Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Еколошки покрет: Суђење Николи Алексићу (Монсанто, МК комерц) у понедељак
12.10.2012. ФБР Еколошки Покрет Новог Сада
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
У понедељак, 15. октобра ове године са почетком у 12.00 часова наставља се суђење Николи Алексићу у Основном суду у Новом Саду по приватној тужби МК Групе због наводног нарушавања пословног угледа изнетим мишљењем о њиховом уговору са биоинжињерском компанијом Монсанто.
Претрес ће бити одржан пред судијом Пап Боривојем у судници на другом спрату. У понедељак 15. октобра, српско правосуђе полаже испит из самосталности, јер је до сада доказано да у мишљењу Николе Алексића, изнетом на молбу новинара, није било умишљаја, још мање тврдњи које му приватни тужитељ ставља на терет. Никола Алексић је изабран као представник еколога Србије и оправдано забринуте јавности. Овај процес је заправо суђење и плашење јавности, јер је Никола Алексић већ осуђен путем корумпираних медија преко којих му је запрећено вишемилионским одштетним захтевом.
На досадашњим рочиштима нису доказане тврдње приватног тужиоца, али је зато откривено ново кривично дело МК Групе. На суду је Никола Алексић изнео доказе да МК Група незаконито увози семена кукуруза која производи компанија Монсанто која нису испитана, одобрена, нити уписана у Регистар семена пољопривредног биља, што представља тешко кривично дело.
Уколико судија Пап Боривоје, на захтев Николе Алексића, није до сада поднео пријаву против МК Групе за наведено кривично дело, биће и сам прекршилац закона због чега ће и против њега бити поднета кривична пријава.
О ставу судије Пап Боривоја, о његовој пресуди по приватној тужби МК Групе против Николе Алексића, као и о испиту које полаже српско правосуђе у понедељак, 15. октобра, јавност ће бити накнадно обавештена.
Информативна служба Еколошког покрета
Опет Ори истерао генерала Младића из суднице!
Дарко Младић: Мени се чини да је ово још једна провокација
Током заседања Хашког трибунала у четвртак 11. октобра, три минута пре краја седнице, председавајући судија Алфонс Ори је оптуженог генерала Ратка Младића поново удаљио из суднице. До поновног удаљавања генерала Младића је дошло јер је он наводно, супротно одлуци судија и након три упозорења гласно давао инструкције браниоцу, што му иначе није дозвољено.
12.10.2012. Глас Русије
СРБски генерал Ратко Младић
Овим поводом, замолили смо сина генерала Младића, Дарка за коментар у име породице:
Нажалост, оно што смо у понедељак видели, поновило се јуче и сада је чак и лаицима то већ очигледно, да је у том процесу нешто озбиљно нерегуларно. Мој отац је јуче удаљен из суднице само због тога што је свом адвокату сугерисао тачан датум одређеног догађаја, у тренутку када адвокат тај датум није могао тренутно наћи. Он је сугерисао тихим гласом, који се једва чуо у преносу. Ми који смо пратили пренос, практично једва смо чули шта је рекао.
Ми смо као породица јако забринути због ових нерегуларности, јер је он сада онемогућен у својој одбрани. Како ће се он бранити, ако не може адвокату да саопшти нпр датум било ког догађаја. Мени то заиста не звучи добро…
Прошли пут сте изјавили да се ви као породица бојите да ће Вашем оцу бити додељен нови тим одбране од стране самог Трибунала. Да ли је ово још један корак како би они спровели у дело своју замисао?
Мени се чини да је ово још једна провокација у том правцу. Постаје заиста немогуће објаснити такве реакције судије. Волео бих да разумем или да постоји некакав други разлог… Зар је проблем једна тиха реченица у којој се сугерише тачан датум одређеног догађаја, јер сведок је усвом исказу промашио за два месеца тај датум?!
Не видим зашто је то за судију проблем и зашто је морао да га удаљи са заседања, осим ако је у питању њихова тежња да га испровоцирају и да му на неки начин повреде понос и да га ставе у још непријатнију ситуацију него што већ јесте.
Чули сте коментар сина генерала Младића, Дарка, поводом јучерашњег поновног инцидента током заседања Хашког трибунала.
КАД МАЧАК ЧУВА СЛАНИНУ: ИЛИ КАКО ЈЕ ДИНКИЋ КОЈИ ЈЕ "УПРОПАСТИО" ЕКОНОМИЈУ ПОСТАО МИНИСТАР ИСТЕ!?
Радивоје Петровић: Млађа Бесмртни
Сваки добронамерни Србин штрецнуо се када му је постало јасно да је један од темељних стубова новог кабинета Ивице Дачића екс-асистент, гувернер и министар у свим досадашњим владама после 5. октобра Млађан Динкић.
Концепт по коме би српску економију требало да оздрави човек који је, заједно са плејадом других стручњака, учествовао у њеном тоталном девастирању у читавом периоду након 2000. године, о чему сведоче независне економске анализе, не само што подсећа на одговорно ангажовање козе да чува купус, већ озбиљно поставља питање смисла и сврхе овакве кадровске политике на почетку мандата власти која много обећава и од које се још више очекује.
Откуда то да се на истом послу нађу Млађа и најрадикалнији критичари његовог газдовања финансијама и економијом? Тешко је претпоставити да су лидери напредњака променили мишљење, као што је у том светлу неуверљиво тумачење да наводно страни партнери нису имали ништа са профилисањем актуелне српске власти. Јер, нико ко жели добро болесној српској економији не би предложио лек који је убијао протеклих 12 година. Афера са Агробанком и најновије анализе независних економских експерата, које се врте интернетом, бацају више светла на ову ситуацију и умногоме смањују дилему у односу на централно питање: да ли је Динкић слабо место или меки трбух актуелног Дачићевог кабинета?
Добро обавештени извори блиски Немањиној 11 истичу да је први велики сукоб Динкића са Вучићем, као најодговорнијим за борбу против корупције, овог потоњег послао у ВМА на неколико сати, јер му је позлило зато што је у рашчишћавању око Агробанке актуелни министар финансија покушао да заштити једног од њему блиских људи. И ту долазимо до првог суштинског сукоба унутар српске владе. Многи сматрају да је придавање медијске важности наводној свађи Веље и Мрке, која је извођена у исто време када и сукоб Вучић-Динкић, добро дошла да се скрене пажња јавности и да већ на почетку мандата не дође до политичке хаварије унутар Дачићевог кабинета.
Аналитички гледано разлози за хаварију те врсте постоје много раније, Агробанка је само лакмус који ће показати куда иде нова српска влада. Јер, у помињаној економској анализи, коју потписује широј јавности недовољно познат економиста Миодраг Скулић, аргументовано се слика пропаст српске привреде и економије после 2000. године: Србија је остала без домаћих банака, а 24 иностране банке учествују у укупном капиталу са скоро 87 одсто, па је јасно ко у Србији влада привредом – онај ко држи код себе и новац. Приватизација која је спровођена по принципу уништавања свега домаћег угасила је чак 91 пољопривредни комбинат, а 2.000 фирми, дужника највећих банака уместо оздрављења пуштене су низ воду. Да бисмо испеглали буџет и вратили доспеле дугове морамо да се задужимо нове 4,4 милијарди евра, а целокупна производња пшенице и кукуруза у Србији је испод једне милијарде евра… Где је баласт од 117 посебних републичких агенција и 716 јавних предузећа.
