Ознин Калабић је фалсификат

07.10.2012 – 18:59:46
Покрет српских четника Равне Горе

Лажни Калабић

Бивши мајор ЈНА и припадник КНОЈ, И. Б. потврђује теорију историчара Милослава Самарџића да је Ознин Никола Калабић фалсификат. Калабић није преживео Дражино хапшење!

БРАДАТИ Никола Калабић који на чувеној фотографији из 1946. позира са припадницима Озне који су ухапсили Дражу Михаиловића није прави командант Горске гарде, већ његов двојник кога је креирала Титова тајна служба. Ово тврди пензионисани мајор И. Б. (85), некадашњи припадник јединица КНОЈ (Корпус народне одбране Југославије), партизанских специјалаца чији је задатак био лов на четнике, усташе, балисте и шпијуне.

Мајор И. Б. се „Новостима“ јавио после текста у коме историчар Равногорског покрета Милослав Самарџић доказује да је Озна 1946. смислила обману с лажним Калабићем на фотографијама, које су постале крунски доказ да је командант Горске гарде издао генерала Михаиловића.

– Брадоња на фотографијама Озне није Калабић, он је био кршан за разлику од четника на фотографији Озне – каже стари ловац на четнике И. Б., који не жели да му буде објављено пуно име због могућих непријатности.

– За Калабића се последњи пут чуло око светог Јована, у јануару 1946. кад је убио председника Народног фронта у једном селу близу Равне горе. Од тада га више нисмо тражили, нити га је ико помињао. Ако је Калабић одвео Озну до Драже, он је одмах био ликвидиран да не би побегао.

Наш саговорник наглашава да мотив његове исповести „Новостима“ није рехабилитација четника који су 1941. његовог оца, партизана, предали у руке Немцима а ови га после стрељали.

– Јавио сам се да потврдим успех Ознине обмане – каже И. Б. – То су били опасни људи. Они су били организатори свих акција лова на четнике које је изводио КНОЈ. Знали су и пре 1946. где је Дража, али нису хтели да га убију, желели су га живог.

ГОРКИ ПОДСМЕХ

СТАРИ кнојевац каже да преживљава понижења каква је и сам приређивао ратницима из Првог светског рата.

– Ми, балавци с оружјем, подсмевали смо се Солунцима да су бежали из Србије, а да је ми ослобађамо. Осећали смо се моћно, мислили смо да нас се плаше. Сад схватам како су нас сажаљиво гледали. Под старе дане доживео сам исте подсмехе.

Стари кнојевац каже да је у марту 1946. био на положају у реону Вишеграда, који је био опасан вишеструким обручем јединица КНОЈ.

– Шушкало се да је лоциран Дража, а једне ноћи смо чули кратко пушкарање – каже И. Б. – Ујутро су нам официри рекли да је Дража поново побегао, а ми смо се љутили и чудили како му је то успело крај две дивизије војске.

Међутим, кад се његова јединица спустила у Ужице прочуло се да је Михаиловић ипак ухваћен током ноћи и тајно одведен у Београд.

– Американци су после писали да је Озна преварили Дражу тако што су се њени људи прерушили у Енглезе и одвели га у авион – каже И. Б. – Може бити, Озна је имала и енглеске униформе.

Наш саговорник каже да је причу о ликвидацији Михаиловића чуо од његовог егзекутора у пролеће 1947. године, на курсу за 200 најперспективнијих подофицира КНОЈ у Београду.

– Био је то кршан човек, с неким нагласком преко Дрине – каже И. Б. – Прислушкивао сам његов разговор са старим борцима којим је описивао како га је с још једним другом убио одмах испред окружног затвора. Затим је Крцун довео групу заробљеника који су тело умотали у ћебе и убацили леш у возило, које је он лично одвезао.

Међу кнојевцима су кружиле разне приче о томе где је Крцун однео Михаиловићев леш.

– Сигуран сам да га није сахранио у Београду – сматра И. Б. – Прво се причало да је Михаиловићев леш спаљен у пећи електране у Црљенима, а касније да га је Крцун ипак сахранио негде у близини, јер га је поштовао као официра из Првог светског рата. Ова прича појавила се у време кад је Крцун погинуо на Ибарској магистрали, баш у близини Црљена.

Стари ловац на четнике на крају је из гомиле папира извадио стару црно-белу фотографију, на којој је снимљена велика група младих војника на степеницама споменика Незнаном јунаку на Авали.

– Ово смо ми кнојевци, сликали смо се 1947. после курса у Београду. На слици је и егзекутор Драже Михаиловића. Он је једини с курса изашао као официр – каже И. Б.

________________
http://www.pscrg.com/arhiva.php?id=205&eot=87108f66-2543fc6a-1becab&enc=1&aws=2e0e1c0f-0da0-bbdb-b6&sync=3d6bd-c1f&raw=253129b45a1051d028c048675c32942b

ПЕТИ ОКТОБАР… (2)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

МИТИНГ

Србија, четвртак, 5. октобар 2000. године

– Сутра да ми испричаш све како је било – чух једног Шапчанина како поручује свом познанику, пријатељу или другу, не знам шта му већ дође, испред аутобуса.

А на платоу испред Дома војске Југославије и Тржнице стоји десетак аутобуса. Не могу да видим да ли их има и у улици цара Душана и Мике Митровића. Аутобуси су пуни. Неки још стоје испред отворених врата. На улици, око аутобуса, много је народа. Сви чекају да се крену за Београд, на митинг.

Чујем да је отишло 35 аутобуса и неколико камиона плус приватна возила.

На једном од прилаза Београду

У 200 последњих година, да не идемо дубље у прошлост, никад се код нас владар није мењао нормалним путем. Ни у доба Кнежевине, ни у доба Краљевине, па ни у новије време, кад смо постали Република. Да би на власт дошао наредни владар морали смо претходног истерати, убити или сачекати да умре природним путем. И сваки пут народ је био на улици. И кад га истерујемо, и кад га убијамо, и кад га сахрањујемо. Претходни владар морао је да оде из земље или у земљу. Никако другачије. И то је наше проклетство, наша несрећа.

Можда ће неко рећи да су се владари после Титове смрти мењали мирним путем. Не то нису били појединачни владари. Тада је владало Председништво, колективно, питање је само колико. Но и оно је морало да буде смакнуто да би на сцену дошли нови владари и господари.

А ми смо добили владара и господара за кога су, пре него што се наметнуо, шапатом и кришом говорили: “Појавио се нови цар Душан Силни да заштити и окупи све Србе”.

Царство није створио, а шта је све очувао, то нас свакодневно убеђују, а ми никако да видимо, или не можемо да схватимо колики би били да није њега.

Не бих сада распредао причу о утицају страног фактора, има тога, али верујем да смо им и сами ишли на руку.

