Министар енергетике у Влади Руске Федерације Александар Новак изјавио је, после потписивања уговора о испоруци руског гаса Србији, да ће обим руских инвестиција достићи милијарду долара.

13. октобар 2012. novosti.rs, agencije

БЕОГРАД – Министар енергетике у Влади Руске Федерације Александар Новак изјавио је данас да ће обим руских инвестиција у економију и привреду Србије достићи милијарду долара.

Новак је, после потписивања уговора о испоруци руског гаса Србији, оценио да је задатак мешовитог руско-српског комитета који воде он и српски министар рударства Милан Баћевић, унапређење сарадње две земље у области нафте, гаса, електричне енергије, аграра, културе и других области.

„Постоје јасне перспективе за повећање робне размене две земље“, приметио је руски министар.

Премијер Ивица Дачић додао је да Новаку и Баћевићу жели да достигну циљ који су поставили он и тадашњи руски министар за ванредне ситуације Сергеј Шојгу 2008. године – да у наредних 10 година буде удвостручен обим робне размене две земље.

Представници влада Русије и Србије потписали су у суботу у Београду споразум о испорукама природног гаса Србији, који ће, како је истакао премијер Србије Ивица Дачић, допринети енергетској стабилности Србије и омогућити сигурност испоруке тог енергента у наредној деценији.

Споразум су у Влади Србије, у присуству премијера Дачића, потписали министарка енергетике, развоја и заштите животне средине у Влади Србије Зорана Михајловић и министар енергетике у Влади Руске Федерације Александар Новак.

 

СТАБИЛНОСТ

Споразум предвиђа годишњу испоруку од пет милијарди кубика гаса Србији до 2021. године, а могао би, како се процењује, да допринесе да се с почетка наредне године цена гаса са 470 долара за 1.000 метара кубних спусти на 420 долара.

Премијер Дачић је указао, у изјави новинарима, да ће тај споразум обезбедити дугорочну испоруку гаса Србији и тиме у наредној деценији обезбедити стабилност у испоруци тог енергента.

Дачић је нагласио да очекује ускоро и потписивање стратешког споразума Србије и Русије, чији ће део бити данас потписани споразум о гасу.

“Наш циљ је да то стратешко партенерство буде операционализовано активностима Владе Србије, јер је неопходно да иначе неспорно историјско пријатељство и блискост две земље и народа буду преточени у сарадњу у свим сегментима друштва“ рекао је Дачић.

Премијер је закључио да ће споразум о испоруци руског гаса бити још један корак у учвршћивању односа Србије и Русије.

Дачић је рекао да се у наредном пероду очекује реализација више заједничких пројеката тако да је све спремно да следећег месеца буде отворена ревитализована рафинерија нафте у Панчеву.

“Очекујемо и званично је најављено да у децембру почну радови на изградњи гасовода Јужни ток у Руској федерацији“, подсетио је председник Владе Србије и изразио наду да ће тај нафтовод ускоро почети да се гради у Србији, што је веома важан пројекат за Србију и инвестиција вредна нешто мање од две милијарде евра.

ЈУЖНИ ТОК

Михајловић је рекла да је данашњи споразум кровни на 10 година, а да следе годишњи споразуми о количинама и ценама између Србијагаса и Гаспрома. Она је, такође истакла да ће пројекат Јужни ток добити статус националног пројекта и да очекује да ускоро буду решена процедурална питања.

Премијер је рекао да се ускоро очекује договор о руском кредиту за стабилизацију буџета Србије као и кредиту за српске железнице.

Према његовим речима, за реализацију таквих инвестиција битно је да руске банке буду присутне у Србији, што би била адекватна подршка повећању обима робне размене две земље.

Дачић је указао да постоје велике могућности за повећање извоза из Србије, посебно пољопривредних производа, на руско тржиште.

Он је додао да се очекује завршетак договора за учешће руских компанија у стратешком партнерству за Железару Смедерево, као и куповину других предузећа, као што је фабрика вагона.

Дачић је пожелео српском министру рударства Милану Баћевићу и руском министру Новаку, који воде мешовити руско – српски комитет да достигну циљ који су Сергеј Шојгу и он поставили 2008. године – да у наредних 10 година буде удвостручен обим робне размене две земље.

Министарка енергетике Зорана Михајловић је рекла да је данашњи споразум знак да ће Србија бити енергетски безбедна у гасној привреди и да ће имати довољно гаса у будућности. Министарка је указала на велики значај инвестиција у српску енергетику, не само за тај сектор, већ и за цео привредни развој земље.

Хусеин Билал Боснић, један од лидера вехабијског покрета у БиХ, позвао муслимане на мобилизацију поруком да Алах најбоље зна да “крварење неће стати док год не дође до победе ислама”

13.10.2012. novosti.rs

Један од лидера вехабијског покрета у БиХ Хусеин Билал Боснић, недавно ухапшен па пуштен, позива муслимане на мобилизацију поруком да Алах најбоље зна да “крварење неће стати док год не дође до победе ислама”.

“Треба сви да се мобилишемо, треба сви да станемо у одбрану ислама сходно нашим могућностима и оним ресорима којим располажемо“, каже Боснић у једној од многобројних порука објављених на Јутјубу, 8. октобра.

Боснић је прошле седмице ухапшен под сумњом за тероризам са још четворицом својих сарадника, али су они убрзо пуштени, јер Тужилаштво за њих није затражило притвор.

Боснић је недавно враћен са границе БиХ и Србије и на тај начин је онемогућен да у Новом Пазару присуствује протесту због филма “Невиност муслимана”, који је изазвао бројне демонстрације у муслиманским земљама због тврдњи да вређа пророка Мухамеда.

Тужилаштво БиХ тврди да прати садржаје који су често претећи, а које припадници вехабијског покрета постављају на интернету, пренеле су бањалучке “Независне новине”.

„Ми морамо волети онога кога воли Алах и мрзети онога кога мрзи Алах. Морамо да мрзимо невернике, па чак они били и наше комшије или живели у нашим кућама. Драга моја браћо, треба бити конкретан“, још је једна порука вехабијског лидера.

Безбедносни стручњаци сматрају да ове речи треба озбиљно схватити.

Јасмин Ахић, доцент на Факултету за криминалистику, криминологију и безбедносне студије у Сарајеву, истиче да би полицијске агенције у оваким ситуацијама морале да реагују.

„То што је он (Боснић) рекао, било би веома занимљиво за наше агенције за спровођење закона, с тим што се увек мора имати на уму да таква осетљива питања треба решавати структурално, без икаквих емоција, са стручњацима на терену. БиХ има и мора имати снаге да се бори са било каквим видовима екстремизма“, подвлачи Ахић.

Са друге стране, лист наводи да у Тужилаштву БиХ тврде да је све “под контролом”.

