашњи дан са радошћу предочавамо.

Од оснивања смо тежили томе да удружење окупља искрене српске родољубе, прожете духом наше националне историје и светосавским вредностима, притом водећи рачуна о једном од основних начела којим се и даље водимо, а то је не број него сој!

Успели смо да одолимо свим претензијама да нас ућуткају различити елементи система, држећи олако да смо ми само једно мало студентско удружење. Показало се управо супротно да се из тог основног језгра развио један шири академски покрет који окупља и правнике, некадашње студенте и чланове овог удружења који данас надахнути вредностима светосавља и српске националне историје служе српском Отачаству бавећи се различитим пословима у правничкој струци.

У време надолазећег мрака и евроунијатског једноумља 2008. године, када је силовањем међународног права Србији отета вековна и света земља српско Косово и српска Метохија, након изразитих тензија у друштву, па и на универзитету долази до прекида у деловању удружења на Правном факултету. Пробијање те блокаде и тог мрака успешно је извршено већ у јесен исте године одржавањем новог низа трибина и догађаја удружења у подмлађеном саставу. Догађаји из марта исте године охрабрили су и мотивисали нову младу генерацију студената да на универзитету кроз активно деловање у удружењу бране идеје српског светосавског национализма.

У то време изразитог еврофантизма, трибине о стању у српском правосуђу, Статуту АП Војводине, сада већ очекивано проглашеним неуставиним, биле су наш израз неслагања са путем којим је трасирана тадашња државна политика и која се одражавала крајње негативно и по правничку струку и по територијални интегритет државе Србије, која ни данас није у својим историјским границама. Без икаквих средстава и без медијске подршке, само захваљујући чврстој вери у саборни рад и борби за заједнички циљ поново је на факултету преузет студентски барјак православно националне српске омладине, који су комунисти 1945. покушали да завију, баш као и еврофанатици 2008. године!

Ређајући догађај, за догађајем током наредног периода, а до данас одржано је више десетина трибина, неколико промоција књига, више округлих столова, као и акција различитог садржаја који су сви имали за циљ да истакну став младе српске правничке струке о питањима од друштвеног и националног значаја. Трибне о Српским интеграцијама, као основној тежњи српског друштва и државе, насупрот тзв.евро-атлантским интеграцијама, српском страдању у Јасеновцу, геноциду у Југославији над Србима, промоција књиге о манипулацијама Бернара Кушнера кроз његово дипломатско-политичко ангажовање, трибина о политици САД на Блакану у сарадњи са Фондацијом ,,Лорд Бајрон“ само је неколико у низу важних питања која смо кроз наш рад отворили и јавности омогућили да о томе чује по неку реч! Потом смо наставили успешно да сарађујемо, са тада новопридошлим, амбасадором Руске Федерације, Њ.Е. г Конузином који је неколико пута гостовао на догађајима које смо организовали на Правном факултету, настављајући тиме традицију добрих односа која је започета још за мандата Њ.Е. г. Алексејева. Добре односе настављамо и данас са Руским представницима у Србији, као искреним пријатељима Србије, те се надамо ускоро и гостовању новог амбасадора Русије у Београду. Наравно то не значи да нисмо отворени и за друге доказане и искрене пријатеље српског народа, баш супртоно, жеља нам и јесте да остваримо сарадњу у предстојећем периоду.

УСПФ НОМОКАНОН се 2009. године отворено супротставило доласку подпредседника САД г. Бајдена, са обзиром на то да је на врло вулгаран и принизан начин клеветао српски народ и пружао подршку акцији НАТО агресора током 1999. године. То је био мали допринос, али вредан помена, и израз поштовања и поклона пострадалим жртвама у НАТО агресији на Србију. Неколико трибина и догађаја, како у организацији самог удружења тако и у сарадњи са Правним факулететом организовано је овим поводом, а и неколико тематских предавања, изложби слика посвећених разарањима и страдањима у периоду март-јун 1999. године, као и промоција књиге Марије-Лине Веке о трговини људским органима за које је између осталих оптужен терориста Хашим Тачи.

Став према Косову и Метохији заузима посебно место у раду удружења, те је у том смислу у више наврата организовано неколико изложби, посвећених уништеним српским светињама и страдањима српског живља током погрома чињених од стране Шиптара након доласка снага УН-а и КФОР-а на територију наше јужне покрајине. Изложба је изазвала реакције, како оне очекиване, али и оне мање очекиване јер смо се тада суочили са јаким притисцима да се изложба не одржи! Све то нас није спречило и то нас неће спречавати да се за Косово и Метохију боримо све док се српска тробојка у Призрену опет не завиори.

Као велико признање раду и деловању Удружења Номоканон не можемо, а да не споменемо учешће нашега чланства на различитим међунрадним скуповима и саборима, како у српским земљама у окружењу, тако и у братској нам Русији, Грчкој и Словачкој. Од посебног заначаја је учешће на међународном скупу поводом 65. годишњице од окончања Другог светског рата у организацији тадашњег г.председника владе Словачке Роберта Фица, председника Руске Федерације г. Димитрија Медведева, као и Њ.В. Краља Шпаније Хуана Карлоса, 2010. године у Братислави.