Чији прсти се препознају у овим работама? Могло би се летњи дан до подне набрајати шта је све предузимано на упропашћивању српске привреде и економије, а главни кривци за то су, према Скулићу, Лабус, Ђелић, Динкић, Влаховић, Цветковић и Јелашић. Остављајући остале по страни, задивљујуће је што се са овог списка Млађа Бесмртни преселио поново у фотељу министра финансија и тиме више друге око себе, него самог себе, довео у непријатну ситуацију.
Поверење, које у најширој јавности има ова Влада на почетку мандата, могло би да пукне као балон од сапунице ако се врло брзо, а онда систематски и у континуитету народу не пруже истински аргументи да и коза може да сачува купус. Или опет гледамо већ виђено, у складу са старим вицом о јавној кући, где због лошег пословања, уместо продавачица љубави, мењају кревете.
ИЗВОР: ВЕСТИ ОНЛАЈН
http://www.pravda.rs/2012/10/12/radivoje-petrovic-mladja-besmrtni/
Помозимо младом Николи- дечјој жртви фашистичког НАТО бомбардовања 1999-те!
ПОМОЗИМО НИКОЛИ
12 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Д. Радосавчевић
Косовска Митровица као иницијатор акције, а такође и Равногорски покрет Косова и Метохије, подржавају акцију ПОМОЗИМО НИКОЛИ и замољавају све хумане људе да помогну у висини својих могућности, како би наш млади Никола операцијом повећао наду, да може доживети све оно што здрав човек жели,и све оно чему се радује…. Замољавам такође и све оне који нису у могућности да новчано помогну,овај текст проследе свима онима које познају.
Унапред су вам захвални управа и чланови Друштва Српско-руског пријатељства Косовско огњиште из Косовске Митровице и желе вам свако добро од Господа-на многаја љета….
Никола Радојковић, рођен 18. 07. 1994. год., из Бањске (Косово и Метохија), је оболео од „hemangiom grla-venose malformation des hypopharynx und larynx links”,па му је хитно неопходна операција у иностранству. У време бомбардовања репетитора, на брду изнад Бањске, 1999. године, Николу је погодио гелер.После прегледа лекара,младом Николи ништа није пронађено у врату,да би се 2007. године, напрасно разболео, а потом је установљено да се гелери још увек налазе у врату. Уследеле су операције у Београду, где су му одстрањена страна тела у пределу грла и врата, а затим је оперисан и седам пута у Берлину.Потребне су још три операције,и за њих треба спремити 38 000 евра,где су родитељи немоћнии,па су за ову суму новца принуђени да замоле све људе добре воље ,како би њихов син оздравио.. Николина жеља је да,када заврши средњу медицинску школу у Косовској Митровици, својим знањем помаже људима..Помозимо му! Новац се може уплатити на рачун:
Комерцијална банка
205-9001018155248-41
На име Никола Радојковић
Контакт телефон: 064 /99-26-376 – Никола; 065 / 65-96-000 – Ненад; 064 / 32-91-463 – Сандра
за ДСПР Косовско огњиште
Верољуб Бата Петрони
Писала Данијела Радосавчевић
_________________
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Помозимо младом Николи- дечјој жртви фашистичког НАТО бомбардовања 1999-те!
За попусте потребни докази, три "модела" решења, израда социјалне карте касни
За попусте на рачуне потребни докази
Израда социјалне карте касни, а без ње најсиромашнији не могу да остваре ниједну олакшицу. Решење је да се критичним групама доделе ваучери за плаћање рачуна.
Многима на врата закуцају радници Електродистрибуције и исеку струју
ЂАЦИ, труднице, породиље с бебама до годину дана, грађани старији од 65, радници који уместо плате примају материјално обезбеђење, корисници сталних новчаних помоћи, самохрани родитељи с децом до седам година, породице које имају троје и више деце, незапослени… Сви би се могли наћи на списку оних који ће убудуће имати бенефиције приликом плаћања струје.
А када ће списак бити готов, још није извесно. Из тог разлога реаговао је и Заштитник грађана и подсетио надлежно Министарство енергетике на то да је цео посао морао да се оконча још 9. августа. Тог је датума ”пала” годишњица од ступања на снагу Закона о енергетици.
– Начињен је пропуст у раду на штету права купаца електричне енергије и природног гаса. Они нису у законом прописаном року доставили Влади предлог акта о критеријумима, начину заштите, условима, роковима и поступку за утврђивање статуса енергетски заштићеног купца – каже омбудсман Саша Јанковић, и подсећа на то да Устав свима гарантује заштиту физичког и психичког здравља.
Зато је дао препоруку Министарству енергетике да без одлагања, а најкасније у року од месец дана, достави Влади овај акт. У њему ће јасно бити дефинисано ко и под којим условима може да буде повлашћен приликом снабдевања струјом, који ће бити начин плаћања рачуна, трошкови прикључења на мрежу или искључења са ње.
ТЕШКЕ БОЛЕСТИ
НА ЛИСТИ НА списку енергетски угрожених могли би да се нађу и сви они чији живот или здравље чланова њихове породице могу бити угрожени обуставом или ограничењем испоруке струје или природног гаса. То су, пример ради, оболели од рака, од ХИВ инфекције, тешки бубрежни болесници на дијализи, они болесни од хемофилије и шећерне болести, од психозе, епилепсије, мултиплесклерозе…
У Министарству енергетике кажу да се у овом тренутку ради на изналажењу системског, а не привременог решења.
– Суштина је да терет социјалне политике не падне на јавна предузећа, већ на државу. Право и једино решење је доношење социјалне карте – кажу у овом министарству.
У том послу су се за помоћ обратили Министарству рада, социјалне политике и запошљавања.
– Управо се завршавају социјални профили енергетски угрожених потрошача – каже Бранкица Јанковић, државни секретар Министарства рада, запошљавања и социјалне политике.
– До краја овог месеца биће завршени јасни и конкретни критеријуми по којима ће се препознавати ко је све угрожен. А потом ће се тражити начини за помоћ. У ”опцији” су три модела. Први је увођење социјалних тарифа, други давање новчаних помоћи, а трећи, и уједно најизвеснији, јесте ваучеризација. Угроженом становништву би се делили ваучери који ће покривати део или цео износ рачуна за струју.
Да би се спречиле евентуалне злоупотребе, мораће прецизно да буду наведени и докази које ће људи морати да достављају надлежнима да би добили субвенције, било да је реч о потврдама, медицинским налазима, подацима из евиденција.
Истинољубље: Тужбалица на Миољдан
Петак 12.10.2012:
“Православна” формалност, фарса и глума – у живо… Најтужнија Слава на даскама Завода. Даске и теписи спремљени и за недељу, а под тепихом ђаво… Дај Боже да не уђу у Олтар, а ако, да Бог да не уђу, ваљда ће се Преосвећени сетити да освешта оскрнављени “брод” Цркве Грачанице…
Пустош људска на Месту Светом…
“Суд почиње од дома Божијега” пише нам у Светом Писму. Ако овако изгледа суд твој над Грачаницом коју си једнодушно напустио, народе српски, шта мислиш, шта тебе чека, шта ти је наредно… Погибао твоја не дрема… Не, не, нисмо ми некакви “праведници”, знамо ми добро да се све ово Светињи Грачаници дешава због греха свих нас… Али, једно је бити свестан тога и туговати и сведочити Јој у заштиту, а друго је – упорствовати у скрнављењу или пасивности небриге за Светиње своје…
Владико месецима Ти силују Невесту Твоју !!!