Европска унија почиње да изолује политичко вођство Србије и уводи им посебне мере надзора

13.10.2012. Никола Влаховић, magazin-tabloid

У најкраћем могућем року, за само два месеца, Европска комисија је препознала у вођама нове политичке коалиције, настављаче политике Бориса Тадића. Пуни континуитет са политиком Демократске странке коју је остварио Александар Вучић, удружен са Томиславом Николићем, открио је све њихове дуго година сакриване фрустрације, комплексе које је створио култ њиховог бившег политичког вође Војислава Шешеља, заправо, њихова скривена тежња да и сами буду перјанице српског демократског предузећа, препуног пара и завера. Европска унија прескупо је платила веру у претходног вођу, а нови јој у Србији не треба. Не треба јој ни Србија, јер је сиромашних земаља већ довољно и у овој заједници. Остало је само да казне своје овдашње плаћенике, да их изолују, процесуирају и да им отму имовину. А народ? Народ неће нико дирати. Он ће и даље да се сналази како зна и уме…

Главни и одговорни уредник угледног америчког часописа „Chronicles“, Tomas Fleming, познавалац прилика на Балкану, и данас би могао да понови оно што је прошле године јавно констатовао: власти у Србији су у суштинској заблуди ако мисле да могу да буду пријатељи са садашњом америчком елитом, и морају бити свесни да у САД немају савезника.  Флеминг је без имало увијања директно „гађао“ такозвану српску политичку елиту, рекавши да Влада Србије треба да се понаша као суверена, а не као сателитска влада. Илузорно је заваравати се, додао је Флеминг, да Србија има у том друштву нешто да тражи, а камоли да нешто добије.

На жалост, српски политичари не уживају никакав углед ни у Русији, посебно због чињенице да су коловође владајуће коалиције, Томислав Николић и Александар Вучић, показали невероватну способност да дневно мењају своје изјаве и ставове, како у вези спољне и унутрашње политике, тако и у вези са економском стратегијом државе коју представљају.

Последњи сусрет председника ове интерконтиненталне велесиле, Владимира Путина са Томиславом Николићем у летовалишту Сочи, био је више него шокантан за свакога ко познаје Путинов протокол. Наиме, Путин је сместио Николића на столицу испред неког паравана, а онда сео преко пута њега и посматрао га са изразом лица који није до сада виђен. Разлога за ово Николићево „камповање“ у трајању од неколико минута, било је довољно. Уместо очекиваног потписивања низа билатерарних споразума, није се десило ништа. Неколико дана пре тог састанка, у Београд је неочекивано дошао Владимир Титов, заменик министра спољних послова Русије, како би утврдио Николићево „стање“. Али, Титов је могао да констатује само то да је председник Србије већ одавно продао „душу ђаволу“, те да су обавезе према евроатланским мешетарима које је он прихватио, подразумевале „и личне гаранције“. Није помогло ни то што је некадашњи радикал покушао да придобије Путинове симпатије са провереном патриотском фразом: само Србију волим више од Русије. Јер, Путин добро зна да је тај исти човек пре неколико месеци рекао како му је Европска унија „као друго дете“.  То је требало да значи да је Николић „предао кључеве од куће“ у замену за мирне дане на Андрићевом венцу. Али, у нечем се ипак преварио…

Русија ће, ипак, остварити своје интересе на овом делу Балкана, што ће се поклопити са интересима грађана Србије, мада ова лажна политичка елита данас све чини како би у великом енергетском пројекту, траси гасовода Јужни ток у дужини од 430 километара, пре свега видела своје интересе. Руски инвеститори одлично знају да ни у Србији „ђаво није црн“ као што изгледа, и да постоје и људи и пројекти на које могу да рачунају, али, ако им се на том путу нађу самозвани политички лидери и болесно амбициозни лудаци, постоји стратегија и за такве околности.

Са треће стране, ту је и Европска унија која је ових дана у окриљу својих институција (пре свега Европске комисије), донела одлуку да на сваки начин изолује највећи део садашње српске владе, да им уведе неку врсту неформалних санкција и стави их у забран као дивљач. Убрзо ће, након извештаја Европске комисије о „напредовању“ Србије, бити објављено и колико је она, уствари, назадовала захваљујући својим политичким вођама, како оним претходним тако и овима данас.

 Разлози због којих су Томислав Николић и Александар Вучић остварили пуни континуитет са политичким предузећем завним Демократска странка, постаће још јаснији кад буде изгласано ко је прави газда у овој посрнулој партији. Уосталом, Александар Вучић је и сам изјавио да ће „сачекати изборе у ДС“, али није објаснио и зашто их чека. Ваљда је сматрао да је то очигледно и да чека победу Драгана Ђиласа, након чега би са њим могао да подели и послове и интересе.

Европска комисија нема више стрпљења за овакве завере малих балканских сатрапа, па је одлука у вези са тим и донета: српски политички мешетари биће под неком врстом санкција, биће изоловани или, у најбољем случају, сведени на минимум нужних комуникација са најнижим преговарачким рангом који постоји у Бриселу. Са друге стране, одлука Европске уније да грађанима Србије и даље омогући режим путовања без виза, јасан је знак да ће методе изолације бити усмерене на политички врх а не на народ. Ту треба очекивати да ће се под овим својеврсним санкцијама наћи и сви бивши и садашњи режимски криминалци, заправо финансијери српске економске и политичке пропасти.

ОЕБС у Београду интензивно истражује криминалне радње око низа пројеката који су финансирани кредитима и донацијама. Десетине српских политичара и тајкуна под сталним су наџором европских безбедносних институција, њихова имовина је и под званичном и под незваничном истрагом, а у проналажењу доказа за њихове криминалне радње помажу чак и неки одбегли директори пропалих компанија и милионери за којима је Србије расписала потернице.

Ако, дакле, Србија трага за њима, а они преко европских безбедносних структура траже начина да казне самозване српске владаре и њихове „овлаштене“ финансијере и криминалце, онда је на сцени један озбиљан рат у коме су највеће жртве грађани. Милиони људи плаћају прескупу цену обрачуна политичких и тајкунских кланова. Процена је Европске комисије да Србију треба оставити да сама решава своје проблеме, да народу ипак треба оставити могућност „да дише“ и да му не треба укидати слободу кретања, а све остало ће бити решавано у одмеравању стратешких интереса највећих и најмоћнијих.

Уосталом, Србија више никоме није зона интереса, а последња шанса да се она нађе у неком возу будућности, свакако је руски енергетски пројекат „Јужни ток“. Срећа је што ће га бити, упркос неописивој велеиздајничкој политици која је до данашњег дана вођена у свим српским владама, и која је плаћана новцем такозваних западних демократија, како Русија не би дошла у овај део Европе. Пропала су сва настојања да Русија уклопи своје интересе са интересима Србије. Корисници евроатлански буџета морају да положе рачуне својим газдама. За почетак, биће изоловани као вирус, а онда ће и њихова имовина доћи на ред. Следују и смене. У врло кратком року показало се и зашто је Александар Вучић имао мисију да буде персонификација свих безбедносних служби у Србији. Но, велики играчи за великим столовима не воле селективну правду. Или ће сви одговарати или их неће бити. Не за великим столом…

Распродаја кућне имовине

Након пљачке гигантских размера у којој је на разне начине нестало око 50 милијарди долара, што у приватним џеповима што у пропалим пројектима, услед чега су грађани Србије економски пропали и задуживали се, па данас плаћају чак 26 милијарди евра само на банкарске зеленашке камате, није никакво чудо што је представница Европске комисије за односе са Србијом Мирјам Феран изјавила да се Србија налази у сред „мрачне економске ситуације“, да су „изазови велики“ и да ће ЕК сачекати да види шта ће влада у Београду да уради. У међувремену, још једном  је снижен кредитни рејтинг Србије, а сви међународни инвеститори добили су сигнал да заобиђу Србију на дужи временски период.

