Category: СВЕ ОБЈАВЕ
КиМ, СРБИ НА ОКУП: ДА ЛИ СМО ДОСТОЈНИ ПОТОМЦИ СВОЈИХ СЛАВНИХ ПРЕДАКА?
10.10.2012. СРБИ НА ОКУП
Зубин Поток, Косово и Метохија. Данас постављен билборд поводом 100 година ослобођења Старе Србије. Билборд је поставило Удружење Срби на окуп!
Bosnian police detain 5 terrorism suspects
11.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter
Sarajevo: Police say they have detained five people as they sought evidence they were instigating and planning terrorist attacks.
Authorities raided eight homes, including at least one in the village Gornja Maoca, known as a stronghold of the ultraconservative Wahhabi Muslim sect.
Police have raided the village several times in the past two years.Two Gornja Maoca residents are now standing trial for helping a gunman also a member of the sect who fired an automatic weapon at the U.S. Embassy in Sarajevo last year, injuring a policeman.
Police announced the raid in a statement today.
http://zeenews.india.com/news/world/bosnian-police-detain-5-terrorism-suspects_804918.html
Another fine mess NATO has got us into
Can anyone still make a good argument in favour of NATO? Even ardent interventionists, chomping at the bit to assert Western military dominance over the globe, must be beginning to doubt the worth of this perennially panicking mob of confused military powers.
At its members’ emergency meeting in Brussels last week, following the accidental shelling of a Turkish border town by one of the government-supporting factions in Syria, NATO was shown to be in complete stasis. It condemned the incident in the strongest terms and clumsily cited it as another example of the Syrian authorities’ disregard ‘for international norms, peace and security, and human life’, despite there being no evidence that the rocket was fired by Syrian government troops.
Turkish-Syrian relations have been frosty since the outbreak of the uprising. Turkey has continued to harbour Syrian refugees and has developed good relations with the rebels, who have seized most of the territory close to the Turkish border. Some observers believe that the Turkish government is even providing the rebels with arms. Turkey has already convened NATO under article four in June this year, when Syrian government forces shot down a Turkish plane which had strayed into Syrian air space over the coastal province of Lataika. Following the emergency meeting in June, the Dutch foreign minister indicated that NATO considered military intervention in the Syrian conflict, to defend Turkey or otherwise, to be ‘out of the question’. Many analysts agree that there is little chance of NATO undertaking a full-scale military intervention in Syria, at least for the time being.
So why not? NATO claimed to have proven the effectiveness of its interventions following the fall of Gaddafi in Libya. Writing in Foreign Affairs magazine earlier this year, the US permanent representative on the council of NATO, Ivo Daalder, wrote of how Libya had been ‘rightly described as a “model intervention”’. With NATO apparently riding high on its ‘victory’ in Libya, many have been asking why it has prevaricated over supporting the rebels in Syria.
Part of the answer is that no national leader wants to take responsibility for what will unfold in Syria if Assad falls. Although NATO officials describe the intervention in Libya as a ‘victory’, that intervention has left Libya in a state bordering on civil war. The unresolved political tensions which permeated the rebellion in Libya, drawing in fighters from all classes, regions and religions, have manifested themselves violently since the fall of Gaddafi. In the run-up to the first national elections earlier this year, the National Transition Council, the unelected transition government installed by the West after Gaddafi’s killing, banned political parties based on tribal or regional allegiances, many of which were calling for the nation to disband.
Indeed, Libya is still beset by regional violence from separatist movements who feel that the process of transition has left them worse off than they were under Gaddafi. The fractious and chaotic state in which Libya now finds itself is attributable to the intervention of NATO in the conflict. NATO lent artificial cohesion to a rebellion movement which lacked any democratic mandate to lead, or any clear direction for how to lead, once the old regime had fallen.
The fate of post-Assad Syria would be even more chaotic. Firstly, the ethnic make-up of the conflict is more complex. Syrian Christians tend to be either neutral or support the regime. The rebels are largely composed of Sunni Muslims who see the regime mainly constituted of Alawites, as heretical. The uprising in Aleppo is distinctly Islamist, whereas the uprising in Homs is led by rebel groups that cut across ethnic and religious divides. Like Libya, the uprising lacks any central leadership to cohere these groups. While NATO was quick to claim Libya as a ‘victory’, the shadow of the ongoing sectarian violence is undoubtedly serving as a warning against intervention in the already fractious rebellion in Syria.
Analysts have further pointed out that the scale of any intervention in Syria would have to be far greater than in Libya in order to be effective. Even establishing a no-fly zone would require destroying 22 early-warning radar sites and command-and-control facilities, 150 surface-to-air missile batteries, 27 surface-to-surface missile batteries, 12 anti-ship missile batteries, 32 airfield targets, and more than 200 hardened aircraft shelters. This would dwarf the military effort required to defend the air space over Libya. Of course, there are also realpolitik concerns standing in the way of intervention, with an American election in November and economic crisis in Europe.
When NATO’s approach to interventions appears so arbitrary, it raises the question: what is NATO for? The organisation was formed in 1949 under the North Atlantic Treaty to unify the military powers of America and Europe following the Second World War, and to stave off the threat of a Soviet invasion of Europe. The first NATO secretary general, Lord Ismay, indicated the singular purpose of the organisation when he stated in 1949 that its goal was ‘to keep the Russians out, the Americans in, and the Germans down’. To this end, article five of the treaty allows for an ‘armed attack against one or more of (member countries) in Europe or North America (to) be considered an attack against (all member countries)’.
Of course, that Russian invasion never came. Article five has only ever been invoked once – by the Americans following 9/11. NATO interventions have never relied on the provisions of the North Atlantic Treaty, but they have been dependent on UN resolutions. NATO is now effectively the armed wing of the UN. As the example of Syria suggests, the archaic North Atlantic Treaty seems ill-equipped to deal with the complex process of intervening in foreign civil wars.