Преосвећени, лажни пријатељи Бога нашега напаствују Невесту Твоју Грачаницу, не једном, већ месецима, а Ти велиш: Нека, само главу(Олтар) да Јој не дирају. Силују Владико и душе свих верних Твојих који Је воле, а Ти не мариш…
Како да Те дозовемо, да те пробудимо, да те подсетимо да си Ти први који ћеш одговор дати за сваки детаљ онога о чему сада не желиш да знаш… Боље да не читаш Више ове речи бола нашега, када те не дотичу и не потстичу да одужиш дуг свој Небесима како би се Она смиловала на све нас.
А, ево, и шта то данас има ново, свим електронским зависницима у послушању сво по питању страшне приче о чудотворној Грачаници овој.
Да, ево свакодневно код рањаване Грачанице наше, са болом созерцавамо да је Лицемерје је горе од било ког злочина, зато се и најчешће тај усклик отимао из срца Господњега „О, лицемери и фарисеји(тј. препобожни)!“
Свети Киријак отшелник је, ни сами нисмо знали, слава многих локалних парохијана… Некоме слава – некоме тужбалица…
Народ усплахирено поранио на заказан славски уранак…
Инстант, сточић у Цркву ради освећења, а, потом, хитро назад, да се припреми и бина за наступање верски безосећајних скрнавитеља из “Завода за “заштиту” споменика” …
Зато су, иначе, оно јуче из Завода и закивали даскама јаме ископане у Цркви и, наравно, прекривене тепихом – да би Раном Зором локални свештеник из Поћуте о. Мирослав извршио освећење жита и колача…
Душа нас боли док ово пишемо, јер нема речи којим би се сва ова „побожна“ формалност, фарса и глума, могле описати…
Још по мраку долази свештеник колима збуњен што види нас да вршимо своје свакојутарње молитвено правило пред Грачаницом(да би уграбили време пре него нас полиција отера ван порте).
Потом смо ми збуњени јер, нисмо знали да део парохије данас слави, а, притом, смо из искуства знали да монаси Сергије и Серафим у Цркву не улазе ни случајно (као, да је “због урока”) ако ли није баш црвено слово. Монаси на брзину помажу попу да унесе сто у Цркву. Успевамо да уђемо и ми. Уочавамо да је на самом бочном улазу, како се уђе, огромна јама прекривена даскама и, наравно, тепихом…
Комплетан тепих који се види на трећој слици, је у ствари нова јама прекривена даскама…
Народ ужурбано долази. Било је једно 30 приноса жита и колача за освећење. Сви стају на даске, сви знају шта се дешава, али нико реч не проговара, већ сви гледају да што пре одатле збришу…
Ни тепих не може свуда да дохвати… Потом су те исте јаме, продубили, земљу из Цркве додатно просули у своје ровове напољу(светлија земља), јаме испразнили од костију и потом, земљу из порте са огромне камаре напољу насули у Цркву, како би то у понедељак засули и Колубариним бетоном
…И поп гледа да што пре заврши како не би откидао од „благословеног“ времена раскопавача Светиње који управо треба да дођу да наставе свој скрнавни посао… Прочита поп освештање жита и колача, помену само једног од слављеника, са њим и окрете колач, и ајд сад, готово, журимо…
Износе брзо унети сто, а они који закаснише на овај инстант обред, бише приморани да моле монахе да и њима очитају приносе њихове…
За тили час, огромни број кола народа се разиђе, и после кратког времена, пристиже колона полиције која за собом вуче скрнавитеље из Завода…
Нити је народ желео да сусретне њих, нити да ишта сазна(мисли мање ће одроварати као “необавештен”), нити је пак полиција са Заводом желела срести народ верни, од кога одавно преза због раскопавања Светиње и удешава му Цркву само за уочи самог Богослужења.
А монаси… Они се друже и са једнима и са другима, све је у реду, и ни о каквим проблемима никада не причају… Сем, што свакоме помену да им ту неки секташи сваки дан сметају, читају Псалтир наглас по цео дан, мош мислити… док се они грохотно смеју и громко разговарају са пријатељима из Завода и Полиције – насупрот овим прелашћеним читачима…
Лицемери шарени и фарисеји црни… Силују ти Невесту Владико на очи наше због греха свих нас, док им, сви ми, ни нестајемо насупрот… Свака нам је наредна казна блага…
После формалног инстант обреда, опет раскопаше ране Грачаничке, истераше свету земљу њену измешану са траговима древног фрескописа и просуше је у ровове од рака у порти. А земљу коју су накопали попољу, земљу обесвећену њиховом дрскошћу, смехом, понеким опушком од цигаре, псећим или овчијим изметом, ето, такву земљу, потом, насуше у Цркву и спремајући ову јаму за, у понедељак, површинско бетонирање, а до тада, наравно, враћа се тепих за недељно Богослужење… Јаоооооооооооооооох…
Затрпаваше јаме у Цркви земљом споља, кости Предака у колицима отераше, уз полицијско обезбеђење, до својих кола… Ето, доста ли је сваком дану зла својега…
Хоће ли Небо имати коме да помогне… или је ово почео суд над народом нашим, Суд од Грачаничког Дома Божијега…
… јер овде су једино овце остале нормалне !
ИстиноЉубље искренима!
+++
Маскирали ојађену Цркву за недељно Богослужење
Четвртак 11.10.2012: У Цркви су прво копали а онда су закивали даске преко својих јама како би притворно припремили унутрашњост храма за недељно Богослужење. Радници Завода, на молбу о. Серафима (Не, не, Владике(!)) са бетоном Колубаре-Ровни бетонирали данас стазу према одајама о.Серафима, њиховог светог пријатеља, са којим се раздрагано друже свих ових дана док већину Срба хвата језа од овог ниподаштавања Светиње коме смо сведоци последњих месеци… У тренутку смо се уплашили да и плоче из Цркве не би можда убетонирали, ко ће га знати…
Бетонирање “Серафимове стазе” од стране радника Завода… док се камара са ископаним плочама из Цркве увећава од непрестаног прекопавања Светиње…
Светлија земља је из Цркве. Све сипају у испражњене гробне раке. У земљи из Цркве је и пуно остатака ранијег фрескописа. Ту, такође сипају и тамнију земљу коју су раније ископали из тих ровова а коју сада враћају са све својим опушцима које Завод и Полиција сеју свуда унаоколо, демонским смрадом “кадећи” ојађено непрегледно древно гробље Предака наших около Светиње Грачанице…
ИстиноЉубље свима Вама!
Да ли ће Србија постати посматрач у ОДКБ-у?
Приликом недавног боравка у Београду, председник високог савета Јединствене Русије Борис Гризлов је рекао да је Русија оријентисана на изградњу стратешког партнерства са Србијом, и да у томе, између осталог, важну улогу треба да игра сарадња између наша два парламента. Притом је поменуо да би тој сарадњи у пуној мери допринела позитивна одлука Народне Скупштине Србије на позив Државне Думе Русије – да Србија стекне статус посматрача у Парламентарној скупштини ОДКБ-а. Дакле, шта се може очекивати поводом позива да Србија постане посматрач у ОДКБ-у, и да ли се то коси са државним ставом о војној неутралности Србије?
12.10.2012. Глас Русије, пише: Ратко Паић
© Фото: en.wikipedia.org
Као што је познато, Народна скупштина Републике Србије је 27. децембра 2007. године Декларацијом о војној неутралности Србије прогласила неутралност у односу на све постојеће војне савезе. Министар одбране и потпредседник владе је додатно поновио да Србија остаје војно неутрална јер је то став српске скупштине који ће и убудуће сигурно бити поштован. Такође је додао да ће Србија, поред одлуке да неће приступати војним савезима, настојати да искористи расположиве механизме програма „Партнерство за мир“.
