О спољнополитичкој мисији Мита Ромнија, кандидата Републиканске партије за дужност председника САД најбоље говоре политичке биографије његових најближих саветника, које показују карактер деловања будућег председника САД.

Преко 70% саветника који су у густом ланцу окружили Мита Ромнија радили су у администрацији Џорџа Буша-млађег. Од 24 Ромнијевих специјалних саветника њих 17 је радило у администрацији Чејнија – Буша, у којој је спољну политику формирао управо Чејни. То су они људи који су успели да упадну у Авганистан и Ирак, чиме се и дан-данас поносе.

05.10.2012. srb.fondsk.ru Игор ИГНАТЧЕНКО

На пример, да узмемо Роберта Џозефа, једног од спољнополитичких саветника у Ромнијевом тиму и чиновника Савета националне безбедности на врло високом положају – он је био тај који је 2003. године у годишње изјаве нацији председника Буша-млађег убацио речи да је Ирак куповао уран од Нигерије. То је била исто таква безочна лаж, као и приче о „бактериолошком оружју“ Садама Хусеина, којом је дрмао и ваздух Уједињених Нација тадашњи државни секретар САД Колин Пауел. Без обзира на то, провокација „неокона“ је успела, тако да до сада нико од оних који су закували рат у Ираку није одговарао због грандиозних фалсификата. Резултат антиирачке кампање је добро познат: преко милион убијених Ирачана и потпуна анархија у некада јакој земљи.

Џон Болтон је друга персона из екипе Ромнијевих „Јастребова“. („Командант Болтон“, амерички амбасадор у ОУН у време када је председник био Џорџ Буш – млађи.) Њега, уколико Мит Ромни победи на предстојећим изборима, припремају за државног секретара. Болтон се залаже за хитан почетак рата са Ираном и већ је предлагао да се на Иран крене атомском бомбом. По свему судећи он је међу онима који имају највише утицаја на позицију републиканског кандидата у вези са Ираном. У свом чланку за The Washington Post Ромни је написао да је његов идеал спољна политика Роналда Регана и да ће се он трудити да ради у складу са њом. Мит Ромни је подвукао да би се он „залагао за ствар демократије у Ирану и подржавао би иранске дисиденте… Ојачао бих моју дипломатију војном варијантом која ће ајатоле да убеди да се одрекну својих нуклеарних амбиција… То значи да се групе ваздушних превозника држе на обе стране источног Средоземља и Персијског залива и да се појача војна помоћ Израелу“.

Елиот Коен, још један Ромнијев саветник, почетком 21. века је био у тиму подпредседника САД Дика Чејнија и залагао се за почетак рата у Ираку, називајући тај рат „великом наградом“. Коен представља једног од кооснивача организације неоконзервативаца „Пројекат новог америчког века“, који треба да обезбеди хегемонију САД у једнополарном свету. Та организација, коју је још 1997.године основао Вилијам Кристол, представља један од „труста мозгова“ који формирају спољну политику САД. Други оснивач „Пројекта новог америчког века“ је Ден Сењор, још један врло близак саветник МитаРомнија, који је раније заузимао место секретара за штампу у Привременој коалиционој влади Ирака у време америчке окупације. Сењор је био тај који је активније од свих бранио рат у Ираку, тврдећи да су становништво те земље убијали баш како је требало, и да је „Ирак поново безбедан стабилан.“

Као и Коен, и Сењор је за рат против Ирана. У јулу ове године у разговору са новинарима Сењор је изјавио да би Ромни подржао напад Израела на Ирак. „Уколико Израел, како би спречио Иран да производи нуклеарно оружје, буде морао да поступа самостално, Ромни ће према тој одлуци да се понаша са поштовањем“ – изјавио је саветник кандидата за председника САД. Осим Сењора за активан савез са Израелом се залаже и други Ромнијев саветник – Норм Коулман, који представља председника Републиканске јеврејске коалиције. „Ми ћемо да чинимо све, – каже он – што је супротно ономе, што је радила администрација Обаме“. Чак је и Ромнијева посета Тел-Авиву крајем јула о.г. требало да подвуче његово разилажење са Обамом због блискоисточне политике САД. Ако садашњи амерички председник од тренутка када је изабран ни једном није посетио Израел, а његови лични односи са Нетањахуом су такви, да се може желети да буду бољи, Ромни је врло отворено показао да је за Израел.

