Међународно право није увек изгледало тако као што изгледа данас. Одмах после потписивања Статута ОУН 1945. године и развоја његових одредби у читавом низу других међународно-правних аката, постепено је почело да се формира такозвано “савремено међународно право”, чија је главна одлика била његова прогресивна усмереност. То прогресивно међународно право у принципу је завршно оформљено средином седамдесетих година двадесетог века. Као главна одлика тог прогресивног међународног права постало је успостављање једног потпуно новог међународног поретка. Као прво, колонијални народи добили су право на самоопредељење, што је одредило легитимитет и међународну подршку борби (па тако и оружаној) национално-ослободилачких покрета и легитимитет за рушење колонијалног система (који је до тада био и подржан међународним правом). Као друго, међународно-правнo обезбеђење примене силе и успостављање система колективне безбедности. Као треће, равноправност држава, немешање у њихове унутрашње послове, обавеза међународне добросуседске сарадње…

09.10.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар МЕЗЈАЈЕВ

Данас смо ми сведоци слома тог међународног система. Тај слом иде путем уништења важећих норми и стварања “паралелног права”. Паралелно међународно право ствара се другим субјектима који се разликују од субјеката међународног права, као на пример међународним кривичним трибуналима, створеним да би се заобишао закон. Ти трибунали доносе одлуке које су у директној супротности са важећим нормама међународног права, но оне постају ефикасније јер се спроводе грубом силом. Таква је, на пример, постала одлука Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију и Међународног кривичног суда о скидању имунитета председницима држава, када су ти Трибунали издали налог за хапшење Слободана Милошевића и Моамера Гадафија – и то управо у време кад су те земље биле подвргнуте иностраној агресији.

Међународно право се урушава и путем слома важећих институција, пре свега система ОУН-а. Чини се све како би у очима светске јавности ОУН почела да изгледа или као неспособна или као злочиначка организација. Због тога су мировне снаге УН и Обале слоноваче јурнули на „зимски дворац“ и хапсе законитог вођу земље. Ради тога органи система УН демонизују Сирију и њено руководство. Ради тога се СБ УН приморава да створи МТБЈ ради обрачуна са највишим политичким и војним руководством земље, а изасланик Генералног секретара УН Марти Ахтисари, развија и промовише план о черечењу Србије.

После слома (још увек) дејствујућег позитивног међународног права, остаје само паралелно међународно право, које већ неће имати прогресивне црте, јер у његовом стварању не учествују законити субјекти и оно није усмерено на обезбеђење интереса читаве међународне заједнице.

У вези са тим, политику коју Запад у последње време спроводи према Србији и српском народу, треба посматрати не само као парцијалне покушаје промене државних граница, не само као просто кршење међународног права, већ и као део потпуног слома основних принципа савременог међународног правног поретка. Растурање Југославије и Србије представља најгрубље кршење тих основних принципа међународног права као што је принцип територијалне целовитости држава и принцип немешања у унутрашње ствари државе. Ови принципи садржани су у Декларацији УН “О принципима међународног права”, из 1970. године. Постоји још један важан принцип, који је уграђен у само једном међународно-правном акту. То је Хелсиншки Завршни акт из 1975. године, који су потписале 33 државе у Европи а такође и САД и Канада. И његов принцип јесте – принцип неповредивости граница. Кршење принципа неповредивости граница можда и јесте главни циљ потпуног слома савременог међународног права. Видимо да су главни рушитељи међународног права земље са англосаксонском правном традицијом, које сматрају да треба правити преседане како би се замениле као бајаги “застареле” норме међународних аката.

Заштита граница Србије није само заштита српског народа и српске државности. То је заштита основних принципа Хелсиншког завршног акта, који представља камен темељац међународно-правних аката који су завршно оформили и учврстили резултате послератног правног устројства света и међународног правног поретка. Због тога заштита граница Србије представља најважнији бастион борбе за очување прогресивног међународног права и читавог светског устројства.

ЛОВ НА „САПИЈЕНСЕ“ У СРБИЈИ СЕ НАСТАВЉА

ИНТЕРНИ КОМЕНТАР ЗА СРБски ФБРепортер, КАО ПОДСТИЦАЈ ЗА ЈЕДАН ЛЕП И ПРОФЕСИОНАЛАН ТЕКСТ О ПРОГОНУ СРБА КОЈИ СЕ НАСТАВЉА

ОВАКО СЕ И СРПСКИ ПОЛИТИЧАРИ КЛАЊАЈУ БЕЧКИМ И БРИСЕЛСКИМ КОЊУШАРИМА

ГОСПОДИН ЖРЕС ЦРЕМАРБ, КАО ГЛАВНИ МЕНАЏЕР НЕЛЕГИТМНЕ „УСТАНОВЕ ЗА АСТРАЛНУ И ФИЗИКАЛНУ ТОРТУРУ САПИЈЕНСА“ ЕВРОПЕ, ОВИХ ДАНА БОРАВИ У „РЕЗЕРВАТУ СРБИЈА“ У ПОТРАЗИ ЗА НОВИМ КОНТИГЕНТОМ ОКРИВЉЕНИХ ЕНТИТЕТА, КОЈИ СУ ПОТРЕБНИ ОВОЈ ИНСТИТУЦИЈИ КАКО БИ НАСТАВИЛА ДА РАДИ И ОПРАВДА ПЛАТЕ ЗАПОСЛЕНОГ ОСОБЉА.

ЛАЖНА ОБЕЋАЊА ЕВРОПСКЕ ЗАЈЕДНИЦЕ – УДРУЖЕНИХ ЗЕМАЉА ПРЕД РАСПАДОМ – , ДА НЕМА ДОДАТНИХ ЗАХТЕВА У ОДНОСУ НА ДРЖАВУ СРБИЈУ, ПОКАЗАЛА СУ СЕ КАО ЗАПИС НА МЕБИЈУСОВОЈ ТРАЦИ, ГДЕ НЕМА РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ИСТИНЕ И  ЛАЖИ, ГДЕ ЈЕ ЛИЦЕ ТРАКЕ ПОВЕЗАНО СА НАЛИЧЈЕМ, ШТО ОМОГУЋАВА БЕСКОНАЧНУ СМЕНУ ТЕЗЕ И АНТИТЕЗЕ .  ТО ЈЕ ЈАСНО И МАЛОЈ ДЕЦИ ПРЕДШКОЛСКОГ УЗРАСТА У НАШЕМ РЕЗЕРВАТУ.

ПОМЕНУТА ЕВРОПСКА „УСТАНОВА ЗА АСТРАЛНУ И ФИЗИКАЛНУ ТОРТУРУ САПИЈЕНСА“ – СРБА, ОСТАЛА ЈЕ БЕЗ ПРЕДМЕТА ПОСЛОВАЊА, И ОДБИЛА ЈЕ ДА СЕ БАВИ  МЕСАРСКОМ ТЕМОМ „ТОРТУРЕ И ПАНДЛОВАЊА ЖИВИХ САПИЈЕНСА“ – СРБА , НА ШИРОЈ ТЕРИТОТИЈИ НЕЛЕГАЛНО ПОДИГНУТОГ ЗАМКА „ЧЕЛИЧНА КОСТ“ НА ЈУГУ СРБСКЕ ТЕРИТОРИЈЕ КОСОВО И МЕТОХИЈА. ДОКАЗИ ЗА ОВЕ МЕСАРЕ – ЗЛОТВОРЕ  ПОСТОЈЕ ШИРОМ СВЕТА, АЛИ ПОСЛОДАВЦИ ПОМЕНУТЕ УСТАНОВЕ, НИСУ ДАЛИ ЗЕЛЕНО СВЕТЛО.