Своје мишљење су у више наврата изразили и поједини аналитичари, када су закључили да Србија мора успоставити еквидистанцу, односно истовремено да буде члан и Партнерства за мир и посматрач у парламентарној скупштини ОДКБ-а, уколико жели да се држи политике неутралности. Код њих преовладава мишљење да неутралност Србије не би била угрожена статусом посматрача у ОДКБ-у и чланством у Партнерству за мир.
ОДКБ, односно Организација договора о колективној безбедности је настала 2002. године и тренутно има шест земаља чланица – Јерменију, Белорусију, Казахстан, Киргизију, Русију и Таџикистан, а циљеви због којих је та организација основана су, поред заштите територијално-економског простора земаља учесница, и супротстављање међународном тероризму, борба против трговине наркотицима, нелегалних миграција, транснационалног организованог криминала, као и колективно реаговање на ванредне ситуације и хуманитарне катастрофе, те борба против претњи у информатичкој сфери и криминала у кибернетичком простору.
Иначе, Генерална скупштина Уједињених нација је 2004. године донела резолуцију о додељивању Организацији договора о колективној безбедности статуса посматрача у Уједињеним нацијама, а што се тиче сарадње са сличним организацијама у свету, званичници ОДКБ-а су изразили спремност да са НАТО-ом сарађују по питањима спречавања трговине наркотицима из Авганистана. За ОДКБ је занимљива и чињеница да тај војно-политички савез до сада ни једном није учествовао у било каквим војним операцијама, већ све проблеме са којима се суочава покушава да реши мирним путем у складу са својим статутом.
Дакле, у Србији је војна неутралност презентована као најбољи начин за очување сопственог интегритета и суверенитета, и то ће очигледно остати константа државне политике и у будућности, с обзиром да је она проглашена резолуцијом Народне Скупштине. Међутим, многи сматрају да војна неутралност не искључује могућност сарадње са другим земљама и организацијама, него да сасвим супротно, таква свестрана кооперација подржава линију неутралности.
У том контексту остаје да се види каква ће бити реакција српског парламента на позив који му је упутила руска Дума, да у својству посматрача убудуће присуствује раду Парламентарне скупштине ОДКБ-а. У том случају би била остварена сарадња и са том организацијом, за коју је руски председник Путин недавно изјавио да је постала делотворан инструмент подршке колективној безбедности у зони своје одговорности, уз убеђење да ће њена улога у свету јачати.
Биотехнолошки лидер “Syngenta” проглашен кривим за прикривање смрти животиња узрокованих ГМО кукурузом!
Биотехнолошки лидер Syngenta проглашен кривим за прикривање смрти животиња узрокованих ГМО кукурузом!
Коначно је извојевана победа у парници против ГМО монструозних компанија, болесних мозгова који овим путем врше прикривени тероризам у целом свету, атак на живот људи на планети.
Наиме, добијена је судска парница против биотехнолошке компаније Syngenta, која је својим GM Bt кукурузом убијала стоку. Компанија је одбијала да призна кривицу на грађанском суду, у парници која је одржана још 2007. године. Ово је победа после дуге борбе на суду, коју је покренуо Немац Gottfried Gloeckner чија су говеда умирала од хране ове компаније, која је – доказано – имала као састојак Bt токсин, од кога су говеда исхраном добијала „мистериозну“ болест и угинула.
Наиме, Gloeckner је узгајао Bt кукуруз на својој фарми од 1997. до 2002., све краве су храњене искључиво том намирницом од 2000. године. Тада је почела да се појављује „мистериозна болест“ у популацији говеда. Gloeckner је покренуо грађанску тужбу на суду против компаније Syngenta, а она му је платила 40.000 евра да га ућутка. Две краве, које су јеле ГМ кукуруз (сада забрањен у Пољској) умрле су, за време трајања процеса против компаније и Syngenta је одбила оптужбу да је одговорна за ове смрти.
Случај је тада затворен и Gloeckner, фармер који је покренуо парницу, остао је у дугу од неколико хиљада евра. И то није све, наставило се и угинуће стоке која је храњена генетски модификованим кукурузом. Тада, 2002. године са Robert Koch институтом Gloeckner покреће пуну истрагу у коју се укључила и Syngenta, али резултати истраге нису били познати јавности након само једне прегледане краве. Тако се Gloeckner 2009. године удружује са немачком групом активиста Gen-Klage и успева да доведе Syngentu на Криминални суд.
Користећи сведочење још једног фармера, чија је стока умрла после исхране Syngenta храном, Gloeckner и тим су оптужили биотехнолошку компанију Syngenta за смрт преко 65 крава – оптужба је да имају сазнање да је производ смртан и да су скривали истину тако што нису имали званичне записнике о смрти стоке. Овај тим је чак оптужио Hans-Theo-a Jahmann-a, немачког директора Syngente да је скривао истину.
Оптужбе су допринеле сазнању колико далеко велике биотехнолошке компаније могу ићи скривајући доказе о штетности генетски модификоване хране. Монсантно компанија је ишла толико далеко да је претила судом читавој држави Вермонт, у случају да покушају етикетирати генетски модификоване састојке.
ПИТАЊЕ, КОЈЕ НА КРАЈУ МОЖЕМО ПОСТАВИТИ ЈЕ: ЗАШТО СЕ КОМПАНИЈЕ КОЈЕ СЕ БАВЕ ПРОИЗВОДЊОМ И ДИСТРИБУЦИЈОМ ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНЕ ХРАНЕ ТОЛИКО БОЈЕ ДА ЋЕ ПОТРОШАЧИ САЗНАТИ ШТА СТАВЉАЈУ У СВОЈА УСТА, ЧИМЕ СЕ НЕПОСРЕДНО ИЛИ ПОСРЕДНО ТРУЈУ?!
А САДА О Bt ТОКСИНУ…
Bt отров је пронађен у крви трудница и фетуса
GM Watch (Укратко: CryAb1 токсин (отров) је пронађен код трудница, њихових фетуса и код жена које нису трудне. Ово је прва студија која открива присутност циркулирајућих пестицида повезаних са генетски модификованом храном, код трудница и жена које нису трудне, а то је утрло пут за ново поље репродуктивне токсикологије, који укључује исхрану и материчну токсикологију.
Напомена MATRIX WORLD-a: Bt кукуруз је развијен уз помоћ трансформације cryAB форме Bacillus thuringiensisa(Bt) у житарицама. Уобичајен је у већини ГМ (генетски модификованих) житарица – Монсантов Bt MON810 (на тржишту познат као YieldGard) – је житарица добијена генетским инжењерингом да би била отпорна на болести ( (kao што је кукурузни пламенац Ostrinia nubilalis), тако што ће производити сопствени инсектицид, то јест Cry1Ab токсин (отров).)
Иначе, светска прозводња Bt житарица обавља се на милионима хектара широм света, као и прехрамбених разноврсних намирница за исхрану људи (!!!) који садрже Bt житарице. У Европској Унији седам земаља је забранило Mon810: Аустрија, Мађарска, Француска, Луксембург, Немачка и Бугарска.
РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА: Излагање мајки и фетуса пестицидима повезаним са генетски модификованом храном у Источном Квебеку у Канади (Maternal and fetal exposure to pesticides associated to genetically modified foods in Eastern Townships of Quebec, Canada.link)
Aziz Aris (a,b,c) i Samuel Leblanc (c)
(a) Department of Obstetrics and Gynecology, University of Sherbrooke Hospital Centre, Sherbrooke, Quebec, Canada
(b) Clinical Research Centre of Sherbrooke University Hospital Centre, Sherbrooke, Quebec, Canada
(c) Faculty of Medicine and Health Sciences, University of Sherbrooke, Sherbrooke, Quebec, Canada
Примљено 29. јуна 2010; revizija: 26 јануара 2011; прихваћено 13 фебруара 2011. Доступно online 18 фебруара 2011.