Они који су истински опљачкали ову земљу и довели је до банкрота, дакле, најкрупније банкарско-инвестиционе корпорације, попут Европске банке за реконструкцију (ЕБРД), ММФ-а и Светске банке, који држе хипотеку над већином спољног дуга и заправо диригују политичким  приликама у Србији, не брину много што је спољни дуг Србије последњег дана јула 2012. године износио је 24,43 милијарде евра (овај званични податак треба одмах помножити са два), нити што је тај дуг за само месец дана увећан за  345,8 милиона евра, уз редовну камату на укупну суму! Напротив, њима је овакво стање идеално! Њихова је процена да укупна имовина Србије не вреди више од 150 милијарди евра. Половину од тога опљачкали су и уништили демократски скакавци за дванаест година општег хаоса. Ону другу половину наплатиће, дакле, „клуб поверилаца“.  Дакле, народу неће остати ништа осим голих живота и затечене имовине која је махом већ под банкарским хипотекама. У таквим околностима долази до природних социјалних експлозија, али, како у Србији ништа није природно, чак ни природни закони, тако не треба очекивати нешто већ виђено, него распад државе после које неће бити ништа исто. Ни народ ни његова одрођена политичка класа.

Десет разлога због којих ЕУ не жели Србију

Најновије „посмртно слово“ које је саставила Европска комисија, а тиче се Србије, говори јасно зашто су министарка за европске интеграције Сузана Грубјешић и председник републике Томислав Николић већ унапред „психолошки“ припремали грађане на горку истину, говорећи им како „не треба журити са придруживањем ЕУ“. Наиме, пре него што је извештај и састављен, Николићу и Грубјешићки је у Бриселу речено (а касније, током гостовања представника ЕК Београду и потврђено), да не рачунају ни на какве датуме и придруживања.

На врху листе разлога налази се признање Косова (замотано у фразу „нормализација односа“). Одмах иза тога је одређивање Србије према енергетској стратегији. Или са Русијом без Европе или са Европом без Русије. Не може бити јасније. Трећи озбиљан разлог због кога Србија неће и не може у Европску унију је мафија, како политичка тако и она привредна. Четврти разлог је одсуство институција (јер Србија јесте једно прединституционално друштво, по свим мерилима), а пре свега хаос у правосуђу и законодавству. Пети разлог су нарушавања елементарних људска права (овде није реч о мањинским, него о свим другим осталим правима, као што су право на рад и здравствену заштиту и сл.). Два следећа разлога за трајно удаљавање Србије од идеје придруживања Европској унији су директно повезана са угрожавањем приватне имовине национализоване после Другог светског рата. Коначно, треба рећи да ни сама Европска унија више нема материјалних капацитета да издржава још једног сиротана, да ће улазак Хрватске у ов заједницу скупо платити и Хрватска и ЕУ, и никоме неће бити добро од те љубави.

Истовремено, колико год да Европска унија и САД не желе да се Русија енергетски шири према Западу, толико је, у случају Србије, економски најприхватљивије и за Исток и за Запад, да се Србија коначно нађе на „линији“ руских инвестиција.  Бриселу не треба још једна Грчка, Шпанија и Португалија…

Ако су интереси Александра Вучића, Томислава Николића, Драгана Ђиласа, Млађана Динкића и других српских властелина такви да ни народ више није битан, онда је било крајње време да то неко и саопшти. Није добро што те горке истине у облику документа саставља Европска комисија а не неко независно тужилаштво у Србији. Такође, није добро што у Београду ОЕБС истражује највеће корупције у Србији, у које су умешани највиши државни функционери, а не независно тужилаштво коме је то посао. Али, и то је један од доказа да је једна родовско-племенска власт на сцени, и да је концентрација моћи опет у рукама једног човека толика да је то са сваког демократског становишта неподношљиво.

Не пасу само овце него и државе

 

О дубокој болести српског друштва и разлозима нову изолацију Србије, писао је недавно и минхенски дневник Зидојче цајтунг у рубрици „Поглед споља“ под насловом „Укус траве“. Док се Хрватска креће путем за Европску унију, пише Зидојче цајтунг, Србија се, изгледа, изолује. Текст почиње објашњењем израза „јести траву“ који потиче од бившег албанског диктатора Енвера Хоџе („Ако треба, јешћемо траву!“), а односи се на политички пркос и инсистирање режима на сопственом политичком курсу по цену изолације и жртвовања животног стандарда својих грађана. „…Србија као да се управо навикава на укус траве“, каже аутор и додаје:  „…Изгледа као да се у Србији у догледно време ствари неће променити набоље. И више од тога- изгледа као да ће национализам ескалирати. Спорни статус Косова за Србију је разлог за даље удаљавање од Европске уније – док за Брисел не долази у обзир да одустане од захтева да Србија призна Косово. Да ли ће Србија остати изолована као некада Албанија? Словенија је већ члан ЕУ, Хрватска само што то није постала, Црна Гора ће убрзо почети преговоре о пријему…

Све је ово врло блиско изјави канцеларке Ангеле Меркел од пре две године када је јасно стављено до знања Србији да ће проширење Европске уније бити завршено за Хрватском.

Заиста, треба ли нам оваква Европска унија у којој је питање даљег постојања евра, као континенталне валуте, истовремено и питање даљег опстанка ове мегаломанске заједнице? Србија се налази између врло искључивих система у којима је немогуће бити свачији и ничији. Један уважени руски дипломата у Београду, пре неколико година је (истина незванично) казао како су „политичка етика Русија и политичка етика Европске уније, неспојиви“.  Не треба уопште сумњати у то да ће ова непорецива истина постати политичка законитост и у Србији. Ако не данас са Вучићем и Николићем, онда сутра са неким паметним, способним и компетентним људима.

А 1.

Савезника више нема

Србија је данас без правих савезника у свету, па је чак и оно моћно, велико,  и  са разлогом очекивано савезништво  са  Русијом доведено у питање, захваљујући  сулудој  политици  малих  локалних императора. Дванаест година српске владе подваљују и Истоку и Западу лажно се представљајући као лучоноше политичких и економских реформи. Врхунац ове преваре постигнут је управо са лажном сменом Демократске странке и још лажнијим преузимањем власти Српске напредне странке. Ако је претходни цар  (Борис Тадић) био го а његова влада препуна лопова и превараната, лоше замаскирана иза економских и политичких реформи, садашња владавина Николића и Вучића најобичнија је фарса и представља наставак „демократских метода“ предходне власти. Ту су исти тужиоци, исти директор полиције, исти тајкуни, исте локалне мафије,… Такви властодршци не могу очекивати ничије савезништво у свету. Од прве владе ДОС-а па све до Бориса Тадића и Александра Вучића такозвана српска политичка елита доживљавала је савезништво других земаља искључиво као прилику да се финансијски још више уздигне.