У БЕОГРАДУ СЕ ОЧЕКУЈЕ  „СРДАЧАН“ ДОЧЕК НЕЗВАНОГ ГОСТА, ПОСЛУЖЕЊЕ РАКИЈОМ И КАФОМ (ЗАЧИЊЕНОМ ЈАКИМ ПУРГАТИВНИМ СРЕДСТВИМА), УРУЧИВАЊЕ „ПОХВАЛНИЦЕ“ ЗА КОРЕКТАН ОДНОС ПРЕМА СРБСКОМ НАРОДУ И ИЗДАВАЊЕ ПРОПИСАНЕ ПУТНЕ ИСПРАВЕ, ЗА ДАЉИ ПУТ У ЈУЖНИ ДЕО РЕЗЕРВАТА, КОД НАШИХ ГРАЂАНА, КОЈИ СУ СЕ У „ЛСД“ ТРАНСУ И ПОД КОНТРОЛОМ, СМО – ОДЦЕПИЛИ ОД МАТИЧНЕ ДРЖАВЕ. 

ТАМО ЋЕ ИСТОГ ГОСТА СРДАЧНО ДОЧЕКАТИ ШЕФ БИЗНИС КЛУБА И УГОСТИТИ НЕКИМ ОД СПЕЦИЈАЛИТЕТА ИЗ ЧУВЕНЕ „ЖУТЕ КУЋЕ“. ПОЖЕЛИМО ГОСТУ СРЕТАН ПУТ БЕЗ ПОВРАТКА И ЛЕП ПРОВОД  У МЕСАРСКОМ КАРТЕЛУ !

САРКАЗАМ ЈЕ ОДГОВОР НА ЛИЦЕМЕРЈЕ !

Божидар Милосављевић

СРБИ, СРПСТВО И АНТИСРПСТВО ДАНАС

 Пише: Драгољуб Збиљић

1. Лингвистички и патриотски поглед

Мени се овако чини: Србин је сваки припадник српског народа. Србин је из Србије и изван Србије, рецимо из Републике Српске, Србин из Хрватске, Србин из Црне Горе, Србин из Америке и сл. Србијанац је држављанин Србије (може бити Србин, али и Мађар, Албанац и сл.). Србијански је појам за нешто што се везује за држављанина или становника Србије, а тај не мора бити само Србин.

Србин је, дакле, шири појам од Србијанац. Тако је и српски или србски шири појам од србијански. Србијански је, дакле, везано за Србију, а српски је везано и за Србију, и за Републику Српску, и за Црну Гору иза све Србе ма где живели. Сви Срби су Срби, а сви Србијанци су припадници Србије као државе, а могу бити Срби и(ли) несрби.

Све, дакле, те речи потичу од речи Срби/Србин/србски и српски итд. То је тако код Срба. (Код Хрвата нема те разлике јер они имају једну државу која се зове Хрватска, а немају другу која се зове Хрватија, те стога немају Хрватијанац и сл. јер немају државу Хрватију.

Срби имају,практично, сада две државе: Република Србија и Република Српска (формално у оквиру БиХ), а дај Боже да се српске земље уједине у једну државу и да се зову или Краљевина Србија или Краљевина Српска (ја сам за овај други назив државе кад се уједине Србија и Српска и др. српске земље, јер ми је лепша реч државе Српска него Србија. Мада може и да се будућа српска држава зове и Србија (као уједињена Италија и сл.). Кажем, мени лично је лепше и боље да се будућа целовита српска држава зове – Српска. Варијанта без једначења по месту изговора – Србска. Наравно, до уједињења да дође – боље је – мирним путем, референдумом и признањем од света. (Ако неко у свету хоће да призна отцепљење дела Србије, зашто неко други не би признао уједињење српских земаља у Србија или Српска/Србска?)

Мислим да је важно знати да је најшири појам Србин и српски/србски, а да је ужи појам од тога Србијанац, с тим што Србијанац може бити и Мађар или Албанац као становник или држављанин постојеће државе Србије. Зато је и Албанац са Косова, у ствари Србијанац, становник Србије, све док је државе Србије, а даће Бог биће заивек.

Очекујем да ми уважена Весна Веизовић прва потврди ова моја тумачења или да ме исправи.

Зашто баш она?

      Зато што ми се њено писање (видети: Весна Веизовић, „Организам нације“ на сајту Српски ФБРепортер) о Србима, Србијанцима  и Српству у овом њеном тексту изузетно допада.

      Наравно, подразумева се све то (те речи) и у ж. роду (Србијанка и сл.), као и у средњем роду: Србијанче и сл. Мислим, слично као и Весна Веизовић, да је за понос и да реч Србијанац и сл. не би било да није било и да није – Срб(ин)а.Само да додам. Американац је исто што и Србијанац, јер Србијанац може да буде држављанин Америке,па да буде Американац, баш као што и Американац, кад је држављанин Србије, јесте Србијанац.

            Дакле, Американац (по могућству да је поштен) може да буде Србијанац баш као што и Србијанац може да буде Американац (дај Боже само да не буде никад одрођен или однарођен Србин).

Све се, што се Срба туче, врти око Србства/Српства, јер нормалан Србин – па ма био и Србијанац – Србство (Српство, али и србство/српство у значењу особина Срба, па с малим словом с) не даје Србство (Српство, као и србство/српство не даје ни за шта на свету.

Такви су и нормални припадници других народа.

2. Опасност од хомосексуалистичке идеологије

Није ли тако? И не знам да ли сам у праву што ми се чини да је Србство/Српство под ударом стогодишњег југословенства ослабило до те мере да ми Срби имамо у Србству/Српству још и данас велики проценат најжешћох антисрба. Зато смо се ми Срби – преко југословенства, комунизма, а данас и преко хомосексуалистичке идеологије – разбили и имамо припаднике своје нације или народа (мени је народ и нација, готово па свеједно) који раде на нашу штету. И преко споменутих идеологија процентуално се већи део Срба преименовљавао, асимиловао и однарођивао. Југословенство, комунизам и нова најопаснија идеологија – хомосексуализам остављају на Србе тешке последице и данас. И ако према тим идеологијама не појачамо отпор и борбу, полако или брзо ћемо изумирати. То не бисмо смели да дозвољававамо инертно, без морног, али упорног и неодустајног отпора тим идеологијама.

Нама, наравно, не смета и не треба да нам смета тај маргинални проценат Срба који бира хомосексуални (истополни) начин вођења љубави и сексуалног задовољавања, али идеологија хомосексуализма којој није ништа хришћанско и српско свето – неизбежно је мирном борбом (без крви, наравно) сећи до корена. Нека раде то како воле у својим собама (тамо и ми „већински“ то радимо), али не смемо допустити да ту идеологију шире улично пред нашом децом, јер ни њихова ни наша интима није и не сме да се претвори у „улично питање“.

