Category: СВЕ ОБЈАВЕ
ЧУВАЈУ ЋИРИЛИЦУ – СРБСКО ПИСМО
10.10.2012. ФБР Србска Ћирилица
А) НИШКИ ЧУВАРИ ЋИРИЛИЦЕ
Нестајање ћирилице у Нишу све више добија на убрзању. Нишки чувари ћирилице труде се колико могу да утичу на њено очување. Ево шта су до сада постигли.
1) Марта месеца 2011. године у предузећу „Ниш експрес“ почело је премазивање ћириличних натписа на аутобусима и њихова замена латиничним натписима. Нишки чувари ћирилице су „Ниш експресу“ упутили оштар протест:
РУКОВОДИОЦИМА „НИШ ЕКСПРЕСА“
„Ми поштоваоци ћирилице из Ниша изражавамо најоштрији протест због уклањања шездесетогодишњих ћириличних натписа на аутобусима „Ниш експреса“ и њиховог замењивања натписима на хрватској латиници. Не постоји ни један разлог пословне, цивилизацијске, историјске, правне, културолошке, уставне, законске ни међународне природе због кога бисте могли то да урадите. „Ниш експрес“ је фирма настала у Нишу, у Србији, њени запослени су у далеко највећем броју по националности Срби, њене муштерије су такође у највећем броју Срби, па ова непотребна промена писма после 60 година постојања предузећа делује врло непријатно и узнемирујуће. „Ниш експрес“ је 60 година превозио путнике по целој Европи, и његови ћирилични натписи на аутобусима му у томе нису представљали никакву сметњу. Као што ни Србима који се превозе возовима, аутобусима, бродовима и авионима широм света никакву сметњу не представљају „неразумљиви“ натписи на тим превозним средствима.
Да бисте лакше схватили колико ваша промена натписа на аутобусима делује узнемирујуће, показаћемо вам како немачки окупатор у Првом и у Другом светском рату, иако је по Србији чинио нечувене злочине, ипак није Србима дирао њихову ћирилицу. (Приказали смо им фотографије споменика који је немачки фелд-маршал Макензен подигао српским војницима браниоцима Београда 1915. године, и на коме је ћирилицом писало „Овде почивају српски јунаци“; фотографију београдских Теразија 1943. године на којој се виде Срби које је немачки окупатор обесио о стубове за електрично осветљење улица, и српска ћирилична реклама за коњске трке на хиподрому: фотографије из 1941. г. на којима се види како Хрвати у Загребу скидају забрањена ћирилична слова са Поште 1 и са Српске банке.)
Надамо се да вам ови призори неће деловати ни мало пријатно. Е, видите, исто тако смо се и ми осећали кад смо видели да премазивање 60-тогодишње ћирилице на вашим аутобусима и њено замењивање хрватском латиницом није никакав „спонтани процес“, него смишљен, планиран, организован и контролисан процес у вашем предузећу.
Бесправна градња је најскупља градња. Ко гради легално, неће морати да се прерачунава за трошкове уклањања бесправне градње. Позивамо вас да прекинете процес уклањања ћирилице са ваших возила, и да временом постепено и досадашње латиничне натписе вратите на ћириличне“.
И – није било узалуд! Процес премазивања ћирилице је спроведен на половини возног парка, па је прекинут, а бојење аутобуса и натписа на њима настављено је – на ћирилици.
Овако је било од оснивања предузећа.
Овако је премазивање почело…
…а овако завршило!
2) Туристичка организација Ниш (ТОН) је свој рад почела са латиничним фирмама на својим локалима као и латиничним натписима на својим билбордима. После обраћања чуварâ ћирилице, прихватили су примедбе и образложења, и свој рад наставили на ћирилици и уз енглески језик.
У Вождовој улици.
Инфо центар у Тврђави.
3) Администратор из Ниша Звонко Илић је изашао у сусрет већем броју свештеника, монаха и манастира СПЦ у земљи и расејању и другим грађанима и помогао им да у своје рачунаре инсталирају српску ћирилицу. Некима је дао савет како да то сами ураде, а некима је из свог стана у Нишу директно сâм извршио инсталирање. На пример, у Удружењу књижевника Србије секретар Удружења госпођа Мирјана Булатовић је у својој канцеларији на екрану свог рачунара гледала „директан пренос“ како „неко нешто помера“ на њеном рачунару док је телефоном одржавала везу са Звонком и поступала по његовим упутствима, све док није угледала – ћирилицу. И књижевнику Милету Медићу Звонко је из Ниша даљински извршио инсталирање ћирилице на рачунару у његовом стану.
4) Наш администратор Звонко Илић је једном приликом ручао у кафани у месту Александрово код Ниша, и власнику коме је фирма била на латиници рекао пар речи о фирми на ћирилици. Није било узалуд. Кад је следећи пут навратио, видео је промену:
Позитивна дешавања на Нишком универзитету
Студентски парламент Универзитета у Нишу је од ове године почео стриктно примењивати члан 10 Устава Републике Србије, приликом презентација и објава парламената истог Универзитета. Ове, 2012. године плакат за студентску забаву поводом пријема нових бруцоша био је на ћирилици:
Странице Електронског факултета у Нишу су коначно ових дана добиле српско писмо – српску азбуку – српску ћирилицу.
Чувари ћирилице, Ниш.
Б) БЕОГРАД:
КАРТИЦЕ ЗА ПРЕВОЗ – ЋИРИЛИЦА ЈЕДИНО СРПСКО ПИСМО
Средином 2011. године у Београду су пуштене у употребу нове картице „бус плус“ за превоз у градском саобраћају, и за разлику од свих досадашњих докумената за превоз који су од оснивања градског саобраћаја штампани ћирилицом, нове „бус плус“ картице су штампане латиницом. Удружење „Ћирилица“ Београд је упутило оштар протест надлежним органима града Београда због уклањања ћирилице са докумената за градски превоз. Тај протест је уважен, и од тада се картице издају на ћирилици.
18.новембра 2011. г. удружење је на свом сајту објавило следеће саопштење:
Након издатих 150 хиљада персонализованих „бус плус” картица, стигла је нова серија штампана ћириличним писмом. Картице се већ издају на свих 26 продајних места у граду, а сам процес издавања траје рекордних четири до пет минута, што знатно доприноси већем броју дневно издатих картица, саопштавају из система „Бус плус”.
Како би изашли у сусрет суграђанима, отворили су још два продајна места и то у филијалама „Ерсте банке” у Бирчаниновој 37 и Саве Машковића 3-5, а у плану је отварање још неколико пунктова.
Они подсећају суграђане да су места за издавање картица у продајним објектима „Темпа” на Вилиним водама и ауто-путу за Загреб и пословници МТС-а на Теразијама 24 отворена свих седам дана од 9 до 21 сат, те да могу и викендом да дођу и изваде „бус плус” картице.
Сва правна лица могу групно извадити персонализоване картице, чиме ће својим запосленима уштедети време, а тиме допринети и бржој замени постојећих повластица. Још једном позивају суграђане да нове „бус плус” картице изваде до 31. децембра, када се планира пуштање система у рад.
Честитамо надлежнима за слух и прихватање гласа народа и нашег Удружења. Још једном захваљујемо господину Филипу Вукадиновићу за почетну иницијативу. Први допис ГСП-у и надлежнима смо послали 2. септембра 2011. Резултате тог дописа сви видимо данас:
Лево пре наше интервенције, и десно после ње.