Сажетак:
Пестициди повезани са генетски модификованом граном (PAGMF), су пројектовани да би били толерантни на хербициде као што су глифосати (GLYP) и глуфосинати (GLUF) или инсектициде као што је бактеријски токсин (отров) bacillus thuringiensis (Bt).
Ова студија је направљена да би се евалуирала корелација између излагања мајки и фетуса овим супстанцама и да се одреди ниво GLYP и његовог метаболита аминофетилне фосфорне киселине (AMA), те GULF-а и његових метаболита 3-метил фосфиникопропионичне киселине (3-MPPA) и Cry1Ab протеина (Bt toksin) у источним областима Quebeca Канада.
Истраживање је обухватило крв 30 трудних жена (PW-pregnant women)и 39 жена које нису трудне (NPW-nonpregnant women).
Потврђено је присуство серума: GLYP и GLUF код групе NWP, али није пронађен у PW. Серум 3-MPP и CryAb1 токсин пронађен је у групи PW (трудница), њихових фетуса и NPW (жена које нису трудне).
*******************************
Додатак, појашњење:
Кукурузни пламенац (Ostrinia nubilalis) се убраја се у економски значајније штеточине кукуруза у Војводини, Славонији, Републици Српској и у долинама река. Услед напада ове штеточине, принос кукуруза може бити смањен и до 25% па и више. Има две до три генерације годишње.
Презими лутка у кукурузовини. Лептири су присутни готово без паузе од почетка маја до средине октобра. Највише лептира прве генерације се улови у периоду крајем маја и почетком јуна, али тај период варира и по две недеље пре и после овог периода. Лептири полажу јаја у јајна легла на лишће кукуруза. Јајна легла имају 15 до 20 јаја. Испиљене гусенице се убушују у кукуруз оштећујући метлицу, стабло, свилу и клип кукуруза. Највише лептира друге генерације лети крајем јула и почетком августа. Испиљене гусенице се хране првенствено на кукурузу али и плодом паприке, парадајза сунцокретом, просом и пасуљем. Пошто се гусенице убушују у биљку, веома је важан моменат сузбијања. Кукурузни пламенац спада у групу полифагних штеточина, што значи да прави штете на већем броју гајених биљака.
Основна биљке хранитељке су кукуруз и паприка. Постоји афинитет кукурузног пламенца према одређеним хибридима и сортама па тиме и напад није једнаког интензитета на свим хибридима. Штете чини гусеница која се убушује у стабљике кукуруза, клипове или плодове паприке. Индиректне штете су насељавање разних гљива на месту убушења чиме се смањује тржишна вредност производа.
Кукурузни пламенац се прати уз помоћ светлосне лампе. Почетак лета је у Војводини регистрован 26.04. Прва положена јаја су констатована 04.06. у усеву семенског кукуруза у индексу напада од 0,8%.
Мере заштите: хемијско сузбијање се изводи прије убушивања гусенице у стабљике, односно када се прегледима поља под кукурузом утврди, у просеку, 30% или више биљака које су нападнуте овом штеточином.
ТО КОД НАС, А У СВЕТУ:
Diabrotica virgifera virgifera, или кукурузна златица, буба која уништава поља засађена житарицама у САД-у, укључујући и она са биљкама које у себи имају ГМО инсектицид (Bt житарице), а које је направио Монсанто. Иначе, сада је око 94% соје и 70% засада кукуруза у Америци засејано генетски модификованим семеном, током последњих неколико година појавили су се озбиљни проблеми, чувени “суперкоров“ је постао отпоран на чувени хербицид RoundUp, пропратни производ који је направио Монсантове хербицидно толерантне кукуруз, соју и луцерку тако популарним… Суперкоров је постао толико велики проблем да су пољопривредници у неким деловима земље напустили хиљаде хектара засада јер су КОРОВИ ВАН КОНТРОЛЕ, док су други почели да прскају усеве са комбинацијом више (све више отровних и скупих) хербицида…
И сада су Монсантове друге водеће „линије производа“ – биљке које производе пестициде тзв “Bt усеви” (доказано отровни – Bt токсин) назване по пестицидима за који су генетски модификоване да „помогну у невољи“… Научници су упозорили да ће претерано коришћење Bt житарица на земљишту донети овакве резултате, али је Монсантно упозорење ИГНОРИСАО…
ОПАСНО ЈЕ СЛЕДЕЋЕ:
ГМ ОРГАНИЗМИ уствари постају део бактерија у нашем систему за варење и континурарно се репродукују унутар нашег тела. Сада USDA (Америчка агенција за храну) жели, и ради на томе да уклони сваки облик надзора над производњом ГМ кукуруза и памука. Да знамо:
- Уколико се пренесе антибиотски ген убачен у већину ГМ семена, он би могао створити болести отпорне на антибиотике
- Bt отрови (bacillus thuringiensis) убачени у ГМ пољопривредне културе како би убиле болести долазе у крвоток 93% жена и 80% новорођенчади приликом коришћења меса, млека и јаја добијених од стоке храњене ГМ кукурузом. То би могло бактерије у нашим цревима претворити у фабрике пестицида.
- Истраживања спроведена на животињама показују да ДНА из хране путује кроз тело у органе, па чак и у фетус.
********************************
Референце:
http://naturalsociety.com/syngenta-charged-over-covering-up-animal-deaths-gm-corn/
http://matrixworld-hr.com/2012/06/17/biotehnoloski-lider-syngenta-proglasen-krivim-za-prikrivanje-smrti-zivotinja-uzrokovanih-gmo-kukuruzom/
http://matrixworld-hr.com/2011/09/01/bt-toksin-pronaden-u-krvi-trudnica-i-fetusa/
http://www.ncbi.nlm.nih.gov/pubmed/21338670
http://www.poljopartner.rs/VestDetaljno.aspx?id=24226&grupa=5
http://matrixworld-hr.com/2011/12/18/bube-koje-su-pojele-monsanto/
In Arkansas, state ag officials turn to Syngenta to solve problems caused by Monsanto
http://matrixworld-hr.com/2012/05/21/genetski-modificirana-hrana-mijenja-nas-probavni-sustav/
ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
Од гасних комора до Кодекс алиментаријуса
Глас Косова и Метохије: Срби са Космета неће границе са Србијом!
12.10.2012. ФБ Сретеновић Жарко
ФБ Глас Косова и Метохије:
ШИРИ ДАЉЕ ДА ДОЋЕ ДО БЕОГРАДА!
СРБИ СА СЕВЕРА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ НЕЋЕ ГРАНИЦУ СА СРБИЈОМ НИТИ ПРИМЕНУ НАКАРАДНИХ ПРОТИВУСТАВНИХ СПОРАЗУМА!!!!!
Срби са севера већ су упозорили Београд да неће границу са Србијом, да се противе интегрисаним прелазима које доживљавају као граничне прелазе, да неће Еулекс полицију, КС таблице, статус Косовара и да нипошто неће дозволити затварање алтернативних праваца.
Засад је све на чекању, ако ствари крену лоше по њих могуће су нове барикаде и блокада Брњака и Јариња из правца Косова, али и из правца Србије, јер ни народ из „пограничних делова“ Србије не жели границу са Косовом.