Наравно, верујем да прави „мањинци“ хомосексуалци (којима није усађено у душу антисрпство) сигурно не би улично парадирали лажним поносом, баш као што ни ми „већинци“ не парадирамо својом љубавном и сексуалном друкчијом интимом. Јер, као што рекох, ниједна интима није „улично питање“. Нажалост, како ми се чини, комунизам се јесте примирио, али само на први поглед. Он се данас измеће у другу идеологију, идеологију нападног и уличног хомосексуализма.

На крају, не смета превише да и Србијанац и Србин буду хомосексуалци, али је по Србство/Српство превише опасно да буду улични „парадери лажног поноса“ који злоупотребљавају државу, власт и полицију (који сви, а много више ми „већинси“ плаћамо) за њихова „љубавна и сексуална шрава“ која им нико не оспорава. Оспорава и њима и нама морал и лепи обичаји да са својим интимама и љубавима и сексуално различитим склоностимапарадирамо улицама пред нашом децом на којима треба наша држава и свет да остану и да нам Србство/Српство увећавају. А увећавање Србства/Српства није могуће преко хомосексуалистичке идеологије. Јер то није идеологија рађања потомства и будућности.

Како је ових дана објављено море текстова на тему накарадне параде срама, уз захвалност и поштовање свим ауторима који су дали свој допринос да не гледамо содому и гомору на улицама нашег главног града, нећу посветити више нити једну реч која би била, макар и негативна, реклама ужаса, бестидности и похлепе промотера разбијача српске породице, традиције и вере. Сасвим супротно, покушаћу да представим проблеме српске породице о којима се јако ретко говори.

Основни демографски показатељи становништва

Наталитет

На основу података Републичког Завода за статистику, на хиљаду становника роди се деветоро деце, док је број умрлих 14,2. Преведено на апсолутне цифре, то значи да се годишње роди око 64.000 беба, а упокоји око 101.000 становника, те да нас сваке године има мање за 37.000.

Овим темпом (а кретања негативних показатеља бележе раст из дана у дан) за највише 193 године неће бити више ниједног становника у Републици Србији!

Породица

Са друге стране, број закључених бракова на 1000 становника је 4,9, а број разведених бракова на 1000 становника је 1,1. На 1000 закључених бракова долази 230,4 развода брака.

Просечна старост младожење при закључењу брака је 33 године, а просечна старост невесте при закључењу брака је 29,5 година.

Просечна старост мајке при рођењу првог детета је 27,5 година, а просечна старост мајке при рођењу све деце 28,7 година.

Основни узроци демографске катастрофе

Иако нисам стручњак у овој области, одлучила сам да изнесем своје мишљење о најважнијим узроцима, у нади да ће текст прочитати неко много стручнији и компетентнији, а кога ће текст испровоцирати да реагује како би коначно почело да се прича о највећем проблему српског народа – нестанку!

Ратови

Процене о српским жртвама од Првог светског рата до данас, варирају у зависности од извора података, али је сасвим сигурно да је у Првом светском погинуло преко милион, у Другом светском рату око пола милиона срба, а у агресији НАТО-а на нашу отаџбину између 1.200 и 2.500 становника. Ако се броју погинулих дода и број рањених, долазимо до цифре од преко 3.000.000 срба страдалих у ратовима у последњих 100 година, а то је 42% од данашњег броја свих грађана Србије!

Напомињем да је број жртава НАТО агресије знатно већи ако се узме у обзир бомбардовање наше државе наоружањем са осиромашеним уранијумом које ће још дуго година остављати последице у виду обољења од карцинома, неплодности и других тешких болести.

Тешка економска ситуација

У протеклих 100 година ретке су биле године благостања и економске продуктивности у Србији ( и свим унијама у којима је обитавала – од краљевине Југославије до СРЈ).

До краја другог светског рата Србија је опстала искључиво захваљујући пољопривреди. Села су била пуна (и младих) људи, обрађивало се свако доступно парче земље, чувала стока… Тежак је био сељачки живот и обрада земље примитивним средствима, али је био здрав, а деца су се рађала више него што су стари умирали.

По завршетку другог светског рата почиње суноврат Србије (народ то тада није знао) – пољопривреду мења индустрија, села се полако празне, сви теже неком бољем, градском животу који ће побољшати квалитет живљења и испунити највеће и вечито човеково проклетство – желим да радим што мање, а имам што више.

70-тих година, након 20-так година тешког рада у обнови земље и изградњи индустрије, коначно долази до утицаја западне идеологије спремљене у име глобалног поробљавања и отимања богатства свих земаља које се буду супротставиле новом светском поретку – почињу прва задуживања, крадуцкања (што би рек’о Веља) и злоупотребе у друштвеним предузећима, припреме за убиство вештачког експеримента званог СФРЈ… Српски народ, опијен добрим стандардом живота са једне стране и тоталитаризмом (немогућношћу да се чује друго мишљење) са друге стране, а већ дубоко огрезао у наметнутој невери и заборављању своје историје, културе и традиције, ни не слути каква му се катастрофа спрема…

Од осамдесетих година прошлог века почињу да се осећају последице – почињу редови за основне животне намирнице, недостаје гориво, почиње знатно већа трговина и „навлачење“ младих на наркотике, расту политичке тензије и ближи се почетак „братоубилачког“ рата (никада ту браће није било).

Пакао 90-тих година не може се речима описати – то се једноставно морало доживети: потпуни суноврат српске економије изазван ратовима, санкцијама и пљачкањем друштвених предузећа. Ничу приватне фирме настале опљачканим новцем грађана Србије (чија је плата била по 3 до 5 марака), отимају се и последње животне уштеђевине (Дафина и Језда), хиперинфлација, новац (долари и марке) се у „џаковима“ износи из Србије (финансијске малверзације преко фирми у страним земљама), а све уз помоћ највиших државних функционера и државних институција. Није било хлеба и млека, да не причам о другим животним намирницама. Продавнице су биле празне, бувљаци пуни (без икакве контроле квалитета).  Осећа се сав пораз индустријске производње у односу на запостављену пољопривреду – народ је све више гладан (без хлеба се не може, а без аутомобилске индустрије може, јел’ тако?).

За то време, нови систем вредности успостављају мафијаши и полуголе певаљке, урушава се систем образовања, наркотици се могу набавити на сваком кораку…  Морал и поштење постају мисаоне именице у свим сферама друштва, па и породици. Насиље, бес и очај младих нараштаја одраслих у том хаосу тек почиње да узима маха…

И таман када смо помислили да горе не може, демантовали су нас управо они којима смо помогли да дођу на власт, јер смо искрено веровали у пусте лажи и јефтина обећања –  за 12 година своје владавине задужили су Србију са преко 20 милијарди евра, уништили све домаће банке, дугорочни кредити као појам постоје још само у литератури, привреда грца у дуговима и наметима (300 до 400 хиљада људи ради у производњи), производња и пољопривреда су уништене захваљујући монополистима и увозничком лобију, предузећима и даље руководе незналице и партијски подобници, извлачећи из њих и последњи дах живота…

И тако, док једни исти ликови харају српском политичком сценом, смењујући се у власти, опозицији и фотељама (осим Двери ниједна нова политичка опција се није појавила од увођења вишепартијског система), Србија је опељешена, а народ гладан.