В) БАЈИНА БАШТА:
ТУРИЗАМ И ЋИРИЛИЦА – ПРАВИ ПРЕОКРЕТ
Господин Синиша Спасојевић из Бајине Баште нам је маја 2012. године послао следећу поруку:
Тренд латинизације Србије је толико узео маха да готово и нема области живота из које ћирилица није грубо потиснута. Туризам је вероватно делатност где је скоро у потпуности ћирилица изгубила битку, и све је теже наћи пример у овој области да то није случај. Најчешћи разлог за оправдавање ове тенденције од туристичких радника је да велики број туриста долази из земаља бивше Југославије који не познају ћирилицу, и да је због тога неопходно да све од знакова ка туристичким дестинацијама па до каталога и мапа буде на латиници.
То је свакако једно погрешно и нетачно тумачење које иде за тиме да се сервилним наступом угоди свима, не схватајући да је ћирилица, осим идентитетско, и културно такође и туристичко богатство Србије које би требало да даје један печат посебности нашој туристичкој понуди. За циљане групе туриста ако је неопходно могу се израђивати каталози и други материјали на њиховом језику који ће им помоћи у сналажењу у Србији, као што се то ради и за Французе, Кинезе, Италијане итд. Ћирилица свакако треба да буде нешто по чему ће сви они кад се врате са одмора идентификовати Србију, и то ће само бити још један плус за наш туризам. Због овакве целокупне ситуације желимо да истакнемо позитиван пример из бајинобаштанске туристичке организације која се после дугог низа година враћа ћирилици. До скора је и у СТЦ „Бајина Башта“ (http://www.tara-bajinabasta.com/?lang=cir) био исти случај као и у већини туристичких места наше државе, али је доласком новог Управног одбора једна од првих иницијатива била да се ћирилица у овој установи врати на место које заслужује и које јој по Уставу и припада. Почело се од најситнијих ствари тиме што се захтевало да записници са седница и материјали који се достављају не смеју бити на латиници, што је до тад било уобичајено. Потом се прешло на важније ствари и оне које имају много шири ефекат.
Покренута је иницијатива за промену изгледа званичног сајта организације као и изгледа сајта посвећеног Дринској регати (највећој манифестацији на води у Србији, http://regata.rs/) и Мост Фесту (спада у пет најпосећенијих у нашој земљи). И један и други сајт били су искључиво на латиници и на енглеском језику, а нове верзије сајтова омогућиле су да поред ћирилице која је примарно писмо имамо и преводе на још седам језика што је допринело и оргиналности понуде а и много лакшој доступности информација за стране туристе. Све реакције на промену поменутих сајтова биле су изузетно позитивне, а иначе до тада веома посећени сајтови наставили су да бележе свакодневни раст посета. Следеће што се планира по питању интернет презентација је регистровање ћириличних домена за наведене манифестације и за сајт наше туристичке организације. Најважнија одлука везано за афирмацију ћирилице била је да се у будуће сав промотивни материјал (кесе, фасцикле, каталози), мапе, разгледнице и сви други производи везани туристичку понуду Бајине Баште, Таре и Дрине штампају искључиво на ћирилици. Своју премијеру овај промотивни материјал имао је на овогодишњем Београдском сајму туризма, и судећи по огромном интересовању људи и њиховим позитивним коментарима ова одлука је била пун погодак. У плану нам је да и даље наставимо са трендом који смо покренули и да будуће улазне туристичке фотопунктове и туристичку сигнализацију коју ћемо постављати радимо искључиво на ћирилици, и да уз промовисање потенцијала нашег региона промовишемо и наше једино српско писмо.
ТО Бајина Башта: стари сајт.
ТО Бајина Башта: нови сајт.
Надамо се да ће ова наша прича утицати и на друге локалне и регионалне туристичке организације да зарад неких погрешних процена и предрасуда не одустају од ћирилице, већ напротив да афирмацију ћирилице схвате као један део своје туристичке мисије у промовисању оног најлепшег из Србије.
Синиша Спасојевић
Г) СРБИН ИЗ РАСЕЈАЊА:
ИЗ КАНАДЕ ОРГАНИЗОВАНА ПЕТИЦИЈА ЗА
ПОВРАТАК ЋИРИЛИЦЕ НА ЕТИКЕТЕ „КЊАЗА МИЛОША“
Господин Славиша Караћ, наш сународник који са породицом живи у Канади, организовао је на Интернету потписивање петиције да се на етикете боцâ минералне воде „Књаз Милош“ врати ћирилица. Резултат је да нам се „Књаз“ вратио у пуном сјају:
Д) „СРПСКА ЋИРИЛИЦА“ БЕОГРАД
Ово удружење је спровело бројне акције на упозоравању одговорних појединаца у државним, друштвеним и приватним установама и фирмама у којима је ћирилица била занемаривана, па чак и укинута. Ево неколико примера који су уродили плодом.
– Музеј Николе Тесле у Београду је имао сајт на латиници. После интервенције „Српске ћирилице“ је на ћирилици.
– Савет за борбу против корупције је имао сајт на латиници. Сада је на ћирилици.
– Руски дом у Београду је слао другим установама латиничне програме својих активности. Сада су на ћирилици.
– МУП Србије је отворио низ својих шалтера у згради Поште на Бановом Брду у Београду. На тим шалтерима натписи су били на латиници. После интервенције „Српске ћирилице“ из МУП-а је стигао одговор:
„Поштовани,
у вези Вашег поднеска који сте доставили овом органу дана 05.03.2012.године електронским путем, указујући на чињеницу да су натписи на шалтерским местима Полицијске станице Чукарица, који су смештени у згради поште, исписани на латиничном писму, обавештавамо Вас да су отклоњени указани недостаци, односно истакнута су обавештења на шалтерским местима исписана ћириличним писмом, у складу са Уставом РС („Службени гласник РС“ број 98/2006) и Законом о службеној употреби језика и писма („Сл.гласник РС“, број 45/91, 53/93, 67/93, 48/94, 101/05 , 30/10).
УПРАВА ЗА УПРАВНЕ ПОСЛОВЕ“
Ђ) КУЦАЊЕ НА ОТВОРЕНА ВРАТА
Неким фирмама смо се обраћали са предлозима да користе ћирилицу у свом обраћању јавности, а да су оне у то време и саме имале такве планове. Чувари ћирилице постоје и у неким фирмама. Нишлија Звонко Илић је у више наврата већем броју фирми предлагао да на етикете својих производа врате ћирилицу.
1) Из „Имлека“ је добио одговор да они и иначе размишљају о тој идеји, па су тако и урадили. Ево резултата:
2) Јавно предузеће „Србијашуме“ је убрзо и спровело свој план да сајт пребаци на ћирилицу.
3) ЈКП „Обједињена наплата“ Ниш.
И сами су настојали да, по мери стварања техничких услова, рачуне грађанима достављају на ћирилици. За грађане Ниша, октобарски рачун за 2011. годину био је сав на ћирилици. На моју честитку упућену директору ЈКП, добио сам одговор:
Поштовани господине директоре,
У име удружења „Ћирилица“ честитамо вам што је ваш октобарски рачун
комплетно на ћирилици. Надамо се да више неће бити никаквих сметњи да тако буде и убудуће. Вама и запосленима у Вашој установи желимо успех у послу и свако добро.
Са поштовањем,
Жељко Филиповић,
„Ћирилица“ Ниш.