У СРБИЈИ СЕ, КАД ЈЕ РЕЧ О СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ, ПРИМЕЊУЈЕ ХРВАТСКИ УСТАВ
У СРБИЈИ СЕ, КАД ЈЕ РЕЧ О СЛУЖБЕНОМ ПИСМУ, ПРИМЕЊУЈЕ ХРВАТСКИ УСТАВ
Пише: Драгољуб Збиљић
Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива. Свако упоређивање у томе Србе и Србију баца на дно европске и светске лествице по (не)уважавању свога устава, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.
Због просте чињенице да смо се и у класичном новинатсрву и у новинарству на „порталима“ сајтова често сусретали с наказним (скроз погрешним) читањем јасног значења Члана 10. Устава Србије – осећамо се позваним да предочимо право значење Члана 10. актуелног Устава Србије.
Зашто се осећамо позваним?
Зато што смо Члан 10. Устава Србије ми у „Ћирилици“ саставили, а у Министарству културе Србије (у време министра културе Драгана Којадиновића и његовог помоћника, тада још, хвала Богу, живог, а касније, на нашу велику жалост, почившег мр Бранислава Брборића) прихватили после позива нашим представницима да одемо на коначан договор предлогу тога Члана 10.
Ми смо из Удружења „Ћирилица“ били предложили да тај члан гласи овако:
„У Републици (или Краљевини, ако се краљевина обнови) Србији у службеној и јавној употреби јесу српски језик и српско писмо ћирилица.
Службена употреба других језика и њихових писама регулише се посебним законом у складу с Уставом.“
1. Коначан предлог Члана 10. Устава донет је у Министартву културе
На разговору у тадашњем Министарству културе седели су за столом с једне стране помоћник министра већ споменути мр Бранислав Брборић и њихова два сарадника, а с друге старне нас три представника из Удружења „Ћирилица“, од којих је један био и наша маленкост. Министар Којадиновић је Брборићу поверио да то питање ко коначан предлог за референдум усагласи с нама из „Ћирилице“. Бранислав Брборић је наш (малопре) цитирани предлог изменио на овај начин:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Ми из „Ћирилице“ одмах смо ту истакли да прихватамо ту малу разлику у формулацији, јер је стилски била нешто лепша и прецизнија, али смо одмах нагласили да би требало обавезно оставити реч „њихових“ уз синтагму „других језика и писама“ јер се тако постиже лингвистичка тачност да се писмо везује само за језик и да језик мора имати своје писмо. Истакли смо Брборићу ово: „Знамо ми наше тумаче Устава и закона. Ако то не ставимо, биће иних који траже невидљиве рупе да изиграју Устав и законе. Зато је неопходно да остане синтагма „њихових писама“.
Брборић, који је иначе англиста, али је био и одличан познавалац српског језика и већ писац више књига о српском језику, казао је: Могло би да буде то остављено, али је непотребно. А пошто је непотребно, а важно је да се из сваког члана избрише оно што је непотребно, боље је да не пишемо ту реч „њихових“ јер је поптуно јасно да се у првом ставу говори само о српском језику и његовом писму ћирилици, а да се други став односи на друге језике јер је то издвојено пошто је први став решио питање службености језика и писма који се морају простирати на подручје целе Републике, а пошто ипсиси на другим језицима и писмима долазе само тамо где се за то стекну законски услови и то уз српски језик и ћирилицу, јасно је да је ту реч о другим језицима и другим, свакако њиховим, писмима. Правнички је јасно да се одредба из првог става не може односити на дриги став и обратно. Други језици и писма, дакле, не могу се односити на српски језик и његово писмо ћирилицу.“
2. Знамо ми добро и нас и њих…
Два-три пута смо упорно говорили да ми „знамо њих“, јер ће бити људи који су научени на старо стање двоазбучја само за српски народ и његов језик, па ће то накарадно покушавати да тумаче и рећи ће да може опет да се само српски језик на свету поново пише на српском писму и на овом другом писму које се Србима насилно намеће већ хиљаду година. И успело је његово наметање у време комунистичке диктатуре. Зато, за сваки случај, оставите ову једну реч уз „њихових“ испред писама, па нека све и свакоме буде јасно: „других језика и њихових писама“. Чврст у одлуци, заменик министра је оставио без ове речи „њихових“. И, ево, ових дана видимо код једног новог „тумача“ Члана 10. Устава Србије, који тврди: „Други став дозвољава да се српски језик пише и латиницом.“
У нашим реаговањима на та крива тумачења Члана 10. Устава Србије истицали смо више пута да се решење службености српског језика и српске ћирилице регулише у првом ставу и да се решења из другог става не могу везивати за српски језик и његово писмо, јер је у другом ставу реч само о другим језицима и њиховим писмима којима се исписују јавни исписи и у другим приликама службене употребе само језици наших мањина или страни језици с њиховим, наравно, писмима.
3. Питање службености српског језика и писма решено је у првом ставу Члана 10. Устава Србије
Дакле, за оне који имају минималан правнички смисао за читање Устава у Члану 10. не могу никако повезивати ова два става и не могу да прочитају да се српски језик може уставно писати двама или трима писмима, па ма која то писма била. Ево да видимо још једном како у Уставу Србије из 2006. гласи уставна одредба и обавеза за службено коришћење језика и писма:
„Члан 10.
У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо.
Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“
Из овога члана јасно је да је издвојен српски језик који се има писати ћирилицом, а у другом ставу се спомињу неименовано други језици и свакако само друга писма, наравно писма тих других језика, јер ниједан језик не постоји без писма. За писано општење мора да постоји писмо у сваком језику.
Е сада је на реду наша пракса, примена Члана 10. у животу.
4. Зашто се не поштује јасан Члан 10. Устава Србије?
Два су разлога што се не поштује уставна обавезаност на ћирилицу у српском језику.
Прво, то је наслеђено „законоправило“ из комунистичке диктатуре, које је формулисао њен главни поборник Јосип Броз, а то „законоправило“ је гласило: „не треба се држати устава и закона као пијан плота“. То је популистички врло заводљиво „правило“, јер је увело тзв. волунтаризам (личну вољу) у тумачењу устава и закона и у њиховој примени у стварности.
Друго, сама лингвистика о српском језику није реституисана на научним основама, него је остала на постулатима тзв. сербокроатистике која је помогла да се српски народ лиши суверености на име и биће свога језика (српски језик), него га је на политиканстки, идеолошки начин претворила у „заједнички језик“, а само за Србе је сопроведен налог да се српско ћириличко писмо постепено замени латиничким писмом, оним писмом које је наметнуто најпре Србима католицима и Хрватима да њиме пишу – Срби католици свој одувек српски (штокавски) језик једном друкчијом врстом латиничког писма (сличног италијанској латиници, а Хрвати такође свој хрватски (чакавски) језик латиничким писмом које је било у неким знацима ближе мађарској латиници. Наравно, касније, када су Хрвати прихватили за свој језик – језик Срба штокавааца у Вуковој реформи, остала је латиница за Србе католике и Хрвате, а Срби православци остали су да пишу српски језик ћирилицом у поједностављеној варијанти за коју су заслужни најпре Сава Мркаљ са Кордуна и, коначно, Вук Караџић из Тршића.