И ко још да мисли на породицу и децу, кад мора да плати ПДВ на дечју опрему, кад су једне дечје ципеле 5-6%, књиге за једну годину 25-30% од просечне нето зараде, а минимална потрошачка корпа (за трочлану породицу) 1,5 зарада. И све то под условом да родитељи имају посао у Србији, у којој је незапосленост преко 30%!

Криза општег морала

У мом крају налази се основна школа „Милан Мијалковић“, чувена по свом школском дворишту од милоште званом „Миланело“. Генерације деце одрасле су на овим спортским теренима, играјући све могуће и немогуће спортове – нпр. импровизовани бејзбол, тенис (мрежица је била исечена завеса коју је ветар избацио кроз школски прозор), па чак се и веслао гумени чамац у поплављеном дворишту те несрећне 1999. године. Било је ту много несташука, примерених или непримерених, али свакако пратећих за младост и одрастање. Оно што ме је увек импресионирало је то што се знао ред: фудбал и кошарку играли су најстарији на главним теренима, млађи на помоћним, а најмлађи су морали да чекају или играју жмурке. Додуше било је ту и неких васпитних мера за увођење реда (по нека ћушка или затварање у контејтер), али то су одувек били изузеци – углавном се прећутно, из генерације у генерацију преносило правило поштовања старијег!

Када је и како то правило поштовања старијег престало да постоји у нашем друштву нисам сигурна. Чини ми се да је почело управо после другог светског рата, формирањем градске авангарде и поништавањем и презиром над старим српским домаћином и сељаком, па је полако ленчарење и глуварење по улицама градова почело да мења поштен и тежак рад на њиви.

У сваком случају, суноврат јавног морала, реда и закона одиграо је управо у поменутим 90-тим годинама прошлог века. Нажалост, ни овај, 21. век није донео никакво побољшање. Турбо фолк и шпанске серије заменили су ријалити програми и турске серије, жестоке момке (криминалце) сада мењају поједини политичари, а једино су естрадне уметнице (певаљке) остале незамењене.

Храброст, част и поштење постали су појмови за подсмех и ругање, а је Србији дефинитивно потребан нови речник синонима који би изједначио следеће појмове:

• Демократија = владавина неколицине екстремно богатих људи над огромном већином сиромашних на најлукавији начин икада смишљен,
• Борба за људска права = могућност на уништење свих права већине, а поготову право на рад, право на рађање живота, право на сопствену традицију и веру,
• „кул, ин“ = популарна особа која нема ама баш никаквог разлога за то, а посебно се истиче бахатошћу како би спречила сваку могућност супротстављања од стране образованог и мисленог човека,
• Приватизација = тотална распродаја: државне територије (Косово и Метохија), имовине и природног богатства, достојанства (ЕУ) и здравља (ГМО), а у циљу задржавања власти на бар још једну годину,
• Сналажљивост = способност да се украде, а не одговара за то,
• Политичар = свако ко нема друго занимање и не уме да заради новац на други начин,
• Државник = појам се брише из речника јер није „кул“ и „ин“
• …….

Можда се и прихватим писања новог речника једног дана, за сада је доста, схватили сте шта хоћу да кажем…

А како би и разумели шта значе појмови храброст, част и морал, ако припадате народу који је преживео три геноцида у 20-том веку и један у 21-ом веку (од 2000 до 2012 – 400.000 становника мање), а коме исти тај епитет пришивају наши „пријатељи“ са запада? Ти исти „пријатељи“, којима се наши политичари клањају и по сваку цену, без алтернативе (али и без, по народ видљивог или опипљивог разлога) журе у смртоносни загрљај, свој опис демократије, борбе за људска права, храброст, част, поштење, морал и понос (постаје ми мука од те речи) најбоље исказују кроз следеће бројеве:

Однос снага у НАТО бомбардовању:

Елем, у свом овом хаосу, тоталној деградацији система вредности, кризи идентитета, силним нерешеним тј. заташканим аферама, беспарици… као дан је јасно да нема места породици и топлини дома.

Интересантно, али постоји неки прећутни договор око сексуалних афера политичара – нити једна да се појави у јавности, чедни су као девица за жртвовање. Па ипак, у сваком граду постоји бар једна кафана, хотел, мотел и шта год, који служи за „опуштање“ политичара од напорног државног рада. Да ли им и ко прави друштво у опуштању, за сада се само шушка и нагађа у народу.

У исто време, све остале јавне личности изложене су сталном притиску на њихову приватност. Неке од њих чак и уновчавају своју интиму и то на најпримитивнији начин – учешће у ријалити програмима (сетите се Великог брата и оне хрватице), преподаја слика са плажа, тренинга, венчања, па чак и слика своје тек рођене деце. Са друге стране, у медијски потпуно заблокираној Србији за било коју врсту квалитета, жутој штампи (а већина штампе је жута, на овај или онај начин) су пуна уста приче о праву на слободу медија коју обилато користе за ширење неморалних и бљутавих прича коју, свега жељан народ, уморан од живота, гута да побегне од сурове стварности.

И тако, мало по мало, народ је прихватио све накарадности и неморал које су му савремено градско друштво и демократија донели ради сопствене пропасти. Разврат, блудничење и преваре постале су теме за хвалу, уместо срамоте. Колико само има неверних брачних партнера, па то је чудо…и већина се поноси својим „успесима“!

Донекле и могу да разумем да оног ко превару чини не занима како се осећа његов брачни друг због нанешеног понижења, али не могу да разумем докле иде непоштовање себе самог када се учиниш преварантом? Често чујем: „ма важно је да то знаш да радиш, да се не сазна“ и увек ми то звучи исто као и оправдање наркомана: „мени сигурно неће да се деси да се навучем“. У случају да се наркоман навуче исход је његова смрт, у случају преваре, исход је исти – губитак породице и сигурности дома врло често одведе децу на погрешан пут, па и пут порока.

Много се мало прича о теми превара у браковима код нас. А 80% разлога за развод је управо тај чин. Генерално, нема много развода бракова у Срба, што и статистика показује. Ипак, верујем да су разлози економске природе, те да их било много више да за то има финансијских могућности. Са друге стране, то значи да је пуно лоших бракова, које поред неверства, одликују и нетолеранција и непоштовање, што се пак врло често манифестује и кроз насиље у породици, малолетничку деликвенцију и окретање улици и породичне трагедије које врло често пуне црну хронику у новинама.

Како смо изгледа потпуно заборавили све остале, тако смо заборавили и седму Божју заповест – Не чини прељубе! Све у свему, суморна слика породице у нашој Србији.