———————————————————————–
On Thu, 3 Nov 2011 08:07:27 +0100, Predrag Milačić <predrag.milacic@jkponnis.rs> wrote:
Gospodine Filipoviću,
Hvala na čestitkama. Verujte mi da od kada smo prešli na štampu laserskim štampačem, radimo na tome da račun kompletno bude na ćirilici. Kao što ste i sami primetili, nema razloga da računi i na dalje ne budu ovakvi (ćirilični). Ovo, međutim, nije kraj našim
pokušajima za uvođenje tehničkih novina. I dalje je naša baza podataka latinična i mi samo prilikom štampe prevodimo to u ćirilicu. Moj krajnji cilj je da baza podataka u JKP „Objedinjena naplata“ bude potpuno na ćirilici, čime bi se izbegle i potencijalne greške
“prevođenja”. Za ispunjenje tog cilja, koliko god vam to čudno zvučalо, biće potrebno još dosta rada naših programera i nabavka dodatne računarske opreme.
S poštovanjem,
Predrag Milačić
direktor.
Жељко Филиповић,
чувар ћирилице, Ниш.
извор: чуварићирилице.срб
Стогодишњица Првог балканског рата: конфликт интереса
Прошли век познат је као век крвавих ратова. Међу њима се издваја и Први балкански рат, чију стогодишњицу ових дана обележавају историчари.
10.10.2012. Глас Русије, пише: Олга Журављова
Почетком друге деценије 20. века Балкан се претворио у један од објеката борбе великих сила, подељених на војне блокове, као и балканских држава које су претендовале на вођство на полуострву. Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка трудиле су се да искористе слабљење Османске империје, пре свега тежећи максималном проширењу сопствених територија. Ипак, без обзира на слабост последње, ни једна балканска држава није могла да изађе на крај са Османском империјом сама. Зато су морале да склапају савезе, привремено заборавивши на унутрашње противречности.
Почетак итало-турског рата, који је очигледно показао војну слабост Османске империје, подстакао је блаканске земље на склапање савеза повољног по њих. 1912. године уз посредништво руске дипломатије био је потписан српско-бугарске споразум о пријатељству и савезу. Заједно са споразум био је потписан и тајни прилог уз њега. У њему је договорен редослед поделе територија које ће заједно извојевати Србија и Бугарска од Османске империје. Србија је признавала бугарска права на Тракију. Бугарска је признавала права Србије на Косово и Новопазарски санџак. Камен спотицања била је Македонија, коај је била пожељна територија и за Србију и за Бугарску. Споразуму је додат тајни прилог према којем ће Бугарска и Србија поделити Македонију.
Још један савезнички споразум и војна конвенција били су потписани 29. маја 1912. године између Бугарске и Грчке. У октобру 1912. године Балканском савезу се придружила и Црна Гора.
Формални повод за мобилизацију војних снага балканских савезника био је још један покољ хришћанског становништва у Османској империји. Русија и Аустоугарска, заинтресоване за очување статуса кво на Балкану, на све начине су покушавале да омету рат који је могао да изађе ван географских оквира европског „бурета барута“.
Победе савезника над Турцима османлијама изазвале су национални успон у свим земљама словенског света. Стотине добровољаца из југословенских области Аустроугарске и Русије бориле су се против Турака у редовима српске, црногорске и бугарске армије. У Хрватској, Словенији, Босни и Херцеговини протутњали су таласи масовних иступања југословена под паролама – Балкан – балканским народима! Поново је оживела идеја Балканске федерације словенских народа.
Мировни споразум као последица притисака великих сила био је потписан 30. маја 1913. године. Турци су губили све своје поседе у Европи изузев мале територије источно од линије Енос-Мидија. Македонији је била одбијена независност и земља се нашла фактички рашчлањена између Србије, Грчке и Бугарске. За Србију Први балкански рат је био посебно важан, истиче руски историчар Олег Барабанов.
Са једне стране управо у овом рату и фактички под протекторатом великих сила била је формирана држава Албанија, што је лишило Србију излаза на Јадранско море. Са друге стране, Србија је вратила у свој састав Косово и Метохију, која је дуго било центар националног уједињења Срба Османске империје.
Први балкански рат је довео до битних територијалних промена на Балкану. А одлуке Лондонске конференције биле су извор једног од најкофликтијих питања на Балкану – такозваног албанског питања – сматра Олег Барабанов. Нажалост, територијалне амбиције балканских народа који су сачували историјско сећање о својој некадашњој величини, нису им дозволиле да сачувају јединство и биле су узрок за међусобно непријатељство у Другом балканском рату. Између осталог идеја формирања Велике Албаније до данас лебди у ваздуху, потврђујући познату истину да се лекције историје лоше уче.
Venezuela’s Victory Over Wall Street
By Tony Cartalucci
Global Research, October 08, 2012
Venezuela looks to have effectively outmaneuvered Western designs to overthrow national sovereignty, but many challenges lay ahead.
Venezuela has provided the world with a successful model to counter the subversive methods of Wall Street and London in their bid to overthrow yet another nation-state to be rolled into their global collective. However, many have noted that President Hugo Chavez is a flawed leader, with flawed policies – many of which run contra to concepts of personal freedom and liberty.
Image: President Hugo Chavez soundly defeated US-backed opposition, despite a coordinated propaganda campaign, and millions of US State Department dollars utilized to manipulate the elections. Venezuela still faces many challenges.
While this could be said about virtually any politician, the fact is that despite President Chavez’ flaws, he has posed a substantial obstacle to Western ambitions across South America, and has consistently opposed Western machination across the world.
It has been pointed out however, that President Chavez is heading a political movement very similar to the highly criticized, Wall Street proxy, Thaksin Shinawatra of Thailand – that is, using populist policies to build a reliable voting bloc to stay perpetually in power. In many aspects this is true, though Venezuela’s policies are sustainable, and a direct result of nationalizing the oil industry, while Shinawatra of Thailand simply took money out of state coffers while attempting to further privatize and sell-off to foreign multinationals, Thailand’s vast resources.
Also, political and economic policies are erroneously viewed by many as “sides” one is either on or against. In reality, the global elite see them simply as tools, and their use dictated not by personal preference or ideology, but by utility given any specific circumstance. Whether one is “good” or “bad,” when they are presented with boards that must be nailed together, they pick a hammer. Likewise, when a nation must be unified against a large, capable political opposition – political machines, populism, and socialist policies are generally used.
It is difficult to see what other effective method President Chavez could have used against the West in organizing the Venezuelan people against the collective corporate-financier interests arrayed against them and the substantial foreign subversion President Chavez has faced throughout his political career. Boards needed to be nailed together, and President Chavez elected to use a hammer. He is succeeding, and as his political structure is hammered together, taking a more distinct and stable form, it will soon be time to take out other tools to further refine it.
Ensuring A Stable, Enduring Structure
As Venezuelan President Hugo Chavez consolidates his position, it will be important to move beyond the populist policies required to win over people in the face of concerted efforts by foreign-funded opposition to win them over. In “Free Markets & Socialism: An Alternative View,” it stated:
Socialist handouts are tools. Like any tool they are only as good as the people using them. While the intentions of socialist medicine, welfare, education and so on seem noble, in reality they are primarily used by self-serving crooked politicians as bribes handed out in exchange for the voting public’s servile dependency on a particular political agenda. Generations of voting blocs have been created using socialist handouts in just this fashion. Pragmatic solutions are never seriously pursued because pragmatic, permanent solutions – while alleviating entirely any particular social problem – would undermine the real purpose of the handouts, namely, building a dependent, servile voting bloc.
However, let us imagine socialist handouts for a particular social problem such as medical care applied in the context of a temporary stop-gap measure. While people are subsidized for care, the commitments are temporary and voluntary only to prevent people from dying without proper treatment. Meanwhile, investments are put into education and biomedical technology with specific benchmarks and time frames in mind. Simultaneously, barriers such as crippling “intellectual property rights” and monopolizing business practices are eliminated to allow real competition to flourish.