In and of itself, NATO is a rudderless, incoherent institution whose ongoing existence serves to further destabilise and unsettle the countries in which it intervenes. The current stasis over Syria shows that NATO is (thankfully) blighted by a dearth of leadership and is lacking in any coherent idea of its own purpose. Whereas it was convened at a time when European governments saw themselves as facing a palpable military threat, it exists today solely as a medium for the West to cast itself as the arbitrator of global conflicts – a role which history suggests the West is ill-suited to play.
Even those who believe, in spite of its uniformly disastrous history, that NATO can bring good to the world through its military interventions must be scratching their heads after last week. What happened to the glorious saviours of Bosnia? Or the ‘victorious’ liberators of Libya? They were reduced to confused inaction by a stray rocket into Turkey. It is time to disband this archaic, flailing institution of Western intervention. After all, a confused babble of Western military powers, who act arbitrarily and without any democratic mandate, is likely to prove far more destabilising for the Middle East than a misfired rocket.
Luke Gittos is a paralegal working in criminal law and convenor of the London Legal Salon.
Баш симпатично звучи надимак СВИЊЕ (ПИИГИС) којим вредни ”центар” Европе тепа лењој ”периферији”
Ко год да је смислио ову свињску етикету за чланице ЕУ које су ”у сталном економском проблему”, том називу је дошао крај. Вероватно су то исти они који су смислили и пласирали информацију да су Грци који раде 2.032 радна сата годишње ЛЕЊИ, а Немци који раде 1.413 сати, ВРЕДНИ?! То су дакле исти они који су из европског центра држећи касицу прасицу, распоређивали и паре и послове. Тако су Грчкој наметнули ”повољне” кредите својих банака по моделу централно диригованог улагања у пројекте који су први пропали кад је почела криза?! За дуг није одговоран само онај ко не може да га врати већ, још више, онај ко је новац неодговорно дао на зајам и направио лоше пројекте или процене (европске банке из похлепе). Да ли ће Немачка, Аустрија, али и Француска коначно признати да их је чиста похлепа за профитом довела до сулудог засипања ПИИГС-а новцем без покрића и кредитима који не могу да врате?
Зар није највећа замерка нашој Југославији била та да има дириговану привреду којом се управља од центра ка периферији. Југославија се и распала јер су сукоби провоцирани управо на питању централно управљачког система који је, врло вероватно био много бољи од овог који данас има ЕУ.
Анализа: ”јадних” ПИИГС -а, (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија) и пример краха европског ”КОР” бизниса – ауто индустрије.
Већ неко време слушамо како су „периферне“ чланице ЕУ насељене „лењим“ народима. Лажни мит о лењим Грцима је већ добро познат упркос статистикама које показују да Грци раде много више од Немаца. Често се таква прича чује и у Србији ваљда од оних који воле да се ките туђим мишљењима. Зато ћемо прво да погледамо неке податке из табеле за 2011. годину:
ИМЕ ДРЖАВЕ БРОЈ РАДНИХ САТИ (по раднику, годишње)
Јужна Кореја 2090
Грчка 2032
УСА 1787
Италија 1774
Јапан 1728
Португал 1711
Шпанија 1690
Финска 1684
Шведска 1644
УК 1625
Аустрија 1600
Ирска 1543
Данска 1522
Француска 1476
Немачка 1413
Холандија 1379
Са изузетком Ирске, ПИИГС земље (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија) су при врху, а Немачка и Француска при дну ове скале.
Многи ће рећи да је то зато јер ове земље нису продуктивне као Немачка, скандинавске земље, Холандија… Зашто онда једна изузетно развијена земља, Јужна Кореја, има просечан број од 2.090 радних сати ако се зна колико је у тој земљи производња продуктивна? Радна навика? Можда, али Јапан је познат по радној навици (можда највише уз Немце) а има много мањи број радних сати од Кореје – 1.728.
Вратимо се у Европу. Неки су у Немачкој, Холандији, Аустрији и њима економски сличним земљама подругљиво посматрали ситуацију у Грчкој, Италији, Ирској, Португалу… Стално се говорило и говори о бескрајним састанцима о спасавању евра, састанцима тзв. Меркози, на ТВ-у се приказују борбе са полицијом у „периферним“ чланицама уз мање изузетке и у „непериферним“ земљама итд.
У таквој ситуацији Француска и Немачка су узеле себи за право да буду вође Европе представљајући своје државе као имуне или много имуније на све што се дешава у остатку ЕУ, у тзв. „периферним“ државама које су (надам се ненамерно назване ПИИГС (Португал, Ирска, Италија, Грчка, Шпанија)). Они који познају енглески знају да пигс значи свиње.
Поставља се питање зашто се те земље не зову СИГИП или ПИГИС, ИПСИГ и слично. У самом овом називу се можда јако добро види шта „фискално одговорне и вредне државе“ мисле о својим колегама из Европе. Нажалост, овај термин се почео ширити у целом свету. Стога човек може лако помислити да су грађани ових земаља ЛЕЊИ, да не користим много грубљу реч.
Да није стварно тако и да нису „спасиоци и вође“ Уније који стално „паметују“ ПИИГС државама, имуни на све догађаје у ЕУ и стога не могу себи задржати то право да фискално заповедају?
Једна од најважнијих индустрија у ЕУ је аутомобилска индустрија. Одмах се истичу најјаче земље попут Немачке (Mercedes, BMW, Volkswagen…) и Француске (Peugeot, Renault, Citroen). Али ту је и једна ПИИГС држава, Италија, која има Фиат (Fiat, Alfa Romeo, Lancia, Jeep) и веома развијену производњу луксузних аутомобила (Ferrari).
