Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Срби са севера КиМ сами обележавају 100-год. од ослобођења Старе Србије! Држава Србија ћути!
Извор: Срби на окуп
Косовска Митровица, 12.10.2012
Симовић: Умни и духовни рат за Београд
Умни и духовни рат за Београд
Тајна Знања Ананде Ор СрбИнде
о Души и Духу Престоног Града
Драган Симовић
Београд, још од смрти Деспота Стефана Лазаревића, нема србску духовну и енергетску потку.
Када се Београд посматра са становишта духовне науке, одмах се види да је тај Град под јаким чинима, под јаким утицајима магијских и енергетских зрачења, да је, буквално, запоседнут сенкама и утварама, прикојасама и бесовима.
Сенке и утваре немају толико утицаја у надземљу колико имају у подземљу Града!
Душе луталице, дуси изгубљени у простору и времену, тамни ентитети који бивају заглављени између двају упоредних светова, скривају се, и већ вековима обитавају, у мрачним подземним пролазима, у прахришћанским катакомбама, у спиљама и раселинама оног другог, невидљивог и сеновитог, Београда.
Судбина Срба, на овим просторима, повезана је са судбином Престоног Града!
Ово о чему говорим, то су суштаствена Знања наших аријевских Предака, ВедСрба, КолоВена.
Престони Град јесте Теме илити Круна једног Народа и једне Државе.
Потка Места, на којему почива Престони Град, пресудна је, скоро судбинска, за свеколики живот, и њезина енергетска и ментална зрачења творе поље усудбеног илити кармичког исијавања, чијим најтананијим дејством, титрајима и трептајима, бивају захваћени и Народ и Држава.
То је чудо једно, како се Срби нису томе посветили!
Како се нико од Срба није запитао, зашто је Београд тако често рушен и спаљиван, зашто је толико невиног народа, превасходно Срба, умирало мученичком смрћу у своме Престоном Граду!?
Само име града скоро да не одговара, у овом случају, уклетом Бићу Града!
Београд је био БеоГрад само за владавине Деспота Стефана Лазаревића, будући да је Деспот Стефан био велики посвећеник, упућен у многа Тајна Знања; био је ВедСрбин, Аријевац.
Зато су Га и убили мучки, потуљено и лукаво у лову! Није истина оно што стоји у житијима и у древним летописима, да је Деспот напрасно умро, већ је истина да се око Њега ковала завера, која је ишла преко Ватикана, и да је, као што рекох, мучки убијен у лову!
По убиству Деспота Стефана, Београд, а са Београдом и Србство и Србија, упадају у вековно ропство, у тартарски духовни мрак, а из тог духовног мрака, после скоро четири столећа, Србство васкрасава Црни Ђорђије, који је, опет, био у кармичкој и духовној вези са ВедСрбином, Деспотом Стефаном Лазаревићем.
Да Карађорђе није мучки убијен, управо као и Деспот Стефан (а није случајно да су обојица ВедСрба убијена скоро на истом месту!), Београд би, за кратко, васпоставио Србску Духовну и Енергетску Потку!
Сви доцнији покушаји да се развежу ментални и енергетски чворови Потке Београда, нису уродили плодом.
Из једног јединог разлога – што је србска културна и духовна елита, од средине деветнаестог века, била искључиво прозападна, односно, под јаким утицајем европског позитивистичког и материјалистичког учења, и што, будући таква никаква, није могла да појми и да схвати духовне димензије Живота!
У међувремену се био појавио један Велики ВедСрбин, Божански Посвећеник, Аватар Перунов, који је имао намеру да над Београдом распростре енергетску и духовну мрежу, да над Београдом постави невидљиви дејствени и умни штит, те да тако заштити Београд, за сва времена, од свих нежељених и негативних утицаја
(штавише, и од самог бомбардовања, како из ваздуха тако и са земље!)
али је и Он, као и претходници му, био осујећен од прозападне, ватиканско-унијатске, србомрзачке културне и политичке елите.
Име тог Божанског ВедСрбина сви знамо.
Зове се Никола Тесла!
Срби морају да знаду, да је Тесла, због тог Наума, био исмејан од прозападне, ругалачке и србомрзачке елите, када је почетком тридесетих година прошлога века, затражио од Југословенске владе скромна средства, да над Београдом постави невидљиви енергетски штит!
Тесла је, кажу, био веома тужан и сетан због тога!
И даље се присетимо свега онога кроза шта је све Београд пролазио у целоме двадесетом веку.
У васцелом двадесетом веку, заиста, Београд није ни седам година био Србски!
Србомрзачко умно и духовно дејство двадестог века, прелило се и у двадесет и први век!
Ако бацимо поглед на Београд са становишта Тајних Знања, ако га посматрамо Одозго, из Виших Светова, видећемо и схватићемо да Београд нема Србску Духовну Потку, да Београд, штавише и није Србски Град, нити по Дејству нити по Духу.
Али, не очајавајмо!
Ускоро ће се појавити велики посвећеници, ВедСрби из Русије, који ће развезати све енергетске и менталне чворове, и снова, после толико времена, васпоставити Србску Потку Београда.
И тада ће Београд, али заистнски, бити Србски Бели Престони Град!
Нинић: Јагодински „волонтер“ зарадио десет милиона динара
Јагодински „волонтер“ зарадио десет милиона динара
Пише: Иван Нинић
Члан Градског већа Јагодине Мићо Гарић који јавну функцију обавља волонтерски, у пословима са Дирекцијом за изградњу Јагодине зарадио је 10.384.662 динара преко своје фирме Елек Гарић д.о.о, сазнаје Пиштаљка. Руководство Дирекције није било вољно да одговори на питања сарадника Пиштаљке, али доступни подаци показују да је у петогодишњем периоду Дирекција од Гарићеве фирме куповала електроматеријал и материјал за одржавање јавног осветљења у Јагодини.
Према подацима из АПР-а 100% власничког удела у предузећу Елек Гарић има Мићо Гарић, који поред функције члана Градског већа обавља и функцију директора свог предузећа. То практично значи да се Гарић налази у директном сукобу јавног и приватног интереса, јер преко своје приватне фирме послује са јавним предузећем које треба да, као члан Градског већа града Јагодине, надзире у правном и финансијском смислу.