By increasing the supply of trained practitioners and biomedical engineers through improved education, and advancing biomedical technology past current levels of precarious scarcity the price for medical care will drop accordingly. With monopolies eliminated, real progress can be effected. If a particular company has a viable, affordable treatment for cancer, no established monopoly will be able to lobby Washington to regulate it out of business to protect their particular racket. Similar solutions could also easily be applied to the inadequate, antiquated, parasitic oil and car industries as well.
We should look around society today and take stock in industries and commodities we take for granted. We do not kill one another over the last chicken leg or leaf of lettuce nor do many people go without basic food. This is not because we have mastered subsidizing socialist handouts to feed our populations, rather we have developed agricultural technology that allows us to create an affordable market nearly anyone can benefit from under normal circumstances.
Likewise, medical technology and other essential industries can and must be advanced to where the market price is affordable to all. This will not happen with socialist handouts or monopolizing regulations in place. It will happen with improved education and healthy competition within the markets, where the only protection given is the rights of entrepreneurs big and small to pursue their trade without being hindered by monopolistic practices. In the meantime, it is sensible to transition away from total, permanent (and pandering) socialist solutions and move toward temporary stop-gaps until this is achieved.
It should be understood that the concept of a “free market” described above does not refer to absolute economic anarchy. For instance, should Venezuela elect to pursue more permanent, technological solutions to problems currently subsidized, they would not by necessity “open their markets” to foreign multinationals and crippling “neoliberalism.” In many ways the West already observes truly “free markets,” or economic anarchy where giant corporations are free to do anything they wish, including wage massive, global wars in pursuit of their interests. The constricting laws and regulations many well-intentioned free-market advocates abhor, have been imposed by these unhindered, anarchical corporations, not by a “socialist government.” What these advocates perceive as a “socialist government” is in fact an interface created and controlled by unhindered, unregulated, unaccountable corporate-financier interests.
Image: Building things, making things, technological and scientific progress moves forward the frontier of human knowledge and makes all that follows in its wake more accessible and affordable to the average person. The next step of any genuine socialist movement aiming to meet the immediate needs of the people, is to empower the people through education and technology with the means to develop permanent technological solutions to replace what should be only temporary government-dependent subsidies. Socialism as a final end, is but another system of control.
….
For Venezuela, the threat of foreign subversion is still very real. There is a very real global network of subversion maintained by the corporate-financier interests of Wall Street and London, forming the foundation of modern imperialism. For President Hugo Chavez to move on to the next step, to put down the hammer and begin using more articulate tools, he would have to effectively communicate these intentions to his support base and ensure that the Venezuelan people are aware of the dangers and payoffs of pursuing the next step.
Finally, as a growing front of nations begin to rise up against Western global hegemony and the “Washington Consensus,” it is important that people around the world prevent an identical, but opposing global order to take its place. Global governance by any name, administered by any nation, or group of nations, is unnecessary and only serves to subvert national, local, and individual sovereignty. A mulipolar world where the mutual respect of national sovereignty, and the primacy of the nation-state is it’s foremost principle, is what we the people of the world should not only demand of our representatives, but should work on a daily basis locally to achieve.
Copyright © 2012 Global Research
http://www.globalresearch.ca/venezuelas-victory-over-wall-street/
American Empire: A Disaster on Autopilot
The discrediting of US military power
by Tom Engelhardt
Americans lived in a “victory culture” for much of the twentieth century. You could say that we experienced an almost 75-year stretch of triumphalism — think of it as the real “American Century” — from World War I to the end of the Cold War, with time off for a destructive stalemate in Korea and a defeat in Vietnam too shocking to absorb or shake off.
When the Soviet Union disintegrated in 1991, it all seemed so obvious. Fate had clearly dealt Washington a royal flush. It was victory with a capital V. The United States was, after all, the last standing superpower, after centuries of unceasing great power rivalries on the planet. It had a military beyond compare and no enemy, hardly a “rogue state,” on the horizon. It was almost unnerving, such clear sailing into a dominant future, but a moment for the ages nonetheless. Within a decade, pundits in Washington were hailing us as “the dominant power in the world, more dominant than any since Rome.”
And here’s the odd thing: in a sense, little has changed since then and yet everything seems different. Think of it as the American imperial paradox: everywhere there are now “threats” against our well-being which seem to demand action and yet nowhere are there commensurate enemies to go with them. Everywhere the U.S. military still reigns supreme by almost any measure you might care to apply; and yet — in case the paradox has escaped you — nowhere can it achieve its goals, however modest.
At one level, the American situation should simply take your breath away. Never before in modern history had there been an arms race of only one or a great power confrontation of only one. And at least in military terms, just as the neoconservatives imagined in those early years of the twenty-first century, the United States remains the “sole superpower” or even “hyperpower” of planet Earth.
The Planet’s Top Gun
And yet the more dominant the U.S. military becomes in its ability to destroy and the more its forces are spread across the globe, the more the defeats and semi-defeats pile up, the more the missteps and mistakes grow, the more the strains show, the more the suicides rise, the more the nation’s treasure disappears down a black hole — and in response to all of this, the more moves the Pentagon makes.
A great power without a significant enemy? You might have to go back to the Roman Empire at its height or some Chinese dynasty in full flower to find anything like it. And yet Osama bin Laden is dead. Al-Qaeda is reportedly a shadow of its former self. The great regional threats of the moment, North Korea and Iran, are regimes held together by baling wire and the suffering of their populaces. The only incipient great power rival on the planet, China, has just launched its first aircraft carrier, a refurbished Ukrainian throwaway from the 1990s on whose deck the country has no planes capable of landing.
The U.S. has 1,000 or more bases around the world; other countries, a handful. The U.S. spends as much on its military as the next 14 powers (mostly allies) combined. In fact, it’s investing an estimated $1.45 trillion to produce and operate a single future aircraft, the F-35 — more than any country, the U.S. included, now spends on its national defense annually.
The U.S. military is singular in other ways, too. It alone has divided the globe — the complete world — into six “commands.” With (lest anything be left out) an added command, Stratcom, for the heavens and another, recently established, for the only space not previously occupied, cyberspace, where we’re already unofficially “at war.” No other country on the planet thinks of itself in faintly comparable military terms.
When its high command plans for its future “needs,” thanks to Chairman of the Joint Chiefs of Staff General Martin Dempsey, they repair (don’t say “retreat”) to a military base south of the capital where they argue out their future and war-game various possible crises while striding across a map of the world larger than a basketball court. What other military would come up with such a method?
The president now has at his command not one, but two private armies. The first is the CIA, which in recent years has been heavily militarized, is overseen by a former four-star general (who calls the job “living the dream”), and is running its own private assassination campaigns and drone air wars throughout the Greater Middle East. The second is an expanding elite, the Joint Special Operations Command, cocooned inside the U.S. military, members of whom are now deployed to hot spots around the globe.
The U.S. Navy, with its 11 nuclear-powered aircraft carrier task forces, is dominant on the global waves in a way that only the British Navy might once have been; and the U.S. Air Force controls the global skies in much of the world in a totally uncontested fashion. (Despite numerous wars and conflicts, the last American plane possibly downed in aerial combat was in the first Gulf War in 1991.) Across much of the global south, there is no sovereign space Washington’s drones can’t penetrate to kill those judged by the White House to be threats.
In sum, the U.S. is now the sole planetary Top Gun in a way that empire-builders once undoubtedly fantasized about, but that none from Genghis Khan on have ever achieved: alone and essentially uncontested on the planet. In fact, by every measure (except success), the likes of it has never been seen.