Најновије информације говоре да је аутомобилска индустрија у веома тешкој ситуацији и да су радна места десетина хиљада радника у опасности. Последично, у опасности су и радна места свих оних који у великој мери директно сарађују са произвођачима аутомобила. Тренутно се у Паризу одвија Сајам аутомобила (29/09-14/10) и многе новинске куће обавјештавају да су припреме за сајам протекле у „голом страху за егзистенцију“. Тврди се да је криза у Европи за аутопроизвођаче тек почела, а ни сигнали из других делова света нису пуно бољи.
Ferdinand Dudenhoffer, којег зову Сива еминенција немачке ауто индустрије, је рекао уочи отварања Сајма аутомобила у Паризу: „Европска ауто индустрија бори се за преживљавање. Иза гламура изложби аутомобила заправо се крије страх“. Он сматра да је разлог томе да због привредне кризе Европљани купују све мање аутомобиле. Многи стручњаци сматрају да ће идућа година бити, што се тиче продаје, најгора у последњих двадесет година.
Произвођачи немају велика очекивања од модела које ће приказати у Паризу. Ту ће бити нови Golf, Renault има новог Clio-a, Ford се представља са новим Mondeo-м, Opel са малим аутом Adam. Број нових возила је прилично мали, али стручњаци сматрају да је то сасвим довољан број нових модела када нема кризе. Dudenhoffer тврди: „Тржишта аутомобилске индустрије у јужној Европи у незаустављивом су паду“.
У Европи ауто индустрија има огромне губитке, стога су произвођачи спремни на ствари на које пре 10 година нису могли ни у сну замислити:
FORD – у последњих седам месеци продаја је пала за 7%. У првом кварталу су губици већи од 400.000.000 евра. То ће неминовно довести до смањења радних места.
OPEL – Нова маркетиншка кампања. Opel гарантује повраћај новца ако се купцу не свиди аутомобил након 30 дана пробе. Услов је да купац не пређе више од 3.000 километара.
VOLKSWAGEN – Нови Golf се рекламира са попустом и до 20%. Dudenhoffer каже: „Аутомобил још није ни стигао у продавнице, али попусти су већ ту. То се није никад пре догодило.“
DAIMLER & PORSCHE – Тврде да се криза почела осјећати и на тржишту луксузних аутомобила и да се шири са земаља јужне Европе на Немачку. Даимлер је саопштио да ће оперативни профит Mercedes-Benz-a пасти, а Porsche планира произвести мање од предвиђених 155.000 аутомобила и спортских возила за наредну годину.
Немачки произвођачи су се доста дуго добро држали јер имају јако домаће тржиште те имају много купаца у Кини. Са кризом у Италији Фиат је брзо упао у невоље, а нешто касније и три Француска произвођача, али у нешто мањој мери.
За француске и немачке произвођаче је све мање опција јер је све више земаља у Европи у којима људи купују знатно мање аутомобила. Већином се ради о државама које су Немачка и Француска својим инсистирањем на мерама штедње довеле на ивицу егзистенције. Наравно, слика је много комплекснија, али чињеница је да су Француска и Немачка те које предњаче у инсистирању на мерама штедње. Сада се то враћа као бумеранг, поготово у ауто индустрији. Како ће Немачка и Француска продавати аутомобиле у земљама попут Италије (у којој је аутомобил нешто попут краве у Индији, нешто свето)? Шпанији? Сада није проблем на малим тржиштима као што су Грчка или Португал него на знатно већим тржиштима.
Не само да не могу продати већи број аутомобила у тим земљама него имају велике проблеме и код куће. У целој Европи је продаја аутомобила пала у августу за 8,5%. То је највећи пад од фебруара. Прогноза за 2012. годину је да ће продаја бити најмања у последњих 17 година.
Током августа је у Немачкој број нових регистрација смањен за 4,7%. Peugeot продаје већински део свог одељења за камионе да би набавио потребна средства. Продавци аутомобила су у Немачкој прошлог месеца нудили попуст од 12% на куповину аутомобила, што је највиша стопа за последњих годину дана.
Многи који су тврдили да се криза може локализовати и да је проблем у „периферним“ државама би се ипак требали упитати да ли се ипак ради о структуралном проблему у ЕУ а не о лењости… Из датих података се види да Француска и Немачка уопште нису имуне на кризу, поготово у ауто сектору, и да се мере штедње у „периферним“ државама враћају као бумеранг. Наравно, продаја аутомобила драстично пада широм света, али нека тржишта као руско и кинеско за сада релативно добро стоје. Штавише, вероватно су посете Пекингу канцеларке Меркел биле већим делом везане за продају аутомобила, јер је Кина добрим делом „спасила“ немачке произвођаче од још већег пада продаје и отпуштања радника. Француски произвођачи су извукли нешто дебљи крај.
Шеф Fiat-a, Sergio Marchionne, тврди да је „европска аутомобилска индустрија катастрофа“. Француски концерн PSA којем припадају Citroen и Peugeot намерава да широм Француске отпусти 8.000 људи. Губитак износи 819.000.000 $ у првој половини ове године.
Dudenhoffer такође каже: „У Шпанији је стопа незапослености 25% и то стање се неће променити у следеће 2-3 године. Француска, Италија и Португал су пред рецесијом, а Грчка се дави у њој. Криза у Европи није прошла, она тек почиње.“
Шеф концерна Daimler, Dieter Zetsche, наводи како су у Европи све тежи услови за рад на тржишту. Чак је и кинеско тржиште, до сада успешно, постало веома проблематично.