И док је наш владар и господар растао ми смо се срастали. Он поста монарх, а ми беда.

У сталном грчу да остане ту где јесте, по сваку цену, изроди се у тиранина. Умислио је да је Богом дан да вечно води овај народ “демократски” мењајући Устав. Тако да је све било легално, по тренутно важећем Уставу. И докле тако.

А ако ме неко пита, а не пита ме нико, за шта сам, ја сам за Републику, али ону праву, где ће до промене председника долазити најнормалније, на изборима. Први пут када се то догоди тај дан треба прогласити националним празником на вечно сећање будућим генерацијама на дан када смо почели да постајемо нормални.

СЛОБОДНА СРБИЈА

Србија, петак јутро, 6. октобар 2000. године

Видим да сте већ чули шта се догодило у Београду и Србији. Војска се уопште није мешала, а ни милиција се није нешто нарочито ангажовала, чак ни пред скупштином. Има двоје мртвих, и неколико теже рањених, лакше стотинак. Било је превртања камиона у канале и провалије на прилазима Београду. Скупштина је горела на пар места. Лупани су аутомобили. У једном граду запаљена је кућа председника општине.

Испред скупштине, и …

… мало касније, на неком другом месту

Телевизија је сасвим другачија од оне која је била до прексиноћ. Синоћ су многе телевизије на тренутак прекинуле емитовање програма, док је ПОЛИТИКА већ емитовала снимке са митинга. А на некима је био натпис ОЧЕКУЈЕМО УКЉУЧЕЊЕ СЛОБОДНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ. Ускоро су из импровизованих студија почела на екранима да се појављују стара ТВ лица која скоро да смо заборавили. Гостовали су представници ДОС-а. Појавио се и нови председник и народу испричао своју визију будуће Србије. Апеловали су и да се Београд не лупа и да се не краде. У току ноћи пред грађане су изишли многи уметници – певачи, глумци, … Био је и Чкаља.

Сви нам честитају СЛОБОДУ и ПОБЕДУ.

Нико не зна где је сада већ бивши председник и његова супруга. На телевизији њихове ћерке уместо програма врти се натпис КОШАВА. Нигде нема њихових странки. Као да су нестали, као да никада нису ни постојали.

Малопре објавише да је проваљено у просторије СПС-а у Београду. Објекат је демолиран и пропагандни материјал је избачен напоље.

Тако је то сада. И струју синоћ од 21 часа не искључују.

А почело је са сузавцем

Ослобођени смо опет, по ко зна који пут.

Нека то буде последње ослобођење. Доста нам је било.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!

Руски председник слави 60. рођендан

Животни пут Владимира Путина

Седмог октобра председник Русије Владимир Владимирович Путин обележава јубилеј: тог датума пуни 60 година живота. То ће бити девети пут да свој рођендан дочекује као председник Русије и четрнаести пут откако је ушао у ,,велику политику’’, поставши председник федералне владе (1999. године).

По традицији, Путин свој рођендан дочекује скромно, у кругу породице, али тај датум није био, нити је данас незапажен у руској јавности и политичким круговима. Поводом овог животног јубилеја, руски политиколози изнели су његов политички портрет: дали су оцену његове државничке и политичке активности на домаћој и међународној сцени, сврставши га међу најзначајније и најутицајније – у веома позитивном контексту – личности савременог света.

Политиколози сматрају да се улога Путина на међународној сцени повећава сваке године, пропорционално јачању позиције Русије на међународној сцени, која од 2000. године нараста у економској и геополитичкој области. При томе, експерти запажају да се у низу западних земаља и даље осећа уздржан однос према Путину, поред осталог и због његове политике немешања у унутрашње послове.Такве политике Русија се придржава у односу на остали свет, али исто тако категорично тражи да се и други не мешају у њене унутрашње послове. Примера за такву политику има безброј и она наилази на подршку и симпатије у најширој међународној јавности. Сем, разуме се, у оним земљама и оним круговима који би не само да завирују у туђе двориште него и да у њему праве ред по сопственом нахођењу и у складу са сопственим интересима. А таквих, нажалост, није баш мало.Експерти, чије мишљење бележе московски медији, сматрају да је после брзе глобализације, кључни задатак лидера било стварање регионалне групе подршке из пријатељски наклоњених земаља за спровођење своје политике. По њиховом мишљењу, Русија управо иде тим путем, о чему сведочи стварање Евроазијског савеза који се у извесном смислу може назвати стратешким одговором на геополитичке тенденције које се уочавају у свету.

Политиколози сматрају да је Путин један од најискуснијих шефова држава у свету чије се мишљење о кључним питањима сматра веома значајним. Путин спроводи независну спољну политику јачајући свој ауторитет истовремено са јачањем позиција Русије и напретком њене привреде.Познати руски политиког, иначе руководилац фонда ,,Политика’’, Вјачеслав Никонов, сматра да од мишљења Путина, као јединог од најискуснијих политичара у свету, зависи веома много у решавању савремених светских проблема. Овај експерт оцењује да мишљење руског председника у групи БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) има највећу тежину и да је кључно. А та група прераста у политичког, економског па, ако хоћете, и војно-стратешког џина. Сличног је мишљења и руководилац фонда ,,Стратегија’’ Михаил Ремизов. Он сматра да одређену тежину утицаја руског председника има земља којој је он на челу. Међутим, лични ,,капацитет’’ Путина је довољно висок на међународној арени независно од тога како се ко према њему односи.

Политиколог Владимир Слатинов указује на улогу Путина у економском опоравку Русије, као и на стварање вишеполарног света. У свету су се појавили нови центри моћи и нови ,,играчи’’. Владимир Путин се веома зналачки снашао у таквим процесима и то је постало катализатор пораста његове улоге, сматра Слатинов.Руски политиколози, готово без изузетка, сматрају да се западни свет, а поготово они кругови који би желели да свету диктирају своју вољу и услове, не односе према Путину благонаклоно. Тако се односе и према Русији у целини. Неки западни политичари то и јавно говоре. У Москви се подсећа да је потпредседник САД Џо Бајден уочи председничких избора у Русији изјавио да би поновни долазак Путина у Кремљ био ,,штетан по Русију’’. Пренебрегавајући гостопримство земље, он је такву оцену изнео студентима Московског универзитета. Никонов каже да је Бајден очигледно имао у виду пре свега интересе сопствене земље. ,,Раније господин Бајден није испољавао неку велику забринутост према Русији’’, каже саркастично Никонов.Хтео то неко да призна или не, Русија, а посебно њен лидер, јесу трн у оку неким западним политичким круговима, па и лидерима.