Још један помоћник и особа од Ромнијевог поверења је Кофер Блек, бивши официр ЦИА, који је раније заузимао дужност подпредседника приватне војне компаније Blackwater, познате по дивљаштву које је чинио у окупираном Ираку. Такође се зна да је он вршио тајне операције у Авганистану. Други Ромнијев саветник, Макс Бут, је почетком 2000-их такође био у тиму Дика Чејнија. Октобра 2001. Бут је изјављивао да „Америка мора на себе да преузме функцију Империје“ и да хитно упадне у Авганистан. Данас Бут позива да се у Авганистану остане што дуже, да се упадне у Сирију и да се бомбардује Иран.

Чак и на тако колоритној основи се издваја фигура Ерика Еделмана, бившег заменика државног секретара САД у Чејнијевом тиму, који је недавно изјавио да је бомбардовање Ирана једина алтернатива, и то по сваку цену.

У Ромнијевом тиму су и неоконзервативац и бивши шеф Светске банке Роберт Зелик; Ричард Вилијамсон који је радио још у администрацији Роналда Регана, као и Буша-млађег – прави реликт из времена хладног рата; Роберт Каган – један од кооснивача „Пројекта новог америчког века“ који је био у тиму спољнополитичких саветника Џона Маккејна у време предизборне трке 2008.године; професор из Принстона Аарон Фридберг, који се бави питањима како се супротставити економском снажењу Кине – он сматра да је војни конфликт са Кином неизбежан. Осим тога, према информацијама The Wall Street Journal, Ромни слуша и савете бивших државних секретара САД: Џорџа Шулца из администрације Роналда Регана и Џејмса Бејкера из администрације Буша старијег.

Код новинара Адама Смита из америчког журнала Foreign Policy дивљење Мита Ромнија према Дику Чејнију изазива велику узнемиреност. А.Смит пише о „новоствореној доктрини Ромни – Чејни“. По његовом мишљењу, Ромнијев долазак на власт ће да значи понављање много лошије варијанте спољне политике Буша-млађег, која је Америци једном већ нанела велику штету.

Ромнијев долазак на власт, у ствари, свету наговештава нови велики рат. Чак је и Колин Пауел, који се не истиче великом “мирољубивошћу“ (сетимо се само 2003. године – почетка рата у Ираку), у мају ове године у интервјуу MSNBCизјавио да сви Ромнијеви саветници у републиканској партији испољавају крајње десничарске, радикалне тенденције. Могуће је не сложити се да Ромнијева администрација у случају победе неће ући у нову аванатуру, пошто има искуство из Авганистана и Ирака, и да су све Ромнијеве изјаве само – предизборно збуњивање противника. Међутим, зна се да је Чејнијев тим донео одлуку о интервенцији у Авганистану и Ираку, а да није при том имао никакав конкретан план деловања, и да није ни разматрао могућност за доцније повлачење војске. У претходних 11 година, људи који су сачињавали Чејнијев тим а сада представљају окосницу Ромнијевог окружења, нису баш ништа научили. Они су сигурни у ваљаност својих поступака. Суштину њиховог начина размишљања представља рат .

У тежњи да се покрене нови велики рат на Блиском Истоку Мита Ромнија активно подржавају војно-индустријски кругови САД. Републикански кандидат захтева да се војни буџет, који у овом тренутку износи 711 милијарди долара (ту се не рачуна „новац из мрака“), значајно повећа. Ромни планира да тај новац добије тако што ће отпустити оне службенике Министарства одбране САД чија је дужност да контролишу како се троши новац америчких пореских обвезника. Односно – предлаже се да се преко леђа обичних Американаца створи рај за војничку клику. Само, како би се све то остварило за сада нема довољно јаке провокације која би рат изазвала аутоматски.

Миту Ромнију објективно иде на руку фактор изненађења (оружани конфликти, терористички напади). „Изненађења“ као оно које је створио филм „Невиност муслимана“ који се појавио ко зна одакле спада управо у то. Један од вођа неоконзервативаца, Бил Кристол, је у мају ове године објавио у журналу The Washington Post чланак у коме директно позива на рат са политичким исламом од Пакистана до Туниса. Посебну пажњу је поклонио Египту и Турској, изјавом да ти „исламски режими треба да буду свргнути и искорењени“. Односно: неоконзерватистички „крсташки поход“ против ислама је већ објављен…

Проблем обнављања преговора између Београда и Приштине, полако али сигурно добија све израженији општеевропски карактер. Као да постојано “проклизавање” процеса прети да доведе до озбиљних разлика не само на нивоу ЕУ, него и у органима косовске власти. Док се највиши званичници Србије и покрајине Косово, ограничавају на дипломатске изјаве у духу подршке дијалогу на високом политичком нивоу, у Бриселу и Приштини се све јаче чују и други гласови – од потпуног негирања потребе за било каквим преговорима, до обелодањивања неких модела који могу бити обострано прихватљиви за проблем решавања статуса Косова и Метохије.