Ситуација је изузетно тешка, а доказ за то је и чињеница да је Сајам у Паризу ове године отворен уз велике мере обезбеђења да би се спречили протести радника Peugeot-a и Citroen-a који су отпуштени из недавно затворене фабрике код Париза.
Удружење европских произвођача аутомобиле је објавило да је продаја нових аутомобила у ЕУ пала за 7,1% од почетка године.
У Немачкој је продаја пала за 5%, у Шпанији 17,2, а у Италији 21%. На разним страницама се могу наћи бројке које се и донекле разликују од ових наведених, али ово су ипак бројке које се најчешће помињу у извештајима. Такође је интересантно да извештаји показују како је једино руско тржиште стабилно, чак стабилније од кинеског.
Због овакве ситуације у ауто индустрији, стручњаци сматрају да европски произвођачи аутомобила могу опстати једино ако им помогне држава.
Што се тиче простора бивше Југославије, у неким извештајима стоји да се продаја аутомобила у Хрватској и Србији чак преполовила, а у неким се налазе подаци да је ситуација још тежа.
Ауто индустрија је, чини се, дуго била успавана, поготово у Немачкој и Француској, мислећи да је криза само у „периферним“ земљама. Без обзира што су подаци за Француску и Немачку још увек колико-толико прихватљиви, треба имати у виду страшне падове продаје у Италији и Шпанији, где се продавао велики број аутомобиле из Француске и Немачке. Радна места у те две земље су у великој опасности јер по узору на ГМ у САД (а знамо добро како је то завршило по америчке раднике) се почиње све више фабрика селити у Кину, Индију и Бразил. Тамо продаја расте, радна снага је јефтинија, али и уз ниже цене аутомобила, решења за продају у ЕУ још нема.
Очигледно да се бумеранг вратио онима који су инсистирали на тешким мерама штедње (Француска и Немачка) и да се ради о потпуно погрешној политици решавања кризе у ЕУ те огромним структуралним проблемима у ЕУ. Не само да су мере штедње довеле на ивицу „периферне“ земље него су отвориле очи онима који имају новац да га не троше тако лако као и пре, поготово кад се ради о куповини аутомобила.
Наравно, Немачка и Француска никад нису биле имуне на кризу и ускоро ће осетити њену пуну снагу. Само су биле у позицији да неко време предњаче (добрим делом и својим историјским рејтингом) у групи држава које не знају више шта да раде како би изашли из кризе. Велики терет политике „нама не може бити ништа“ сада можда највише погађа изузетно важну индустрију аутомобила.
Да ли је инсистирање на подели на „лење“ и „вредне“ направило ефекат бумеранга? Апсолутно. Прави ефекти кризе у Немачкој и Француској се почињу осећати и ускоро ће Грчка постати новинарима незанимљива поред „великих риба“.
Можда ће једино еколози славити у свему овоме јер ће свакако бити мање аутомобила на путевима.
(делови текста преузети од advance.hr)
Related articles
- Citroen C-Zero goes around the world (inautonews.com)
- Industry Update #22 : 9th October, 2012 (waynesworldautobloguk.wordpress.com)
- Italy’s Armando Testa Wins Pitch For Fiat’s Digital Business In Europe (adage.com)
- Report: Alfa Romeo’s U.S. rebirth delayed. Again. (autoblog.com)
Рајица Марковић: КАД МАЈКА РОДИ БОГОЉУБА…
КАД МАЈКА РОДИ БОГОЉУБА
Удесише Србље за врбицу
Па му звоне звона на кривицу
Србско име по врбама каче
Потплаћене злобне нарикаче
Беше Сава сва од србских глава
И дебела од подбулих тела
Ал зла правда ту оста мутава
Не посу се ни шаком пепела
Нико Србље нит хвали нит жали
Јер су Србљи народ Божји мали
Звона звоне зову светог оца
Творца србске смрти Јасеновца
Звона звоне а мутавост мути
Све у бездан отичу минути
Сви глуваћи уши оборили
Нечувењем не бил уморили
Дан за даном притиска ко губа
Док не роди мајка Богољуба
Пролеће је кад се живот љуби
Кад пуцају сокови на врби
Пуца врба ал све мање Срба
Тек по који избијених зуба
Сад се Србље под мерицом гаси
Да Србију деле Арбанаси
Нико Србље нит хвали нит жали
Јер су Србљи народ Божји мали
Ал кад мајка роди Богољуба
Побегнуће са Србина губа.
Зашто је баба-јатак важнија од црних тансплантолога?
Главни тужилац Међународног трибунала за бившу Југославију Серж Брамерц завршио је посету Београду. И мада је, пошто је Србија изручила све персоне које је тражио трибунал, Хаг ублажио сав и више не разговара гвозденим тоном госпође Тужиоца Карле дел Понте, питања према политици суда свеједно остаје много. Серж Брамерц је изјавио да како би завршила сарадњу са Међународним трибуналом, Србија треба да осигура овој судској истанци доступ сведоцима, документима и архивима, и да одговори на питање како су оптужени тако дуго успевали да избегну правосуђе. Главна порука Брамерца је да у Србији неко штити јатаке.
10.10.2012. Глас Русије, пише: Тимур Блохин
© Фото: en.wikipedia.org/ICTY staff/cc-by-sa 3.0
Реферат о сарадњи Србије са Трибуналом главни тужилац ће предати СБ УН средином новембра, и постоје све основе да се сматра да ће он бити пре позитиван, у крајњој линији премијер Србије Ивица Дачић и Брамерц су одговорили да између Хага и Београда нема спорних питања. Али да ли је све глатко? Саво Штрбац, директор Документационо-информационог центра Веритас, који се бави проблемима хрватских Срба прогнаних из Српске Крајине у току операције Олуја, наводи пример човека који је управо командовао том операцијом.