Откако је Гарић први пут постављен за члана Градског већа 28. маја 2008. па све до 20. јула 2012. Управа за трезор је евидентирала укупно 37 уплата на рачун предузећа Елек Гарић д.о.о. из буџета Јавног предузећа Дирекција за изградњу Јагодине. У првих седам месеци ове године Гарић је зарадио највише, односно 3.012.987 динара, а пре тога 2.682.496 динара (2011), 2.682.496 динара (2010), 1.054.313 динара (2009) и 1. 234.866 динара (2008). Иначе, крајем маја ове године Скупштина града Јагодине одлучила је да Гарић по други пут буде постављен на функцију члана Градског већа.
Од ЈП Дирекција за изградњу Јагодине сарадник Пиштаљке је затражио информације о броју и врсти тендера који су додељени предузећу Елек Гарић д.о.о, информације о томе које све услуге је предузеће пружило Дирекцији и колико новца је на тај начин зарадило. Такође, од Дирекције су затражене копије извештаја о избору најповољнијег понуђача и копије записника са тендера у којима је учествовала фирма Елек Гарић д.о.о, али и копије потписаних уговора у периоду од 2008. до 2012. године. Из тражених докумената могуће је поуздано сазнати начин на који је Дирекција додељивала послове фирми чији је власник и директор истовремено и високи градски функционер.
Директор Дирекције за изградњу Јагодине Миодраг Јевремовић одбио је да достави информације и документацију која се односи на пословање тог градског предузећа и фирме Елек Гарић, а у свом одговору наводи да се тражи превелики обим информација, које су већ доступне на Порталу јавних набавки, као и то да су сви извештаји о јавним набавкама Дирекције уредно достављени Управи за јавне набавке. Међутим, на званичном Порталу јавних набавки нема података о тендерима које је Дирекција доделила фирми Елек Гарић, а разлог за то може бити чињеница да се јавне набавке мале вредности не објављују на порталу.
Шта је све од робе и када Дирекција за изградњу куповала од фирме члана градског већа могуће је сазнати преко базе података пословног портала „Е капија“, на којем се види и да је иста фирма интензивно пословала и са Електродистрибуцијом из Јагодине. Према подацима „Е капије“, Дирекција је током 2010, 2011. и 2012. године, кроз више поступака јавних набавки, набављала електроматеријал и материјал за одржавање јавне расвете. С друге стране предузеће Електродистрибуција је такође са Гарићевем фирмом интензивно уговарало набавку и монтажу кабловских спојница и завршница, али и дрвених кочића за обележавање трасе.
У једном од обавештења које је портал „Е капија“ објавио, види се да је Дирекција за изградњу у децембру 2011. године фирми Елек Гарић д.о.о. доделила посао набавке материјала за одржавање јавног осветљења на територији града и то кроз преговарачки поступак без објављивања јавног позива. „Наручилац је покренуо наведени поступак с обзиром да би промена добављача и понуђене врсте електроматеријала другачијих техничких карактеристика и некомпатибилност са већ уграђеном опремом, проузроковало несразмерно велике техничке тешкоће у употреби и одржавању и додатне трошкове за наручиоца“, стоји у објављеном образложењу Дирекције.
Статутом Града Јагодине прописано је да су извршни органи града градоначелник и Градско веће (члан 38), као и то да Градско веће доноси решења, закључке, упутства, смернице и друга акта (члан 86). Статут прописује да Градско веће између осталог предлаже буџет и друге одлуке и акте које доноси Скупштина Града, као и то да решава у управном поступку у другом степену по правима и обавезама грађана, предузећа и установа и других организација у управним стварима из надлежности Града (члан 43). Консолидовани буџет Града Јагодине обухвата и буџет ЈП Дирекција за изградњу, што значи да тај буџет Скупштини града предлаже Градско веће у коме право гласа има Мићо Гарић. Осим тога Гарић као члан Градског већа решава у другом степену о правима о обавезама ЈП Дирекција за изградњу, чији је оснивач град Јагодина.
Иако се у регистру и даље води као директор и власник предузећа, Гарић је 6.5.2011. године извршио пренос управљачких права на извесног Ненада Сарића. Он је ову обавезу извршио годину и по дана пошто је 1.1.2010. године кренула примена Закона о Агенцији за борбу против корупције. Гарић је исту обавезу имао и по ранијем Закон о спречавању сукоба интереса при вршењу јавних функција („Службени гласник РС“, број 43/04), али таква промена у регистру АПР-а није забележена, без обзира што је на функцију члана Градског већа први пут ступио 28.5.2008. године. Индикативно је да је управо тог дана ЈП Дирекција за изградњу на рачун предузећа Елек Гарић д.о.о. уплатила 350.000 динара.
Према Закону о Агенцији за борбу против корупције (члан 36) фирма Елек Гарић д.о.о. је била у обавези да благовремено обавести Агенцију о учешћу на тендеру и резултатима тендера почевши од 1.1.2010. године, али је Гарићева фирма ову законску обавезу почела да поштује тек у јуну 2012. године. Због непријављивања учешћа те фирме у јавним набавкама Агенција за борбу против корупције је почетком јула ове године поднела прекршајну пријаву против Миће Гарића. За овај прекршај прописана од 100.000 до 500.000 динара за правно лице, али и казна од 10.000 до 50.000 динара коју би евентуално платило овлашћено лице у привредном друштву.
Симовић: Нека нам Србство буде Светиња!
Нека нам Србство буде Светиња!
Драган Симовић
Морамо да се узнесемо у Великом Духу Стварања изнад свих мена, опсена, привида и обмана, и да појмимо, схватимо и освестимо, да смо Срби, ако имамо Претке Србе, ако имамо СВЕТЛОСНИ ЗАПИС србски, ако имамо ДНК србски, ако имамо Србску Душу, ако имамо Србско Срце, ако имамо Србски Ум и РазУм!
Ако из Бића Суштог говоримо и пишемо србски; ако из Бића Суштог осећамо и мислимо србски; ако из Бића Суштог саосећамо, препознајемо и освешћујемо Биће Србства, и доживљамо и појимамо и освешћујемо боли и муке сваког Србина и сваке Србкиње као своје боли и своје муке; ако, велим, СаУчествујемо у Свеколиком Бићу Србства, у Саборности и у Љубави, онда смо ми, уистини, Срби Стриборјани, ВедСрби Аријевци!
Тада, и само тада, кад се узнесемо на поље БЕЛЕ СВАРГЕ, нећемо више бити ни Србијанци нити Шумадинци; нећемо бити ни Војвођани нити Босанци; нећемо бити ни Црногорци нити Косовари, већ Расни Срби, КолоВени, Стриборјани, Хиперборејци; бићемо Самосвестан и Самобитан Народ, који зна ко је, зна одакле је, и зна куда и камо и зашто иде; и бићемо Словестан Народ којему ће сви ини а сродни народи да се клањају, онако камо ћемо и ми да се клањамо свим иним а сродним народима, будући да смо сви ми, Словесни Народи, једна те иста Раса ПраАријеваца!