А зашто га демонизују, зашто га описују као диктатора, самовољника, човека који наводно гуши права и слободе грађана, спутава јачање демократије? Па зато што све што ради – ради у интересу сопствене земље и народа, јачања њене економије, социјалне сигурности грађана, јачања стабилности друштва, јачања безбедности земље, очувања њене целовитости, независности, одбрамбене способности, очувања светског мира и равноправне међународне сарадње. Цитираћу само једну у низу изјава током свих ових година: партнери да, вазали не. Тиме је упутио јасну поруку западним, али и другим државама и њиховим лидерима на којим основама његова земља може и жели да сарађује. Наравно, то се не свиђа оним круговима и снагама које желе да у међународним односима наметну стил понашања у складу са сопственим интересима и циљевима.Неки експерти у Москви су мишљења да има и искакања из оваквог клишеа. Политиколог Јевгениј Минченко каже да се у Европи оцењује да је руска привреда снажна, да у земљи није у великом степену изражена економска криза и да не постоји велика незапосленост. Ми, међутим, знамо које проблеме имамо. Помало чудно изгледа: али и поред тенденције да се Русија осликава у негативном светлу, њен имиџ се везује за појам релативно стабилне европске земље.

Сувише далеко би ме одвело набрајање свих достигнућа и успеха последњих дванаестак година откако се Владимир Владимирович налази у самом врху државне власти. Уместо цифара, табела и процената, навешћу констатацију која све то заједно садржи. Русија је изашла из ћорсокака у коме се налазила деведесетих година. Далеко се удаљила од ивице понора и опасности грађанског рата. Путин каже да ће у догледно време Русија бити земља у којој ће се комфорно живети и да ће њени поданици моћи њоме да се поносе.Све то не значи да у Русији цветају руже. То знају и то јавно говоре Владимир Путин и други руководиоци. Веома оштар демографски проблем, затим сепаратистичке тенденције на Северном Кавказу и другде, повезани са тероризмом, националним и верским сучељавањима, корупција, алкохолизам, наркоманија, друштвена раслојавања и друге тешкоће задају главобоље руководиоцима земље. Глобална економска криза захватила је и Русију иако можда у блажој форми него неке друге земље.

У Русији више неће бити ни револуције ни контрареволуције, поручује Путин суграђанима, али и међународној јавности. Он каже да је распад Совјетског Савеза био највећа геополитичка катастрофа 20. века, али да од обнављања те државе више не може бити речи. Позната је његова крилатица: ко не жали због разбијања Совјетског Савеза, тај нема душу, а ко мисли да се та држава може обновити, нема памети.Иако је 7. октобар животни јубилеј руског председника, није ми намера да износим његову биографију. Сматрам да се о његовом животу доста зна у српској јавности. Навешћу само пар констатација, цитирајући самог Путина из књиге ,,От первого лица’’ (што би се могло превести: ,,Из прве руке’’). Он у интервјуу за ту књигу каже: Завршио школу, пошао на универзитет; завршио универзитет, отишао у КГБ; после КГБ опет на универзитет; са универзитета ка Собчаку (градоначелник Лењинграда); од Собчака у Москву у државну упаву; затим администрација председника; одатле у ФСБ (Федерална служба безбедности); затим сам назначен за премијера. Следе функција председника државе у два мандата, па премијера, па од марта ове године поново председник државе.

Путин у једном интервјуу каже да се није отимао за председничку фотељу. ,,Судбина ме је одвела тамо где се налазим већ више година’’, каже Путин.Амерички часопис ,,Форбс’’ већ неколико година сврстава Путина међу најутицајније личности света, а прошле године налазио се на другом месту, одмах иза америчког председника Обаме. Могло је и обратно: Путин па Обама, каже ми руски колега.Рекао бих да биографија Владимира Путина није биографија обичног руског човека. Она је пуна чињеница које говоре о једној посебној личности, његовој способности, упорности, знању, интелигенцији. Биографија говори о једној вансеријској личности која је знала шта хоће и постигла много, веома много. И за себе и за земљу на чијем се челу налази.Путин се још увек аматерски бави спортом; својевремено је био мајстор у џудоу, а и данас се понекад попне на струњачу. Летео је надзвучним авионом, пловио подморницом, возио тркачки аутомобил на путевима руског Далеког истока, спуштао се на дно Бајкалског језера.

Ипак, најуспешнији је, како ми каже један руски колега, када у рукама чврсто држи управљач брода који се зове – Руска Федерација.

(НСПМ)
_____________
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/zivotni-jubilej-predsednika-putina.html

+++

Србија и Русија славе Путинов рођендан

Владимир Путин пуни 60. година. Од хипер-активног детета, преко мајора у КГБ, до председника и премијера Русије, Путин је сада један од политичких лидера света.

Ово је девети рођендан који Путин дочекује у Кремљу, а 14. од тренутка када је први пут дошао на власт, као председник владе 1999.

Путинов портпарол Јевгениј Пјешков је саопштио да је председник отпутовао у родни Санкт Петербург, како би рођендан прославио у кругу породице и пријатеља.

Руском председнику је међу првима рођендан честитао председник Белорусије Александар Лукашенко. Руски премијер Дмитриј Медведев честитао је телефоном Путину рођендан, а поклонио му је књигу Александра Беноа о Царском селу, издату 1910.

Путинове присталице су на свој начин обележиле његов рођендан, који се, како је јавила агенција Франс прес, помиње у свим вестима државне телевизије.

На московској изложби насловљеној “Човек најсрдачније душе”, која се отвара данас, очекује се да ће, између осталог, бити изложени црни лабрадори – пси исте расе као и Путинова љубимица Кони.

Опозициони активисти су у међувремену на појединим Интернет блоговима исмевали Путина, наводећи да се његов имиџ младог и енергичног лидера више не поклапа са његовим годинама.

У Санкт Петербургу, родном месту Путина, приведено је двоје активиста “Друге Русије”, који су организовали протестну акцију поводом рођендана председника Путина.

Како јављају руски медији, опозиционари су стали поред улаза у метро у центру града с плакатом “Путине, ми све памтимо” и, скандирајући пароле “Русија без Путина”, “Русија ће бити слободна”, запалили димну бомбу.

Путинов пут до Кремља

У лењинградском породилишту “В. Снегирева“ у улици Мајаковског број 5, пре шест деценија, у уторак 7. октобра 1952, Марија Иванова Путин родила је сина Владимира. Марији је било 41 година. Отац Владимир Спиридонович прославио је радостан догађај са пријатељима из фабрике „Јегорова“ где је радио у обезбеђењу. Руски историчари су у Путиновим рођендану нашли симболику, јер се истог дана одржавао последњи конгрес КПСС под руководством Стаљина.

Биографија председника Русије могла би да послужи као сценарио за филм о дечаку из радничке породице који је маштао да постане обавештајац, а догурао је до шефа свих обавештајаца и целе државе.