Знате, овде се ради о јатацима генерала Младића у Србији, а са друге стране имали смо хрватског генерала Анта Готовину који се годинама наводно скривао, а заправо уживао на врло лепим дестинацијама широм света, све док није ухапшен на територији Шпаније.
Нисам чуо или не знам, а да се то десило ја бих морао знати да је вођен било какав поступак, пред било каквим судом- националним или међународним кривичним, против оних који су скривали и омогућавали веома леп живот на високој нози хрватском генералу. И управо у томе видим те двоструке стандарде који су иначе присутни све време и пред овим Међународним трибуналом у Хагу.
Такође у току Брамерцове посете Београду требало је да буде дотакнута тема црне трансплантологије. Одговор главног тужиоца није био превише оргиналан: Хаг нема овлашећња по том питању, али трибунал ће пружати пуну подршку истрази, која, да истакнемо, за сада се врло млако води под окриљем ЕУлекса. Чињеница је да би у одређеним околностима Међународни трибунал могао да буде колосална подршка. Јер он познаје проблем трговине органима још од почетка 2000-их, шта више управо у Трибуналу, из непознатих разлога, били су уништени многобројни докази о такозваној Жутој кући.
Како се то често дешава, боље од свих политичара и аналитичара заједно узетих, ситуацију је објаснио vox populi. Наводимо коментар са једног српског сајта: „Када је Србија у питању, онда нема надлежности за органе, а много је важнија баба која је крила Караџића или деда који је чувао Младића од оних који су наручивали, узимали и убијали људе ради илегалне трансплантације“. И да додамо у своје име – поприлично на томе зарадили.
Бранко Жујовић: Европско јеванђеље по Оливеру
Влада Србије требало би што пре да покаже стратешки важне резултате у демонтажи система, у који је бивши министар Оливер Дулић тако дубоко пустио приватно-интересно корење, поставши истовремено његов симбол. Медијско оштрење зуба на Оливеру Дулићу, најаве хапшења у таблоидима и прежвакавање одавно познатих чињеница, све су само не поштовање државе и грађана
10.10.2012. Глас Русије, пише: Бранко Жујовић
© Фото: SXC.hu
Да су студенти и остали демонстранти у зиму 1996/97. или с јесени 2000. године знали ово што знају данас, београдске улице и тргови вероватно би остали пусти, а Оливер Дулић био би хирург у суботичкој или некој другој болници. Једино би Ивица Дачић, можда, могао да буде премијер и у тој димензији просторвремена.
Иако модерна физика не искључује постојање паралелних универзума, у којима би судбина Србија била знатно другачија, а Ивица Дачић у оба случаја премијер, морамо ипак чињенично остати у овом, једином познатом, погледавши какав је он заиста, ван маргина таблоида.
Најављено хапшење посланика Оливера Дулића није ме обрадовало. Смучио ми се хајкачки начин. Озбиљна држава поштовање закона и Устава спроводи одлучно, без вишенедељних потерних наслова у таблоидима, нарочито оним који су последњих година тоалет-папир сваке власти.
Не зато што мислим добро о политичком раду хирурга Дулића, као бившег члана владе који брине о екологији и просторном планирању, већ зато што желим добро Србији. Постоји читава системска џунгла, обилато заливана евроатлантским кишама, коју влада Србије треба да искрчи, а земљиште приведе култури и јавном интересу, уместо што по таблоидима развлачи једну лијану.
Нисам правник, па ме, упркос бројним и све убедљивијим доказима афере „Нуба“, не би изненадило да већи део те прљавштине има неко бедно, формално-правно покриће, неки изговор с печатом. А проблем Србије је суштина. Озбиљно размимоилажење права од правде, права од општег добра, противприродни блуд приватног и јавног интереса с наказним потомством породичних империја и непотизмом.
Породица Оливера Дулића у Суботици поседује огромну пословну империју, ма како он то увијао у изјавама у медијима. Грађевински бизнис, трговина рачунарима и рачунарском опремом, трговина некретнинама и још доста тога, приде. Развој породичног бизниса у стопу је пратио његов политички успон и од њега зависио, а не од урушеног тржишта, на ком целу Србију пас више нема за шта да уједе.
Зато је изјава његовог рођеног брата, Игора Дулића, у којој тврди да је грађевинска компанија у власништву ове породице први објекат изградила 1995. године, а све остале после 2007. до данас, шамар здравом разуму Србије.
То је оквир, којим би владајуће странке Србије требало што пре да се позабаве, тим пре што и саме у својим редовима, укључујући и СНС, имају ништа мање успешне оливере. Оне који су до новца дошли ван професије, коју често и немају, бавећи се искључиво и искључиво политиком.
Полубрат Оливере Дулића, Теодор Станчић, више година радио је и уредно примао плату у једном субтичком јавном комуналном предузећу. Шта више, у њему је играо врло важну улогу. А реч је о човеку, који је имао проблем са Хашким трибуналом, где је на крају, наводно, и сведочио као заштићени сведок.
Ако је веровати „Гардијану“ („The Guardian”) од 16. маја 1999. године, Станчића је тешко оптужио Албанац с Косова и Метохије, Јусуф Хајдари, изјавивши да га је Станчић опљачкао. Хајдари је, како преноси Гардијан у тексту посвећеном дешавањима у Малој Круши, одмах након првих напада НАТО авијације, изјавио да је полицајац Теодор Станчић из Суботице од жена из његове фамилије одузео све немачке марке и злато. Станчић му је, наводно, рекао да је рано да му се Хајдари захваљује и да може после да му се јави, ако остане жив, препоручивши му да, ако хоће да остане жив, што пре напусти тај крај.