Спречавање пропасти

Осим покрета Двери, још нико није покренуо тему проблема у српској породици и угроженост опстанка нашег народа. Ако у наших политичара нема мудрости да препознају сада највећи српски проблем, те подржавају разне глупости, накарадности и грехове, а ради благослова белосветских вековних непријатеља наше отаџбине, мораћемо мудрост да потражимо у народу! Нема одустајања, нема предаје – морамо се борити за будућност наших поколења! Свако од нас, баш свако, мора одмах да крене да прича на ову тему – што чешће, више и гласније.

Нема ту много мудровања: или ћемо се одмах окренути својој породици, традицији и вери које су нас вековима очувале, или ће наши чукун-уници за 190 година сви да стану под једну крушку (и то без да се гурају) окружену великом Албанијом!

Јелена Бркић

Убијање Духа Србства

Драган Симовић

Убијање Духа Србства траје већ читаво једно столеће.

Убијање Духа Србства није осмишљавано само на једноме месту, у једној држави, у једноме народу.

Убијање Духа Србства осмишљавано је упоредо на више места, у више држава, у више народа.

А зашто је убијање Духа Србства осмишљавано на више места, у више држава, у више народа?

Који је разлог те свестране и опште србомржње, да би се тако дуго и стрпљиво радило на убијању Духа Србства?

Одговорићу вам једноставно и сликовито, без околишења, и песнички.

Срби су бољи од свих тих народа који гаје у себи већ вековима болесну србомржњу!

Бољи су, и лепши, и паметнији, и духовнији!

Сви они народи који презиру и мрзе Србе, јесу за три копља испод Срба!

По свему, за три копља испод Срба.

Зато што су Срби древан народ, зато су Срби ведски народ, зато што су Срби ПраАријевци!

И, будући да су Срби то што рекох, да су изравни потомци звездане расе, расе која није настала на Земљи, да су ПраАријевци, сасвим је разумљиво да их мрзе сви они који су другога соја, другачијег светлосног записа.

ПраАријевци могу бити пријатељи само са ПраАријевцима.

Само Буда може да препозна Буду!

Тако каже један зен-будистички посвећеник.

Србина може да препозна само Србин.

А тај Србин које препознаје Србина јесте Рус.

А тај Србин који препознаје Србина, некада може бити и Пољак, Словак или Чех.

А тај Србин који препознаје Србина, увек мора имати србски светлосни запис, србски генетски и душевни и духовни код.

Све сам вам овде сликовито и песнички рекао, а ви сте то тако лепо, у трену, појмили и разумели.

Питате се, слутим питање, да ли ће успети да убију Дух Србства?

Дух Србства нико неће, и не може, убити!

Пре ће се они између се поубијати, него што ће убити Дух Србства.

Ово што рекох, и верујем и знам!

СВЕТОЗАР Ђ. РАДИШИЋ

НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА

КЊИГА ПРОФЕСОРА ДР СВЕТОЗАРА РАДИШИЋА: „НЕСТАНАК ВЕЛИКОГ БРАТА 2012“...

Како до књиге: Књига ,,Нестанак великог брата 2012. “ може се набавити у књижари Медија центра ,,Одбрана” (Васина 22, Београд), или наручити путем телeфона: 062 448 965.

ПАН-ПЛАСТ

БЕОГРАД

Београд, 2007.

 ——————————————————–

УМ, КОЈИ ПОНЕКАД СМАТРА

ДА НЕ ПОСТОЈЕ ТАКВЕ СТВАРИ

КАО ШТО СУ ЧУДА,

САМ ПО СЕБИ ЈЕ ЧУДО.

Скот Пек

ОДЉУЂИВАЊЕ

Двадесет први век по свему мора бити чудесан. Пре само сто година нико није могао да замисли космичке платформе, клониране људе, киборге, невидљиву технологију, другу страну Месеца, креативну улогу Сунца, фреквенцију мисли… У двадесет другом веку, очекује се, човек ће крстарити свемирским бродовима Млечним путем, као што то сада чини луксузним бродовима Тихим океаном или медикаментима својим крвотоком. Тајне се све време сужавају и шире, с мером пале и с мером гасе.

У доба стварања немогућег, човек је схватио да је прихватањем институционалног надгледања изнедрио појаву која смртно угрожава његову судбину, односно његов унутрашњи мир, приватност, достојанство и сваковрсну слободу. При том је истина да је човек навикао да га неко надзире. Док је дете, над њим бдију родитељи, дадиље, васпитачи…, а понекад и друга деца. Касније о његовом понашању брину учитељи, наставници и професори. Када стаса за самосталан живот, прате га оштри погледи полицајаца, испитивачки погледи лекара, правника и шалтерских службеника, и ставља се под стални надзор претпостављених, контролора и „колега” из „унутрашње” безбедности.

Наведене врсте надгледања понашања људи природне су и чине део бриге о људима. Међутим, један од најважнијих проблема људског рода – морална декаденција квантитативне цивилизације – изазвала је драстично материјално раслојавање људи и потпуно другачије разлоге и услове за њихов надзор. Сада „велики брат” (група најимућнијих лица) одлучује о животу и смрти осталих људи. Брига о људима је ишчезла, а брига о иметку све више опседа људски род.

На размеђу информатичке и нанотехнолошке ере, средства за живот се убрзано преливају у касе, банке и фондове најимућније касте. То је условило да су новчана улагања превасходно усмерена у личне, уместо у друштвене пројекте, да судбина већини људи измиче из руку, смањује се број ангажованих у стварању нових вредности, онемогућено је људима да се правовремено спреме за старост… Пред будућношћу стрепе и млади и стари људи. Нове генерације имају све мање могућности да им нешто претекне и да нешто надграде до своје старости. У општој несташици, губе се основне људске вредности и врлине, а исконску љубав потискују душевни бол, стрепња, страх, завист, подозрење и мржња.

Али, ко је или шта је „велики брат”? Реч је о двоструком феномену. Он је физички систем који ће се у следећих десетак година, по свему судећи, потпуно персонализовати. Истовремено, то је владајући метафизички концепт.

У физичком облику, реч је о више од 3.000 најимућнијих људи света. То су масонеријом обухваћени мегакапиталисти.[1] Сва лица у чијој су одбрани и заштити обезличени гардисти, ојачани ОУН (Савет безбедности), НАТО-ом, ОЕБС-ом, ММФ-ом, Саветом Европе и Парламентом Европе…

Њихов систем подсећа на време Јосифа Висерјоновича Стаљина када је постојао само један прави Стаљин, а стаљинизам се састојао од безброј мањих Стаљина, различитих величина и вредности, на различитим нивоима. Зато сада сви они који имају телесну заштиту припадају систему „великог брата”. Они, кријући свој идентитет и негујући своју безличност, све надгледају. Док их све не купи најимућнији међу њима личиће на братство, а потом ће на економско-политичко-војној сцени остати у Библији предвиђени, осамљени, али свемоћни „Владар света”. Сада Дејвид Рокфелер само подсећа на њега. Већина особа које сачињавају вишедимензионог брата већ је, због зала почињених Србима и хришћанству, проклета у име господа Исуса Христа…[2]

С друге стране, „велики брат” је концепт размишљања који је прихватила већина људи. Свеприсутна свест „великог брата” је испољено зло у људима. Он је култура претходног и „новог доба” настала из односа према својини и потхрањена медијском манипулацијом, односно непромишљеним уверењем да је све што излази из магичних ТВ кутија – истина. Гоји (раја, народне масе, руља), [3] одљуђени ставовима сионских мудраца, плаћају цену свог настојања да прихвате и одобре похлепу имућних, у жељи да постану нечији пигмалион, попут њиховог узора – самољубивог Била Гејтса.