Таквих савезника који су спремни да дају повољне кредите и донације не питајући у шта ће бити утрошени Србија више нема. Нема чак ни оних савезника који би је одбранили у случају неког, не дај боже, новог ратног стања. Шта значи велико стратешко савезништво најбоље показује случај Сирије и владе Башира Ал Асада, коју је Запад осудио на смрт. Наравно, ликвидација Сирије на начин на који је била ликвидирана Либија није могућ, управо због савезништва Асадове владе са Русијом.

Сигурно је да политички мешетари савремене Србије на челу са бившим вођама радикала нити могу нити хоће да схвате поуку из ове приче. Њима је као и Тадићевој влади потребан „партнер“ који је спреман да плаћа до изнемоглости да им се диви и да их подржава. Али, ако су њихови претходници још и могли некога у свету да обрлате, заведу или преваре, Вучић и Николић више никога не могу импресионирати. Њихов је задатак да подрже неколико тајкуна-монополиста и обезбеде ММФ-у, Светској банци и ЕБРД-у да им „улози буду стабилни“. Баш због такве политике руски капитал ће овде бити инвестиран строго наменски и то тако да ниједна политичка елита неће моћи да „захвати“ из тих инвестиција.

ГЛОСА

Понављање мантре о Европи је само одраз моралне, интелектуалне банкротираности ове власти, која је постала џиновски механизам за пљачку изнутра и издају споља.

Срђа Трифковић

У Вишеграду, тик уз мост на Дрини који је Андрић описао у свом најпознатијем роману, прослављени српски режисер Емир Кустурица завршава Андрићград. Крајем прошле недеље је свечано отворена главна улица Млада Босна, због чијег назива се дигла велика прашина у Сарајеву.

13. 10. 2012. Ђ. Баровић – Вести | фото: Н. Јојић

Гледајући право у очи и без длаке на језику Емир Кустурица у ексклузивном интервјуу за „Вести“ открива многе непознате детаље за овај пројекат, али и признаје да скупо плаћа то што јавно признаје да је Србин.

Заболе ме за галаму из Сарајева

У Андрићграду су отворени Градска већница, књижара, галерија и мултиплекс биоскоп чиме је град и формално заживео.
– Отварањем ових објеката смо заправо и фактички ставили у функцију главну улицу и завршили прву половину Андрићграда. Веома је битно што смо успели да у једној улици с једне стране сместимо градску управу, позориште, Андрићев институт, бурегџиницу, ћевабџиницу, а с друге стране Академију лепих уметности, биоскоп, књижару, галерију, банку…
 

Нисте одустали да главна улица носи име Млада Босна, иако је то изазвало бурне реакције у званичном Сарајеву?

– Искрено, боли ме… за те реакције. Млада Босна је била озбиљна, отаџбинска организација створена у време распада једне монструозне царевине која је, кад се распадала, повукла за собом стотине милиона људи у смрт. Данас се заборавља да је то била мултиетничка организација, а да је рат изазвала Аустроугарска, тачније Немачка, јер је све било дириговано из Берлина и Бона. Уосталом, Млада Босна је кроз различита времена различито и тумачена, тако да је, док сам био мали, постојао кошаркашки клуб са тим именом, а данас је то име прокужено. При томе, Гаврило Принцип је од хероја постао неко кога Срби треба да се стиде. Да се тако нешто не догоди, од јуна следеће године у Андрићевом институту ће започети серија озбиљних симпозијума и о његовој улози, али и Првом светском рату уопште.
 
Због чега је то битно?
– Битно је да се растумачи како је тај рат заиста почео, јер га Срби нису започели, а требало је веома брзо да га изгубе. Међутим, догодило се обрнуто.

Додик је недавно изјавио да је једино решење за БиХ подела на три државе. Шта ви мислите о томе?
– Председник Додик је веома озбиљан човек, али ја не живим у БиХ и то он сигурно боље зна од мене. Шта ћу причати о Босни када овде само градим град.
 
Ипак, ви сте један од ретких српских уметника који се не плаши да јавно каже да су и Срби били жртве, односно да ближа историја није баш онаква каквом се представља?
– Наравно да ћу то увек говорити. Код ових који су познати заиста је тако да углавном избегавају и идеју да су уопште Срби, јер онда лакше долазе до разних фондова и новца Европске уније. Али, мислим да они ћуте да су Срби не само због тога већ и због малограђанштине. Ако Данци не крију да су Данци, због чега би онда Срби крили да су Срби. Тај феномен је мени одувек био фасцинантан.
 
Како то онда Вама успева?
– Зато што сам ја слободан човек и нисам типична појава. Отуда та моја слобода и моја аутономија коју ја скупо плаћам, али је зато моје велико животно задовољство да могу да кажем оно што верујем да је позитивна истина.

Србија је премала за копање никла

Традиционално сте добри са председницима Србије. Да ли ће тако бити и са Томиславом Николићем?
– Не бих се сложио са овом констатацијом. До сада сам само користио свој ауторитет да од државе обезбедим средства за инфраструктуру на Мокрој гори. А то што сам био добар и са Војиславом Коштуницом и са Борисом Тадићем уопште не говори да сам претплаћен на пријатељства са председницима Србије. Просто, када се бавиш поезијом, онда ти познанства са политичарима не требају, али када нешто градиш то је немогуће без политичке подршке.
 

Нисам се чуо са Младићем

Да ли сте се недавно чули са генералом Младићем?
– Не, одакле вам то?

То кажу наши извори.
– Не, нисам се чуо и немам никакав контакт, али ако буде било потребе – чућемо се.

Исто важи и за Радована Караџића?
– Тако је. Ја те људе не знам и никада нисам био близак са њима, али имам своју процену њихове историјске улоге и улоге света у свему томе.

Прво од тих дела је била Мокра гора?
– Заиста је импресивно оно што је урађено у ових седам година. Могра гора има 17 километара канализације и добија пречистач, девет километара водовода, два трафоа, 16 километара асфалта. Све је то урађено захваљујући тој комуникацији коју сам имао са челницима Србије, али и готово митолошкој борби коју водим против копања никла, јер је два пута то покушано.

Кад смо код никла, сељаци на Мокрој гори умало нису побили истраживаче никла?
– Да није било мојих ренџера, гарант би добили батине. То само говори да морају бити опрезнији, јер је народ наоштрен, љут.
 
Ни Ви нисте остали дужни, али вербално?
– Зато што у свету постоји само негативно искуство у вези са истраживањем и експлоатацијом никла, а при том се намерно заборавља да Европска унија забрањује експлоатацију ове руде на својој територији. И ми уместо да им поверујемо барем по овом питању желимо да се сврстамо у ред Индонезије или оних земаља чија је природа уништена. Просто, Србија је мала да би могла да издржи копање никла.

Патолошка мржња

Да бисте помогли у томе, постали сте председник Одбора за заштиту природних ресурса Србије. Да ли појединац уопште може нешто да уради?
– Уверен сам да српска јавност неће дозволити да дође до експлоатације никла. Ја сам ту најмање битан, посебно што немам никакве политичке амбиције, а цела прича се са језика заштите животне средине превела на језик политике. Е, сада, пошто се у Србији политизује и одлазак у ЊЦ и излазак из њега, онда је ископавање никла издигнуто на сасвим други ниво.
 