Сви наши расколи, и све наше међусобице, јесу последица наше неосвешћености, нашега несамопознања, нашега несамопоштовања!
Дужност сваког Расног Србина јесте да брани и спасава свакога Расног Србина!
Испричаћу вам сада нешто што одавно, годинама, нисам никоме причао, али овога пута морам, зато што је са сврхом и смислом.
Имао сам двадесет и две године. Боравио сам у Немачкој (и радио разне послове), у једном градићу између Хановера и Хамбурга.
Редовно сам излазио у дискотеку, слушао музику оног времена, дружио се са разним народима, имао сам пријатеље међу Немцима, Грцима, Турцима, Шпанцима, Талијанима и инима.
Једне су вечери, не знам како и не знам зашто, кренули Немци да бију једног Србина.
Њих двадесеторица на једнога!
Иако до тада нисам познавао тог Србина, ја сам без размишљања, са столицом у рукама, ускочио у гомилу, и почео да ударам тако жестоко унаоколо, и да ричем као дивља звер, што је у трену изазвало пометњу и забуну међу оним Немцима што су тукли несретног Србина (а после ми је и власник дискотеке рекао, да су присутни били скоро залеђени мојом риком и мојим витлањем унаоколо), тако да су се у трену нападачи раздвојили и разбежали. Из те туче изишао сам са неколико модрица и ожиљака, са поцепаном мајицом и раскрвављен, али сам макар спасао оног несретног Србина којему ни име нисам знао!
Да нисам то тада и тако учинио, вазда бих се (вероватно и дан-дањи!), са срамом и стидом присећао те летње вечери у дискотеци!
Био бих јадан и никакав, да сам мирно и равнодушно посматрао како пребијају Немци мојега Србина!
Наравно да ја нисам човек који воли испаде и туче, али сам тада то морао да учиним, зато што ми је у магновењу стигла порука из Унутарњег Бића, порука из Србске Акаше, да спасавам својега саплеменика, својега Србина, не размишљајући о последицама, не размишљајући о томе како ће ме окружење гледати и схватити.
И, као што већ рекох, дужност сваког Србина јесте да брани и спасава свакога Србина, жртвујући, притом, и себе самога!
На концу приче, једна разјаница.
Будући да сам Песник, мени песничка слобода дозвољава да пишем велико слово, и да стављам ускличник, и тамо где ини писмени и образовани не би то чинили!
То је отуда што ја вазда пишем из својега Унутарњег Бића!
Не пишем из Главе и Ума, већ из Срца и Душе!
Будући да сам студирао светску књижевност, да сам филолог и лингвиста, подразумева се, наравно, да познајем и Правопис!
Али, Песник, са сврхом и смислом, често одступа од Правописа!
То се зове, већ рекох, песничка слобода!
Ана Радмиловић: Ко су Србијанци, где живе и шта су они?
КО СУ СРБИЈАНЦИ, ГДЕ ЖИВЕ, И ШТА СУ ОНИ ?
14 октобар 2012, ФБР (преузето са АкадеМедијаСрбија)
Пише: Ана Радмиловић
Србијанци су, према неким веровањима, особе које се као матерњим служе српским језиком. Ово веровање је нетачно због тога што: 1) особе којима је матерњи језик српски а живе у Хрватској – нису Србијанци; 2) ни особе које се као матерњим служе српским језиком, а живе у Војводини – такође нису Србијанци; 3) чак ни особе које се служе српским језиком као матерњим а живе на Косову – нису Србијанци. Србијанство, дакле, није до језика.
Да ли је србијанство, онда, ствар идеолошког карактера?
Није, а ево и зашто када смо оно били „националисти“ причали смо о некаквом српству, па чак и о србству, па чак и о Србству са великим С. Некакво србијанство или Србијанство – није забележено као појам, чак ни када смо имали „територијалне претензије“ и залагали се за „великосрпску хегемонију“ – нико се, никада и нигде није залагао за великосрбијанску или Великосрбијанску (за оне који придеве пишу великим словима) ствар.
Дакле, не постоји великосрбијанство из разлога јер не постоји србијанство.
У Дубровнику су Србе, рецимо, називали (што и даље сматрам мање увредљивим од онога „Србијанци“) Власима.
Ко су онда Србијанци и шта чини једног човека Србијанцем?
Када сам ја давних осамдесетих година прошлог миленијума ишла у основну школу, ми смо, Београђани, Бог да нам прости, Србијанцима називали особе српске (а вала и не само српске) националности које живе дуж такозване јужне пруге, и Србијанац је на нашем београдско – инфантилно – надменом језику заправо било нешто као еуфемизам за сељачину или, у посебним ситуацијама, за цицију (ово због предрасуде да су они јужно себичњаци и рачунџије).
Када сам, такође давних деведесетих година студирала у Новом Саду, схватила сам једну за мене до тада непојмљиву ствар. Сматрали су ме Србијанком. А ја сам то сматрала увредом. То је уједно био и мој први сукоб са надевима које Срби дају једни другима, да не кажем прва криза националног идентитета.
Логично би било, кад сам већ почела да се поверавам, да до овог случаја дође с краја осамдесетих када је свако нормалан ко је имао 15 година био националиста и слушао панк а тако исто и код Далматинаца, па се онда на мору свађаш да ли је кава или кафа, је ли млијеко или млеко и тако даље и тако даље. У Дубровнику су Србе, рецимо, називали (што и даље сматрам мање увредљивим од онога „Србијанци“) Власима: „Ма и ја сан ти Вла’иња“ – могла сам често да чујем од своје најбоље цавтатске другарице, у тренуцима када се мој панкерско-београдски национализам сукобљавао са неким сељачким хевиметалско-хрватским национализмом.
Једно време Србијанцем се сматрала особа српске националности која живи негде између Земуна и Лесковца, или макар до административне границе са Косовом.
Чудно име носе Власи – баш као и до сада неистражени Србијанци. На пример, Грци Власима називају Цинцаре (и то је прилично пежоративно, кажу рецимо „куцо-власи“ што значи отприлике „ћопави Власи“, ко зна зашто ћопави, и то је наравно увреда) Дубровчани Власима називају Србе, а Срби Власима називају оно чудно племе код источне границе које баја, баца уроке и општи с мртвима ко добар дан. Ко ће га знати да ли су то они исти Власи некад давно имали своју државу која се звала ваљда Влашка.