Blindsided by Predictably Unintended Consequences
By all the usual measuring sticks, the U.S. should be supreme in a historically unprecedented way. And yet it couldn’t be more obvious that it’s not, that despite all the bases, elite forces, private armies, drones, aircraft carriers, wars, conflicts, strikes, interventions, and clandestine operations, despite a labyrinthine intelligence bureaucracy that never seems to stop growing and into which we pour a minimum of $80 billion a year, nothing seems to work out in an imperially satisfying way. It couldn’t be more obvious that this is not a glorious dream, but some kind of ever-expanding imperial nightmare.
This should, of course, have been self-evident since at least early 2004, less than a year after the Bush administration invaded and occupied Iraq, when the roadside bombs started to explode and the suicide bombings to mount, while the comparisons of the United States to Rome and of a prospective Pax Americana in the Greater Middle East to the Pax Romana vanished like a morning mist on a blazing day. Still, the wars against relatively small, ill-armed sets of insurgents dragged toward their dismally predictable ends. (It says the world that, after almost 11 years of war, the 2,000th U.S. military death in Afghanistan occurred at the hands of an Afghan “ally” in an “insider attack.”) In those years, Washington continued to be regularly blindsided by the unintended consequences of its military moves. Surprises — none pleasant — became the order of the day and victories proved vanishingly rare.
One thing seems obvious: a superpower military with unparalleled capabilities for one-way destruction no longer has the more basic ability to impose its will anywhere on the planet. Quite the opposite, U.S. military power has been remarkably discredited globally by the most pitiful of forces. From Pakistan to Honduras, just about anywhere it goes in the old colonial or neocolonial world, in those regions known in the contested Cold War era as the Third World, resistance of one unexpected sort or another arises and failure ensues in some often long-drawn-out and spectacular fashion.
Given the lack of enemies — a few thousand jihadis, a small set of minority insurgencies, a couple of feeble regional powers — why this is so, what exactly the force is that prevents Washington’s success, remains mysterious. Certainly, it’s in some way related to the more than half-century of decolonization movements, rebellions, and insurgencies that were a feature of the previous century.
It also has something to do with the way economic heft has spread beyond the U.S., Europe, and Japan — with the rise of the “tigers” in Asia, the explosion of the Chinese and Indian economies, the advances of Brazil and Turkey, and the movement of the planet toward some kind of genuine economic multipolarity. It may also have something to do with the end of the Cold War, which put an end as well to several centuries of imperial or great power competition and left the sole “victor,” it now seems clear, heading toward the exits wreathed in self-congratulation.
Explain it as you will, it’s as if the planet itself, or humanity, had somehow been inoculated against the imposition of imperial power, as if it now rejected it whenever and wherever applied. In the previous century, it took a half-nation, North Korea, backed by Russian supplies and Chinese troops to fight the U.S. to a draw, or a popular insurgent movement backed by a local power, North Vietnam, backed in turn by the Soviet Union and China to defeat American power. Now, small-scale minority insurgencies, largely using roadside bombs and suicide bombers, are fighting American power to a draw (or worse) with no great power behind them at all.
Think of the growing force that resists such military might as the equivalent of the “dark matter” in the universe. The evidence is in. We now know (or should know) that it’s there, even if we can’t see it.
Washington’s Wars on Autopilot
After the last decade of military failures, stand-offs, and frustrations, you might think that this would be apparent in Washington. After all, the U.S. is now visibly an overextended empire, its sway waning from the Greater Middle East to Latin America, the limits of its power increasingly evident. And yet, here’s the curious thing: two administrations in Washington have drawn none of the obvious conclusions, and no matter how the presidential election turns out, it’s already clear that, in this regard, nothing will change.
Even as military power has proven itself a bust again and again, our policymakers have come to rely ever more completely on a military-first response to global problems. In other words, we are not just a classically overextended empire, but also an overwrought one operating on some kind of militarized autopilot. Lacking is a learning curve. By all evidence, it’s not just that there isn’t one, but that there can’t be one.
Washington, it seems, now has only one mode of thought and action, no matter who is at the helm or what the problem may be, and it always involves, directly or indirectly, openly or clandestinely, the application of militarized force. Nor does it matter that each further application only destabilizes some region yet more or undermines further what once were known as “American interests.”
Take Libya, as an example. It briefly seemed to count as a rare American military success story: a decisive intervention in support of a rebellion against a brutal dictator — so brutal, in fact, that the CIA previously shipped “terrorist suspects,” Islamic rebels fighting against the Gaddafi regime, there for torture. No U.S. casualties resulted, while American and NATO air strikes were decisive in bringing a set of ill-armed, ill-organized rebels to power.
In the world of unintended consequences, however, the fall of Gaddafi sent Tuareg mercenaries from his militias, armed with high-end weaponry, across the border into Mali. There, when the dust settled, the whole northern part of the country had come unhinged and fallen under the sway of Islamic extremists and al-Qaeda wannabes as other parts of North Africa threatened to destabilize. At the same time, of course, the first American casualties of the intervention occurred when Ambassador Christopher Stevens and three other Americans died in an attack on the Benghazi consulate and a local “safe house.”
With matters worsening regionally, the response couldn’t have been more predictable. As Greg Miller and Craig Whitlock of the Washington Post recently reported, in ongoing secret meetings, the White House is planning for military operations against al-Qaeda-in-the-Magreb (North Africa), now armed with weaponry pillaged from Gaddafi’s stockpiles. These plans evidently include the approach used in Yemen (U.S. special forces on the ground and CIA drone strikes), or a Somalia “formula” (drone strikes, special forces operations, CIA operations, and the support of African proxy armies), or even at some point “the possibility of direct U.S. intervention.”
In addition, Eric Schmitt and David Kilpatrick of the New York Times report that the Obama administration is “preparing retaliation” against those it believes killed the U.S. ambassador, possibly including “drone strikes, special operations raids like the one that killed Osama bin Laden, and joint missions with Libyan authorities.” The near certainty that, like the previous intervention, this next set of military actions will only further destabilize the region with yet more unpleasant surprises and unintended consequences hardly seems to matter. Nor does the fact that, in crude form, the results of such acts are known to us ahead of time have an effect on the unstoppable urge to plan and order them.
Such situations are increasingly legion across the Greater Middle East and elsewhere. Take one other tiny example: Iraq, from which, after almost a decade-long military disaster, the “last” U.S. units essentially fled in the middle of the night as 2011 ended. Even in those last moments, the Obama administration and the Pentagon were still trying to keep significant numbers of U.S. troops there (and, in fact, did manage to leave behind possibly several hundred as trainers of elite Iraqi units). Meanwhile, Iraq has been supportive of the embattled Syrian regime and drawn ever closer to Iran, even as its own sectarian strife has ratcheted upward. Having watched this unsettling fallout from its last round in the country, according to the New York Times, the U.S. is now negotiating an agreement “that could result in the return of small units of American soldiers to Iraq on training missions. At the request of the Iraqi government, according to General Caslen, a unit of Army Special Operations soldiers was recently deployed to Iraq to advise on counterterrorism and help with intelligence.”
Don’t you just want to speak to those negotiators the way you might to a child: No, don’t do that! The urge to return to the scene of their previous disaster, however, seems unstaunchable. You could offer various explanations for why our policymakers, military and civilian, continue in such a repetitive — and even from an imperial point of view — self-destructive vein in situations where unpleasant surprises are essentially guaranteed and lack of success a given. Yes, there is the military-industrial complex to be fed. Yes, we are interested in the control of crucial resources, especially energy, and so on.