Не заборављајући српске жртве, нисмо се либили, а да не отворимо и једну тему која је болна и мучна за Србију, а то је сумирање жртва Брозовог комунистичког режима у Србији након 1944. године, те смо у том смислу организовали широку расправу на којој је било речи о жртвама, страдањима без суда и пресуда, рехабилитацији политичких осуђеника и реституцији противправно отете имовине у поступцима масовне национализације како приватних добара, покретне и непокретне имовине, тако и одузимања имовине нашој СПЦ, па и другим традиционалним верским заједницама у нас.

Бавећи се правним питањима која се не ретко прожимају политиком, нисмо могли да останемо глуви и слепи на питања везана за преговоре са ЕУЛЕКС-ом и тзв. косовским институцијама у време када се српски живаљ који је преостао на Косову и Метохији последњим средствима одупирао, новом егзодусу у најави, попут оног који је учињен над Србима 1995. у Републици Српској Крајини, пружили смо им подршку како у виду редовних обилазака и сакупљања основних потребштина не би ли издржали и истрајали, тако и једном трибином која је разобличила суштину преговора са тзв. привременим косовским институцијама под кишобраном ЕУ.

Врло брзо отворили смо и питање хрватске тужбе и српске противтужбе у смислу основаности и моралног права данашње Хрватска, да подигне тужбу против Србије, након Јасеновца и свих оних страдања која је српски живаљ претрпео у НДХ.

Поред догађаја на нашем матичном факултету удружење је остварило сарадњу и са другим сродним удружењима на универзитету у земљи и иностранству, и тиме постало заступник интереса српске националне студентске омладине уједињене око светосавског завета.

Упрокос претензијама различитих партијашких клика да утопе и преузму удружење у своје редове зарад својих политикантских тежњи у деловању на универзитету, удружење таквим настојањима одолева све ово време, чврсто истичући став да је партијаштво колевка раздора и најгорих подела унутар здравог национланог организма, наспрам струковног окупљања и деловања у коме лежи будућност националног препорода и обнове.

Са поносом носимо име најевећег српског правничког зборника уз законик цара Душана Силног и као завет преносимо га новим правничким поколењима! Храбро и неуморно настављамо идеју коју су имали наши претходници, некада Организација националних студената, као и сви слободоумни и национално непоколебљиви појединци којима су свети Сава, Србија и наш национални и културни идентитет најсветије што имамо, управо супротно од онога како су нас неки професори на Правном факултету нажалост учили – да нам је Отаџбина тамо где нам је добро, како и приличи поборницима антихришћанског материјализма, пролазности и телесног сладострашћа!

Наредна деценија удружења, биће само нужна последица онога што смо за ово време од нашег настанка и окупљања постигли и тиме положили темељ на коме ће почивати стабилна грађевина саткана од најфинијих осећања светосавља и родољубља међу будућом српском интелектуланом елитом, пониклом на српским универзитетима и факултетима!

И зато је овај јубилеј тим већи, што се њиме не обележава само нека календарска целина, већ зато што су у њој сједињени и преци и потомци, зато што је њиме обједињено све оно што је учињено за нашу Отаџбину и наш род, по узору на бесмртна дела наших храбрих и часних предака чија имена никада нећемо окаљати и пред које ћемо једнога дана изићи када и нама Небеска Правда изрекне свој суд!

Са вером у Бога!

Живела Србија!

Стефан Д. Стојков

председник Управног већа

УСПФ НОМОКАНОН

У Београду,

о Преподобном Харитону Исповеднику

28.09./11.10.2012.л.Г.

 http://www.srbinaokup.info/portal/2012-02-20-18-19-54/2012-02-20-18-28-56/494-proslava-desetogodisnjice-udruzenja-qnomokanonqvideo

13.10.2012. ФБР аутор Весна Веизовић

Србијанци нису нови израз, самим тим нису нешто ново – произишло из нечије фикс идеје. Сматра се да је Вук Караџић међу првима употребио израз Србијанци да би означио Србе који живе у границама тадашње Србије. Међутим, тај израз је доста старији, али је његова званична употреба почела да даје назнаке буђења србијанске нације, њено рађање након вишевековног ропства под Турцима.

Израз Србијанац или Србијанка обухватио би све Србе и остале лојалне грађане Србије који живе у границама Србије. У овом тренутку Србија обухвата централну Србију, Војводину, Рашку област и Косово и Метохију. Сви њени становници од Призрена до Суботице били би Србијанци или Србијани, било да су у питању Мађари, Бошњаци, Црногорци,Шиптари  или било који мањински живаљ.

Зашто је то потребно?

Појединци сматрају да би тај израз Србијанци међу Србима направио још већи јаз. Међутим такви не схватају да би случај са заокруживањем нације био управо супротан.