Ко су, међутим, Србијанци – није још увек познато. Једно време Србијанцем се сматрала особа српске националности која живи негде између Земуна и Лесковца, или макар до административне границе са Косовом.
Дакле: не Срби из Хрватске, не Срби из Босне, не из Војводине, Црне Горе и с Косова, не дијаспора – не, него само од Земуна па негде до доле, не зна се тачно докле (Србија усталом нема баш најјасније границе па тако ни Србијанац не зна докле је он Србијанац а када постаје Србин).
Овај језички феномен наравно није стрефио ниједну другу нацију – него Србију, па тако немате ни Русијанце, ни Румунијанце, Хрватијанце или Албанијанце. Имате Србијанце.
Овај језички феномен наравно није стрефио ниједну другу нацију – него Србију, па тако немате ни Русијанце, ни Румунијанце, Хрватијанце или Албанијанце. Имате Србијанце.
Да појам србијанства није само географски схваћено је када се појавила чудна идеолошка подгрупа Србијанаца које себе назива „другосрбијанци“. Другосрбијанац, за разлику од обичног Србијанца који није идеологизован, може да живи било где. Границе Србије не морају да га се тичу (чак је и пожељно да га се не тичу) и за разлику од Србијанца који (бар тако објашњавају овај термин они кои га користе), који дакле мора да живи у (тако се то зове ваљда) ужој Србији – другосрбијанац је ослобођен географских стега и може да живи у Хрватској, Босни, Аустралији или у Кандахару. Другосрбијанац је, дакле, за разлику од обичног Србијанца – слободан као птица да живи где хоће и остане другосрбијанац.
Као контраидеја другосрбијанству на сличан начин (волшебно) појавила се и трећа језичка брљотина а то је – првосрбијанац. Првосрбијанац је, попут другосрбијанца, идеологизована особа српске националности (мада ни то није нужно – јер овде је важна идеја а не ДНК) и он је ваљда све оно што није другосрбијанац. Ако је другосрбијанац склон да вербално напада Републику Србију (ма где она била, у мислима, на парченцету планете Земље или у књигама) те да призива војне нападе на исту јер сматра да та држава ништа не ваља а да су за то криви Србијанци (после су постали криви првосрбијанци, али у почетку су они који не ваљају били кратко – Србијанци), његова супротност је првосрбијанац који брани све што другосрбијанац напада, и такође, напада све што другосрбијанац брани.
На тренутак ћу се поново вратити негде на средину мрачних деведесетих и у Војводину, то јест на оно место где сам први пут сазнала да Србијанци нису само Чарапани (извињавам се Чарапанима, ја нисам знала да су они само подврста Србијанаца него сам веровала да је то посебан језичко-менталитетски појам који означава ружне особине цицијашења, а лоциран је негде oкo Крушевца).
Као контраидеја другосрбијанству на сличан начин (волшебно) појавила се и трећа језичка брљотина а то је – првосрбијанац. Првосрбијанац је, попут другосрбијанца, идеологизована особа српске националности.
Када човека увреде и кажу му (открију му) да је он један тамо Србијанац, човек се природно збуни и стане то да пориче, не знајући шта то тачно значи. У АП Војводини сам, пошто сам сазнала да сам и ја Србијанка и да то није добро, сагледала и друге језичке границе које су некад давно постојећи Срби поставили једни између других – да се зна ко је ко и да не долази до којекаквих мешања.
Презир према Босанцима или Србима из Босне вероватно бих открила и у Београду, али случај је хтео да у време највеће омразе на избеглице сваке врсте с акцентом на оне из Босне будем у Новом Саду. Није ми деловала као неко оправдање прича о давним траумама и некаквим „шестим личним“ барабама, ни прича о акценту („а новосађански је па диван“, мислила сам се ја док сам слушала оговарања), ни страх да ће под најездом дивљих (који су „истерали питоме“ што би рекли Војвођани) Босанаца сви пристојни Новосађани остати без послова, жена, локала и осталих непокретности, те друге имовине.
Када сам се први и последњи пут нашла у новосадском позоришту Бен Акиба у друштва Мађара који су били толико непристојни да причају на мађарском, а ја једина Српкиња (касније ћу сазнати Србијанка) седим и не разумем и реч – разумела сам због чега је тих година у Војводини побеђивала Српска радикална странка. Оно што међутим нисам разумела, то је био презир према Србијанцима и отворена мржња према „прекодринским Србима“.
Неки дан сам путовала у један од (ваљда) центара Србијанаца – Ниш, где сам сазнала чудну ствар од шофера који ме је возио. Човек се наиме сатима жалио на „косовске Србе“ који су, да не поверујеш, покуповали тамо станове и који су покварени, много их је и свуда имау везе. Исти човек, током исте вожње, чудом се чудио и на сва уста хвалио некаквог Албанца из Прешева који је купио (исто као што то раде „косовски Срби“) ауто од њега и „за пет минута завршио све око папира“. Албанац је са својим везама и куповином покретности – сјајан. Косовски Србин је сметња и претња, много га је и „дошао је дивљи, да отера питоме“.
Негде између свих тих ових те оних Срба и разних врста и подврста србијанаца – изгубисмо ми и језик и значења оних речи којима је називана наша нација, нестадоше Срби и нема их више у савременом српском, односно србијанском језику.
Нисам могла да одолим, испричала сам мом возачу како сам ја тако ономад у новосадским новинама затицала огласе за стан следеће садржине „издајем стан девојкама из Војводине“; „издајем собу Новосађанину“ и тако даље. Нисам, такође, могла да одолим а да му не кажем да њега, као Србијанца с јужну пругу, они горе на северу гледају са једнаким неразумевањем, презиром и подозрењем са каквим он гледа оног свог „узурпатора“, косовског Србина.
И да приведем крају причу о томе како су Срби нестали из српског језика, што ће рећи из српског духа (јер језик је само огледало духа, језик произлази из духа) да би касније нестали и као појам, а онда и физички – као некакав национ. Србијанац је онај Србин који није косовски, прекодрсински или војвођански Србин. Другосрбијанац је идеолошка категорија а првосрбијанац покушај да се другосрбијанцу придода архинепријатељ и сушта супротност.
Негде између свих тих ових те оних Срба и разних врста и подврста србијанаца – изгубисмо ми и језик и значења оних речи којима је називана наша нација, нестадоше Срби и нема их више у савременом српском, односно србијанском језику. Ако је за утеху (а није) остали су у неким старим песмама. Док буде тих песама, неко ће се негде, можда, сећати да је „био једном један народ“, да парафразирам неку другу реченицу – али ова је мало скупља, јер старија, а чије последица је смрт илити нестајање једног народа.