04.10.2012. Фонд Стратешке културе, пише: Петар Искендеров

фото: ФБ СРБИ НА ОКУП

Најјасније је то неприхватање преговора ових дана изразио Исмет Бећири, лидер парламентарне фракције опозиционе “Демократске лиге Косова” у косовском парламенту. У интервјуу радио станици “Слободна Европа”, коју су пренели приштински медији, Бећири је изјавио да не види сврху било каквог дијалога, јер је питање суверенитета и територијалног интегритета Косова већ решено. “Никакви политички преговори нису потребни, пошто је статус Косова и свих питања која се њега тичу, већ решен у Бечу” – подвукао је он, алудирајући на преговоре између делегација Србије и покрајине Косово, који су одржани у престоници Аустрије 2007. године.¹

Тако оштра реторика блиска је традиционално радикалним изјавама косовског покрета “Самоопредељење”, што указује на то да се у овом случају ради пре свега о предизборној пропаганди. Криза која је избила на косовској политичкој сцени, потенцијално је најоштрија и најнепредвидљивија од 2008. године и момента самопроглашења независности Косова. По подацима “Коха Диторе”, најтиражније приштинске газете на албанском језику, заљуљала се чак и фотеља потпредседника тзв. косовске владе Беџета Пацолија, кога је косовска Агенција за борбу против корупције оптужила за лоповлук. Прерогатив контроле над истрагом је у рукама Цивилно-полицијске мисије ЕУ у Приштини (ЕУЛЕКС), али у овим догађањима многи на Косову виде свођење политичких рачуна. У сваком случају, наводна инкримишућа епизода са Пацолијем (околности у вези са потписивањем Меморандума о сарадњи са Нигеријом) изгледа небитна за косовске стандарде.² У таквим условима можемо очекивати појачан интезитет дискусије и активно коришћење преговора са Београдом као адут за куповину предизборних бонуса. Председник “Демократске лиге Косова” који очигледно покушава да ублажи исувише оштру реторику свог партијског сарадника Исмета Бећирија, говорио је о потреби спровођења референдума о суштинским питањима политичких преговора са Београдом.

Та идеја је већ добила подршку “Самоопредељења”. Један од лидера те парламентарне фракције Гљаук Коњуфца, уверен је да питања на таквом референдуму не треба да се тичу само преговора са Београдом, него и унутрашњо-политичких проблема од “виталног значаја”.

Међутим, влада Хашима Тачија не види неопходност организовања плебисцита. По речима потпредседника Хајредина Кучија, референдум може бити организован само у једном случају: ако се преговори са Београдом заврше потписивањем споразума који “излази изван уставних оквира и који представља удаљавање од независности”.³

Док косовски политичари расправљају о Пацолију, референдуму и потреби одржавања ванредних избора, у западним престоницама као да расте сумња како ће се даље развијати ситуација око Косова. Веома је запажена и изјава британског дипломате у Приштини Јана Клифа. Он је у интервјуу газети “Коха Диторе” ставио до знања да Лондон и ЕУ “на овој етапи” не траже од Србије признавање независности Косова. “Ми нећемо говорити о статусу јер знамо да по том питању неће бити никакве сагласности. Уместо тога, ми ћемо разматрати могућности нормализације односа. Неки користе пример модела две Немачке и то није лоша идеја” – подвукао је британски дипломата.⁴

Идеја решавања косовског проблема на основу модела суживота Западне и Источне Немачке, први пут се појавила управо приликом поменутих статусних преговора у Бечу, одржаних крајем 2007. године. Она припада тадашњем посреднику ЕУ, немачком дипломати Волфангу Ишингеру. Он је указао на Оснивачки уговор који је 1972. године потписан између Берлина и Бона, који признаје суверенитет две немачке државе у затеченим границама. Документ им је омогућио да успоставе тесне економске и политичке везе и истовремено није искључио будуће мирно уједињење Немаца – што би требало да привуче Србе за тај пројекат. При том је уговор омогућио и једној и другој Немачкој да 1973. године добију место у УН, а то би, како је указивао Ишингер, могло да се допадне косовским Албанцима. На тај начин по мишљењу Ишингера, као и низа европских стручњака, могла би се превазићи “парализа” по косовском питању, која по њиховом мишљењу није “одрживо решење”.⁵

Тада, 2007. године, међународни посредници нису успели да изграде односе између Србије и Косова по моделу Западне и Источне Немачке – превасходно због отворено проалбанске позиције САД. Међутим у данашњим околностима, овај модел би се поново могао наћи на преговарачком столу.