Породица Путин је живела у „комуналној квартири“, заједничком стану на петом спрату у Басковој уличици број 12. Биле су то старе зграде направљене у деветнаестом веку. У истом стану су живеле још две породице. Кухињу и тоалет су користили заједнички. Собу у „комуналки“ Путинов отац је добио 1944. Грејали су се на дрва. Купатило нису имали, па су једном недељно ишли у „Некрасовску сауну“.

Путин је у Петербургу проживео 44 године, завршио десетољетку, факултет и почео да ради.

У првих пет разреда основне школе Путин није блистао. Његови вршњаци тврде да га чак нису примали у пионире. Био је немиран или како се сада каже „хипер-активно дете“. Све је кренуло набоље кад му је разредни старешина у петом разреду постала Вера Гуревич, наставник немачког.

У тринаестој години дечак је отишао у клуб „Труд“ да тренира џудо. Кад се тренер Анатолиј Рахлин пребацио у спортски клуб „Трубостритељ“, при Лењинградском металуршком заводу, и Владимир је кренуо за њим. Ту је Путин 1975. постао мајстор спорта. Тамо се спријатељио са браћом Аркадијем и Борисом Ротенберг, који су данас познати бизнисмени чије фирме сарађују са „Гаспромом“. Тренирао је у истом клубу и Анатолиј Турчак, данас председник предузетника Санкт Петербурга и парламентарац Василиј Шестаков.

Као већина дечака тог времена Владимир је волео да иде у оближњи биоскоп „Зрак“. Тамо је Путин гледао и домаћи трилер „Штит и мач“ о совјетским обавештајцима у фашистичкој Немачкој. Песму за филм „Од чега почиње домовина“, коју је написао Вењамин Баснер, Путин никад није заборавио.

Као ученик деветог разреда „одлучио“ је да постане официр КГБ. И отац Владимир Спиридонович је за време рата служио у јединицама НКВД, претечи КГБ. Деда Спиридон Иванович радио је као кувар у партијским санаторијима, као проверен човек. Владимир Путин, као ђак, крене на разговор.

“Неки чика ми је рекао да КГБ то разматра тек после армије и кад завршим факултет. Питао сам га који је то факултет”, причао је Путин.

На лењинградском Правном факултету конкурисало је тада 40 кандидата за једно место. На пријемном је Путин добио све петице, једино из литерарног састава – четворку.

Већина студената са права, генерација 1970-75, не сећа се Владимира Путина. Углавном се дружио са онима који су тренирали борилачке спортове. Забављао са Људмилом Хмарином, сестром свог колеге Виктора. Људмила је завршила медицину и ради као лекар. Пријатељевао је и са бас-гитаристом студентског ансамбла Александром Бастрикином који је сада шеф Истражног комитета Русије.

По завршетку факултета Путин се и запослио у Великој кући на Литејном проспекту 2, тачније у КГБ за Лењинград и Лењинградску област. Радио је од 1975-84. Почео је као поручник, а у Источну Немачку је отишао у чину мајора.

У то време у лењинградском КГБ-у радили су Виктор Черкесов и Виктор Иванов који су догурали до чина генерала, а затим су један за другим руководили руским Комитетом за борбу против наркотика. Иванов се и сада налази на тој функцији, а Черкесов члан парламента у опозиционој Комунистичкој партији.

У истој „фирми“ у Лењинграду радили су генерали Николај Патрушев, председник Савета безбедности Русије, Александар Бортников шеф Федералне службе безбедности и Георгиј Полтавченко губернатор Санкт Петербурга.

Иако се дуго забављао са једном Људмилом, судбина је хтела да се ожени са другом. У зиму 1981. стјуардеса калињинградског одељења „Аерофлота“ Људмила Шкребњова летела је за Лењинград. Колега из КГБ предложио је Владимиру да проведу вече са стјуардесама. Путин је већ био набавио карте за наступ познатог московског комичара Аркадија Рајкина у Театру Ленсовета на Владимирском проспекту. Касније је Људмила причала да је Волођа био скромно обучен. Забављали су се три и по године, а венчали 28. јула 1983. Годину дана касније, Путин је отишао на школовање у Москву где су га припремали за одлазак у Источну Немачку. У Дрездену је био од 1985. до 1990.

Из наставка Путинове биографије се лепо види како је КГБ распоређивао људе и како је он бринуо за своје колеге, пресељавајући их у Москву.

Путин је преузео земљу од Бориса Јељцина кад је била у потпуном расулу. Брзо је подигао морал и самопоштовање грађана, који су се осећали тако понижено у време Јељцинове „гладне демократије“.

Почетком деведесете године мајор и секретар партијске организације дрезеденске групе официра КГБ Владимир Путин вратио се у СССР. Постао је помоћник ректора Лењинградског државног универзитета задужен за међународну сарадњу. За годину дана рада на универзитету упознао је подоста људи који су касније направили политичку и бизнис каријеру. Ту је и Игор Сечин, који му је постао један од највернијих сарадника и догурао до потпредседника владе.

У јулу 1991, на позив Анатолија Собчака, Путин постаје председник Комитета за спољноекономске везе градске скупштине. У свој одел узима Виктора Зубкова, специјалисту за пољопривреду, који је догурао до председника руске владе, поменутог Игора Сечина, филолога, Владимира Чурова, физичара, а сада председника Централне изборне комисије, Дмитрија Медведева правника, сви знају докле је догурао, и Алексеја Милера, економисту, садашњег првог човека „Гаспрома“.

У марту 1994. Собчак именује Путина за свог првог заменика, па је он постао шеф и економистима Алексеју Кудрину, бившем потпредседнику владе и министру финансија, Герману Грефу, председнику „Збербанке“, Дмитрију Козаку, потпредседнику владе, и Виталију Мутку, садашњем министру спорта. Путин се уопознаје и са бројним бизнисменима међу којима је и Генадиј Тимченко, највећи трговац руском нафтом.

Кад је Собчак у августу 1996. изгубио изборе Путин се пребацио у Москву. За улазак у Кремљ помоћи ће му Алексеј Кудрин, који се већ био преселио у Москву.

Тако Путин ради са својим људима. Од шест деценија живота, председник је 13 година на врху пирамиде власти – два мандата као председник и један као премијер. У току је трећи мандат.

Стабилизовао је ситуацију у Чеченији и натерао олигархе да плаћају држави порез. Кад је дисциплиновао Бориса Березовског и Владимира Гусинског сви су схватила да са новим председником нема шале. Једино то није разумео милијардер Михаил Ходорковски, па сад седи, истина у комфорном, затвору у Сибиру.

Храброг Путина је пратила и срећа, јер је рапидно расла цена нафте и гаса па је држава могла да подиже стандард грађанима.