Ана Радмиловић
/NSPM/
Вучинић: "Српство и србијанство"
Српство и србијанство |
 |
 |
 |
| Маринко М. Вучинић | |
| четвртак, 02. децембар 2010. НСПМ | |
 У јеку све интензивнијих расправа о српским националним интересима и српском националном идентитету све чешће се може чути да се говори о србијанству као о некој посебној не само језичкој одредници. Србијанство се нештедимице користи у званичној хрватској пропаганди, зато се у њиховим медијима непрестано говори о србијанском председнику, србијанској престоници, србијанској влади или србијанском господарству.
Овакав приступ Србији и српству има своје дубоке корене и досеже у време формирања националних покрета током деветнаестог и у првим деценијама двадесетог века када је било потребно јасно показати да српски народ у Хрватској не може бити саставни део јединственог српског националног корпуса. Зато се и израз србијанство јавља као оживљавање познатих пропагандистичких образаца коришћених у дуготрајним и трагичним не само политичким обрачунима. Међутим, савремена политичка намера је очигледна и на истом је трагу, потребно је ограничити и омеђити артикулацију и заступање српских националних интереса само на Србију и уклопити их у већ уходану политичку матрицу која се не сме простирати ван њених граница. Сам појам српства и даље се у том кључу тумачи и доживљава као нека врста злочудне империјалности и великосрпског национализма. Зато није случајно што се сада актуелизује србијанство као јасно одређена географска, културна и политичка одредница. Као једна од суштинских последица оваквог приступа је и даље потенцирање постојања само једног политичког народа у Хрватској, а Срби су одавно изгубили своју констутивност и сведени су на меру припадности етничкој и националној мањини а функционишу као све мањи корпус хрватских Срба или хрватских грађана српске националности. Овакву позицију припадника српског народа у Хрватској најбоље је изразио историчар Драго Роксандић. „Притом морам истаћи, када је реч о Републици Хрватској, да није истина да је већина Срба у Хрватској суделовала у побуни против Хрватске, односно у рату против ње. Етнодемографска већина је ионако живела на подручјима која су стално била под влашћу легалних хрватских власти. Многи су избегли с крајинских подручја на разне стране, а нису ретки они који су били изложени репресији крајинских власти. Недавно смо први пут могли прочитати да се у Хрватској војсци борио немали број хрватских грађана српске националности.“
Какве би реакције не само у оквиру наше просвећене и либерално демократски освешћене анационалне јавности изазвало одређивање припадника националних мањина као српских грађана мађарске, албанске, бошњачко-муслиманске или хрватске националности . То би било окарактерисано и стигматизовано као покушај асимилације, излив великосрпског национализма, потирање европских вредности и настојање да се пониште национална и мањинска права различитих националности које данас живе у Србији. Невоља је у томе што се србијанство све више јавља у наступима политичара, јавних и културних делатника и у самој Србији. Као да се поново јавља време Томе Вучића Перишића и подела на отачаствене синове и немачкаре. Још једна у низу наших трагичних раскола и подела којих је увек било и који трају и данас. Ова појава се складно уклапа у политикантску повику на Београд и ситно политичко калкуланство у оптужби за београдизацију Србије, а све под видом залагања за што обухватнију регионализацију наше државе. Тај начин говора се све чешће и истрајније јавља и у културној сфери, па се могу чути све упорнија залагања за постојање србијанске кнњижевности као омеђеног резервата. Тако се поништава укупни корпус српске књижевности и културе јер се она ограничава и своди само на географске оквире Србије, без обзира на то што су српски језик и српска култура широко распрострањени на просторима Балкана. Наша култура и књижевност се нису стварали и не стварају се на србијанском језику већ на српском језику који је дуго и упорно функционисао као српско-хрватски језик и то након разбијања федералне Југославије и формирања нових националних језика насталих на развалинама југословенске државе и у новормираним национал-грађанским државама.
Светозар Милетић је у писму песнику Петру Прерадовићу 1846. године записао. „Ми ћемо остати Срби и нећемо бити ни Хрвати ни Илирци“. Да ли смо ми данас спремни да прихватимо суштинско значење ових речи написаних пре 150 година а да не морамо да се извињавамо што припадамао српском народу, а не некаквом дериватном србијанству.
http://www.nspm.rs/kuda-ide-srbija/srpstvo-i-srbijanstvo.html |
"France24": УН заташкале трговину органима 2003
УЈЕДИЊЕНЕ НАЦИЈЕ СУ ЗНАЛЕ ЗА ТРГОВИНУ ОРГАНИМА НАВОДИ СЕ У ИЗВЕШТАЈУ
Тајни документ који је објавио „France24“, указује да су Уједињене Нације знале за трговину органима на Косову, непосредно после рата још 2003 године, 5 година пре него што су Тужиоци Хашког трибунала први пут поставили то питање.
14.10.2012. ФБР превод Љиљана Јовановић
„France24“: УН знале за трговину органима на Косову и Метохији још 2003. године!?! (ФБР превод)
Очекивало се да Генерални Секретар Бан Ки Мун у среду, представи извештај о ситуацији на Косову, у Савету Безбедности у New York-у, и тиме потврди подршку УН истрази о трговини љуским органима током послератног периода на Косову.
Али из тајног документа до којег је „France24“ дошао, види се да су УН знале за трговину људским органима много пре него је тај проблем отворила Карла дел Понте, бивши Тужилац Хашког суда за бившу Југославију у својим мемоарима објављеним 2008. године.
(Кликните на фотографију да видите поверљиви документ..)
Овде дат извештај који датира из 2003. године, представља непотпуну компилацију докумената из истраге УНМИК-а, Мисије УН на Косову. У документима се описује трговина људским органима, која се одвијала на Косову у периоду од 1999- 2000. године одмах након што је НАТО подржао рат за независност Косова.
Документа добијена од Италијанске „TM news“, новинске агенције, детаљније описује како су високи команданти ОВК добијали и транспортовали и продавали људске органе са Косова и Албаније.
Наведене жртве су углавном српски мушкарци али и младе жене из неких источноевропских земаља. Они су одвођени преко границе у тајне затворе и приватне куће у Албанији, где су им вађени витални органи, што је доводило до њихове смрти, каже се у извештају.
Тајни документ описује случајеве мучења, погубљења, и закопавања Срба као одмазде за злочине почињене над етничким Албанцима.