Недавно су Вас оптужили и да сте крали камен по Требињу?
– То уопште није тачно. Имао сам вербално обећање начелника Требиња и моја грешка је била што сам журио и нисмо потписали уговор. Узгред, то је камен једне распаднуте аустроугарске карауле која је черупана уназад 100 година и од које је остао само зид и по, а једино је у историји позната по томе што су из ње, после атентата у Сарајеву, аустроугарски војници обесили најугледније грађане српске и муслиманске националности у Требињу. Изгледа се то Требиње од тада никад није ни поправило, па је зачудило зашто и сада, скоро 100 година касније, неко није истрчао на улицу и рекао: „Људи, треба обавестити аустроугарску амбасаду шта ради овај Куста!“
 
Ипак, негде сте одговорили да није проблем камен, већ „патолошка мржња Сарајева према Андрићграду“.
– То је тачно. Андрићград је пројекат који они мрзе, као и многе друге ствари. Званичницима у Сарајеву очигледно смета што овај пројекат потврђује идеју да Срби нису Европљани из само једне ренесансе.

О геј паради

Шта мислите о геј паради која је требало да се одржи у Београду?
– Мислим да је добро урађено што је отказана, јер ако није било безбедно због чега онда изазивати нереде. Мањинска права увек могу да се остваре на други начин.

А шта мислите о изложби слика где је Исус приказан у друштву геј популације?
– Лоше је што се сви ти перформанси, везани за сексуалност, на крају претворе у политичко оружје. Уверен сам да озбиљни хомосексуалци нису склони томе.

Због чега је толико битно да се Парада поноса одржи у Београду?
– То је заиста питање преко којег се развлачи свака власт у Србији. Њој се задају задаци које друге земље нису морале да испуне, попут Италије. Нажалост, и у Србији постоје фазе када наши председници покушавају да докажу Европи да су они више Европа него што се то од њих тражи. Да се разумемо, немам ништа против геј параде, али имам против толиког инсистирања да се тај језик сексуалности преводи на социјални језик.

Управо сте се вратили из Санкт Петербурга где сте били председник жирија филмског фестивала. Чиме се Кустурица још бави?
– Завршавам један град, довршавам скијалиште, градим још један хотел и приводим крају нови роман, наставак првог „Смрт је непровјерена гласина“. Реч је о збирци прича под насловом „Странац у браку“. То је опасан наслов.
 
За 2014. планирате да за Кански фестивал представите и први филм из Републике Српске. Због чега је тематика рат и хоће ли то бити прича о рату у Босни?
– Биће приказан неки универзални рат за који је неважно где се води. Желео сам да покажем како су љубав и рат компатибилни појмови.
 
Ви ћете бити и главни глумац. Зашто?
– Зато што ми је тешко говорити другом шта треба радити!

Додик боље пева од Дачића

У Вишеграду сте имали концерт током кампање СНСД-а, чији је председник Милорад Додик?
– Није тајна да сам с њим пријатељ, али пошто су то били локални избори, а локална власт је доста помогла у изградњи Андрићграда, сматрао сам да и ми морамо да помогнемо њима.

Додик је имао слуха за Ваш пројекат?
– И има слуха, али и добро пева.

Пева ли боље од Дачића?
– Има јачи рефрен. Дачић је бољи у форшпилу, а овом је јачи рефрен.

Биографија

* Емир Кустурица је рођен 1954. године у Сарајеву и двоструки је добитник Златне палме у Кану за филмове Отац на службеном путу и Подземље.
* Носилац је ордена Светог Саве првог степена Српске православне цркве, ордена Витеза реда уметности и књижевности, амбасадор је Уницефа, фронтмен и басиста групе Емир Кустурица & тхе Но Смокинг Орцхестра.
* На Ђурђевдан, 2005. се крстио у манастиру Савина, код Херцег Новог, и добио ново име – Немања. Касније је објаснио да је „гледајући књиге утврдио да је његова породица у ствари била српска, те да му је врло важно кад умре да се зна ко је био“.

Какав је то поредак који једнако без остатка бране Соња Лихт и Добрица Ћосић? Никакав осим револуционарног!

12.10.2012 Нови Стандард

„Пао је четрнаести километар, ал’ никад неће — Кадињача!“, певао је песник револуције која још увек тече јер, рекло би се, сем с мањим прекидима, никад није ни престајала. Тек, ето налога дијалектичког материјализма, који нам налаже да ствари и појаве могу да мењају облик (теза-антитеза), под условом да задрже своју револуционарну суштину (синтеза). А отуда није пао баш „четрнаести километар“, него је пао Борис Тадић, тек избледело лице неуморне револуције, и није писано да постојана остане Кадињача, него поредак, коме је Тадић у својим грубим и финим радовима дао лице монструма који прождире и свој окот да би на крају тај Борисов зли плод прогутао и њега самог.

И заиста, ако је судити по ширини захвата којим се брани устројство што му је Борис дао коначну физиономију, та Кадињача поретка никад и неће пасти. Уосталом, погледајте тај обим фронта који, измичући и људском оку и разуму, и почиње и завршава далеко иза хоризонта. Гледајте ту серију понижавајућих шамара из Брисела, којом се Тома Николић и Ивица Дачић опомињу да се они можда и могу одмаћи од Европске уније, али да се она никад неће одмаћи од њих. Ено вам комесара Филеа док у маниру високог друга из политбироа тумачи мученим српским посланицима да морају да науче говорити „евопским језиком“, док га Милица Делевић, најобученији преводилац са европског на локалну језичку варијанту по имену србиш, не пушта од себе, тек да ова напредњачка стока прими знању да се на изборима није догодило ништа јер се у Србији на тај начин ништа и не може догодити. Види ли неко оног смешног аналитичара Стојиљковића, који са кошуљом свирача балалајке из стриптиз-бара скакуће од студија до студија да онако професорски објасни пуку како се, кад Вучић хапси жуте, то зове политички остракизам, док би часно име борбе против криминала и корупције то заслужило само ако би хапсио своје и никако његове. (И сензибилни Вучић, шта ће друго, него обећа да ће ухапсити неког себи блиског, цоминг соон).

БРАНИОЦИ РЕВОЛУЦИЈЕ

Видесте ли „Blitzkrieg“, службено гласило берлинске Србије, који је протест полицајаца против Миљка Радисављевића, доскоро Тадићевог Вишинског а сад борца за закон и спас поретка, описао као почетак чистке у тужилаштву и правосуђу, а то је, Томо и Вучићу, но, но! Погледајте Соњу Лихт где стахановским лопатама избацује државу из „Политике“, пуна поверења у чињеницу да, што је у „Политици“ мање државе, то је више ње, и погледајте после тога сломљеног Брацу Петковића, који клима главом и обећава како ће се држава повући из медија да не прави гужву странцима и говњивој српској елити. Ево вам га, ту је и млади нараштај – а ових сезона се међу њима носи гаy – где, попут Ћопићевог Николетине Бурсаћа, јавља мајци и Србији да Бога више нема јер је Бог погинуо у рату; убили га Срби у Сребреници.