После осам година боравка у Кремљу, чак и неки страни државници су га наговарали да промени устав и остане и трећи мандат.

Одбио је и тако избио „јаке аргументе“ Западу који је већ кренуо да га представи као диктатора. Био је премијер и у тандему са Дмитријем Медведевом водио земљу. Сасвим је разумео оно што је говорио велики руски писац Александар Солжењицин да на Западу највише хвале оне политичаре у Кремљу који су разорили земљу. Препустио је ту славу Горбачову и Јељцину.

( Танјуг, Вењерње Новости )

http://srbin.info/2012/10/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0/

Велико се зло са Запада ваља!

Драган Симовић

Није довољно само да знамо, већ ми то морамо и да
освестимо, да је велико зло са Запада, већ вековима,
против нас усмерено!
Кад кажем против нас, онда подједнако мислим и на
Србе, као и на Русе, будући да су Срби и Руси (како
по души и срцу, тако и по духу и уму), уистини, један
народ!
Запад је од шеснаестог века, у свим државним и
верским установама, на свим својим дворовима с краја
на крај Европе, водио подмукли, тајни и прљави рат
противу Срба и Руса.
Запад је све време, лукаво и скривено, ковао завере
против Русије, а упоредо, наравно, и против Србије.
Запад никада није одвајао Србе од Руса, и све што је
смерао против србског народа, то се, истовремено,
односило и на руски народ.
Оно што је Србима чињено јавно, то исто се спремало и
Русима, само тајно!
Ја сам дошао до познања, да једино несловесни,
неосвешћени и отпали Срби, не могу да виде Србе и
Русе као један народ!
Не могу да виде (јер су замађијани, и у опсени!) да, кад
год је западна стрела одапета на Русију, да се за њом
одмах одапиње и друга стрела на Србију!
Некада бива и обрнуто – најпре на Србију,

а потом на Русију, али суштина злих намера остаје
иста!
У овом времену свих времена, минулих и будућих,
нама је веома важна духовна саборност.
Духовна саборност Срба и Руса!
Уз саборност, важна је и свесност, освешћеност!
Зато што су Свест и Свесност божанска начела.
Човек има осећања и осећаје, душу и срце, ум и разум,
али Свест нема.
Свест је од Бога и у Бога!
Само преко Поља Свести и Свесности, човек бива
повезан са Богом, утемељен у Богу, усаображен са
Богом.
Ми морамо да будемо свесни, да смо заистински у
рату.
Да је рат против нас давно отпочео, иако нас још
нико није обавестио, нити, пак, има намеру да нас ико
обавештава, што и јесте животна поетика Западњака!
Они све тако раде скривено, подмукло и тајно, испод
жита!
Чувајте се Западњака и кад вам скуте целивају!
Али, за разлику од минулих векова, када је то велико
зло са Запада још донекле и имало обзира, овога су
пута наумили да нас посве затру.
И буквално, ма како вам то звучало, западно зло има
намеру да овога пута затре све нас до последњег!
Не би поштедели ни једног јединог Србина или Руса!
Пријатељи, драги и врли, све ово вам рекох у
песничком надахнућу.
Ја нисам политички аналитичар, већ Песник који срцем
размишља, а срце је вазда мудрије од главе!

Уосталом, и најновија открића и сазнања; не само
духовних научника, већ и научника позитивиста;
сведоче да се средиште илити центар стваралачког
мишљења и размишљања не налази на мозгу или у
мозгу, него на једној тачци украј срчаног залиска,
што само потврђује древна СаЗнања наших Великих
Предака!

На основу материјала које смо добили љубазношћу Господина Божидара Милосављевића, сачинили смо видео запис: „Да ли смо људи или стока?“

+++

FEMEN: Заиста скандалозно раскринкавање

Monday, 24 September 2012 Борба за веру

Новинарка једног од украјинских телевизијских канала раскринкала је FEMEN (чије су припаднице, да подсетимо, у последње време извеле неколико скандалозних акција уперених против Православне Цркве – нап. „Борба за веру“). Девојка се учланила у организацију, наводно надахнута њеним идејама, лично је учествовала у топлес-акцијама снимајући оно што се дешава скривеном камером. Испоставило се да се суштина активности учесница своди на пи-ар и новац, који долазе из Западне Европе и САД. Да би јавно открила суштину FEMEN млада новинарка је морала да учини самопожртвовани акт, да постане учесница у њиховој топлес-акцији. Неколико недеља је обучавана професионалном пи-ару, агресивном понашању, умећу да привлачи пажњу новинара правећи се да је невина жртва. И што је најважније – да наочиглед свих испред објектива приказује своје обнажене груди. Свој топлес-деби девојка је имала у Паризу где су чланице FEMEN недавно отвориле своје нове канцеларије. Тамо је неколико девојака организовало манифестацију у свом традиционалном стилу, односно, обнажиле су груди испред исламског културног центра. Како тврди новинарка, буквално је на својој кожи осетила мржњу људи, чија су религиозна осећања намерно вређана: „Акција се одвија код исламског културног центра. И осећамо да је гомила спремна да нас растргне. Од обрачуна нас спасавају само објективи колега.“ Путовање у Париз новинарки је платио покрет FEMEN. Авионску карту, собу у хотелу, такси и исхрану – укупно хиљаду евра трошкова за један дан по свакој девојци за време таквих акција, не рачунајући куповину одеће, услуге визажиста и стилиста. Осим тога, испоставило се да активисткиње FEMEN примају плату – најмање хиљаду долара месечно, што је скоро 3 пута више од просечне плате у Украјини. Осим тога, издржавање канцеларија у Кијеву – две и по хиљаде долара месечно и недавно отворених у Паризу – још неколико хиљада евра месечно. Ко тако богато финансира овај покрет и ко је спонзор који говори девојкама на кога треба да се баце голих груди остаје тајна иза седам печата, што се каже – светиња над светињама. То се може само нагађати. Новинарка претпоставља да су то људи који се најчешће могу приметити заједно с FEMEN. То је немачки мултимилионер Хелмут Гајер, немачка пословна дама Беат Шобер и амерички бизнисмен Џед Санден. Последњег спонзором FEMEN сматра и Википедија. http://serbian.ruvr.ru/2012_09_22/femen-zaista-skandalozno-raskrinkavanje/ ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ: 1.Још један сатанистички напад на Руску Цркву и руског патријарха (видео) 2.У Кијеву уместо посеченог крста постављен привремени

 

Политичка понерологија, научна студија о природи зла прилагођена за политичке сврхе

Андреј М. Лобачевски

Оригинални наслов књиге: Political Ponerology – A science on the nature of evil adjusted for political purposes

Превод: Арја, Зоран, Драган и Борис, Извор: galaksija.com

Приредила редакција СРБског ФБРепортера

+++

I ПОГЛАВЉЕ

 

УВОД

 

Замолио бих читаоца да замисли велику дворану у старој готској згради универзитета. У току наших студија пуно пута смо тамо слушали предавања врсних филозофа и научника. Овога пута тамо су нас упутили под принудом, годину дана прије дипломског да би смо слушали предавања индоктринације која су однедавно уведена.