Скривање информација
Документ из 2003. никада није показан ЕУ полицији и судским органима (EULEX), који су били задужени за истрагу злочина који су почињени током рата.
Прве јавне оптужбе о трговини органима од стране Карле дел Понте, добиле су мали одзив јавности.
Али извештај објављен крајем 2010. године, наручен од стране Парламентарне Скупштине Савета Европе (PACE), истакнуте европске организације за људска права, и ауторитет извештача, швајцарског посланика Дика Мартија, добио је већи публицитет.
Када су се наведени злочини дешавали на Косову је било распоређено на десетине хиљада војника, послатих од стране УН као и од стране Европске организације за безбедност и НАТО како би се обезбедила сигурност цивила.
Добрица Гајић: Ђинђић је био најлуциднији политичар с којим сам разговарао
14.10.2012. Разговор водио: ФБР аутор Владимир Недељковић
Новинар Добрица Гајић недавно је објавио књигу Обнова демократије/Изабрани интервјуи (1992-2007), коју су издалиЦентар за унапређивање правних студија и Скупштина општине Сопот.
Добрица Гајић
Професор Слободан Антонић, као рецензент, високо је оценио Гајићеву књигу:
„Ова књига се може читати на два начина: као floriarium егзистенцијалног мишљења великана српске културе који више нису са нама – Капора, Калајића, Николе Милошевића, Данка Поповића, патријарха Павла…; и као политичко сведочанство о једном времену које је суштински одредило нашу данашњу судбину, сведочанство које нам дају тадашњи важни актери, аналитичари и критичари – Зоран Ђинђић, Дража Марковић, Александар II Карађорђевић, Љубомир Тадић, Небојша М. Крстић, Милан Ст. Протић…
Ова књига је драгоцени белег који показује читав дух наше епохе, наше најбоље рефлексије светско-историјске инерције у којој пребивамо – као и о отпору који јој пружамо, она је сведочење и о политичким и националним заблудама којима смо робовали, и којима, нажалост, још робујемо – али и о истинама које смо тада схватили, а које нас и данас воде.
Књига вредна пажљивог читања, подвлачења и размишљања…“
С Гајићем смо разговарали о Обнови демократије, али и о нашем новинарству и политичарима с којима је сарађивао.
Због чега су корисне књиге изабраних интервјуа?
– Интервјуи са утицајним личностима могу бити значајно сведочанство о одређеној епохи и самом човеку с којим се разговара. Отуда није лоше сабрати интервјуе јер су они објављени на различитим местима, а само њихов аутор има увид у то где се налазе и колико их тачно има. Нисам без разлога за књиге интервјуа Сведоци историје и Обнова демократије направио спискове својих текстова у листовима с којима сам највише сарађивао. Поред интервјуа већ одштампаних у тим књигама, будући истраживачи могу у библиографији запазити неки интересантан наслов који ће, на основу пружених података, лако пронаћи. Према томе, такве књиге су веома корисне. Понекад трају деценијама. Мислим на Десет писаца – десет разговора Бранимира Ћосића и на Агонију Европе Богдана Радице. Ћосић је, као што је познато, разговарао с Бором Станковићем, Црњанским, Миланом Ракићем, док је Радица интервјуисао Мана, Жида, Берђајева, Унамуна.
Професор Јовица Тркуља истакао је једном приликом да сте интервјуима које сте урадили реафирмисали тај жанр у српском новинарству. Шта је новинару који води одређени интервју најпотребније?
Добрица Гајић, проф. Јовица Тркуља
– Најважнија је стечена култура и способност да се постави право питање, стрпљење да се саговорник саслуша, као и одговорност да се чињенице не злоупотребљавају. Никад нисам ценио оне који на основу снимљеног разговора конструишу интервју, па он понекад не личи на оно што се у стварности догодило. Имао сам прилике да се у то уверим у појединим редакцијама. Интервју који се ради за новине није исти као онај који се води на телевизији. Понекад одређени разговор у некој емисији изгледа на први поглед занимљиво, али кад погледате транскрипт, разочарате се како то на папиру изгледа. Новински интервју мора бити заокружена целина, то јест мора имати своју архитектонику. Мали број новинара уме то да изведе на прави начин.
У Обнови демократије објавили сте и интервјуе које сте водили са Зораном Ђинђићем. Како оцењујете његов политички ангажман?
– Зоран Ђинђић је био најлуциднији политичар с којим сам разговарао. Ти разговори вођени су 1996/97. године. Имали смо добру комуникацију. Знао је да после интервјуа остане по сат времена дуже разговарајући са мном о неким књигама. Код њега ми се свидело то што је много радио на себи. У то време почео је да прати економску литературу и да се интересује за менаџмент. Гледао сам га како је сазревао као говорник и како је страховито брзо умео да излаже своје идеје. Касније се с њим нисам виђао. Но, кад се бавите овим чиме се ја бавим, увек задржавате критичку дистанцу према сваком саговорнику. Ни Зоран Ђинђић ту није био изузетак. Нисам имао разумевања за многе потезе које је у политичком животу вукао. Ипак, не сумњам у то да је својим радом Ђинђић обележио крај прошлог и почетак овог века на нашем простору.
Постоји ли неки саговорник кога цените више од других?
– Захвалан сам свима који су пристали да ми дају интервју. Наравно, саговорници су се међусобно разликовали. У Сведоцима историје налази се нпр. интервју са Андријом Раденићем. Био је то историчар који је са готово математичком прецизношћу желео да тумачи догађаје. У Обнови демократије постоји разговор с Марком С. Марковићем, који је располагао даром да у општим цртама, иако није детаљно пратио дневну политику, наслути развој будућих догађаја. Сваки је саговорник прича за себе. Као и новинар, уосталом. Нажалост, приличан број мојих саговорника није више међу живима.
Незавидан положај новинара
Како гледате на друштвени положај новинара и стање нашег новинарства?
– Највећи број новинара живи веома тешко. Новинарство је материјално неисплатива професија, осим за мали број новинара у великим медијима. Годинама сам радио без стажа, једва састављајући крај с крајем. Ни данас нисам у много бољој ситуацији. Наравно, има у новинарству и лепих ствари. Водио сам разговоре са врло значајним представницима културног и политичког живота. И то је оно што остаје. За тако нешто морате се изборити, то се ничим не може купити. Иначе, квалитет српског новинарства је на прилично ниском нивоу. Сензационалистичким приступом подилази се најширој публици, мало је озбиљних ствари у јавности. Изгледа да оне више никога не интересују. Ни уреднике, ни читаоце, ни гледаоце, ни слушаоце…
Мало се зна да сте сарађивали са Српском радикалном странком и Војиславом Шешељем. Да ли се кајете због тога?