Хајдари је, према напису у Гардијану, покушао да га подмити „мерцедесом“. Станчић је прво пристао, али када је видео знатна оштећења на аутомобилу, одустао је. Хајдари каже да Станчић није био међу убицама које су извршиле злочин у његовом селу, али да је задржао немачке марке и злато његове породице. Хајдари га је описао као лошег човека, нејасну личност која сигурно зна све убице.
Блиц од 23. јула 2003. године објавио је да је у Службеном листу објављено да су бивши председник Зоран Лилић и више функционера полиције, међу којима и Теодор Станчић, ослобђени обавезе чувања тајне, што поткрепљује тезу о његовом појављивању у Хагу. Недуго потом, у једној афери у вези лажних диплома, Станчић је удаљен из полиције.
Систем који Србија тек треба да успостави, не сме дозволити да људи који су окончали каријеру на овакав начин, под тешким оптужбама и у аферама, нарочито ако су рођаци истакнутих функционера, примају плате и обављају кључне послове у јавним службама, где су више него очигледно доспевали преко рођачких веза.
Други брат Оливера Дулића, данас је градоначелник Суботице. Више чланова породице запослени су у јавном сектору. Приватне фирме, повезиване с његовом породицом и Оливером Дулићем, пословале су са државним установама и добијале државне послове у време када је он обављао значајне државне функције.
Постоји нешто што бисмо могли назвати естетиком или бонтоном јавног живота и што је у Србији прокламована „европска“ вредност, на којој је инсистирао управо Оливер Дулић. Та естетика јавног живота не трпи министра и фирму на имену његовог оца, која у исто време добија замашне државне послове. То формално-правно у Србији и може бити покривено, али суштински то Србију удаљава од цивилизованог друштва.
Влада Србије требало би што пре да покаже стратешки важне резултате у демонтажи система, у који је бивши министар Оливер Дулић тако дубоко пустио приватно-интересно корење, поставши на несрећан начин медијски симбол тог истог система. Другим речима, влада се тренутно бави одламањем сувих грана, а не чупањем корова.
Медијско оштрење зуба на Оливеру Дулићу, најаве хапшења у таблоидима и прежвакавање одавно познатих чињеница, све су само не поштовање државе и грађана, који се оправдано плаше да ће се у оквиру система, још једном након 2000. године, променити само играчи. Кандидата за новог оливера 2024. године знам барем десет.
СРПСКИ АРМАГЕДОН – ВАЉЕВО, ГРАД КОЈИ ЋЕ БИТИ ЗБРИСАН СА ЛИЦА ЗЕМЉЕ
Људи без морала, скрупула и памети направили су брану тачно изнад града са 100.000 становника. Ток реке која пуни ову брану пролази тачно кроз центар града. Ово је јединствен случај светске глупости. Само су поремећени умови могли да смисле пројекат прављења огромне бране у речном кориту непосредно изнад града.
28.08.2012. вестинет.рс
Брана је уствари настала као наводна прека потреба снабдевања водом околних градова попут Мионице, Лајковца и Лазаревца. Како су поменути градови решили питање водоснабдевања, брана изнад Ваљева ће бити само споменик глупости и грамзивости.
Грађани Ваљева одавно знају да је брана од самог почетка била златна кока носиља за партијске функционере, лично богаћење и грабеж.
Многи су од бране саградили виле, откупљивали предузећа, куповали луксузне аутомобиле.
Но, то је ствар државних органа и нове Владе, ако уопште стигну до ових лопова.
Случај са ваљевском браном је такође показатељ каквог су морала људи у странкама које чине градску владу. Никоме од њих не пада на памет да покрене питање опасне а бескорисне бране, јер пре свега рачунају да ће уласком у токове новца који се сливају у ову брану, по партијској линији, напунити своје празне џепове.
Ваљевци су одувек знали да имају најбољу воду за пиће у региону. Одједном су друмски разбојници дошли и измислили причу како треба саградити брану високу 74,5 метара са површином слива од 104 км квадратна.
Лако је преварити народ, нарочито ако је тај народ само за стрижење. По принципу: Само ми знамо шта је добро за вас и наш џеп, градске силеџије су започели стрижење оваца.
Ко је контролисао камионе, шта и колико довлаче? Скоро нико. Требало би ту да дође једна квалитетна ревизија.
Најинтересантније од свега је што није испоштована основна ствар а то је да се пре било какве градње уради исцрпна студија о последицама на град, становништво, флору и фауну.
Можете ли да замислите да је неко градио брану на 15 километара изнад града са скоро 100.000 становника а да пре тога најмање две светске компаније нису урадиле студију о последицама утицаја бране на околину?
Студије нису рађене зато што би одмах у старту изашла на видело дана превара која је једино имала за циљ страначко и лично богаћење.
Нова власт треба одмах да заустави пропали, бесмислени пројекат, затвори ту причу и отвори причу финансијске истраге.
Најпоразније од свега је што је употребљивост бране релативно мала. По неким проценама век ове бране требао би да буде око 30 година, али то није тачно и када се узму сви чиниоци, век бране ће бити од 20 до 25 година.
Поставља се питање шта ће бити после тога. На терену бране остаће само муљ измешан са отпадом, фекалијама, тешким металима, апсолутно неупотребљив следећих 100 година.
Одакле Ваљеву тај луксуз да после 20 година бесмислене употребе баци више од 100 квадратних километара квалитетне земље. Да ли је неко изнео податак колико је бачених милијарди евра коштао овај бескорисни пројекат? Да ли је неко икада рекао шта ће се после тих 20 година дешавати на том отровном и смрдљивом земљишту?
Зашто би Ваљево ушло у тај пројекат? Да ли ће тих 20 година коришћења бране зарадити граду довољно средстава да се развије у сваком смислу и обезбеди новац за санацију после престанка експлоатације?