Александар Дугин је у предговору српском издању књиге Основи геополитике – Геополитичка будућност Русије издвојио из руље већи део српског народа: „Ви сте се с атлантизмом суочили кроз натовске бомбе. Одолели сте, нисте се предали. То је била сурова лекције из геополитике – разорени градови, унакажена поља, настрадали недужни људи – деца, девојке, старци… А ви сте – Господе Боже, већ по ко зна који пут – сачували част, нашу заједничку евроазијску част… Клањам се великом српском народу”.[4]

Све је мање из руље издвојених интелектуалаца а услови за самобитност, самосвест, информисање истинитим информацијама и самопоштовање убрзано ишчезавају. Осврћући се око себе, преостали интелектуалци се саблажњавају над догађајима којима нису дорасли, јер их не разумеју. У књизи The Twilight of the West записане су изјаве Ремзија Кларка, Бижит Бардо, Ноама Чомског, Михаила Горбачова, Питера Хендкеа, Игора Мандића, Никите Михалкова, Харолда Пинтера, Александра Зиновјева… Сви су запрепашћени количином зла усмереном ка Србији и Србима и немоћни да било шта учине да се то зло не обнавља.

Такав „велики брат” нуди свим грађанима света да стекну капитал и постану једнаки њему. Треба само да савладају грижу савести и да непрестано узимају све што могу од кога стигну. Његов концепт је копија Божије понуде свим људима да постану безгрешни попут Исуса Христа. Треба да живе што бестелесније и да непрестано дају. Прва понуда извитопереном људском роду изгледа веома природно и доступно, а друга личи на још једну „немогућу мисију”. А руља к’о руља – увек иде лакшим путем.

Свет је постао јединствен „мулти левел систем”, у којем сви напори појединаца све време јачају мегакапиталисте. Што време више протиче, имућни су имућнији, а сиротиња је сиромашнија.

Службеници „великог брата”, његови главни ослонци и освеживачи, припадају тзв средњем, чиновничком, техноменаџерском слоју људи. Они су уверени да ће кад-тад да му се придруже, иако знају да до огромног капитала није могуће стићи часно, чисте душе и чистих руку. За стварање нес(а)весних „гонича робова” и владање руљом најимућнији мегакапиталисти настоје да искористе обједињену планетарну религију, средства јавног информисања и нанотехнологију.[5] Да размишљање људи са „ситном душом” није засновано на тако мало знања, мегакапиталисти не би постојали, нити би имао ко да их (са)чува.

Када неко науми да саучествује у нестанку феномена „великог брата” и само помисли да је његово раскринкавање и разголићавање довољно за урушавање концепта, онда постаје блиска одавно присутна мисао да је реч о још једном рашомону. То је као када психа жели да се самоконтролише, свест покушава да се освести,[6] ум настоји да схвати себе а душа треба да се самостално продухови. Зар је могуће очекивати да ће се метафизички облик „великог брата” одрећи себе?

Планетарни је проблем то што су најмоћнији људи одлучили да не информишу оне друге и што им је циљ да већ избезумљено јавно мњење буде тестаста маса за свевремено и сваковрсно обликовање. Међутим, уколико у томе не остваре успех, постоји могућност да се пред њима кад-тад појави разуларена руља, коју треба контролисати, изоловати, неутралисати, или, пак, елиминисати.

Тешко је оспорити да је у људском роду, почетком 21. века, између оних који владају и оних који припадају руљи, успостављен однос који је веома сличан претпостављеном односу између Нефила и људи.[7] Стога се очекује да ће „владари из сенке” искористити прву прилику за увођење ванредног стања, ради потпуније контроле сиротиње. Тада ће заувек ускратити тзв. обичним људима право на достојанство и слободу. Уосталом, у историји људског рода није постојала боља прилика да се овлада целом планетом.

У време када је јасно да би сви умови света требало да се позабаве проблемом опстанка људског рода, а и саме планете, (за)купљене медијске куће, у којима већином влада новинарски полусвет, предвођен fax-идиотима[8] (којима је важан само новац), убрзано избезумљују, иначе неинформисане, грађане. Чине то увођењем обездушених програма, филмовима и емисијама за величање свега што је настрано и за продају. Врхунац је пренос ратова уживо.[9]

Уместо да људи све већу ризницу усвојених знања искористе за своје материјално и душевно усавршавање, људска цивилизација је све угроженија, што после 20 векова култивисања заиста делује чудно, мистериозно и бесмислено. Научни и школски програми за просвећивање људи полако постају реткост, иако би човек, да би изменио садашњи начин размишљања, морао да се освести и духовно прогледа. Тада би могао да усмери енергију ка хуманијим решењима и улагањима, у истраживања која ће омогућити бољи живот будућих генерација.

Школовани медијатори не нуде решења виталних проблема и не уче како да се људи односе према стварности. Толико мало људи сазнају о својој души, да постаје беспредметан сваки разговор о сврси живота. Непристојно је да људи уопште разговарају када располажу потпуно различитим информацијама из недодирљивих области. Размена информација је немогућа за кратко време, а наметање свог знања неуљудно и бесмислено. Зато људи у кратким сусретима, уколико су из различитих бранши, воде празне разговоре, препуне бесмислених фраза.

У електронским медијима доминирају емисије за одмор, забаву и разбибригу, а напоредо са њима, у тзв. информативним блоковима, глобалисти уништавају језике, културе, традиције и тековине. Резултат је изопачени свет изопачених. Као да се неко поиграва судбинама нормалних људи.

Зато није чудно што се за вође све чешће кандидују зависници од дроге, настрани људи и они с говорним и другим телесним и менталним манама. Професори остају за катедрама, а њихови недовршени студенти покушавају да постану председници држава. Младићи и девојке саветују с ТВ екрана старије генерације и чекају да им се у партијама и скупштинским клупама придруже нови дипломци мегакапиталистичких школа. Полако али сигурно, грађани постају руља потпуно незаинтересована за сопствену будућност.

Угрожени су људи, животиње, биљке, минерали, вода, ваздух… Све их је угрозио поредак похлепних мегакапиталиста. Из дана у дан све је мање слободе. Свуда ничу зидови, ограде, преграде, рампе, паравани… Преграђују се и морске обале. Све више је уторених и ухапшених људи и животиња. Слободни се зову луталице… Већ следећег дана зло је савршеније, и све је дебљи талог у прљавим људским душама произишао из незнања, зависти и мржње. Упорно га негују они који су опљачкали и обездушили људски род. Моћ најимућнијих људи толико је заслепила и престрашила раслабљене људе да су спремни на самоуништење бежећи од сваке врсте самопоштовања. Продају се фреквенције и информације, паркинг простори који су својина оних којима се продају, продају се љубав, истина, част, образ, вода, ваздух, земља… Све! Летке и рекламе као да више не гурају насилно у руке и срце, него право у душу.