1 Epoka e Re, 28.09.2012

2 http://www.koha.net/?page=1,13,116903

3 Koha Ditore, 01.10.2012

4 Koha Ditore, 28.09.2012

5http://www.crisisgroup.org/~/media/Files/europe/188_kosovo_countdown___a_blueprint_for_transition.pdf

04.10.2012. ЗОРАН ЧВОРОВИЋ, ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
Фонд стратешке културе

ПАПА У ПОСЕТИ СПЦ: ДА, МОЖДА, НЕ

Занимљиво је да је управо сада тема евентуалне папине посете Србији од стране патријарха Иринеја узета као argumentumacontrario за побијање тезе о поделама у Светом Архијерејском Сабору СПЦ, иако се ради о једном од најспорнијих питања на коме се већ дуго разилазе либерално-екуменистичко од светопредањског крила у оквиру Српске цркве, чега су по речима секретара Београдске надбискупије, М. Новаковића, „свесни” и сами римокатолици.12) Тачније, питање папине посете Србији у символичкој равни сажима у себи друга, знатно дубља размимоилажења, око догматских и литургијских питања која већ дуго раздиру СПЦ. Она су кулминирала у задњих десет година  помодном журбом црквених реформатора да у новачењу не заостану за трендом световног евроунијатског инжињеринга који се од 2000. године отворено и плански спроводи над српским националним етосом.

papa-ap_f

Овакво патријархово, наизглед медијски невешто, демонстрирање јединомислија на питању на коме је СПЦ најнесложнија, чини се да у подтексту носи знатно озбиљније поруке.

С једне стране, оно као да има пропагандно-манипулативну функцију медијског „спиновања“ ,чији је смисао  још 2005. године дешифровао угледни професор београдског Богословског факултета, протојереј др Радомир Поповић: „Међутим, без обзира на ужурбане гласове који се ових дана могу чути и прочитати у српским медијима и око њих, да папа треба и мора да посети Србију, папа ипак ускоро у Србију неће крочити. То веома добро знају и у самом Ватикану. Од своје политике према Балкану и шире не одступају, а део стратегије у том правцу је стварање медијске атмосфере о безазлености папине посете једној од својих жртава, Србији”.13)

С друго стране, позивање на непостојећи консензус у СА Сабору опомиње на злослутну, европожељну визију СПЦ коју је недавно представио незванични гласноговорник екуменистичко-либералног крила, црквени аналитичар Живица Туцић, истичући да је „у Грчкој, Русији, Румунији нормално да постоји више православних цркава”, те да је и у СПЦ „добро да окружење Артемија добије некакву структуру па чак и регистрацију, јер би се тиме већински део СПЦ ослободио зилотског крила”. Српска држава, по Туцићу, у таквој стуацији мора да заузме „неутралну позицију”, односно да по угледу на западноевропске државе и САД, региструје сваку верску заједницу.14) Нема сумње да би у оваквој, уз помоћ државе и „зилотске нетрпељивости“ очишћеној СПЦ, постојала потпуна сагласност око папине посете Србији, али и око свеукупне „модернизације” Српске цркве. Међутим, списак непомирљивих епископа који би пре тога требали да „отпадну” од СПЦ, по истраживању српских медија знатно је дужи од наведене оптимистичке процене незваничног портпарола епископа-модерниста, па новинари већ годинама редовно, уз „владику рашко-призренског Артемија”, најчешће наводе и „владику бањалучког Јефрема, банатског Никанора, дабробосанског Николаја, али и зворничко-тузланског Василија”.15) Уосталом, да став патријарха Иринеја у вези са могућом посетом папе не деле и други епископи СПЦ, најодлучније је потврдила изјава епископа канадског Георгија дата непосредно после завршетка овогодишњег мајског заседања СА Сабора: „Свети архијерејски сабор нема намјеру да позове римског папу, јер то није у складу са литургијским процесом… Да би папа дошао, требало би да му позив упуте и Црква и држава, а то није случај”.16) Овакав одлучан став једног од српских епископа, разлог је што либерално-екуменистички црквени аналитичари са жаљењем констатују да су „неке зилотске идеје и тенденције пустиле корене и СПЦ није на време увидела пре неколико година да постоји фундаментализам … који одликује антиекуменизам, чији је центар антипапизам”.17)

РУСКИ ПАТРИЈАРХ И ПАПИНА ПОСЕТА

Иако патријарх Иринеј прећуткује унутарсаборске разлике када је у питању упућивање позива СПЦ римском папи да посети Србију, он отворено говори о спољним препрекама које тренутно онемогућавају остварење оваквог плана.