Та два писма навођена су у оквиру српског језика до 1918. године (јер је мали део Срба – католика био прешао давно под католичким утицајем на латиницу, а ћирилица је била једно и једино писмо Срба православаца у српском језику) са изричитим одређењем да су то писма раздвојена стриктно по верским шавовима. Тако на пример у „Српском правопису за средње школе“, објављеном у освит Првог светског рата, писало је: „Наш језик (при чему се мислило на српски језик и касније је то име без изузетка у правопису и навођено – Д. З) има две азбуке. 1) ћирилицу, којом се служе Срби православне вере и 2) латиницу, којом се служе Хрвати и Срби римске католичке вере.“[1] Дакле, тада се изричито наводило да православци (већина Срба) имају (само) једно своје писмо – ћирилицу за писање свог језика, а Срби католици и Хрвати имају (само) једно своје писмо – латиницу за писање тог истог језика, јер су Хрвати у то време већ били усвојили српски (штокавски, вуковски) језик за свој стандрдни језик. Тада су сви Срби и католици и православни звали свој језик само „српски језик“, па се зато и овај правопис зове „Српски правопис“ и у њему се спомиње само „српски језик“[2]. Хрвати су „варирали“ и у то време и спроводили су политику преименовања тог преузетог српског језика, али су га ретко звали само „хрватски језик“ све до 1967. Обучно су га звали „хрватски или српски“ до 1918. А Даничић је био први српски стручњак који је, по преласку на рад у Загребу, у ЈАЗУ за „тајника“, дао личну сагласност за тај назив у тада започетом „Рјечнику хрватскога или српскога језика“ још крајем седме деценије 19. века. Срби, међутим, српски језик су звали једино тако све до 1918. године, до стварања Краљевине СХС, касније Краљевине Југославије. Тек су на неправи, политикантски назив свога језика („српско-хрватско-словеначки најпре, па убрзо само „српскохрватски језик“) прешли на основу првог Устава Југославије. Дакле, тада, на основу за Србе поданичке југословенске идеје, сви Срби су били приморани да се одрекну суверенитета на свој језик и од тада се он рачуна као „заједнички језик“ иако је он заједнички само тако како су заједнички језици енгелски за Енглезе и Американце, на пример, или као што је „заједнички језик“ немачки језик за Немце и Аустријанце, на пример. Али, лингвистички и стварни власници и називи енглеског и немачког језика нису мењани, него су остали и до данас само енглески језик и немачки језик, а не „америчко-енглески“ или „аустријско-немачки“, на пример. Само је српски језик, једини на свету и модерном добу, на тај начин одзет као власништво Срба и пренет је на Хрвате, затим у скорије време на новокомпоноване нације „Муслимане“, па поново преименоване у Бошњаке и на Црногорце. Они су и једни и други преименовали српски језик, па имамо данас два нова политичка назива: „босански/бошњачки“ и „црногорски језик“ уз раније преименовани српски језик преко „српскохрватског“ у „хрватски језик.
Али, и кад су тако нелингвистички измешани „власници“ српског језика, преименовали језик и посвојили га, писмо ћирилица је, ипак, још остало као (једно и једино) писмо већине Срба – православаца, а мањине Срба остало је писмо – латиница, које је усвојено и као општехрватско (једно и једино) писмо – латиница, наравно, у том саставу који је био најпре од католика наметнут Србима католицима, а које су касније преузели у том истом саставу (уз две-трри измене, ту треба рачунати као нови знак с краја 19. века Ђурино слово – једнознак đу место ранијег двознака dj). И тако се то рачунало и тако је била стриктна подела у писму на латиницу за Србе католике и Хрвате, а за Србе православце изричито и само – ћирилица (наравно у коначној Вуковој реформи са 30 истих данашњих знакова).
5. Неразумевања, неразуми и лоше намере
Неки који данас појма немају о утицају вере на избор писма и велики утицај свештенства на прво описмењавање народа – приговарају нама који ту верску поделу у вези с писмом морамо да спомињемо, јер је она вековима била одлучујући чинилац у избору писма, како смо ми „верски затуцани“ и сличне увреде, али то је историјска чињеница, а не „затуцаност“ моја или било чија. Ствар је у томе да је увек била велика улога вере, цркве и свештенства у врло позитивној почетној улози у описмењавању народа. А да смо у праву не само у вези с улогом вере, него и у тврдњи да су раније Срби православци писали српски језик изричито ћирилицом има колико хоћемо доказа. Јер, раније би био смешан појам питање нечије којим писмом пишу Срби православци свој језик. Доказ наше исправности и истине да се раније тачно знало да Срби пишу свој језик ћирилицом, а Хрвати свој језик (преузет од Срба) латиницом имамо и код Акександра Белића који је још у освит Другог светског рата (кад још није било комунистичке диктатуре и смутње и у налозима у вези с писмом српског језика) писао у граматици за школе:
„Као што видите, ми Југословени имамо два писма: ми Срби служимо се старим словенским писмом, ћ и р и л и ц о м, која је састављена по смрти св. браће Ћирила и Методија, а преуредио је за наш језик Вук Караџић; међутим, браћа Хрвати и Словенци примили су латинско писмо, л а т и н и ц у, коју је преуредио Вуков савременик Људевит Гај“[3].
6. До комуниста није било смутње у вези с писмом
Како се види, није смутње било ни у Југославији до комуниста у томе које је чије писмо, тј. који народ пише којим (једним свакако) писмом тај исти језик који је 1918. године код Срба, под утицајем југословенске идеологиоје, био преименован у „српскохрватски језик“. Па, ипак, писмо се и тада знало које је чије. И тада нико није спомињао никакво „богатство двоазбучја“ и сличне накарадности, јер се знало да је бесмислено један исти народ делити по писму. Ево, видели смо, српски дуго времена први и најпознатији лингвиста академик Александар Белић, док је смео, говорио је истину: српско писмо је ћирилица јер је бесмислено и неодрживо на дужи рок да човек и народ мешају писма у свом језику, односно да скакућу час с ћирилице на латиницу, час с латинице на ћирилицу у писаању свога језика).
Истина, чим су комунисти осигурали своју владавину после Другог светског рата, већ су 1954. године наредили Новосадски договор на коме су са својим поданицима српским лингвистима сербокроатистима урадили две ствари. Прво, коначно су поново одузели суверенитет Србима на име и језик, па су га вратили на „српскохрватски језик“ за Србе. То су урадили с језиком. А са писмом Срба урадили су нешто још горе. Увели су у 3. тачки Закључака Новосадког договора формалну, а лажну „раноправност латинице и ћирилице“, што је могло једино исправно да значи да Срби имају право на своју ћирилицу, а Хрвати на своју латиницу, а суштински су наредили замењивање српске ћирилице србокатоличком и хрватском латиницом. Истина, тада се нису више спомињали Срби католици, јер су се они до тада углавном или асимиловали или су насилно прикључени Хрватима. Али и да нису асимиловани, за православце не би могло да значи да им се намеће латиница ни од кога, па ни посредством Срба католика. Међутим, она им је тада (1954) насилно наметнута и за непуних 15 година ћирилица је у јавној (службеној) употреби важила за, тобож, равноправну, али је замењена у преко 90 одсто јавне употребе. Дакле, ћирилица је тако између 1954. и 1968. године Србима сасечена преко насиља у животу и у школи, па је не само такав, него данас и кудикамо гори положај ћирилице у јавном коришћењу.
Сада, како смо видели на почетку, донет је и потпуно јасан Члан 10. Устава Србије из 2006. у коме је српски језик изједначен са свим другим језицима (једно писмо за један језик и његов народ), али устав власт не поштује, струка га исмева, а народ? Народ без власти, без стручњака и школе не може сам да врати себи писмо из више разлога. Прво, зато што је насилно навикнут на туђе (латиничко писмо), па му је тешко да се сам врати ћирилици јер није довољно ни писмен да схвати зашто је то важно и неопходно, јер га стручњаци у школи и уопште томе не уче. А власт има основну дужност да влада, а како, по коју цену, да ли спровођењем Устава и закона или разним махинацијама и меким „демократским“ диктатурама, то је за њу неважно.