Без понављања марксистичких парола о уједињењу пролетера, и без потребе да се било ко организује, чини се да се сваком човеку исплати да остатак живота утроши на потеру за благом мегакапиталиста, не бирајући начине и средства за уништење њиховог концепта. Њихово физичко и метафизичко нестајање једина је шанса за будућност човечанства. Нестанком њиховог монопола и хегемоније отвориће се врата за излазак из материјалног ропства и улазак у еру вечне свемоћи ума.

Ускоро почиње нестајање „великог брата”. У овој књизи, у којој ће многи учени ауди тражити благу иронију и неће је наћи, јер је иронија у свему, објашњени су разлози за његово нестајање. Зато прво треба ослободити мисли и бити изнад греха и смрти ради живота и будућности.

Емотивнијим и ратоборнијим људима се чини да је једини спас ликвидација најимућнијих пре него што један од њих постане антихрист – цар планете. Они верују да ни тада неће бити касно, и да његов убица неће починити грех. Наравно, ништа се не би постигло физичком ликвидацијом најимућнијих људи планете. Она, уосталом, изгледа немогућа, будући да их чувају и бране сви војници и полицајци света и схватање свих оних људи који су у заблуди да је глобализација хуман процес. Оплакала би их цела планета, у добро режираном театралном опроштају, и заменио следећи слој моћника с још нехуманијим системом – и тако унедоглед.

Разборитији људи схватају да треба уништити концепт према којем су људи постали обезбожена, обездушена, обесправљена и опљачкана руља. Да би мегакапитал нестао треба савладати зло у себи, што захтева и коначни обрачун с капитал-односима, који су довели до настанка гордих и умишљених владара и до последичног стварања убогих људи. Тај концепт је у свести већине људи. Заснива се на прихватању свеприсутне похлепе.

Један од основних разлога за писање о „владарима света” јесте српска судбина у планетарним оквирима. Делићи распарчане истине указују да је могуће да су Срби били један од најраспрострањенијих родова, раширени од Индијског полуострва, преко Русије, Скандинавије и Прибалтика, до британских острва. Најочевиднији и најсвежији пример за то су Лужички Срби и нестанак Срба са подручја Сент Андреје, из Равних Котара и Жумберка код Загреба. Брисање историје под Римском куријом, а затим и ватиканском, нордијском и германском школом, учинило је да људи Запада искрено замрзе Србе и почине бездушни геноцид над њима.

Историчар Милош С. Милојевић је својевремено написао, а Олга Луковић-Пјановић је на то подсетила, у књизи Срби… народ најстарији, ради поуке и завештања младима: „Запад ствара неку врсту конвенције, по којој пресеца и онемогућава, на пример, паралелно изучавање српског и грчког језика, а то би биле сасвим извесно студије, које би откриле – ствари нечувене… Германска школа и западна наука су збрисале са земаљског тла (по Херодоту) најмногобројнији народ после Хиндуса – Трачане! Зар су малобројни и нешто бројнији Римљани преживели и надживели све инвазије и одржали се до нашег времена, а стари Трачани (како су их Грци називали) су, тек тако, збрисани са земаљског тла? Па је збрисан и други народ древног порекла – Трибали, односно Србљи… И то се догодило зато, што је неко на Западу тако одлучио, да би се – по његовој науци – Словени уопште појавили тек на нашем континенту, као придошлице, које се уопште не узимају у обзир приликом решавања многих важних лингвистичко-историјских европских проблема”.[10]

Непрестано убијање Срба и Руса (Словена) у свим временима, а посебно Срба од 1054, преко 1332, 1834, 1914, 1944, 1995. и 1999. године, настављено на Косову и Метохији, највише говори о тзв. владању из сенке. Колико је то владање погубно показује свакидашњица, у којој Срби нису схватили да су Србе убијали плански и заверенички. А још мање да су их уништавали „српски идоли”, попут Винстона Черчила, Јосифа Висерјоновича Стаљина и Јосипа Броза Тита.[11] Њихове фотографије украшавале су српске зидове и биле разлог за међусрпске сукобе и размирице.

У време када заплашене, продане душе поново иду у загрљај душманима, и када је јасно да ће тај загрљај омогућити убрзано и подмуклије нестајање Срба, све је ближа идеја да се покуша нешто попут штрајка глађу – да се озбиљно размотри, резигнирано и беспомоћно – издвајање из Европе. При том, од Европске уније и Ватикана треба захтевати јавно извињење за све покоље над Србима, да се искрено покају, да отворе архиве о фалсификовању и брисању историје и пруже доказе и гаранције да ће уласком Србије у њихову заједницу престати погром над Србима и учење деце на дојкама англосаксонских мајки и касније у школским системима да су Срби дводимензионална бића.[12]

Треба инсистирати на томе да претходно докажу своју искреност и вољу да сарађују са Србима, да сарадња не буде испуњавање пуких жеља посрамљених, понижених, раслабљених и недораслих, а непоправљиво „крвожедних” Срба. То би могли да докажу одустајањем од провоцирања и уцена. Такав предлог, уколико би добио приступ јавности, био би прави тест и јавни показатељ будућих намера „владара из сенке”.

Увек је могуће ући у раље немани – за то никад није касно, а српски политичари, још увек наивни, упорно срљају ка раљама. Уосталом, не постоји партнерство без равноправности.

Наравно, људске мисли ће, као увек до сада, одлучити о промени свести и спровести је у дело. Они који први схвате моћ мисли и њихову природну везу с „Пољем нулте тачке”, о којем је писала Лин Мектегерт,[13] односно с јединственим пољем интелигенције природе, имају шансу да победе скоро свемоћног „великог брата”, и/или да га усмере ка неизбежном расплињавању.

Будући да већина људи „нема времена да има времена”, и да је део машинерије магната[14] која просто не дозвољава да се мисли, драгоцене су свака отворена душа и свака чиста мисао. Сасвим је извесно да ће пресудну битку за слободу мисли добити мало људи, које остали неће разумети. Њихова мисија биће прикривена и срачуната на чудо, до савршенства. Уосталом, мистици су столећима говорили кроз парадоксе. Сада, у 21. веку, све чешће се намеће питање: „Је ли могуће да смо сведоци сусретања науке и религије? Када смо у стању да кажемо да је ‘човек истовремено и смртан и вечан’ и ‘светлост је и талас и честица у исто време’, онда смо почели да говоримо истим језиком”.[15]

Наравно, свеједно је да ли су мистици у праву и колико ће решење бити необично. Оно се, у сваком случају, налази између два пола, између две наизглед супротности – физике и метафизике, односно науке и религије. При том постоји свест да су места за тзв. лажне пророке упражњена у мистеријама напуњеним главама и да је сврставање међу њих и у неуму последње што би човек себи пожелео. Јасно је да ће један број људи остатак живота провести у грчу и вечној зебњи да се сваки оптимизам може расплинити у океану апсолутног зла.