But it’s probably more reasonable to say that a deeply militarized mindset and the global maneuvers that go with it are by now just part of the way of life of a Washington eternally “at war.” They are the tics of a great power with the equivalent of Tourette’s Syndrome. They happen because they can’t help but happen, because they are engraved in the policy DNA of our national security complex, and can evidently no longer be altered. In other words, they can’t help themselves.
That’s the only logical conclusion in a world where it has become ever less imaginable to do the obvious, which is far less or nothing at all. (Northern Chad? When did it become crucial to our well being?) Downsizing the mission? Inconceivable. Thinking the unthinkable? Don’t even give it a thought!
What remains is, of course, a self-evident formula for disaster on autopilot. But don’t tell Washington. It won’t matter. Its denizens can’t take it in.
© 2012 TomDispatch.com
Tom Engelhardt, co-founder of the American Empire Project, runs the Nation Institute’s TomDispatch.com. His latest book, co-authored with Nick Turse, is Terminator Planet: The First History of Drone Warfare, 2001-2050. His other most recent book is The United States of Fear (Haymarket Books). Previous books include: The End of Victory Culture: a History of the Cold War and Beyond, The American Way of War: How Bush’s Wars Became Obama’s, as well as of a novel, The Last Days of Publishing.
http://www.commondreams.org/view/2012/10/09-4
Greek People Turn Out to Refuse Merkel's 'Tough Path'
Police try to disperse protesters during (Reuters/Grigoris Siamidis)
Greek protesters came out in full force in the streets of Athens today as German Chancellor Angela Merkel came and went to discuss further „painful“ budget cuts the country will now endure to win favor with EU bankers. Modest estimates put the number of anti-austerity, anti-Merkel protesters at 50,000, who marched throughout the city, some facing clashes with riot police throughout the day.
In Merkel’s first visit to Greece since its debt crisis erupted three years ago, she met with Prime Minister Antonis Samaras to finalize a $17.45 billion austerity program including pay cuts, tax hikes and slashed pensions
Meanwhile, protesters who filled Syntagma Square across from Parliament held signs that read „You are not welcome, Imperialisten Raus“ (Imperialists out) and „No to the Fourth Reich.“ Police fired teargas and stun grenades into the increasingly restless crowd who chanted anti-austerity slogans, while Samaras welcomed Merkel as a „friend“ of Greece.
Merkel has continually pushed for the extreme austerity measures in the recession torn country before the Troika of the European Union, International Monetary Fund and European Central Bank (EU-IMF-ECB) will give a $38.8 billion installment of bank bailout loans as well as a pending second bailout of $173 billion.
Merkel stated today, „I am deeply convinced that this tough path is worth it and Germany wants to be a good partner.“ And Samaras added, „The Greek people are bleeding right now, but they are determined to win the battle of competitiveness.“
Speaking to the rally in Syntagma Square, Alexis Tsipras, leader of the major opposition Coalition of the Radical Left (SYRIZA) said, “Merkel is here to support the ‘Merkelites’ of Greece: Samaras, Venizelos and Kouvelis,” Tsipras said. He added that, “The Europe of peoples will triumph over the Europe of memorandums and barbarism…The democratic tradition of Europe will not allow a European people, the Greek people, to become a guinea pig of the crisis and to turn Greece into a vast social graveyard.”
As the protest grew throughout the day clashes between protesters and police lead to at least 30 protester injuries and about 300 arrests, police said.
Some 7,000 police officers were deployed for the six-hour visit, including anti-terrorist units and rooftop snipers.
Riot police arrest a demonstrator during clashes in front of the parliament in Athens,
Tuesday, Oct. 9, 2012. (AP Photo/Nikolas Giakoumidis)
МИХАЈЛО ИДВОРСКИ ПУПИН РОЂЕН ЈЕ 9.10.1854.
09.10.2012. ФБР
Михајло Пупин је рођен 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада. По одласку у Америку, променио је своје име у Михајло Идворски Пупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара.
Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Барбару. У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.
Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:
“Дете моје, ако желиш да пођеш у свет, о коме си толико слушао на нашим поселима, мораш имати још један пар очију — очи за читање и писање. У свету има много чега о чему не можеш сазнати ако не умеш да читаш и пишеш. Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе.[3]”
Умро је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу[4].
извор: http://sr.wikipedia.org/sr
Ана Филимонова: Истргнути Србију из зачараног круга западних експеримената
У среду 10. октобра текуће године, у Бриселу ће бити објављен извештај Европске комисије о напретку земље по питању европских интеграција и доћи ће до првог сусрета радних група Београда и Приштине ради примене такозване прве тешке одлуке Србије – заједничког управљања пограничним пунктовима између Србије и Косова и Метохије (такозвани ИБМ договор).
09.10.2012. ФБР аутор Ања Филимонова, Фонд Стратешке културе
FoNet/AP
Потписивањем “Техничког протокола” створена је могућност примене “ИБМ уговора”. Следећи корак је сусрет техничких радних група Београда и Приштине. То је већ уходана пракса из раније одржаних преговора. На пример, техничка група за примену споразума о слободи кретања одржала је десет састанака у време изборног периода у Србији. Овде је важно да рад “техничких група” буде потпуно отворен за српску јавност, јер су резултати прошлих “техничких преговора” и потписивање “техничких протокола” у ствари створили све потребне услове за изградњу независности “Републике Косово”. Друга тешка одлука која се очекује од Србије тиче се севера покрајине, за који ЕУ припрема лукави заобилазни маневар. Сада се Европски парламент не противи наставку финансирања јачања здравствене заштите и образовања од стране Београда на северу покрајине, али он то мора радити “транспарентно (прозрачно за ЕУ и Приштину – А.Ф.) и у сарадњи са косовским властима”. У односу на Приштину, сада већ у складу са традицијом, нису предвиђене никакве тешке одлуке. Разговори о подели Косова одмах су одбачени, “подела неће бити разматрана” – каже известилац Европског парламента за Косово Улрике Луначек.1
Огњен Прибићевић, бивши аамбасадор Србије у Немачкој, прецизно је оценио настали моменат. По његовим речима, максимално што се из ових преговора може извући – јесте специјални статус за север покрајине. Постоји простор за дипломатско маневрисање али не и за деобу Косова, које не би прихватиле ни САД ни Русија. По његовим речима, предмет дипломатске битке биће статус севера покрајине и ту има простора за договоре. Но, све ће зависити од тога колико ће САД и Немачка притиснути Србију.2
И Немачка не престаје да притиска: 7. октобра је поновила захтев да Србија треба да потпише споразум, уговор или меморандум са Косовом о нормализацији међусобних односа, који би се могли наћи већ у закључцима Еврокомисије (годишњи извештај о напретку Србије на путу ка ЕУ), предвиђеним за 10. октобар.
Вашингтонски аналитичар Обрад Кесић упозорава српску власт да је недопустиво стање “да за српску власт више вреди потпис Борка Стефановића од Устава Србије, норми међународног права и Резолуције 1244 СБ УН” и насталу ситуацију карактерише као одсуство минималног конснсензуса у политици Србије – укључујући и владајућу коалицију, где свако износи сопствено мишљење и промовише своју политику. Он подвлачи: нову власт од претходне одликује искусније коришћење реторике – и то је једина ствар коју је нова власт научила у поређењу са претходном и да кооперира са ЕУ, САД и Русијом. Обрад Кесић истиче проблем одговорности: “Политичка елита Србије по сваку цену избегава проблем одговорности. Најлакше је указати прстом на некога и рећи – ми би нешто урадили али не можемо, не дозвољава нам међународни фактор или ми не одлучујемо, то раде други”. Бекство од одговорности – по мишљењу Кесића – представља један од главних недостатака данашње политике и највећи изазов за власт. Поводом Косова и Метохије, он примећује да заштита територијалне целовитости земље путем борбе за очување Косова и Метохије у оквиру Србије и истовремено остварење напретка на путу ка приступању ЕУ – представља лажну премису, јер је једноставно немогуће истовремено достићи ова два циља, но ова лажна премиса се и даље протеже у контексту друштвено-политичких дебата.