Приметисте ли, на крају, Добрицу Ћосића – најближе што се један Југословен могао приближити Србину, а да не не опогани прво и не дотакне друго – и видесте ли с њим врле српске чанкописце како се боре за слободу стваралаштва дигавши се да у „Службеном гласнику“ има да остане директор Слободан Гавриловић. Приметисте ли како су се часна српска пера подигла да објасне да би напредњак у „Службеном гласнику“ значио партизацију хиљаду жутих цветова српске културе, док је Гавриловић, кога су тамо довели жути – то су они који су заковали највећи ексер у сандук српске државе и културе, или можда нису – човек ширине какву може да има само један професор марксизма (нека револуција тече, макар Србија умрла) и надстраначких видика, како то пристаје само једном војнику жутих.

И заиста, какав је то поредак који једнако без остатка бране Соња Лихт и Добрица Ћосић? Никакав осим револуционарног! И та трансгенерацијска револуција траје ли траје, у њој нараштаје родоначелника већ деценијама наслеђују нараштаји епигона, често из исте куће, као што се наслеђују крв и породичне титуле.

Зна Тома Николић да, када каже како би Тијанића сменио да се он пита (али се не пита), он јесте странцима и српској елити послао поруку да поштује законе, пристајући на Филеов европски језик, у коме је законито све што је на штету Србије и ребелија све што јој је на ползу. Али зна ли Тома Николић да га онај сјебани Србин који је гласао за њега не пита за закон који штити Тијанића и пљује на Србију нити га пита шта не може, већ га пита шта ће да уради за њега? Зна ли Вучић да ће, ако не успе да се обрачуна са жутим криминалом – а не видим како ће – послати поруку својим бирачима да се против тога не може борити ни из владе ни из политике, и да ће их његов неуспех позвати да то сами опосле.

Ни напредњаци ни Дачић не владају Србијом, и ту се на њих љутити не вреди. Ако питате странце и српску елиту шта ће онда Тома и Дачић ту, рећи ће вам да је Тадићево урушавање Србије имало толике размере да је запретило да безнадежно конфронтира владу и грађане и да би у том обрачуну могла да страда и дуго негована српска елита, па и сама револуција која тече. Отуда је њихова пројекција напредњачке власти као нечега што би требало да спаси поредак који урушава Србију, а да грађанима смањи омразу на власт, у којој ће Тома Николић, као када говори о Тијанићу, показати колико су његове намере добре, али колико су му руке слабе.

БЕЗ ПОСЛЕДЊЕ ИЛУЗИЈЕ

Наравно, у остварење тог плана нисам уверен и само је један разлог за то. Наиме, кад Николић каже да се у њему све буни против бриселских споразума о Косову, али да их мора провести, он нам, истина, не даје наду, али нам даје нешто друго. Јер, док се у Тадићу није ништа бунило да пошаље Борка у Брисел са идејом да направи баш такве споразуме, неверзиран човек радије је говорио о издаји, немајући у виду степен у коме су Србију окупирали странци и колаборацонистичка друштвена елита. Николић, у коме се све буни, и Дачић, који странцима ништа неће дати, али им се неће ни супротставити кад дођу да узму сами, заправо су на најбољем путу да покажу дубину тог окупационог понора. То, наравно, тешко да може бити добро за њих двојицу, али за Србију, од које више нико и не тражи да верује у Европу, као за Тадићевог вакта, то би могло да буде последње отрежњење, после кога се или устаје са стиснутом песницим или се леже у гроб.

Речју, ова власт оставиће Србију без последње илузије, а илузија – ваља имати у виду – јесте хлеб револуције, као што је истина хлеб контрареволуције. И то је, пошто је сменила Тадића, највећи допрнос нове власти, колико год несвестан, колико год неки од њих на трагу жутих и својим условним политичким рефлексима и наставили да производе илузије. Јер, ако они не могу да се обрачунају са криминалом, никога неће уверити да је то некаква виша математика, сви ће знати да они то не могу. Ако наставе да примењују ССП, нико у томе неће видети велику визију европске будућности, него ће сви знати да им не дају и да они то не могу. Ако не направе посао са Русима, никога неће убедити да су криви Руси, већ да они то не могу и не смеју. Ако, коначно, не нахране народ, народ ће знати да они не могу да га нахране и почеће да мисли како да се нахрани сам.

Отуда, Брисел овде рачуна са веома кратким процесима. Наиме, они виде и прорачунавају дубину и експлозивност српске економске кризе, они и пројектују и подстичу кризу српске владе, ледено рачунајући да ће и једна и друга врхунити већ ове зиме са њиховим захтевом да се Србија одрекне Косова. И, једнако ледено, рачунају да Србија од глади Косово неће ни видети, а да српска влада, која ће у том моменту брати кожу на шиљак, неће пружити отпор ни колико је црног испод нокта. Поштено, књишки гледано, није то рђава калкулација иако на њиховом месту никад Србма не бих спајао небо (Косово) и земљу (хлеб), посебно не бахато уверен да то могу да контролишем.

Зато ће се ове зиме Србија делити на Косову и хлебу, први пут после дванаест година ослобођена илузије да, што жели више једног, то има мање другог, први пут уверена до краја да су Косово и хлеб на истој страни. Зато ће се делити и српска власт и странке, зато ће нова тешко предвидива динамика ући на политичку сцену. Држите ме за реч, биће то судар два велика процеса – коначне и неповратне дезинтеграције Србије на свим нивоима, с једне стране, и окупљања на најважнијем питању које може да породи сусрет неба и земље, с друге. Биће то почетак правих промена, први корак истинског окупљања или победа свести да никакво окупљање није могуће, чак ни око идеје голог живота. (А, кад ствар дође до голог живота, тада метафизика прва страда, тада се живот само може издати или се борити за њега.)

Може ли тај тешки и неизвесни судар бити избегнут? Може, ако се власт усуди да заиста влада на корист свог народа и ако њени носиоци престану да ходају по деведесетдвојки, уверавајући недотупавне новинарке да су се неповратно скинули са сваке жеље и потребе да нешто промене. То, наравно, изискује неке друге сударе, али, ако Србија нема избора, зашто би га, дођавола, имали Николић, Дачић и Вучић.

Председник Удружења „Јадовно 1941“ из Бањалуке Душан Басташић огорчен је тврдњама у делу хрватске јавности да на дну Шаранове јаме на Велебиту „нема ништа и да је дно покривено само смећем“ и захтева да се формира комисија која би се спустила у ту јаму и утврдила не само да ли се на дну налазе људске кости, већ и да ли има трагова о њиховом уклањању или уништавању.
12. 10. 2012. Срна

„У најмању руку не би било коректно да се таква комисија формира без учешћа експерата из Србије и БиХ, без консултовања са Српским народним вијећем из Хрватске и Удружењем потомака жртава `Јадовно 1941.` из Бањалуке“, рекао је Басташић за Срну.