7. Изузетна важност српског језика и ћирилице за српски народ
А за цео српски народ је изузетно важно да чувају свој језик и своје (ћириличко) писмо. Али су то питања која се без исправног школовања, без ваљаних стручњака и без разумне власти не може остваривати.
У том непостојању ваљаних стручњака, ваљане школе и пристојне народне власти и владалаца нашли су своје ухлебље и своје потребе за „мућењем“ разни стари квазилингвисти сербокроатисти, правнички смутљивци у „тумачи“ Устава и закона по старом брозовском законоправилу да се не морамо баш у свему држати устава и закона, па правничке незналице и неморални људи спремни су да тврде да у Уставу пише и оно што се одмах види да стварно не пише. Тако и у Члану 10. Устава Србије налазе да пише како се српски језик може писати којим хоћемо писмом. А како смо видели, потпуно је јасно да се српски језик, баш као и до 1940. године у време Белића и све до 1954. године код Срба православаца пише ћирилицом, а не и латиницом. Латиница све до Новосадског договора није била општесрпско национално писмо. А није ни било потребе да буде, јер су два писма у једном језику опасна за деобу народа и за смутњу у његовој култури.
Очигледно је, било где, у било којој плаћеној од народа институцији власти и струке за српски језик и српско писмо ћирилицу да загребемо, свуда ћемо, почев од САНУ и Матице српске пре свега, наићи на велике пукотине и небригу.
Наша власт (и стара и нова), разуме се, има много посла, али би могла да се свим питањима мало исправније бави, а не да исказује често толику жељу да се што дуже и више одржи на леђима народа, не бринући о народном језику, о писму, о народној култури и о правом најпре духовном, па, наравно, и материјалном напретку.
8. У Србији се јавно за писмо српскога језика чешће примењује
Članak 12. Ustava Hrvatske, него обавезујући Члан 10. Устава Србије
Погледали смо како је питање писма тзв. хрватског језика решноу Уставу суседне Хрватске. Тамо је, слично као у Србији, само наравно није предвиђена ћирилица за „хрватски језик“, него латиничко писмо, на овај начин решено питање писма у „хрвтском језику“ и у другим језицима. Цитираћемо то:
„Članak 12.
U Republici Hrvatskoj u službenoj je uporabi hrvatski jezik i latinično pismo.
U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“
Како се види, питање писма је у Хрватској уставно решено веома слично нашем решењу. Дакле и тамо су један језик и једно писмо стављени у оквир првог става. Иначе, и тај језик (који су они применовали по политичким, а не лингвистичким мерилима), дакле хрватски језик језик пише се једним писмом, према њиховој прихваћеној норми, то писмо се зове латинично писмо. Према томе једно писмо и тамо ј одређено за писање њиховог језика у преименованом називу. Али, како видимо реч је о латиници. И тај први став гласи, како смо видели готово исто као наш први став Члана 10.
У другом ставу је суштински решеио питање других језика и других писама готово на исти начин као код нас. Додуше, у том делу њихов став је конфузан и нешто некоректнији. Стиче се утисак да су оставили простор за мало „лелујаво“ тумачење. Ево да упоредимо па да видимо зашто је наш други став Члана 10. нешто прецизнији и обавезнији, па зато и коректнији. Друге језике и писма, осим српског језика и писма, наш други став Члана 10. гласи:
„Службена употреба других језика и писама уређује се законом на основу Устава.“ Тај је став, види се, потпуно јасан, односи се на све друге језике и друга писма. И ту нема ни једне речи која би се могла тумачити „и овако и онако“.
Хрватски други став односног „Članka 12.гласи:
„U pojedinim lokalnim jedinicama uz hrvatski jezik i latinično pismo u službenu se uporabu može uvesti i drugi jezik te ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom.“
Помињу се, као и код нас „други језици и друга писма“, с тим што су они споменули и на тај начин истакли, на неки начин, „ćirilično ili koje drugo pismo pod uvjetima propisanima zakonom“. Код њих је такође наговештен закон који ће службеност других језика, те ћириличког или неког другог писма детаљније регулисати.
Једно је, међутим, потпуно јасно – и по нашем и по хрватском уставу питање српског/хрватског језика и писма (код нас ћирилица, код њих, наравно, латиница) решени су у првом ставу с којим други став нема никакве везе. И у Хрватској је, разуме се, истакнут језик хрватског народа и хрватско писмо (латиница) и решени у првом ставу јер су и српски и „хрватски језик“ већински језици и већинско је њихово писмо латиница (код нас ћирилица). Они су јаснији у убавези да се други језици и друга писма (осим њихове латинице) имају у јавној употреби у тим „појединим срединама“ писати испод исписа на хрватском језику и хрватском латиничком писму.
Све је то, дакле, код нас и код Хрвата суштински готово идентично решено и може се рећи да се Србија и Хрватска у уставном решењу службености језика и писма не разликују.
9. Србија је по примени уставног решења српског језика и писма на дну европске и светске лествице
Хрватска и Србија, према томе, у уставном решењу питања језика и писма не разликују се, али се у јавној примени наша и Хрватска држава разликују као небо и земља, што каже народ. А разлика је драстична на српску штету и на штету српске уставности. Наиме, Хрвати уставно решење службености свога језика и писма („хрватски језик“ и латиница) примењују чак и више него стопостотно (јер се код њих у јавним исписима мало закидају Срби на ћирилици (рецимо, у Вуковару нису дали да се ћирилица уведе у јавну употребу поред латинице иако тамо има дотични проценат Срба којима је по уставу предвиђено јавно исписивање и српским језиком и писмом ћирилицом.
А драстична разлика се у Србији одмах види чим питник крочи из Хрватске у Србију. Иако је уставно решење истоветно, у Србији се Члан 10. Устава багателише у преко 90 одсто избегнуте јавне уставне обавезе о употреби ћирилице. Буквално, у Србији се, кад се тиче само писма, примењује готово доследно Članak 12. Ustava Hrvatske, тј. наставља се замењивање српског писма ћирилице општехрватском абецедом.
И то је у свету невероватна појава кршења устава: Срби у Србији, једноставно, у делу о писму примењују хрватски Устав, а не Устав Србије.
Да ли може ико да замисли обрнуту ситуацију – да Хрвати почну у Хрватској да примењују и спроводе уставну одредбу ослужбеном писму из Устава Србије!
Српске институције власти и струке неупоредиво су неодговорније од, на пример, хрватских институција државе и струке у вези с применом уставних решења службености језика и писма. Таква ситуација, као у Србији, за Хрватску је незамислива. Свако упоређивање у томе Србе и Србију баца на дно европске и светске лествице по (не)уважавању свога Устава, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.
Другим речима, кад је о писму реч, у Србији се у јавном коришћењу српског језика писмо примењује више по Члану 12. Устава Хрватске, него по Члану 10. Устава Србије и у томе је масовна српска неуставност без примера у свету, а основни кривци за то јесу власт и стручњаци за српски језик и писмо који раде у најважнијим српским институцијама као што су САНУ и Матица српска.
[1] В. др Милан Петровић, „Српски правопис за средње школе“, Штампарија Учит. Деон. Друштва „Натошевић“, Нови Сад, 1914. стр. 3.
[2] Усто, стр. 14. и другде.
[3] А. Белић и А. Жежељ: Граматика српскохрватског језика за I разред средњих школа, Београд, 1940. године (одобрена одлуком г. Министра просвете IV Бр. 8348 од 7. августа 1940 године), стр.10.