– Стицајем околности, сарађивао сам скоро три године. Чини ми се да је Шешељ ценио мој рад у Погледима. Никад ми није рекао ниједну ружну реч, а гледао сам га како виче на многе посланике и функционере СРС. Александар Вучић је један од њих. Једино је Томислав Николић имао другачију позицију у то време. Њега је Шешељ уважавао више од осталих. Не кајем се због те сарадње. Сувишно је о томе причати на такав начин, мада је тачно да то време представља застој у мојој новинарској каријери.
Према Вашем мишљењу, које су добре а које лоше стране Војислава Шешеља?
– Шешељ је несумњиво интелигентан, вредан и образован политичар. Бољи је говорник него писац. И поред силне скрибоманије, није написао ништа значајније, нешто што ће остати. Мени је, у политичком смислу, сметала његова везаност за Слободана Милошевића, што је у Хагу доведено до врхунца. Као да је имао комплекс ниже вредности према Милошевићу, чију сам политику увек осуђивао и тај став ни данас не бих променио. Контрапродуктивно је било и зближавање Војислава Шешеља са Садамом Хусеином.
Питате ме за Шешељеве лоше особине? С те стране могу рећи да се ради о врло непринципијелном и неморалном човеку. Уверио сам се у то и на личном примеру. Сарадњу са мном прекинуо је на тај начин што ме је његова секретарица о томе обавестила службеним писмом. Из тог разлога нисам с њим разговарао кад бисмо се срели у Скупштини Србије, где сам годинама био акредитован новинар. Било је то пре његовог одласка у Хашки трибунал. Друге појединости ове квалификације нису за ширу јавност.
Шешељ је у странци често постављао лош кадар на важне позиције. Волео је и послушнике. Кад сам му скренуо пажњу да губи дуеле са Чанком и Батићем и да мора бити много припремљенији, није ме више питао за мишљење. Све у свему, Војислав Шешељ је најзаслужнији и за узлет и за слом Српске радикалне странке.
Добрица Гајић, Војислав Михаиловић
Неколико година били сте шеф Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Како се одвијала сарадња с Војиславом Михаиловићем?
– Сарадња с Војиславом Михаиловићем одвијала се уз обострано уважавање. Међутим, у самом Српском демократском покрету обнове није постојала добра комуникација између Војислава Михаиловића и Верољуба Стевановића. Михаиловић је био исувише везан за Коштуницу, који га је на крају изиграо и оставио без посланичког мандата. Стевановић је наставио да се шлепа уз Млађана Динкића и ДС. Михаиловић је, према мом суду, добар као део тима, као што је било у Српском покрету обнове. Штавише, био је угледан потпредседник Скупштине Србије, али он, засигурно, није способан да води политичку странку.
Кад сте већ поменули Коштуницу, правили сте некад интервјуе и са њим?
– С Војиславом Коштуницом водио сам неколико разговора пре његовог доласка на власт. После тога, нисам га уопште срео. Чини ми се да је поштен човек, јер нисам чуо да је узео нешто што му не припада. Замерам му једино на томе што су под његовом влашћу у неким државним медијима на површину испливали људи којима тамо није било место. То се није могло десити без његовог знања. Не бих да улазим у детаље, али је факат да се и његова политика променила. Сада се ДСС противи уласку Србије у Европску унију, а раније није било тако.
Добрица Гајић, Војислав Михаиловић, Верољуб Стевановић
Да ли је нормално да се такве ствари дешавају?
– Доследни и одрасли људи не би требало да праве ненормалне заокрете спрам онога што су раније заступали. Али свашта се дешава, понекад и на општу корист. Милорад Додик је некад страшно вређао Републику Српску, а данас је њен ватрени бранилац. Ивица Дачић је променио политику СПС-а и тако ојачао странку. Имате и обратан пример, какав је Вук Драшковић. Тај човек је правио невероватна одступања од почетних позиција, па не чуди што је спао на овако ниске гране.
Своја политичка опредељења променили су Томислав Николић и Александар Вучић. Шта мислите о њима?
– У праву сте, некад је Николић био главна узданица Војислава Шешеља. Промена код њега последица је свађе са Шешељем, а не некаквих великих идеолошких размимоилажења. Касније је то требало оденути у ново рухо и формула се нашла у свему ономе што је до јуче дифамирано и омаловажавано. Вучић је, сетите се, дуго размишљао ком ће се царству приволети. Никад нисам имао разумевања за његова пренемагања, па немам ни сада. Видећемо на шта ће изаћи њихова нова политика. У Влади је СНС, очигледно, танка у кадру. Чини ми се да су на репрезентативна места постављени Вучићеви послушници, а не људи који би тај посао обављали онако како доликује. Исти је случај и с некима у Николићевом кабинету. Уосталом, погледајте само ко је председник Скупштине Србије или министар правде.
У актуелном избору који нам се намеће, да ли сте Ви за Русију или Европску унију?
– Немојте ми замерити, ја сам за Србију. Мислим да је патријарх Иринеј дао мудар одговор на слично питање: „Паметан човек и паметна политика окреће се према свима. За нас је блискост с Русијом и нормална и природна. Наравно да се ни Европе не одричемо. Идеал је да будемо са свима у коректним односима.“ На политичарима је да то оперативно спроведу. Ако Томислав Николић нешто од тога уради, добиће прелазну оцену. Борис Тадић је пао на испиту, на њега ће будуће генерације гледати као на онога ко је Хашком трибуналу испоручио Радована Караџића и Ратка Младића. А то није најбоља препорука за српску историју.
Специјалиста за интервјуе и приказе
Добрица Гајић рођен је 11. марта 1965. године у Београду. Завршио је Економски факултет у Крагујевцу. Поезију, интервјуе и приказе објављивао је у Православљу, Гласу Цркве, Погледима, Факу, Студенту, Књижевној речи, Књижевним новинама, Дуги, Борби, Демократији, Нашој Борби, Српској речи, Политици, Блицу, Дану, Данасу, Правди, Свескама, Српском књижевном гласнику, НИН-у, Сведоку, Новој српској политичкој мисли, Зениту, Херетикусу…
Објавио је две збирке песама: Водени знаци („Хипнос”, Београд 1990) и Црна мећава („Видици”, Београд 1992). Са руског језика превео је брошуру Николаја Берђајева Марксизам и религија (Центар за културу, Паланка 1994), за коју је написао и поговор. Заступљен је у двојезичној антологији Песма о Косову – The Poem of Kosovo („Видици”, СКЗ, Републички завод за међународну научну, просветну, културну и техничку сарадњу, Београд 1991), коју су приредили Ирена Костић и Слободан Вуксановић.