За катедром се појавио неко кога нико никада пре није видео, информишући нас да ће он од сада бити професор. Био је прилично елоквентан али у његовом говору није било ничег научничког. Није постојала никаква разлика између научних и обичних концепата а граничне идеје и замисли третирао је као мудрости у које не треба сумњати. Сваке недеље, по деведесет минута обасипао нас је наивном и тенденциозном паралогиком и патолошким виђењем реалности. Према нама се односио са презиром и слабо прикривеном мржњом.

Будући да је сваки покушај исмејавања могао имати врло озбиљне последице, морали смо га слушати с пажњом и озбиљношћу.

Ускоро су се појавиле гласине о пореклу ове особе. Дошао је из краковског предграђа, завршио је средњу школу, међутим, нико није знао да ли је матурирао или не. У сваком случају, ово је био први пут да је он крочио кроз универзитетску капију, и то ни мање ни више, него као професор.

Између себе смо се дошаптавали – “Не можеш никога убедити ни у шта, на овакав начин.”

“Ово је у ствари пропаганда против њих самих!“ Међутим, након дуготрајне психичке тортуре, дуго је времена требало да било ко смогне снаге и да проговори.

Почели смо сами себе анализирати, пошто је било сасвим очевидно да је нешто чудно преузело контролу над нашим умом и да смо почели губити битне вредности.

Свет психолошке реалности и моралних вредности изгледао је далек и обавијен хладном

маглом. Наша осећања људскости и солидарности изгубила су своје значење а исто се догодило са нашим патриотизмом и претходно усвојеним критеријумима.

И онда би се међусобно питали – “Да ли се и теби догађа исто?” Свако од нас је на властити начин доживео ову бригу за своју личност и будућност. Неки су на ова питања одговорили тишином.

Испоставило се да ће дубина ових искустава бити различита за сваког од нас. И тако смо се питали, како се заштитити од последица овакве “индоктринације“. Тереса Д. је била

прва која је нешто предложила: “Ајмо провести викенд у планини!“ И упалило је. Угодно друштво, мало шале, умор, добар сан и наше људске личности су се вртатиле али ипак са одређеном задршком. Испоставило се да време такође ствара одређену врсту психолошког имунитета, међутим не код сваког. Анализирање психопатских карактеристика “професорове“ личности испоставило се као јако добар начин за заштиту наше личне менталне хигијене.

Мислим да није тешко замислити нашу забринутост, разочарење и изненађење, када су неки од наших колега које смо знали тако добро, одједном почели мењати своје погледе на свет а њихови начини размишљања почели нас подсећати на “професорово“ блебетање.

Њихова дотад пријатељска осећања постала су приметно хладнија, иако нису постала сасвим непријатељска. Добронамерни и критички аргументи нису до њих допирали. Одавали су утисак као да су иницирани у неко тајно знање, ми смо били сада њихове бивше колеге које још увек верују у оно што су их некакви “стари превазиђени професори“ учили. Ускоро смо постали опрезни с оним што бисмо им саопштавали. И ускоро су ове наше колеге пришле Партији.

Ко су они били, из које социјалне групе су дошли и каква врста студената, односно, људи? Како то да су се тако променили за мање од годину дана? Како то да ни ја, ни већина мојих колега нисмо подлегли овом феномену и процесу? Многа од ових питања врзмала су нам се по глави тих дана. И управо тада, из ових питања, опсервација и ставова, родила се идеја да би се овај феномен могао објективно студирати и разумети, идеја чијег ћемо значаја постати свесни тек касније.

Многи од нас тек свршених психолога учествовали су у овим иницијалним опсервацијама и размишљањима али многи су се касније осули суочени с материјалним и академским проблемима. На крају нас је остало свега неколико а аутор књиге која је пред вама могао би се сада назвати последњим Мохиканцем.

Било је релативно лако установити порекло и ситуацију људи који су подлегли описаном процесу који сам ја тада назвао “трансперсонификација“. Долазили су из свих социјалних група укључујући аристократске и жестоко религиозне фамилије и изазвали су раскол у нашој студентској солидарности у опсегу од неких 6%. Преостала већина је наставила патити од различитих степена персоналне дезинтеграције што је довело до још већег израза индивидуалне потраге за вредностима потребним да би смо се поновно пронашли. Резултати су били различити и понекад креативни.

Већ тада тада нисмо имали никаквих сумњи о патолошкој природи овог процеса „трансперсонификације“ која је била слична али не и идентична у свим његовим случајевима.

Трајање наведеног феномена било је различито, неки од људи њиме захваћени, касније су постали фанатици. Неки су се захваљујући различитим околностима извукли из целог процеса и обновили своје нормалне везе са друштвом. Они су били надокнађени, једина константна вредност у новом политичком естаблишменту био је магични број од 6%.

Покушали смо оценити талентованост оних колега који су подлегли овом процесу трансформације личности и дошли смо до закључка да је у просеку надареност ових колега била нешто нижа од просека студентске популације. Било је очигледно да је њихова слабија отпорност највероватније била узрокована другим био-психолошким карактеристикама које су највероватније биле квалитативно хетерогене.

Установио сам да морам истраживати дисциплине које се граниче са психологијом и психопатологијом како бих могао наћи одговоре на питања која су произашла из наших обсервација. Занемареност ових области од стране научних кругова представљала је знатну препреку. У исто време, испоставило се да је неко вођен специфичним сазнањима уклонио из библиотека све што се могло наћи у вези са овом темом, књиге су биле индексиране али не и физички присутне на полицама.

Када из садашње перспективе анализирам ове појаве, могли бисмо рећи да је „професор“, у ствари, поставио мамац пред нас, вођен специфичним психолошким знањем. Знао је да ће упецати пријемчиве индивидуе и знао је на који начин то постићи али га је ограничен број уловљених индивидуа разочарао. Процес трансперсонификације је обично био могућ само када је у инстиктивном субстрату индивидуе постојао одређени дефицит. У мањој мери овај процес је функционисао и код особа са другим недостацима. У овим случајевима, ова промена је била делом привремена, будући да се углавном радило о резултату психопатолошке индукције.

Ово знање о пријемчивости појединих индивидуа и на који начин их обрадити биће оруђе за освајање света док год остане тајно и доступно таквим “професорима”.