Прву, најзначајнију препреку представља мишљење руског патријарха, „до чега нам је, иначе”, речју српског патријарха, „веома стало”, а који каже „да не би могао да дође (у Ниш) ако би ту дошао и папа”.18) О негативном ставу Руске цркве када је у питању папина посета Србији, већ одавно се говори у јавности, па је тако  пензионисани професор Богословског факултета у Београду,др Димитрије Калезић, изјавио „како сигурно има оних који се противе доласку папе, а руска црква је једна од њих. Они сигурно нису расположени за његов долазак”.19) Незаобилазни, судећи по Викиликсовим депешама, извештач америчке амбасаде у Србији када је у питању СПЦ, социолог Мирко Ђорђевић, разлоге оваквом руском противљењу налази у чињеници што би „папина посета Србији била нека врста одскочне даске за папину евентуалну посету Русији једног дана”.2О)Следствено, добро обавештени екуменистички кругови у Београду знају да главни правац најновијег римокатоличког прозелитског похода ка Трећем Риму, вођеног под теоријским окриљем Рацингерове (који је, не случајно, познат под надимком „Божији Ротвајлер”) декларације DominusIezus („Postoji dakle jedna jedina Kristova Crkva, koja se nalazi u Katoličkoj Crkvi, kojom upravlja Petrov nasljednik i biskupi u zajedništvu s njim. Crkve, koje premda nisu u potpunom zajedništvu s Katoličkom Crkvom, a s njom ostaju povezane najtješnjim vezama kao što su apostolsko nasljedstvo i valjana Euharistija, prave su mjesne Crkve”, 2000.г) 21) – креће из Србије. У том контексту треба разумети и активну улогу која се у екуменистичким круговима  (после заседања Мешовите комисије у Балтимору 2000. и кризе у екуменистичком покрету, а посебно од  састанка исте у Београду 2006. године), додељује појединим српским епископима, духовним следбеницима сапреседавајућег Мешовите православно-римокатоличке комисије за дијалог, титуларног митрополита пергамског Јована (Зизјуласа). Оваква међународна улога либерално-екуменистичког дела епископата СПЦ, временски се подудара са одлучним иступима Руске цркве у Равени (2007) и Бечу (2010) против источног и западног папизма и покушаја појединих православних и римокатоличких представника да дијалог представе легитимним и без присуства Московске патријаршије.22)Због овакве прозелитске стратегије Ватикана, данас православно Српство, налик позицији Савине Стонске и Зетске епископије, изнова има улогу предстраже Православља, која од клира и народа тражи непрестану будност, трезвеност и озбиљност, како би црквену свест спасили од еклисиолошког синкретизма и верске равнодушности. С друге стране, противљење Руске цркве папином доласку у Србију, чини актуелним став римокатоличког бискупа Махнића, који је, према речима М. Екмечића, двадесетих година прошлог века писао да су, „после слома православне Русије ′балкански народи слободни да постану оно што су и прије били – католици. Хрвати су у XIX вијеку покрстили Србе, пак је згодно да им и сада донесу католичанство′”.23)

ПАПА И СРПСКЕ ИЗБЕГЛИЦЕ

Другу препреку која се, по мишљењу патријарха Иринеја, испречила на папином путу ка Истоку, представљају српске избеглице као чинилац који би могао да угрози безбедност римског првосвештеника приликом његовог боравка у Србији, јер, речју српског патријарха, ако би се нешто десило поглавару Римокатоличке цркве, „била би то трагедија за земљу и Цркву”.24) Да је патријарх мислио на прогнано становништво Републике Српске Крајине, потомке недокланог народа, који је у Другом светском рату преживео размахивање ватиканско-усташког ножа, одмах су потврдиле бројне реакције представника избегличких удружења крајишких Срба. Тако је директор Документационо-информативног центра Веритас  Саво Штрбац изјавио: „Ми крајишки Срби, окупљени око Веритаса, очекујемо да Његова светост патријарх српски Иринеј, с обзиром да је и раније давао сличне изјаве, убудуће са више обазривости, бар у јавним наступима, говори о избеглицама”.  Овај представник прогнаних Срба из РСК посебно је нагласио да „иако је Католичка црква прва признала самосталну Републику Хрватску, никада нисмо разговарали, а камоли помислили о извршењу атентата на папу. У току последњег рата на подручју данашње Хрватске није забележен ни један случај да је католички поп убијен од стране Срба”.25) Овакво неразумевање између представника народа избеглог из западних српских земаља и врха СПЦ потпуно је супротно атмосфери сагласја која је деведесетих година прошлог века владала у односима Српске цркве са руководствима Републике Српске и РСК, а због које су се српски епископи често налазили на супротним позицијама од званичног Београда. Међутим, процес приближавања православних и римокатолика на коме инсистирају поједини епископи СПЦ, а који се на подручју бивше Југославије спроводи двојаким методама „помирења” – екуменистичком и евроатлантистичком, озбиљно нарушава црквено јединство између евроекуменистичког клира СПЦ и народа, нарочито оног из РСК и РС.