Наравно да неће, јер нико ту отпадну воду неће ни куповати ни користити. Неће је користити ни Ваљевци јер и сад имају своје изворе питке воде десет пута квалитетније од те барске, загађене и смрдљиве воде.
Па коме та брана треба осим лоповима и сецикесама?
Никоме више, само њима.
Шта ће се догодити са питком водом у Ваљеву, која је, као што смо рекли, међу најквалитетнијим у Србији? Па неће је више бити јер ће та лоша вода из бране загадити све изворе у пречнику од најмање 30 километара.
Оно што грађани Ваљева не знају је једна узнемирујућа чињеница да Ваљево, са широм околином, практично лежи на једном огромном језеру. То сада и није лоше, али када тај притисак крене из нове бране под пуним капацитетом, нико не зна како ће се то језеро испод Ваљева понашати.
Овуда је прошла вода из разорене бране
Нико од ваљевских “стручњака” ни по том питању није урадио студију.
И после престанка рада бране питка вода испод Ваљева ће остати неупотребљива и то за најмање 50 година.
Опет питање, зашто се гради та брана и коме треба, кад Ваљево има најквалитетнију воду за још пет Ваљева и без бране, а Мионица, Лајковац и Лазаревац имају своје водоснабдевање?
Знамо одговор: Неколико неморалних људи из неколико неморалних странака намирују своје новчане потребе и то већ дуго у тој брани.
После сваког круга избора, страначки кадрови журе да заузму прву позицију а то је Брана.
Било би поштено да кажу колико им још треба новца да грађани то скупе а да се брана заустави у градњи и запечати.
Шта се даље дешава, после пуштања потпуно непотребне бране у рад?
Каква ће бити микро клима у Ваљеву и околини? То нико не зна пошто, као што рекосмо, никаква студија није рађена, а није, јер да јесте бране не би ни било а лопови би остали празних шака.
Највероватније ће клима бити веома тешка, препуна влаге, без дашка ветра што ће за хроничне болеснике бити потенцијално смртоносно.
Стари Ваљевци кажу да се околина Ваљева никад није ни затресла од земљотреса у последњих 100 година. Па и није до случаја Мионице.
Кад се десила Мионица? Непосредно пред рат. И онда, а и данас, постоји мишљење да се Мионица није десила случајно. Требало је Милошевића убедити да потпише и преда Косово. Кад није помогла Мионица, онда јесте бомбардовање.
Шта ће бити са Ваљевом ако тај земљотрес буде десетак километара ближе напуњеној брани?
Који је то поремећени ум смислио да Ваљеву постави изнад главе бомбу са шест милиона кубних метара воде?
Шта ће се догодити ако неком болеснику преко океана падне на ум да казни непослушне Србе тако што ће ХААРП енергију усмерити на брану?
Сасвим је свеједно шта би могло да сруши брану, да ли земљотрес или неки вештачки узрок, последице ће бити ужасне.
Грађани Ваљева морају да знају, у случају пуцања бране нико неће преживети а град ће заувек бити сахрањен без могућности обнављања.
Ударни талас од бране до Ваљева ће стићи за мање од 2 минута. Све на шта наиђе, талас ће гурати испред себе повећавајући своју висину. Та водена атомска бомба нема куда да прође осим тачно кроз средину града, рушећи све пред собом.
Силина удара на град била би равна учинку атомске бомбе. Талас висине најмање 30 метара прошао би свом силином, носећи смрт и пустош и не би оставио ни камен на камену.
Да би тачније схватили шта ће бити са Ваљевом, ако до тога дође, грађани морају знати да ће од зграде Општине, например, остати само темељи.
Пуцање бране сличне оној изнад Ваљева
Ево како пуца наводно сигурна брана
Неће се радити о лаганом надолажењу воде, па како неки мисле, моћи ће да се склоне док невоља не прође.
Нико неће имати времена ни панталоне да обуче, а куће ће бити смрвљене као кула од карата.
Десетине хиљада људи за минут ће бити убијено.
После тога долазе, као и увек, тоне блата и муља које ће прекрити срушен град. Кад се осуши то ће бити зацементиран град без иједне читаве куће и наравно без живих људи.
Грађани Ваљева треба да узму судбину у своје руке, организују се и забране пуштање бране у рад. Треба се организовати и ангажовати правнике који ће пронаћи све могућности за забрану овог бескорисног чудовишта изнад града.
Закључак је да је брана бесмислен пројекат нечасних људи која нема ни један једини корисни ефекат за Ваљево али са гомилом погубних могућности.
Ако се на време не заустави ова атомска бомба изнаг града, у случају рушења бране које је веома могуће, нико неће преживети а град ће бити збрисан са лица земље.
аутор: Бранко Јовановић за Вестинет.рс
Halyard Mission soon on the "big screen"
10.10.2012 Branko Ilic ,Serbian FBReporter
Marko Miskovic preparing a film about the famous rescue of 500 American pilots in the village Pranjani ,Serbia 1944 .They been saved from certain death by Chetniks of General Draza Mihailovic.
Marko Miskovic, producer
Production Company „Hermetof Pictures“, owned by Miskovic, she decided to join the project adaptations of this historical event, known as Operation Halyard, which represents one of the largest rescue missions in the Second World War.
For several years, the idea of the film to shoot and, as things stand now, its realization is quite certain. According Miškovićevoj ideas, it is a Hollywood movie about a courageous Serbian soldiers in the Second World War, whose screenplay works a Hollywood screenwriter team.