Уколико се ова наука вешто популаризује, помоћи ће нацијама да развију имунитет. Али нико од нас тога тада није био свестан.

Ипак, морамо признати да нам је “професор” помогао да разумемо природу тог феномена свеобухватније него што би то успео неки други истраживач, служећи се мање директним методама.

У младости сам читао књигу о природњаку који је истраживао дивљину Амазоније. У једном тренутку мала животиња пала је са дрвета на његов потиљак, заривши канџе у његову кожу, покушавајући му сисати крв. Биолог је пажљиво уклонио животињу и наставио је проучавати без љутње, знајући да се животиња храни на једини начин који јој је познат.

Ова причица била је упорно присутна у мојој свести током оних тешких времена када нам је вампир скочио за врат, сишући крв несретној нацији.

Подражавао сам став тог природњака, док сам покушавао установити природу тог макросоцијалног феномена, упркос свим непријатељствима, трудећи се да одржим интелектуалну дистанце и менталну хигијену суочавајући се са ужасима које би иначе било немогуће контемплирати. Овакав став доприноси осећају сигурности и указује на то да је могуће пронаћи одређено креативно решење. Ово захтева строгу контролу природних, моралних рефлекса који обично изазивају гађење као и других болних емоција које овај феномен може изазвати у било којој нормалној особи, када је лиши радости живота и личне слободе, те уништи како њену будућност, тако и будућност њене нације.

Научничка радозналост постаје лојални савезник у таквим временима. Надам се да ће ми читалац опростити што се враћам у своју младост али то ће нас директно одвести до наше теме. Мој ујак, врло усамљен човјек с времена на време посећивао би нашу кућу. Преживео је Совјетску револуцију у дубинама Русије где га је депортовала Царска Полиција. Годину дана му је било потребно да се врати у Пољску из Сибира. Кад год би на том свом путу сусрео групу наоружаних људи, настојао је на брзину установити којој идеологији припадају и онда се вешто претварао да јој и сам припада. Да му то није полазило за руком, сасвим сигурно би био ликвидиран као симпатизер непријатеља. Једино решење је било имати пиштољ и припадати групи. И тако је путовао мењајући заставе кроз ратна подручја, онолико колико му је било потребно да дезертира и настави ка западу и својој домовини која је тек стекла слободу.

Када је доспео до свог циља, успео је да заврши своје дуго-прекинуте студије права, постати уважена особа и добио је одговорну позицију. Међутим, никад му није пошло за руком да се ослободи својих ужасних успомена. Жене су бивале престрављене његовим причама о црним данима прошлости и сматрале су да нема никаквог смисла доносити потомке у свијет несигурне будућности. И тако, никада није засновао фамилију. Вероватно не би ни био у стању односити се према својим најближима на одговарајући начин.

Често се присећао прошлости причајући нам приче о својим искуствима а наше детиње маште нису биле у стању да се носе се са таквим стварима. Попут ноћне море, страх би потресао наша бића и питали бисмо се – зашто су људи изгубили сву своју хуманост, који је узрок свему томе? На неки начин, ово је било предсказање које се урезало у наше младе умове и које се обистинило у будућности.

Уколико бисмо направили колекцију свих књига које се баве ужасима рата, окрутностима револуција и крвавих дела политичких лидера и њихових система, већина читалаца би избегавала једну такву библиотеку.

Документована дела о немачкој екстерминацији жидовске нације обезбеђују приближне статистичке податке о организованом напору да се уништи људски живот и дају конкретну базу за установљавање природе зла.

Аутобиографија Рудолфа Хоесс-а, команданта логора у Аушвиц-у и Брзезинки је класични примјер како интелигентна психопатична индивидуа оперисана од људских емоција, мисли и размишља.

Нарочито књиге Тама у подне, из предратног совјетског живота, од Артхур Коестлер-а, Дим изнад Брзезинке, – лични мемоари Северине Сзмаглевске из логора за жене, Други Свет -совјетске меморије од Густава Херлинг – Груџинског, те Солжењицинова дјела испуњена људском патњом.

Колекција би такође укључила дела из историјске филозофије која се баве социјалним и моралним аспектима генезе зла а која, такође, употребљавају полу-мистериозне законе историје како би делимично оправдале крвава решења.

Било како било, будни читалац би био у стању приметити одређену еволуцију у ставовима аутора, од древних одобравања примитивних облика поробљавања и истребљивања побеђених, до данашњих морализирајућих осуда оваквих облика понашања.

Упркос свему овоме у оваквој колекцији видљиво би недостајало једно једино дело које даје одговарајуће објашњење узрока и процеса код којих се догађају овакве историјске драме, како и зашто људске слабости и амбиције дегенеришу у крвожедне драме.

Читајући ову књигу, читалац ће схватити да је писање оваквог дела било научно немогуће све до скора.

Стара питања би остала неодговорена – шта је учинило да се овако нешто деси? Да ли свако носи у себи семе злочина или само неки од нас? Колико год психолошки истините, књиге горе наведених аутора које нуде литерарне описе ових појава не могу одговорити на ова питања, нити могу до краја објаснити порекло зла. Те је тако немогуће установити ефективне принципе за супротстављање злу. Ни најбољи литерарни опис болести не може омогућити разумевање њене есенцијалне етиологије и тако обезбедити принципе лечења. На исти начин, такви описи историјских трагедија не могу дати ефективне мере за супротстављање генези, постојању и ширењу зла.

Употребом природног језика (опаска аутора; обичне речи из свакодневног живота које имају различита значења, генерално бенигна и без специфичног научног значења) за опис психолошких, социјалних и моралних концепата, у ствари, добијамо вештачко разумевање које води ка наговјештају беспомоћности. Наш природни систем концептирања и замишљања није опремљен са потребним фактуалним садржајем који би дозволио разумевање квалитета фактора (нарочито психолошких) који су били активни за време рађања и током таквих нехумано окрутних времена.

Ипак морамо истаћи да су аутори таквих литерарних описа и осјетили да је њихов језик недовољан и покушали своје риечи снабдети одрененим степеном прецизности, готово као да су предвидели да ће неко једног дана у будућности користити њихова дијела да објасни оно што не може бити објашњено ни најбољим литерарним језиком. Да ови писци нису били тако прецизни и дескриптивни било би ми немогуће користити њихова дела у мом научном истраживању.

Генерално, већина људи је ужаснута таквом литературом, посебно у хедонистиим друштвима, људи имају тенденцију да беже у незнање и наивне доктрине. Неки људи чак осјећају презир према људима који пате.