Он је подсетио да су у комплексу логора Госпић-Јадовно-Паг убијани, не само грађани са данашњег подручја Хрватске, већ и они са подручја Србије и БиХ.

Басташић је рекао да се тврдњама изнесеним углавном на „бранитељским“ порталима да на дну Шаранове јаме „нема ништа“, односно да је „дно покривено само смећем“, прикључио недавно и хрватски католички бискуп Миле Боговић.

„Подсећамо да су се спелеолози из Србије 1990. године спуштали у јаму и фотодокументовали кости на дну јаме“, истакао је Басташић.

Он је навео да се у извештају хрватских спелеолога из 60-тих година тврди да је на дну Шаранове јаме нађен седимент људских костију висине 1,35 метара, али да се у налазу комисије коју је хрватска влада формирала 90-тих година каже да на дну јаме „нема ништа“.

„Јавно изражавамо сумњу у професионализам и хуманизам чланова хрватске комисије. Кости са дна Шаранове јаме нису могле једноставно нестати, дакле, неко их је са дна уклонио или их је тамо уништио. Јавности је мало познато да је нешто слично урађено у Пријебојској јами недалеко од Личког Петровог Села, као и на још неким локалитетима у Лици“, рекао је Басташић.

СКРИВЕНА ИСТИНА

12 октобар 2012, СРБски ФБРепортер

ФБР превод: Љиљана Јовановић

МАСАКРИРАНИ СРБИ

ЕКСКЛУЗИВНО
ПАНОРАМА.ит. 18/12/2008
Тајни логор ОВК у Албанији,
Одрубљене главе и језиви докази о транспорту и продаји органа узетих од затвореника. Скоро након 10 година од почетка рата излазе на светло докази о етничком чишћењу од стране Албанаца.“Панорама“ објављује доказе: фотографије стрељаних у поседу италијанских војника.

Пише: ФАУСТО БИЛОСЛАВО

Никада до сада виђене слике италијанских војника како скупљају лешеве масакрираних Срба.
Откривање тајни о логорима у Албанији које су држали ОВК сепаратисти. Откривају се ужасне сумње да су неким затвореницима узимани органи који су продавани на црном тржишту за трансплантацију.

Фото извештај наше војске,
Италијански војници прикупљају остатке жртава албанске освете.

Са стране тела младе жене и средовечног мушкарца.
Жртве су нашли и фотографисали наши војници.

 

 

Друго лице злочина у рату у еx-Југославији где Срби џелати, постају жртве етничког чишћења. Панорама објављује ексклузивне фотографије Италијанских војника који су ушли на Косово јуна 1999. након НАТО бомбардовања, како носе тела побијених Албанаца.
„Мирис смрти се могао осетити километрима. Пронашли смо заједничке гробове Косовара побијених од стране Срба, али рат није био завршен како смо се ми надали“-каже тадашњи генерал Мауро дел Векио, данас посланик Левог центра. Он је 1999. заповедао јединицом од 7.000 људи. Италијански војници су међу првима ушли на Косово. Сваког јутра током првих 15-20 дана су ме извештавали о нађеним мртвим телима Срба и Рома баченим поред пута. После су се убиства наставила не тако организовано. Али ко год није побегао ризиковао је да буде убијен или киднапован“-каже дел Векио.
„Куће које су Срби напустили су биле порушене и спаљене. Албанци су такође рушили цркве и манастире. Циљ је био да се поништи сваки доказ „српског присуства““. За Италијанске војнике ова друга страна медаље коју су видели ’99 била је табу тема за новинаре. Фотографије које су снимили војници као сувенир о жртвама које су убили Албанци, биле су скривене. На једној фотографији се види жртва, млада жена обучена у црну одећу, лица прекривеног крвљу са рупом од метка на грудима. Убијена, а потом је тело бачено поред сеоског пута а лице прекривено крпом, као жалостан покушај лажног сажаљења Италијана.

На другој слици можете видети човек седе косе, без мајице како лежи у кориту реке.

На трећој слици су италијански војници како носе пластичну вреће са телима жртава. „Жртве на сликама су Срби“ – присећа се дел Векио.
„Нико није скупљао њихове лешеве, остављене на неочекиванијим местима. Као што је било у Ђаковици, где смо у индусртријском објекту нашли Ромске жртве. За та убиства су одговорни герилци УЧК, ослободилачке војске Косова. Данас су те јединице распуштене, али много њихових чланова је запослено у безбедносним снагама нове независне државе“.
„Добили смо петицију мајки и супруга Срба, у којој се пријављује киднаповање синова и мужева. Понеки су пронађени мртви, у другим случајевима нису нађени нити су се вратили – рекао је дел Векио.

Према списковима УН на Косову 2007., нестало је 2.180 људи. Званично нестало је 723 Срба, мада званични Београд тврди да их је нестало два пута више Срба. Само је 290 тела жртава нађено и сахрањено. Узнемирујућа информација је да је 70% Срба нестало после јуна 1999. године.
Ветеран заједничких гробница, из Сребренице у Босни, Перуанац Пабло Јосé Бараyбар, водио је УНМИК-ову Канцеларију за нестала лица у Приштини, од 2002 -2007. 300-400 особа Срба, Рома и „сарадника Београда“ које су заробили и киднаповали ОВК, одведено је у Албанију где су држани у тајним логорима.

„Наравно да су Срби одвођени преко границе, мада не знамо тачан број“. Једна логор је био у Кукешу – потврђује бивши функционер УН. Један Албанац које је такође, са братом ухапшен 1998. и одведен у Албанију, рекао ми је да је видео затворнике Србе, -открива Бараyбар, – који се вратио у Јужну Америку. Преживели Албанац је ослобођен 1999., након доласка НАТО снага јер је отац платио откупнину. Од брата су вратили само леш.
Преживели ми је потврдио да су логор у Кукешу посећивали многи команданти ОВК међу њима и Агим Чеку – открива Бараyбар.
Чеку је био начелник штаба ОВК и премијер Косова до јануара 2008. Од Срба које су држали као таоце у Албанији нико се није никада вратио кући.

www.faustobiloslavo.com-articoli-29203b

Олга Божанић са сликама своја два брата,
Тодора и Лазара, киднапованих ’98 ,
нађених у једној гробници.

www.faustobiloslavo.com-articoli-29203c
Гробнице као у Венеција Ђулија
1945 године,
Са лева: остаци једног убијеног Србина,
метком у потиљак,

www.faustobiloslavo.com-articoli-29203d
Бивши одговорни представник УН
За нестале Јосé П.Бараyбар (са шеширом)
Гробница у Волујку
Милиција ОВК са Италијанским војницима
у лето 1999.