Закључак је прост: ако власт говори о томе како претходна власт није постигла резултате у интересу Србије, онда треба ићи другим путем.3 Тим пре што је амбасадор САД у Србији Мајкл Кирби више него јасно изјавио да се независно од тога ко ће бити домаћин у Белој кући, неће мењати спољна политика САД ни у односу САД према Србији, нити према региону. Поводом процеса евроинтеграција он тврди да чак и када би преговори између Србије и ЕУ почели колико сутра, они се не би завршили пре периода од 8 до 10 година.4Треба ли и допустити помисао да амбасадор САД не зна шта говори. То значи да ће амерички експеримент над Србијом још дуго да траје, у најмању руку 8-10 година, до тренутка док Србије не дође под патронат ЕУ. Али, узимајући у обзир деградирајуће економске процесе који се одигравају у свим без изузетка земљама Источне Европе (термин се користи у геополитичком смислу), које су приступиле ЕУ или чврсто корачају путем ЕУ интеграција, као и најтежу кризу у историји ЕУ после које ће очигледно ЕУ доживети суштинску трансформацију, будућност Србије у тој наднационалној заједници је више него суморна.
Ричард Фалк, амерички експерт за међународно право, професор на америчком универзитету Санта Барбара и бивши члан Међународне независне комисије за Косово и Метохију (коју је предводио Ричард Голдстон), указао је на циљ деловања Приштине – то је чланство у УН. Фалк је један од оних који су утирали пут независности Косова. Међународна комисија образована 1999. године, одмах после НАТО агресије, припремила је извештај у коме препоручује такозвану “условну независност”. Препоруке комисије биле су у директној супротности са одлукама СБ УН које нису предвиђале стварање независне државе на територији Србије. Смисао тог деловања признаје и сам Фалк: “Србија је представљала експеримент у коме су провераване границе међународног права”.5 То јест, Србија је постала полигон за разрађивање методологије слома суверености независне државе. Америчка позиција је и геополитички мотивисана – додао је Фалк – Вашингтон не сме да дозволи да ситуација изгледа тако, као да НАТО није постигао своје циљеве. На српску страну има утицај позиција Русије, на косовску страну утиче Америка – и у том смислу овде имамо и једну врсту рата између посредника.6
Са своје стране ситуацију “љуља” и “албански фактор”. Тако је 5. октобра Рамуш Тахири, саветник “председника Косова” Атифеге Јахтјаге, покушао искористити лични дипломатски трик: он је изјавио да су српске институције на северу Косова “легитимне” јер би без њих “царевала анархија” и “ми морамо разговарати са тим људима јер су они изабрани од стране грађана”. И додао је да следеће године Приштина намерава да спроведе изборе у четири српске општине на северу покрајине у складу са уставом и законима “Републике Косово”. Тим поводом, један од главних српских лидера на северу покрајине, Марко Јакшић, у разговор са аутором чланка је подвукао: “Приштина за тако нешто нема ни техничке ни политичке могућности. Не постоји никакав Устав самопроглашене Републике Косово. Постоји само Устав Републике Србије. И кључна улога припада Београду. Он не сме да позива народ да изађе на приштинске изборе. Али чак и у том случају, Срби са севера покрајине неће узети учешћа у изборима које организује Приштина”.
Приштина не врши никакве припреме за преговарачки процес – она чека “шта ће затражити посредници из ЕУ и да се дефинише на ком нивоу ће се водити преговори”.7 Истовремено, радови на изградњи магистрале “Ибрахим Ругова” која повезује Косово и Метохију са Албанијом, теку пуном паром. Укупна вредност пројекта је 1 милијарда еура, а израђена су 64 километра од предвиђених 102 км укупне дужине пута. Други пут који планирају да граде власти у Приштини, ићи ће ка граници Македоније.
Дакле, перспективе Србије да “упадну” у преговарачки процес не решивши главно – не проверивши уставност претходних бриселских споразума, више су него сумњиве. И још горе – ако се приступи њиховој примени. То ће изазвати тешко контролисану реакцију, како одређених међународних фактора који ће под окриљем правне конфузије искористити одличну могућност за испуњење својих ултимативних захтева, укључујући и чланство Косова у УН, тако и од стране Срба на северу покрајине. Последњи ће пред собом имати само један избор: или да напусте покрајину или да постану “косовари”. Јер се зачарани круг већ формирао: комплетно становништво на КиМ мора имати регистарске таблице КиМ. Да би их добили, морате имати права која се стичу уз личну карту Косова. А личне карте се добијају на основу докумената из косовских матичних књига и ти документи неће бити издавани уколико нисте држављани “Републике Косово”. Због тога Срби са Косова и Метохије позивају Београд да чврсто и одлучно одбаци све претходне договоре које је потписао преговарачки тим Борка Стефановића. Да би се приступило преговорима, треба имати беспрекорно разрађену међународно-правну платформу, уз најшире могуће обавештавање јавности о стратегији власти по питању Косова и Метохије. Јер на крају крајева, од кога било која влада треба да очекује подршку, ако не од свог народа. И на подршку својих међународних савезника који не реагују само из пуких прагматичних мотива. У данашњој ситуацији Србија у својим рукама има озбиљан адут – међународну подршку Русије без преседана, на нивоу свих међународних институција она има у буквалном значењу те речи, бланко-чек за сва дејства у остваривању својих национално-државних интереса…
1 http://www.dw.de/dw/article/0,,16292090,00.html?maca=ser-TB_ser_politka1_naslovna-4944-html-cb
2 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/08/nehe-biti-podele-kosova-i-maksimalno-shto-se-mozhe-izvuhi-ie-speciialni-status-za-sever.html
3 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/06/za-vlast-u-srbiii-veha-svetina-potpis-ili-parafirane-borka-strefanoviha-od-ustava-srbiie-zakona-i-medzhunarodnog-prava-i-rezoluciie-1244.html
4 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/06/maikl-kirbi-bihe-potrebno-osam-do-deset-godina-da-se-okonchaiu-pregovori-srbiie-o-chlanstvu-u-eu.html
5 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/08/richard-falk-srbiia-bila-eksperiment-u-koiem-su-ispitivane-granice-medzhunarodnog-prava.html
6 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/08/richard-falk-srbiia-bila-eksperiment-u-koiem-su-ispitivane-granice-medzhunarodnog-prava.html
7 http://srb.fondsk.ru/news/2012/10/05/tahiri-sledehe-godine-na-severu-kosova-biti-organizovani-opshtinski-izbori-po-ustavu-i-zakonima-kosova.html
Дарко Младић: мом оцу покушавају да наметну другу одбрану
Јуче, 08.10. други пут од како је почело суђење Ратку Младићу, Расправно веће Хашког трибунала је избацило из суднице бившег команданта Војске Републике Српске, због наводног инцидента који се догодио током испитивања заштићеног сведока РМ- 081.
09.10.2012. Глас Русије
Фото: EPA
Након овог догађаја, Ратко Младић је тржио да оде у притворску јединицу, иако му је судија Алфонс Ори претходно дозволио да се врати у судницу пошто почне сведочење наредног сведока. Бивши командант Војске Републике Српске Ратко Младић је пак затражио од својих адвоката да напусте судницу заједно са њим и рекао да ће започети штрајк глађу и да неће узимате лекове, уколико га судије не буду имале разумевање и ако му доделе другу одбрану.