Читалац, дакле, овде неће пронаћи крваве описе криминалног понашања и људске патње. Нема никаквог смисла репродуковати материјал оних који су видели и пропатили више од мене а чији је литерални таленат већи него мој. Укључивање таквих описа у овај рад би било супротно његовој сврхи. Не само да би то фокусирало пажњу на одређене појаве, на рачун других, него би такође одвукло пажњу од праве суштине проблема а то су дословно – генерални закони о пореклу зла.

Да би смо сагледали бехавиоралне механизме генезе зла неопходно је да развијемо хладни приступ какав користимо и у другим природним знаностима. Главни циљ требао би нам бити сагледавање процеса понерогенезе, гдје нас они могу одвести и какву нам пријетњу могу представљати у будућности.

Ова књига настојаће да читаоца одведе у свет који је далеко од свих његових уобичајених концепта као и његове маште. Другим речима, свега оног на чему је засновао свој поглед на свет од детињства, у сасвим егоистичном маниру, због тога што су његови родитељи, околина, односно, друштво земље у којој живи, употребљавали те исте концепте. Дакле, неопходно је читаоцу предочити одговарајуће фактуалне концепте који су довели до најновијих научних погледа. Само на овај начин постаће му јасно шта је ирационално у његовим свакодневним концептима и систему веровања.

Ово путовање у другу реалност није неки психолошки експеримент са читаочевим умом из пуке жеље да се укаже на слабе тачке у његовим погледима на свет који га окружује. Пре свега, ово путовање је једна хитна потреба, захваљујући тренутним проблемима који су присутни у нашем свету а које можемо игнорисати искључиво на своју штету.

Дакле, најпре морамо схватити да не можемо ни помислити о разликовању пута који води ка нуклеарној катастрофи од пута који води ка креативној посвећености, уколико се не удаљимо од нашег природног еготизма и усвојених концепата. Само тада ћемо моћи разумети да нам је наш пут наметнут од стране моћних сила против којих наша носталгија за душевним, људским вредностима није баш јако моћно оружје. Морамо се одовојити од нашег свакодневног, илузорног начина размишљања за наше властито добро, као и добро наших најмилијих.

Друштвене науке су већ елаборирале конвенционални језик за посредовање између погледа обичног човека и потпуно објективног натуралистичког погледа. Ово је корисно за научнике у смислу комуникације и сарадње али и даље није концептуална структура која може у целини сагледати биолошке, психолошке и патолошке премисе о којима се говори у другом и четвртом поглављу књиге. У друштвеним наукама ова конвенционална терминологија елиминише критичке стандарде и у ствари, ставља етику “на лед”; у политичким наукама она доводи до једне неодговарајуће процене фактора који описују срж политичких ситуација у којима је зло на делу.

Овај језик друштвених наука учинио нас је прилично немоћним и такорећи “насуканим” у научном приступу овом нехуманом историјском феномену који је прогутао нашу нацију. На крају, нисам имао избора него да се усредсредим на објективне биолошке, психолошке и психопатолошке термине како бих усмерио пажњу на праву природу феномена, саму срж овог проблема.

Начин описивања свакако је диктиран не само природом феномена који проучавамо, него и потребама читаоца, наручито оних којима је психопатологија страна. То значи да прво морамо читаоца упознати са подацима и концептима неопходним за даљње разумевање психолошких и морално патолошких појава. Тако ћемо почети са људским личним питањима, формулисаним на такав начин да се преклапају са искуствима психолога практиканта. А онда ћемо се усредсредити на на изабрана питања из друштвене психологије.

У поглављу “понерологије” објаснићемо како се зло рађа на сваком социјалном нивоу, наглашавајући улогу неких психопатолошких феномена у процесу понерологије. Ово ће нам помоћи у транзицији од природног језика ка објективном језику природне, психолошке и статистичке науке, до оног нивоа који нам је потребан.

Надамо се да читаоцу неће бити одбојно разматрање ових предмета помоћу клиничких термина. Према мом мишљењу, Понерологија се намеће као нова научна грана, рађајући се из историјске потребе, и најновијих достигнућа из медицине и психологије. У светлу објективног натуралистичког језика, она проучава узрочне компоненте и процесе генезе зла, без обзира на његов друштвени домет.

Покушаћемо анализирати ове понерогеничке процесе који узрокују људске неправде, наоружани одговарајућим знањем, нарочито из области психопатологије. Код овакве анализе или студије, увек изнова, читалац ће приметити да баратамо са последицама патолошких фактора чији су носиоци људи који показују овај или онај степен различитих психолошких девијација или дефеката.

Морално зло и психобиолошко зло су, у ствари, повезани преко великог броја узрочних односа и међусобних утицаја у толикој мери да их можемо разлучити једино сажимањем. Међутим, способност да их разлучимо квалитативно може нам помоћи да избегнемо морализирајуће интерпретације патолошких фактора, што је једна грешка којој смо сви склони. То је грешка која трује људски ум кад год су друштвени и морални проблеми у питању.

Понерогенеза на макросоцијалном нивоу или Зло великих размера – најважнија тема ове књиге, изгледа да подлеже истим законима природе којима подлежу индивидуе или мање групе. Оно што је увеек присутно код овог феномена је улога индивидуа са различитим психолошким дефектима, обично клинички ниског нивоа.

Макросоцијални феномен који ћемо назвати “Патокрација” има за карактеристику одређену наследну аномалију, коју смо идентификовали као “есенцијалну (или суштинску) психопатију” а која је узрочно и каталитички неопходна за генезу и одржавање зла великих размера.

Наш природни људски поглед је ништа друго до препрека за наше разумевање таквих проблема.

Дакле, као што је већ речено, да бисмо одстранили ову препреку, морамо се упознати са психопатолошким феноменима. Једино тако ћемо бити у стању прихватити истину о природи зла без рефлексних протеста од стране нашег природног еготизма.

Специјалисти који су већ упознати са психопатологијом, биће у нешто бољој позицији. Међутим, и они ће уочити неке разлике у интерпретацији познатих феномена а које су резултат неуобичајених околности под којима је ово истраживање спровођено али можда и више због једног интензивнијег приступа који је преко потребан за ову проблематику. Што значи да ће и они ове пронаћи одређене теоретске вриједности корисне за психопатологију.

Такође бих нагласио да знатне моралне, интелектуалне и практичне вредности могу бити добијене кроз разумевање понерогеничког процеса. Наше уобичајено дуготрајно наслеђе етичких питања није овим уништено већ је само појачано јер модерни научни методи само потврђују основне вредности моралних учења. Наравно, понерологија диктира корекцију многих детаља.

Разумевање природе макросоцијалних патолошких феномена дозвољава нам да пронађемо један здрав приступ којим бисмо се с њима носили, односно заштитили наш ум од тровања њиховим продуктима и пропагандом.

________________________
Повезани текстови: Најављујемо нови фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла! “Jeдна од најважнијих књига које сте икад прочитали…”