На граници су били немачки војници НАТО
Они су викали „ћао, ћао“ када су камиони (са киднапованим Србима) пролазили…

 

„Добили смо информацију да у околини града Бицај, можда има гробница где су закопани заточени у логору у Кукешу“ – открива бивши звaничник УН.
Други сведоци износе још ужасније приче: Јуна 1999 године у Призрену на западу Косова, су одведени људи (не само Срби) и одведени у Албанију.
„На граници су били немачки војници НАТО, махали су камионима који су пролазили и поздрављали их ћао ћао“-каже Бараyбар, на основу информација добијених од једног возача и од радника повезаних са ОВК, који су били задужени за тај транспорт. Неки затвореници су бил и превезени југозападно од Кукеша у близину Бурела, у једну „жуту кућу“ где је једна од соба претворена „у операциону салу среће“. Овде су хирурзи вадили органе, од затвореника.
Информација о овоме се налази у књизи „ЛОВ“ од Карле дел Понте, бившег главног тужиоца суда у Хагу. Органи „су транспортовани авионима са аеродрома Ринас, поред Тиране, у хируршке клинике у иностранству, где су оргни пресађивани пацијентима који су могли да плате“. Један од информатора је и сам био достављач органа, каже се у књизи која је штампана у априлу 2008. године.

Изјаве стварају пометњу, али мало је познато да је Бараyбар 4.фебруара 2004. године извршио инспекцију злогласне „жуте куће“. У извештају на 10 страница, пише да „није нашао убедљиве доказе“ али да је нашао „трагове крви у кухињи и у остави.“ Стручњаци УН су нашли шприцеве, лекове за опуштање мишића, и фрагменте хирушке опреме. Породица Катучи која живи у изолованој кући на два спрата, негира кривицу, тврдећи да је то крв убијене живине и једне жене која су се ту породила.
„Смешне приче, без основа. Лагали су и за боју куће, имам фотографију која показује да је кућа била жуто обојена док је нису префарбали у бело“ – објашњава Бараyбар.
„Докази које смо нашли били су довољни, да се покрене истрага. Али суд у Хагу је блокиран“.
Сада је случај поново отворен, од стране швајцарског парламентарца Дика Мартија, којег је Савет Европе задужио да то истражи.
Извештај Бараyбера је остао годинама мртво слово на папиру, док се нису на Косову појавила тела мрвтих несталих Срба. У пећини Волујак 50 км од Приштине, пронађена су тела 26 цивила Срба затворених у јулу ’98 године, када су ОВК герилци покренули офанзиву против становништва на правцу Ораховац-Раховец. Жене су пустили али мушкарци и дечаци се нису вратили. Једна група је одведена до улаза у пећину, били су везани гвозденом жицом за надланице. „Срећнији“ од њих, су одмах умрли, стрељани метком у потиљак и бачени у пећину. Пре егзеекуције су оведени у милицијску станицу у Малишеву, коју су окупирали ОВК бандити. Једна од затвореница којој је касније прећено, видела је да су у милицијску станицу долазили различити руководиоци ОВК међу њима је био и Јакуп Краснићи у црној униформи. Она је јасно чула његово наређење “Побијте их све“- присећа се Бараyбар, на оно што се односи на суђење у Хагу.
Злодела која су потпуно игнорисана, Краснићи је сада председник парламента Косова. 2005. године Бараyбар је открио ову пећину, открио жртве и идентификовао их.
„Када смо све  повезали (жртве, сведоке, доказе) у Хагу су им рекли да је касно. Нису имали право да покрећу нове процесе, јер је требало да буде завршено са радом Суда у Хагу 2010. године, а косовски суд није био заинтересован да ово процесуира“.

2003. УН полиција је нашла језиве сувенире, фотографије, које Панорама није могла да објави јер су толико узнемиравајуће због бруталности која се на њима види.

Фотографија покаазује групу ОВК злочинаца (моја реч) који показују одсечену главу неког резервисте Војске Србије. Герилци су у униформама наоружани, смеју се и фотогафишу док убацују бар две отсечене главе у неку врећу.  Вечерње Новости су идентификовале и починиоце злочина и жртве, чије су главе биле. У време снимања фотографија ту зону је контролисао Рамуш Харадинај, познати ратни командант који је касније постао премијер. У априлу је Хашки суд одбацио оптужбе за ратне злочине поднете против њега. Сведоци којису га доводили у везу са оптужбама за злочине, страдали су под чудним околностима, или су непрестано били под опасним претњама, као што је међународни суд у Хагу и признао.

Интервју:

ДОКУМЕНТ УН (CKX103), никада до сада објављен, Поверљива документа састављена од званичника УН, у Приштини, Јосе П. Барјабер-а који представља прикупљене доказе из Албаније, о сумњама да су узимани органи од заробљених Српских затвореника које је отела ОВК током рата на Косову..

АЛБАНИЈА: Извађени органи 400 киднапованих Срба.

„ Стотине Срба су током рата киднаповани од стране ОВК, транспоротовани у Албанију и тамо убијени. Скоро нико се није за то интересовао јер су Срби били на погрешној страни“ – каже Чак Судетић Американац Хрватског порекла, аналитичар Хашког трибунала за ратове у бившој Југославији. О рату је писао за „New York Times“.
Са бившом тужитељком хашког трибунала, Карлом дел Понте, написали су књигу „Лов“ књигу која је постала најбоље продавана књига о злочинима током рата у бившој Југославији. У књизи је постављена теза о постојању криминалне организоване групе која је користила заточене Србе у рукама ОВК као „сировине“: њихови органи су вађени у тајним клиникама у Aлбанији, и потом продавани на црном тржишту.

Колико је Срба киднаповано од стране ОВК током ’99 године, а затим пребачено у Албанију?
Око 400. Они су пребачени преко границе и убијени. Од неких су предходно узимани органи и продавани на црном тржишту.

Говоре да су жртве били само Срби?

Не, било је и Рома, и жена, различитих националности, па и Албанаца. Жене су биле натеране прво на проституцију а потом су им вађени органи.

Многи сумњају да ли су стварно органи вађени?

Постоје индиције да су злочини стварно почињени, али нема чврстих доказа. Јосе П.Бараyбар службеник УНМИКА, направио је извештај о „жутој кући“ који потврђује оно што је Карла дел Понте написала у својој књизи.

 

У којим земљама су потом органи продавани ?

Ако истражите документа о међународном транспорту органа 1999. и 2000. видећете да сви путеви воде у Турску.

Због чега онда Хашки трибунал не настави истрагу о „жутој кући“ и несталим Србима?

Суд је одлучио да су то деликти који су настали након јуна 1999. године, када је рат био завршен, па према томе не спада у његову надлежност..
Ко би могао то да истражује су Абанија и УНМИК. Њих треба питати зашто то нису урадили .

(Стефано Гиантин)

 

http://www.faustobiloslavo.com/articoli/29203.pdf

http://www.faustobiloslavo.com/

 

12.10.2012. ФБР Станислав Бранковић

Нација може да преживи будалу, па и оне амбициозне. Али издају изнутра, никако. Непријатељ пред вратима мање је страшан, јер је познат и он носи своју заставу отворену. Док се издајник креће слободно, међу онима унутар градских капија, његов лукави шапат шири се свим улицама и чује се чак иу кулоарима владе. Такав издајник вам се не појављује као издајник. Он прича гласом који је жртвама близак и пријатан. Његово лице и начин одевања сличан је њиховом, и он оживљава ону поквареност, која лежи дубоко у срцу сваког човека. Издајник разара душу нације, подривајући темеље њене. Он шири заразу у телу политике, све док она његовој болести не подлегне. Мање би требало да се плашимо убице. Издајник је куга.