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРЕЋУТКИВАЊЕ

Екуменистички метод „помирења” подразумева ћутање о стварима које раздвајају православне и римокатолике, што се односи како на догматске разлике, тако и на тешку историју међусобних односа. Сагласно оваквом приступу, сајтови појединих епархија СПЦ, које су се током Другог светског рата нашле на удару хрватске геноцидне политике, духовно уобличене и усмераване од Ватикана, у одељцима посвећеним историји епархије или потпуно прећуткују овај период (нпр. епархија далматинска) или о њему говоре крајње штуро (нпр. епархија захумско-херцеговачка), у несразмери са страдањем, које је имало све одлике свенародног хришћанског мартиријума. У том контексту више је него симптоматичан став садашњег викарног владике Јована (Ћулибрка), иначе члана Одбора за Јасеновац СПЦ, да је „Јасеновац, нажалост, жртва многоговорљивости, политизације, лошег новинарства, а главна жртва тога свега је наука и истина о Јасеновцу. Ми смо данас дошли до броја од око 90 000 страдалих, на чему ради Музеј жртава геноцида, једна и једина научна институција која се бави тим послом код нас”.26) Овакав став једног српског епископа стоји у потпуној супротности са ранијим генералним становиштем СПЦ да је, као што се, између осталог, наводило у саопштењу Синода поводом педесетогодишњице победе над фашизмом, у Јасеновцу и околини побијено „преко 700 000 православних Срба”. СА Сабор СПЦ је 1989, у писму председнику Бискупске конференције Југославије Фрањи Кухарићу указао да РКЦ има „извесну тежњу ка заташкавању и умањивању, готово прећуткивању зле судбине СПЦ и српског народа у НДХ”, а да је сам кардинал Кухарић изјавио да је у Јасеновцу страдало „само четрдесет хиљада православних Срба”.27)

ЕКУМЕНИЗАМ КАО ПРОПАГАНДНО „ПРАШТАЊЕ”

Евроатлантистички метод „помирења” подразумева тражење узајамног православно-римокатоличког опроштаја за догађаје из доба југословенске кризе деведесетих година прошлог века. Међутим, овакво селективно покајништво не полази од целовите историјске истине, нити је плод сазреле историјске свести код „покајника”, већ се извршава по нужди евроатлантског колонијалног плана за „помирење” народа западног Балкана, чију теоријску окосницу чине мишљење Бадинтерове комисије „о распаду СФРЈ” и оно што К. Чавошки назива „хашком пресуђеном историјом”.

Сезону мелодрамског секуларно-сентименталног тражења опроштаја 2012. године у име СПЦ је отворио епископ захумско-херцеговачки Григорије, док је са хрватске стране то учинио дубровачки бискуп Мате Узнић. И док је млади либерални епископ у ритуалном извињавању свима и сваком верно следио свог политичког покровитеља, Бориса Тадића, признајући у неовлашћеном тражењу „опроста” хашке пресуђене чињенице (res iudicata) у вези са тзв. српском агресијом на Дубровник („на ту страшну несрећу и бомбардовање Дубровника”), дотле је хрватски бискуп потврдио, иначе европожељну визију тзв. Домовинског рата као ослободилачког, истовремено одлучно истичући – „не слажем се с пресудом Хага против наших генерала и сматрам је исполитизираном”.28) Истовремено, овакав чин епископа Григорија, који је предузет у оквиру римокатоличке Недеље молитве за јединство хришћана, у супротности је са некадашњим ставом његовог духовника, умировљеног епископа Атанасија (Јевтића), који је 1976. године у име патријарха Германа обавестио Бискупску конференцију Југославије да не постоје могућност да се СПЦ придружи наведеном римокатоличком обреду, јер јој то „забрањује исконско црквено предање”.29)

У односу на овакво жртвовање историјског сећања, зарад европодобног екуменистичког дијалога, коме су склони поједини епископи – модернисти у СПЦ, Срби Крајишници као баштиници живе и неокрњене историјске свести заиста представљају, како је истакао патријарх Иринеј, препреку за папин долазак у Србију, али не „безбедоносну”, већ национално-историјску. Уколико би епископат СПЦ-а наставио овим путем, догодио би се историјски парадокс у коме би се СПЦ, тачније њени клирици, преобразила из вековног трезора слободне националне историјске свести, у једног од бројних агитпропова глобалне Империје.