Овим поводом, свој коментар за Глас Русије дао је син Ратка Младића, Дарко Младић:
Одбрана има инструкцију од мог оца да према сведоцима, жртвама рата у Босни, поступа максимално пажљиво и са уважавањем, да их ни у једном тренутку не доведе у ситуацију да њима буде непријатно. Знам да ко год да је страдао током рата у БиХ, сигурно неће бити изложен никаквом омаловажавању од стране одбране, поготово не са његове стране.
Могуће је, да ако је евентуално неки сведок рекао нешто што је очигледна лаж, да је он можда реаговао некаквим осмехом на то.
Међутим, има једна друга ствар, на коју бих хтео да укажем, а која је везана за то што је мој отац најавио штрајк глађу и одбацивањем лекова – а то је да сви ми који пратимо то суђење, уочавамо тенденцију да покушавају да га доведу у ситуацију да му се наметне одбрана. Тиме би он изгубио ове адвокате које сада има и наметнула би му се одбрана од стране суда. Ситуација у којој он не сме да каже било шта је већ сама по себи проблематична јер доводи у питање његово право на активну одбрану.
Кроз које поступке Ви уочавате ту тенденцију да се Вашем оцу наметне одбрана?
АННОТАЦИЯ: Видите, њему практично није дозвољено да проговори у судници. Са једне стране је уведена камера која нон-стоп снима сваки његов покрет. Самим тим нарушава се право да се консултује са својим адвокатима.
Са друге стране, уколико у неком тренутку он жели да сугерише адвокатима да нешто питају сведока, он мора да пише то на цедуљици. Он је човек који је болестан, њему је десна страна делимично одузета, писање цедуљице захтева одређено време. Требало би напоменути да због болести, његова конторола емоција није као код здраве особе.
Са једне стране он због свог покушаја да се активно брани, истерује из суднице, не дозвољавају му ни да проговори, а адвокати долазе у ситуацију да га бране кад он због тога није присутан. Због свега реченог, ствара се једна ситуација у којој ће можда елиминисати његове адвокате и наметнути друге, које би они сами одабрали уместо њега.
У медијима то што сте видели јуче – то се не дешава први пут. Већ смо сведоци разних провокација и са трибина, да се пише како он реагује неадекватно, што је део једне шире кампање која траје већ дуже.
Хашки трибунал више се не стиди своје пристрасности
Међу главним темама посете главног тужиоца Хашког трибунала Сержа Брамерца Београду јесу јатаци лица која су се крила од гоњења Међународног трибунала. Питање је само кога су они покривали. О томе одавно говоре руски научници, јавни и политички посленици. Хашком трибуналу био је посвећен округли сто у Државној думи РФ, који је организовао комитет за заштиту Војислава Шешеља.
09.10.2012. Глас Русије, пише: Григориј Соколов
Међу учесницима округлог стола је руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, члан комитета за заштиту Војислава Шешеља, Јелена Гускова.
Хашки трибунал се налази у агонији, зато што ускоро треба да га затворе. Судије схватају да је потребно брзо завршити преостале случајеве, али кључне пресоне пребачене у су последње време – то су Караџић, Младић и Хаџић.
У чему се састоји ова агонија? Из процеса против генерала Младића види се да се судије више не стиде своје пристрасности, више не праве озбиљан израз лица, чак форму не поштују. Они допуштају себи да вичу на генерала Младића, избацују га из суднице, забрањују адвокатима да постављају питања.
Види се да они журе и да им је потребно да испоштују што је могуће брже бар неку приближну форму. Већ унапред је написана пресуда, чини ми се доживотна робија.
Ни за кога више није тајна, каже Јелена Гускова, да формирање овог судског органа помаже да се одржава концепција главног кривца за све невоље на Балкану, Србе, као и да се оправда агресија НАТО-а 1999. године. Али по речима балканолога, творци трибунала нису узели у обзир једну чињеницу.
Суд има и имаће архив. А то значи наш задатак и задатак будућих генерација историчара, правника јесте да у потпуности анализирају и докажу апсурдност и неодстатак правне основе за стварање ове судске институције. И да ставе иза решетака све судије, као и све који су стварали овај трибунал и подржавали његову делатност.
По мишљењу Јелене Гускове, још једна важна компонента овог рада је појава у медијима широке информације о решењима и резолуцијама комитета у заштиту Војислава Шешеља. По речима руског балканолога, данас је Хашки трибунал већ почео да испољава већу пажњу за делатност комитета.
Што је мене необично обрадовало, као одговор на један мој чланак на сајту Гласа Русије дошло је резигнирано писмо из трибунала да ја кршим њихова права, да су све моје иницијативе допуњене лажним чињеницама. А ја сам говорила само о статистици резултата делатности, о цифрама. Између осталог о томе да су 66% свих лица које гони трибунал Срби. На ове цифре трибунал је реаговао и затражио да се на сајту напише оправдање, да ја оповргнем своје изјаве. Значи, ми треба више да пишемо.
По речима Јелене Гускове, постоји још један начин да се заустави агонија Хашког трибунала.
Треба покушати да се успостави контакт са онима који могу да утичу када гласамо за наставак делатности трибунала. Русија је престала да гласа за продужетак од две године, у шта су се веома надале хашке судије. Али ми све време настављамо да гласамо час на 6 месеци, час на 5 и на 10 месеци. Зашто? Врховни представник у Босни и Херцеговини направио је у Сарајеву Врховни Уставни суд, где фактички раде судије странци. И приликом затварања Међународног трибунала управо тамо могу да се врате случајеви Караџића и Младића. Тако да нам остаје само да тражимо ослобађање свих осуђених у Хашком трибуналу.
Пред нашим микрофоном била је руководилац Центра за проучавање савремене балканске кризе Института за славистику РАН, члан комитета за заштиту Војислава Шешеља Јелена Гускова.
GOOGLE лого у част годишњице рођења Ива Андрића
Светски интернет претраживач Гугл означио је лого своје интернет странице мостом на Дрини у Вишеграду, у част нобеловца Иве Андрића који је рођен на данашњи дан 1892. године у Доцу, код Травника
09.10.2012. ПРЕСС
GOOGLE лого у част годишњице рођења Ива Андрића
Вишеградски мост је симбол Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“ за који је 1961. године добио ову најпрестижнију награду за књижевност.
Андрић се након Првог светског рата се бавио дипломатијом, обављао је послове помоћника министра спољних послова, посланика и опуномоћеног министра у Берлину.
Андрић је 1945. године постао први председник Савеза књижевника Југославије, док је Нобелову награду за целокупно животно дело добио 1961. године.
Поред поменутог романа, Андриће је упамћен и по делима:“Травничка хроника“, „Проклета авлија“, „Омер-паша Латас“, „ЕХ понто“, „Пут Алије Ђерзелеза“, „Госпођица“…
Једини српски нобеловац преминуо је 13. марта 1975. године у Београду.
У часу смрти имао је непуне 83 године, а у Андрићевој бележници је остао запис: „Помисао на смрт изазива, већ сама по себи, код човека страх. А код књижевника и сваког „јавног радника“ долази уз то још и одвратност од глупих и неискрених некролога који нас чекају…“
Србија је ове године обележила два јубилеја – 100 година од објављивања Андрићевог првог књижевног рада (у часопису „Босанска вила“) и 50 година од како је добио Нобелову награду, а данас и 120 година од његовог рођења.
++++