Док непријатељи у сред Србије стварају нове нације, групишући своје народе, као што су на пример Бошњаци урадили, исто што покушавају и сепаратисти на северу Србије „правећи“ Војвођане или Власи на истоку, и на тај начин потражују делове територија Србије као већ формирана нација којој је потребна држава; ми се устручавамо да створимо, односно обновимо своју Србијанску нацију, која би ујединила све те народе и оставила их без „кеца у рукаву“ да под изговором националности наставе са даљим распарчавањем.

У једној озбиљној држави, каквој тежимо да постане Србија, не може бити више од једне нације. А то свакако неће бити бошњачка или војвођанска већ србијанска, јер нити ми живимо у земљи бошњачкој нити војвођанској, него су и Војводина и Босна србске земље.

Значи тај корак обједињавања свих народа под један назив, државе у којој живе, Србије, мора бити србијански.

Важно је напоменути да се тим народима, мањинама које припадају неким другим народима, на овај начин не угрожава њихова народност нити је то удар на њихову етничку припадност.

Као што су сви становници Америке – Американци, и имају америчко држављанство, и самим тим припадају великој америчкој нацији, они се нису одрекли своје народности, али не потражују признавање своје нације.

Значи по истом том принципу би и у Србији, свака народна мањина задржала своју етничку припадност  као и до сада. Свако од њих би по народности био Мађар, Румун, Русин, Словак, али би њихова националност била Србијанска по имену државе у којој живе.

Највише неслагања по питању србијанске нације долази од Срба који живе ван граница Србије. Наиме, они сматрају да ће се усвајањем овог назива направити још већи раскол међу Србима. Не схватајући да ће се овим посрбијавањем угушити „Југославија у малом“,  јер више неће бити националних мањина већ искључиво припадника других народности чија је националност србијанска. Срби из области које тренутно нису у границама Србије такође треба да теже ка припајању својој матици (Семберија, Брда, Бока Которска, Славонија, Херцеговина). На тај начин ће и они постати Србијанци. Тако  уређена и увећана (природно) држава са дефинисаном србијанском нацијом може бити само јача.

Проблем већине је тај, што не прави разлику између појмова нација и народ. Управо такви говоре да не може постојати србијанска нација већ само српска. Међутим, не може сваки становник Србије бити Србин, и самим тим не може ни постојати српска нација, јер би у том случају ми покушали једну неприродну ствар да неку мањину силом посрбимо и тако начинимо атак на њихову народну припадност. Док Србијанац мора и може  бити сваки држављанин Србије јер је то националност, односно сваки становник Србије мора имати држављанство Србије да би био њен законит држављанин, а то држављанство неће бити српско јер он није Србин, већ србијанско јер примањем тог држављанства он постаје Србијанац ма које народне припадности он био. Самим тим та два појма србски народ и србијанска нација су разграничена и дефинисана.

Управо онима којима данас смета настанак србијанске нације до недавно није није сметало да се називају Југословени, за време постојања Југославије. У тој Југославији назив Србијанац се временом извргнуо руглу, омаловажавајући је Срби су заправо изгубили појам о самом значењу те речи. Претапајући се у Југословене, који нису никада били нација србске државе већ једне неприродне творевине, они су оно што је још Милош Обреновић започео, стварање србијанске нације, потпуно заборавили и прихватили комунистичку истину у којој је србијанство нешто погрдно.

Они такође заборављају да су у тој Југославији само Срби били ти који су се одрекли и своје народности и своје националности. У Југославији су Хрвати били Хрвати, Словенци Словенци а Срби Југословени.

То значи да Хрвати своју националност нису ни изгубили па нема потребе да је данас обнављају. Када неко пита: Због чега Хрвати не створе хрватску нацију која ће имати Хрватијанце? Постоје два одговора.

Прво је –  нас не треба да занима шта ће радити Хрвати и како ће они уређивати своју земљу, која је само протекторат Аустрије и забавиште ЕУ.

Други одговор је да су народи који су постајали слободни и независни од стране византијског цара, и када је њихова црква постајала независна од цариградске Патријаршије, значи само православни народи су (Када Хрватска није ни постојала),  добијали уз свој назив и звук ИЈА.

Тако да ако на префикс СРБ, додамо звук ИЈА, добијамо СРБИЈА, даље простом граматиком ако придевски променимо именицу Србија, добијамо – србијански, Србијанац, Србијанка, Србијанци.

Данас имамо ситуацију у којој већина Срба слави Путина, жели да се Србија окрене Русији и да се уз њену помоћ отргне из канџи запада, диви се њеној храбрости, али, чак ни сам народ не сме да се осмели и заиста начини један корак ка томе. Током целе изборне кампање Путин је говорио о великој расијанској  нацији у којој живи 300 различитих народа и етничких група. Јасно је да њега нико није питао о каквим он то Расијанима прича кад постоје само Руси и руска нација. У Србији међутим већина људи посматра живот како пролази поред њега, желећи да га учини бољим а истовремено плашећи се да учини први корак. Начинимо онда тај први корак, будимо храбри и одважни!

Весна Веизовић