„ЦРНОГОРСКО ПИТАЊЕ”

Осим питања папине посете Србији, у јулским интервјуима патријарх Иринеј је скренуо пажњу и на проблем са тзв. Црногорском православном црквом. У Црној Гори је, како истиче српски патријарх, Митрополија црногорско-приморска старија и од саме државе и канонски једино легална, а проблем, по патријарху, треба да буде решен у оквиру следеће формуле: „СПЦ покрива све своје вернике који се налазе у државама некадашње Југославије, све вернике који живе у Европи, Америци, Аустралији, а сада оснивамо и епархију у Јужној Америци и по томе Црна Гора неће бити изузетак”.30)

Иако недоречена, патријархова формула за црквени проблем у Црној Гори опомиње на досадашње покушаје да се решење нађе, не само у потпуно јасним црквеноправним оквирима, већ и кроз такво јавно позиционирање Митрополије које би је учинило прихватљивом за владајућу антисрпску номенклатуру и „црногорствујушћи” део друштва. Наиме, после окончања дугогодишње, од стране западних обавештајних служби брижљиво вођене сепаратистичке акције, кроз чин проглашења независности Републике Црне Горе, Митрополија црногорско-приморска је врло брзо исказала намеру да прихвати нову државноправну реалност, можда очекујући компензацију за ранију подршку (да ли и пресудну?) коју је митрополит Амфилохије пружио Милу Ђукановићу да се политички еманципује од Слободана Милошевића. Тако је, заједно са просрпским странкама у Црној Гори, Митрополија врло брзо престала да у јавности инсистира на нелегитимности окончаног референдума о осамостаљивању Црне Горе, иако је, и насупрот свима, Митрополија морала из националних и сопствених црквеноправних разлога да доследно и трајно брани принцип ex iniuria ius non oritur– из неправа не може настати право. У намери да у условима државног прогона заштити канонски поредак у Црној Гори, СПЦ се у лику Митрополије црногорско-приморске упустила у национално штетно и етички проблематично кокетирање са секуларизованим и анационалним деловима црногорског друштва. Уместо српске националне мобилизације око трона св. Петра Цетињског, Цетињска архиепископија се у јавности представљала као црквена капа погодна како за Србе, тако и за тзв. Црногорце.

Поједини клирици Митрополије су у црквенополитичком прагматизму отишли толико далеко да су измишљеној комунистичкој нацији покушали да накнадно обезбеде богословско оправдање.Тако је један свештеник, својевремено ректор цетињске богословије, тврдио да су од једног народа (српског) настале две нације (српска и црногорска). Други су, пак, пали у немилост епархијског врха због јавног негирања постојања били каквих историјских и богословских основа за оправдање постојања црногорске нације.31)

И најзад, оваква црквенополитичка еквилибристика представника Митрополије црногорско-приморске довела је до тога да се на седници СА Сабора од 26. маја 2006. „ради што успјешнијег остваривања спасоносне мисије Цркве”, донесе одлука да се у оквиру СПЦ конституише посебан црквеноправни организам под називом „Православна Црква у Црној Гори”, коју чине, поред Митрополије црногорско-приморске, Епархија будимљанско-никшићка, и делови Епархије милешевске и Епархије захумско-херцеговачке који се налазе у саставу независне државе Црне Горе. „Православна црква у Црној Гори” има свој „Епископски савјет под предсједништвом Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског”, у који улазе и остали епископи наведених епархија. У Саопштењу Епископског савјета Православне Цркве у Црној Гори од 28. фебруара 2010. упозорава се, да је „недопустиво, неодговорно и противно црквеној одлуци свако друго титулисање и представљање у медијима”. Овихданаовакви „дипломатско-тактички” потези врха Митрополије да се прилагоди новој пронатовској државноправној реалности на отетој српској заоставштини, добијају од стране нове-старе коалиције ДПС-СДП завршни рачун у виду захтева да се региструје у новој антисрпској државоликој творевини. Уколико стартне административноправне позиције не изејдначи са Дедејићевом проватиканском филијалом, како би их иста прћија догурала до заједничког (противканонског) брака – на радост страних ментора, Митрополија по предизборном обећању ове Коалиције ризикује да изгуби имовину.32)

ЕПИСКОПСКИ САВЕТИ И „РЕАЛНОСТ НА ТЕРЕНУ”