У овој књизи спојени су физика и метафизика: њихов саживот је ионако у нераскидивом загрљају.[16] Овде су спојени геополитика и војне стратегије са космологијом и веровањем. Некоме ће спој деловати грубо, недовољно прожето, али је то учињено због ауторових потиснутих недоумица и ради сликовитости. Иако су јин и јанг једно, ипак су обојени различитим бојама.

Од душевних поробљивача, који су људском роду, ради свог профита, одузели дневну светлост и слободу кретања искоришћавањем целокупне обданице, најмање што треба отети јесу рађање сунца (зора), јутарњи мирис и пуцкетање траве, први цвркути птица и јутарња роса. Службеници „великог брата” знају само да врисну када виде да је већ време за устајање, гутају „брзу храну”, утрчавају у метрое и аутомобиле и потом, налицкани и миришљави, стају мирно пред више рангираниг службеником истог система.

Да би се разумео необичан приступ проблему у којем „велики брат” волшебно нестаје у истини, треба се само подсетити да је Ангелина Махаловска у десетогодишњем истраживању доказала да крст и молитва „Оче наш” преображавају структуру воде, повећавајући њену оптичку густину. Учинила је то, с тимом научника, у лабораторији медицинско-биолошких технологија Научно-истраживачког института за индустријску и морску медицину. Показало се да је вода ритуално прочишћавана. Количина штетних бактерија смањивана је за седам, 10, 100, па чак и више од 1.000 пута. Чини се да вода разликује смисао над њом изговорених речи и да памти и чува тај утицај. У Петербургу, где раде Ангелина и њене колеге, схватили су о чему је говорио Никола Тесла када је помињао 21. век и спој метафизике с класичном науком.

Иако није циљ да се предвиђање о нестајању зла безусловно и непогрешиво оствари, остаје вера да ће човек од два пута у будућност, присиљен страхом од Армагедона, коначно изабрати – вечни мир. По свему судећи, при крају смо „библијске приче”. Уместо чекања богова, све свеснији, учинићемо корак ка њима.

АУТОР

АКО ОВАЈ СВЕТ НИЈЕ ОНО ШТО ИЗГЛЕДА ДА ЈЕСТЕ, МОЖДА НИ МИ НИСМО ТАКО СИЋУШНИ И БЕЗНАЧАЈНИ КАО ШТО НАМ СЕ ЧИНИ ДА ЈЕСМО.

Ричард Бах Наставите читање →

09.10.2012.SMedia

 Трговина људским органима цвета, црно тржиште никад није било развијеније. Ово су цене за неке “делове” тела.

Илегална трговина органима постаје све већи проблем у свету. Због тога је сајт Медицал Трансцриптион направио ценовник свих органа у људском телу.

На ценовнику пише да се за очи може добити 1.525 долара, за скалп 607 долара, за лобању са зубима 1.200 долара.
На листи се нашло и раме које се цени 500 долара, затим коронарна артерија по истој цени као и очи. Јетра вреди 157.000, док срце вреди 119.000 долара.

Желудац кошта око 500 долара, исто толико и слезина, док се за бубрег мора издвојити невероватних 262.000 долара.

Да можда вредимо више живи него мртви показује чињеница да је много људи спремно да издвоји новац како би дошло до потребних органа.

Недавно је покренута кампања како би приволела људе да након смрти завештају своје органе.

У 2011. години 14.144 органа је донирано. Свакодневно умре 18 људи док чека на трансплантацију. За потребе научних истраживања у 2011. години донирано је 11.000 тела.

Само у Америци у последњих 25 година више од 1.700 породица пријавило је да су тела њихових најмилијих украдена. Профит на црном тржишту органа процењен је на шест милиона долара.

Нека погребна предузећа тргују органима, то јест, њима се дилери прво обраћају. Иако у већини случајева погребна предузећа одбијају сарадњу, довољан је само један запослени у ланцу трговине. Тај запослени ће из тела извући потребан орган а потом зашити рану и замаскирати све.

Постоје и случајеви када се отимају људи како би се од њих свакодневно узимала крв.
Постоји и случај да је једна пацијенткина ишла на операцију кичме а да се касније испоставило да су јој уграђени пршљенови мртве особе која није завештала своје органе.

(доминомагазин)
Фото: Гуливер/Тхинкстоцк
_____________________
http://www.smedia.rs/biznis/vest/36843/Trgovina-organima-Ljudski-organi-Donatori-organa-Koliko-kostaju-ljudski-organi-na-crnom-trzistu.html

СРНА: Нови оружани напади на Космету

Непознати починиоци отворили су у два одвојена напада ватру на полицијски пункт у селу Добросин, као и на пешачку патролу Жандармерије, на административној линији Србије са Косовом.

Непознати нападачи отворили су ватру на пешачку патролу Жандармерије, у реону Мачје стене, општина Подујево.
У нападу, који се десио у недељу 7. октобра, нема повређених, а ватра је отворена из аутоматског оружја.
Та локација је обезбеђена, обавештени су дежурни судија и тужилац и током дана би требало да изврше увиђај – јавља РТС.
Непознати нападачи отворили су ватру и на полицијски пункт у селу Добросин, у општини Бујановац, али ни у том нападу није било повређених – потврђено је у МУП-у Србије.
Полицијски пункт, смештен око 100 метара од административне линије са Косовом и Метохијом, у мају и јуну ове године био је два пута мета албанских терориста.

09.10.2012. БЕТА

Српски премијер и министар унутрашњих послова Ивица Дачић рекао је данас у Врању да не бежи од одговорности када је у питању наставак преговора са Приштином, али да је битно одредити шта је циљ тог дијалога, шта се њиме жели постићи и да ли има нових услова.

Дачић: Преузећу одговорност за преговоре са Приштином

Дачић је, коментаришући најаву председника Србије Томислава Николића да ће га предложити да буде на челу преговарачког тима са Приштином, рекао да још није дефинисана одлука о наставку дијалога нити ко ће у томе учествовати, али да је битно да се постигне сагласност шта се тим дијалогом жели постићи.

„И у предизборној кампањи сам говорио да ћу преузети одговорност, па неће ваљда у разговору са Кетрин Ештон учествовати државни службеници. Али, морамо да знамо какве разговоре водимо, са којим циљем и да ли су сви (у Влади Србије) око тога сагласни“, казао је Дачић.

Премијер је навео да је Србија опредељена за мирно решавање проблема и да су у дијалогу са Приштином од 1999. године учествовали многи политичари из Србије.

„Али, док ми говоримо о дијалогу овде се, на пункту Добросин, пуца на полицију, ти напади долазе са територије Косова и Метохије где наши истражни органи не могу да пређу, а нико никада није утврдио ко их је починио“, рекао је Дачић.

Председник владе је прецизирао да је на полицијски пункт у селу Добросин у општини Бујановац, уз административну линију са Косовом и Метохијом, рано јутрос пуцано, да у нападу није било повређених, али да су оштећена два путничка аутомобила.

Дачић је најавио да ће до краја године бити спроведен читав низ промена у полицијским управама широм Србије и да очекује да ће тада бити именован и нови начелник Полицијске управе Ниш, а да се он залаже „да ту буде доведен неко са стране“.