У књизи Сведоци историје/Разговори с поводом (2002-2005) објавио је неколико десетина интервјуа са нашим познатим историчарима и угледним интелектуалцима (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010). Критичке приказе штампао је у књизи Поуке прошлости/Прикази књига (2006-2010) (Центар за унапређивање правних студија/Скупштина општине Сопот, Београд 2010).
Био је уредник Студента, Видика, Књижевне речи (в. д. главног и одговорног уредника), Погледа, Линије, Круне (главни уредник), Нашег бренда и дневних он-лајн новина Независност (в. д. главног и одговорног уредника). Неколико година обављао је дужност шефа Информативне службе Српског демократског покрета обнове. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења новинара Србије. Тренутно је ангажован у веб редакцији Нове српске политичке мисли. Живи у Малом Пожаревцу.
Некад се о Вама писало да сте нада српске метафизичке поезије. Зашто двадесет година ћутите на том плану?
– Искрен да будем, нисам незадовољан одјеком које су моје две збирке песама у своје време имале. Кад будем објавио трећу, надам се да ћу оправдати наде које су у мене полагане. Није битан број наслова, већ да ли сте написали нешто вредно. Научио сам да у животу треба бити стрпљив и истрајан. Тада постоје велики изгледи да ствари дођу на своје место, али вам то нико не може гарантовати.
Продаја њива странцима ИЛИ имају ли ови ресорни памети?!
ПРОДАЈА ЊИВА СТРАНЦИМА или ИМАЈУ ЛИ ОВИ РЕСОРНИ ПАМЕТИ – уговор за четири године: србска земља = 5.000 евра/хектар, иностранство 50-70.000 евра/хектар!?
14.10.2012. блог Бест ТВ
Према подацима Министарства пољопривреде, око 430.000 хектара обрадивог земљишта је у државном власништву. За сада их углавном обрађују земљорадници који имају потребну механизацију и материјалне могућности да за њено коришћење плаћају предвиђену надокнаду.
После потписивања Споразума о почетку преговора о стабилизацији и придруживању Европској унији, Србија ће се обавезати да ће четири године после почетка преговора дозволити и странцима да купују наше њиве. Такав рецимо, по државу не баш прихватљив потез, како истичу стручњаци, није урадила ниједна земља која је била кандидат за чланство.
„Ту обавезу одложити због тога што странци долазе да купе земљу јефтино да би касније с њом шпекулисали. Хектар земље се данас у Србији продаје по пет хиљада евра, а у ЕУ је од 50 до 70 хиљада евра“, напомиње Бранислав Гулан из Привредне коморе Србије.
Стручњаци поручују да треба сачекати са продајом државне земље и због реституције, али и да се сачека боља цена. До тада, како кажу, оранице треба давати у закуп по тржишним ценама.
Коментар дана: Ја сам Србин
14.10.2012.
Први коментар записао 28jun на текст о недоумицама о Србима и Србијанцима… (а као одговор на коментар @Колубара)
Други коментар записао Драган Атанацковић Теодор на овај текст…
Ја сам иначе рођен, одрастао и живим у Београду. Србин сам зато што су ми родитељи Срби, а они су Срби зато што су њихови родитељи Срби. Иначе, нисам “Београђанин” пошто ме географске одреднице нимало не додирују, а ценим да су било какве географске одреднице међу Србима велико зло због нашег примитивизма где почнемо да се идентификујемо географски, а не по пореклу.
Тако од неких Срба насташе војвођани, београђани, црногорци, без обзира што су им родитељи Срби.
Србин не може да се постане, осим ако немамо српску крвну линију. Тако Конгоанац може да буде српски држављанин, али не и Србин. Ако би Конгоанцу дали да буде Србин, тада би имало смисла што Хрвати све Србе називају Хрватима “с обзиром да су рођени у Хрватској”.
Даље, глупост ове приче о „Србијанцима“ је следећа: шта ако се ја преселим у Немачку и тамо живим са немачким држављанством? Постајем Немац? 5 година. Па се преселим у Енглеску и постајем Енглез? И ако се селим сваких 5 година Весна и Ви би ми променили националност?
Мудро, поред свих недаћа које имамо, и приче да ли смо српска или срБска нација, ево генијалаца да нам понуде решење загонетке и утерују нас у србијанску нацију. И још им није ништа јасно зашто је погрешно, па нас убеђују да “не схватамо” фабулу радње…
Рекох, док је оваквих визионара међу “Србима”, непријатељи само требају да седе и чекају да се побијемо ни око чега…
++++++++++++++++
Драган Атанацковић Теодор:
Ја сам Србин рођен у Срему.
Како се изјашњавам? Као Србин и држављанин Србије.
Како да се изјасни Мађар рођен у Иригу?
Изјашњавање је ствар чињеница и воље.
Он може да се изјасни: као Мађар и држављанин Србије.
Може, ако хоће, и као Србин (јер бити Србин није само ствар рођења) и држављанин Србије.
А не може, чак и да хоће, као Мађар и држављанин Мађарске.
Бар док живи у Држави Србији.
Израз: држављанин Србије сасвим добро “покрива” све случајеве.
Има Срба држављана Америке, Енглеске, Румуније, Хрватске…
Наравно да због тога нису Американци, Енглези, Румуни, Хрвати…
Осим ако би сами хтели да се тако изјасне.
Зато је потпуно непотребно промовисати појам “Србијанац”.
Он је одавно изгубио функционалност.
А у међувремену је добио и “поспрдно” значење.
Србија је држава, чије име долази од њеног државотворног народа Срба.
У њој, осим Срба, који чине преко 80 посто од укупног броја становника, живе и припадници других народа, који су, као и Срби који живе у Србији, држављани Србије.
И на крају да кажем: да на свету постоји иједна нација, чијој би се историји, и духовности дивио више него српској, лично бих се изјаснио као припадник те нације, иако нисам.
Али, не постоји.
Неки вероватно мисле и да постоји, па се отуд, ако не и званично, а оно својим ставовима и делима, одричу српства или србства (мени пашу оба израза, а који ће превладати, одлучиће време).
Ја лично се српства или србства и Србије могу одрећи само у име Царства Божијег.
До приспећа у њега, остајем Србин из Србије и држављанин Србије.
А да држављанство, услед неких околности, чак и променим, мада је то готово немогуће да се догоди, то на оне прве две чињенице неће имати никакав утицај.