Ипак, када је у питању начин организовања СПЦ у новонасталим државама, ако се изузме додатни проблем са црквеноправно непостојећом ватиканском филијалом, тзв. Црногорском православном црквом – Црна Гора није уникум. Наиме, СПЦ је формирала посебне Епископске савете и у Хрватској и у БиХ, излазећи тако у сусрет захтевима осовине Вашингтон – Брисел, да српски народ у целини прихвати национално, државно и територијално историјски и међународно-правно неправедно стање, наметнуто силом НАТО пакта деведесетих година XX века. Државна власт у Републици Србији је из разлога политичког прагматизма била приморана да у међународноправном општењу прихвати постојање и неког од национално неприхватљивих постјугословенских политичких реалитета. Насупрот томе, Српска црква је морала да у унутрашњој и међународној неповољној политичкој ситуацији, и по цену јеванђељски обећаног страдања, замени државу и преузме улогу најгласнијег пропагатора националног јединства српског народа и чувара неокрњене историјске свести. (Наиме, својом одлуком АС бр 84/зап.148, донетом маја 1996, СА Сабор СПЦ је заузео више него јасну позицију: „Без обзира на распад версајске, односно Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, јурисдикција Српске православне цркве и даље се простире на све православне на тој територији”).

Међутим, званичне и полузваничне најаве формирања нових епархија (Рашке и Земунске), чије би границе требале да се поклапају са границама могућег новог уцењивачког распарчавања Србије и њеног свођења у преткумановске оквире, указују да центрифугалне силе у СПЦ, усмераване иностраном менторском палицом, још увек делују. По неким оценама црквених реформатора ове новоформиране епархије не би требало да броје више од 300 000 верника.33)Неодољивост силе „царства ћесаровог” утицала је на део српских епископа да забораве аустријску лекцију из Деклараторија Марије Терезије (Rescriptum Declaratorium Illyricae Nationis), која убедљиво дешифрује захтеве данашње глобалне Империје да се СПЦ организационо прилагоди новој политичкој карти Балкана. Наиме, православним Србима Крајишницима су Деклараторијом биле загарантованeпривилегије „у стварима које се тичу вере, савести и верских обичаја”, под условом предвиђеним у чл. 38: „Забрањујемо најстроже да се ниједан од Наших поданика не рукоположи за свештеника и не производи за архимандрита у Пећи, или другом коме месту у Турској… Исто тако, не сме се убудуће без Наше највише дозволе ниједном свештенику који дође из туђих земаља, па ни онима који се сада налазе, без наше изричне дозволе у нашим наследним земљама, даљи боравак овде допустити, него ови последњи имају се одмах протерати”.34)

12) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

13) Р. В. Поповић, Прозелитизам Ватикана, Свети Кнез Лазар, бр. 3 (51), 1993, стр. 151;

14) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

15) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

16) http://www.istocnik.com/vesti/314-vladika-kanadski-georgije-papa-ne-moze-da-dodje.html;

17) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Crkva-nudi-pomirenje-Artemiju.sr.html;

18) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

19) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

20) http://www.pressonline.rs/sr/vesti/vesti_dana/story/159020/Episkopi+u+klin%C4%8Du+zbog+posete+pape.html;

21)http://crkvenidokumenti.blogspot.com/2009/01/dominus-iesus-deklaracija-o.html;

22) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 302-303, 566;

23) М. Екмечић, Спољни узроци грађанског рата у Босни и Херцеговини 1992, стр. 460;

24) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

25) http://www.radiooaza.com/clanak.php?id=17046;

26) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Jasenovacke-zrtve-u-crkvenom-kalendaru.lt.html;

27) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 439, 486;

28) http://www.bitno.net/vjera/biskup-uzinic-otvoreno-o-odnosima-sa-srbima-don-ivanu-grubisicu-ulozi-crkve-u-hrvatskom-drustvu/;http://poskok.info/wp/?p=9939;

29) М. Николић, Екуменски односи Православне и Римокатоличке цркве, стр. 447;

30) http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Patrijarh-U-SPC-nema-podela.sr.html;

31) В. Ђурић Мишина, Хоће ли митрополит Амфилохије прихватити понуду Мила Ђукановића,

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/hoce-li-mitropolit-amfilohije-prihvatiti-ponudu-mila-djukanovica.html?alphabet=l;

32) http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_episkopskog_savjeta_pravoslavne_crkve_u_crnoj_gori;

http://www.politika.rs/rubrike/region/Mitropoliji-crnogorsko-primorskoj-preti-gubitak-imovine.sr.html;

33) http://www.vesti-online.com/Vesti/Srbija/224805/Vernicima-tesne-eparhije;

В. Ђурић Мишина, Политичко кокетирање ДС са Црквом, http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/politicko-koketiranje-ds-sa-crkvom-u-batajnici.html;

34) М. Павловић, Српска правна историја, Крагујевац, 2005, стр. 199;

ПОВЕЗАНИ ТЕКСТОВИ:
ИЗМЕЂУ ВАШИНГТОНА И ВАТИКАНА/ СРПСКА ЦРКВЕНА КРИЗА: ПОКУШАЈ ЧИТАЊА. Део I.