The film is in pre-production stage. Intensively discuss with American co-producers on the scenario and the main actors. If all goes according to plan, next year will begin shooting the film on Operation „Air Bridge“, which was largely filmed in Serbia. Our desire is to make a film about heroism to understand viewers around the world – we were told in the production of „Hermetof“
And the story itself is the film. With improvised airport Pranjani from august 1944. until February 1945th thanks to the courage of Serbian soldiers and villagers rescued more than 500 U.S. airmen were shot down by Germans.
Halyard Mission – The Forgotten 500
A few years ago in America,Gregory A. Freeman published a book called „Forgotten 500“
The Forgotten 500 – Halyard Mission – Gregory A. Freeman Interview
U.S. President Harry Truman, on the initiative of the rescued pilots, awarded posthumously Draza Mihailovic 1948th The highest U.S. Medal – The Legion of Merit
The Legion of Merit is a military decoration of the United States armed forces that is awarded for exceptionally meritorious conduct in the performance ofoutstanding services and achievements. The decoration is issued both to United States military personnel and to military and political figures of foreign governments.
http://www.blic.rs/Zabava/Vesti/346788/Marko-Miskovic-snima-film–o-cetnicima
Euro Atlantic Initiative was recently filmed a documentary on the greatest rescue mission in WWII
Photo Collection from Arthur ‘Jibby’ Jibilian, American Hero from WWII
Operation Halyard, Serbia, 1944
|
|
————————
БРКИЋ: Стоп уценама и понижењима Србије
Стоп уценама и понижењима Србије
10 октобар 2012, СРБски ФБРепортер
Пише: Јелена Бркић
И опет је у медијима актуелна тема извештај Европске комисије. И опет ћемо добити списак уцена за њихово „пријатељство“…
Између осталог, ту је и привођење „правди“ за све особе које су помагале и чувале наше генерале испоручене странцима чији је врхунски домет: правосуђа – сејање бомби широм света, поштовања људских права – парадирање њихових плаћеника у циљу уништавања наталитета и живота; економије – поробљавање и колонизација што већег броја држава.
Иако и даље остаје нерасветљена чињеница због чега наше власти од 2000 године на овамо упорно инсистирају на уласку у ЕУ, по сваку цену, без алтернативе, а при том хранећи незаситу и вечито гладну европску аждају живим и мртвим српским месом, јасно је да се садашња власт налази пред раскрсницом са два пута:
РЕШЕЊЕ 1
Све нас, који нисмо спремни да издамо оца, мајку, брата, сестру, брачног друга, дете, пријатеља, комшију и остале драге особе, по кратком поступку, одмах испоручите Хашком трибуналу! Новац који би требало за то да тражите нека буде довољан да обезбедите три своје генерације! Више вам неће потребно, јер ће та трећа бити неплодна због конзумирања ГМО хране.
Предности би биле огромне:
- Не морате да бринете за изборе, имате на бирачком списку цео милион непостојећих и умрлих – имаће ко да гласа,
- Неће имати ко да вас критикује ако признате независност Косова, Војводине, Санџака… па до Београдског пашалука – круг двојке не дајте, то је за вас,
- Нећете морати да вршите реформу правосуђа, јер ће нам свима бити пресуђено у ЕУ, па вам тако ни затвори не требају – можете их претворити у јавне куће, да оно мало што остане има чиме да се разоноди,
- Не морате ни да се борите против криминала и корупције – нико вам то више неће ни тражити,
- Нећете морати да мислите на привреду и пољопривреду – храну, одећу и бесне аутомобиле увозите,
- Цркве затворите и претворите у геј клубове – нико вам неће правити проблеме око педерских парадирања,
- Добићете огромне уштеде у буџету: нема више плата и пензија, социјалних помоћи и свих осталих „непотребних“ издатака на народ…
Уосталом, шта ће вам народ, ионако само прави проблеме!
РЕШЕЊЕ 2
Уколико пак, има у вас бар мало мудрости, па схватите да је западна демократија робовласнички однос феудалних властелина у капиталистичком поретку, можда се и окренете другом решењу:
- Одмах престаните са испоручивањем наших грађана било којој држави у свету. Ако некоме треба да се суди, судиће му се у нашој држави,
- Преиспитајте све могуће алтернативе ЕУ – добро дошла је свака држава која никада Србију неће уцењивати, нити јој претити војном, економском и култруном агресијом,
- Прогласите Косово и Метохију окупираном територијом и окупите све државе које се томе противе да нам помогну у прављењу стратегије за повратак окупираних територија у наш посед,
- Укините аутономију Војводини и одмах спречите било какве сецесионистичке претње, било да долазе од појединаца, организација, институција или страних фактора,
- Спроведите корените промене у свим државним институцијама, почев од правосуђа и војске, па све до јавних предузећа,
- Јавно представите власништво свих медија и НВО у Србији, па да видимо чији интересе заступљају, а затим протерајте све оне који су у супротности са нашим државним интересима и које финансира страни фактор; осталима уведите додатно опорезивање уколико немају бар 4 сата дневно програма на тему: морала, традиције, вере, историје и културе како српског народа, тако и осталих мањинских група и народа који су лојални грађани државе Србије,
- Одмах престаните са бесомучним задуживањем државе, крађама друштвене и државне имовине и бесомучним трошењем на било шта што није преко потребно,
- Хитно отворите стручне распаве и формирајте стручне тимове који би радили на опоравку српске привреде и пољопривреде,
- Крените у офанзивну борбу за повећање наталитета.
Како и после 12-годишњег испирања мозга народу са Европском унијом и даље немате подршку већине, сувишно је свако даље коментарисање који је пут од понуђена два исправан.
Ако пак сматрате да није важно шта већина народа мисли све док су власт и сила у вашим рукама, подсећам вас да и војска и полиција из тог истог народа долазе и да ће пре или касније стати уз њега!
