Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Душеломци сагубили још једну битку
01.10.2012. srbinaokup.info/portal
(Из дневника Грешног Милоја, 01. октобар 2012.)
Жртва вероломаца и кривдотвораца – мр Зоран Чворовић, након двогодишњег страдања, враћен на посао крагујевачког правног факултета
Данас се обрадовах радошћу великом сазнавши да је Апелациони суд потврдио Пресуду Основног суда у Крагујевцу, којом је исправљена голема неправда нанета једном благочестивом и честитом Србину – мр Зорану Чворовићу, коју су злоумљем својим замесили виновници вероломља, кривдотворци и душеломци.
Још се једном потврдило да Бог не оставља праведника.
Још се једном потврдио јеванђелски наук да се „истина не да везати“.
Још се једном потврдише оне народне: „У лажи су кратке ноге; и „Истина је спора, али достижна“.
Можда је ова Пресуда знак вероломцима, кривдотворцима и душеломцима да излази уврстак њиховој самовољи и њиховим злочинима.
Напомена уредништва (србинаокуп.инфо): Прошле године, Грешни Милоје је упутио писмо свом пријатељу у коме износи своје виђење овог злочина, али и своју веру у правду. Ово писмо је објављено у трећем издању књиге групе аутора „Тајна безакоња“, у издању УГ Ревнитељ из Ниша, на страни 256-263.
Због вере у победу Истине, ово писмо објављујемо у прилогу, молећи се Богу да се исправе и остали злочини виновника ове неправде.
ИСТИНА СЕ НЕ ВЕЖЕ
− Да ли је на помолу крај страдања
мр Зорана Чворовића? −
Драги Славко,
Јесте, истина је, хвала Богу, то што се шапуће. Даће Бог да ће се и оно што се шапуће на уши у одајама проповедати са кровова.
Питаш ме шта ја о томе знам?
Кад ме питаш право да ти кажем:
Знам да је супротно члану 111.и 112. Устава Српске Православне Цркве отета Рашко-призренска и косовско-метохијска епархија епископу Артемију;
Знам да је пре постављања антиканонског епископа, на место Владике Артемија, најпре дошао тзв. администратор Атанасије, а потом тзв. администратор Амфилохије;
Знам да су многи часни људи подигли свој глас у знак немирења са овим безакоњем;
Знам да је о томе сведочанство оставио мр Зоран Чворовић са својом колегиницом мр Соњом Спасојевић у књизи „ Истина о случају владике Артемија“;
Знам да је, потом, настала једна чудна симбиоза – склопи се „брак из рачуна“ између врха СПЦ и појединих репрезената државе.
Знам да се из тог неприродног, блудног, брака рађа једна наказа, једно „правно чудовиште“, једно ново безакоње, које ће за последицу имати страдање једног часног и поштеног човека – мр Зорана Чворовића.
У народу је позната изрека: Од много отаца луда ђеца.
А једна друга каже: Каква врба такав клин, какав отац такав син.
Ко су оци овом недоношчету, овом (здравом разуму недокучивом) насиљу?
Нећеш ми веровати: два митроносца.Ево шаљем ти „извод из матичне књиге рођених“ овог „правног чудовишта“*
Отац први (један од родитеља):
Атанасијево писмо ректору Универзитета у Крагујевцу
Отац други (један од родитеља) – дан после:
Амфилохијево писмо ректору Универзитета у Крагујевцу
Шта се даље збива показује поменута књига академика Косте Чавошког и мр Владимира Димитријевића, која своја сведочанства бележи на 400 страна.
Шта су породила два оца? Два родитеља?
Богаља! Грба! А што се грбо роди вријеме не исправи(Валтазар Богишић).
Тај богаљ- безакоње, освета, човекомрштво, злоба…за последицу има то да је мр Зоран Чворовић због књиге (чуј и почуј, брат, Славко: због књиге, еј! У другој деценији 21. века!) оставио своју децу, супругу и себе без хлеба насушног.
Међутим свако зло има и своје добро:
Прво.Једна мала књига је показала колико је Србија слободна! И колико врх СПЦ истинује у љубави.
Друго. Једна пресуда Основног Суда из Крагујевца показује да нисмо потпуно потонули у мрак безакоња, полтронства, идолопоклонства …
Један частан судија је током изучавања права и припреме за одговоран судијски позив, дубоко усвојио високо начело судске независности васпостављено, на понос Срба, још у Душановом Законику: „све судије да суде по закону… и да не суде по страху од царства ми“.
Један частан судија је попут Аристотела узвикнуо: Драг ми је Платон, али ми је дража истина.
Један частан судија Основног Суда у Крагујевцу припада оном кову људи који знају право, али и завет мајке Јевросиме: Боље ти је сине сагубити главу, него своју огрешити душу.
Пресуда Основног Суда у Крагујевцу (како дознадох) вели: да је Зоран Чворовић невин; да је пострадао противно слову закона и да се има вратити на крагујевачки Правни факултет!
Слава Богу!
И алал вера судији!
Уздајмо се у достојанство другостепеног суда и верујмо да његова пресуда неће подлећи ничијем диктату, ма он долазио из кругова црквених и световних моћника, већ да ће се темељити на принципима истине и правде.
И још, знам, брат Славко, да се истина не веже. И да она – што је дубље закопавају, сјајнија васкрсава.
У Београду, С доброжељењем,
о Никољдану, 2011. Грешни Милоје
године Господње
Војислав Милошевић: У САРТИД-у истопљено 2000 српских тенкова!
Из емисији “Питања и одговори” на ТВ “Палма Плус” гостујући код Оливере Милетовић, Војислав Милошевић говори о приватизацији смедеревске железаре и њене позадине.
01.10.2012. извор: dzonson.wordpress.com
Зашто је продат САРТИД?
Војислав Милошевић:
“Питали сте зашто је продат, продат је из следећих разлога. Када је Србија, нажалост 5-ог октобра имала један такав пуч какав је имала, и када су дошли на власт људи који су добијали нештедимице од запада и њихових тајних служби стотине милиона марака, у то доба, да би се организовали да би извршили тај пуч. Они су продали, дакле, Смедерево американцима, са намером да се комплетно наоружање српске војске истопи у тој железари! Отприлики 2000 тенкова српских је тамо истопљено…. и ако имате при том 2900 тешкога комада артиљеријског оружја, које је исто тако, хаубица, топова и других, истопљено тамо, долазите до једне невероватне цифре и бројке колико је српска војска разоружана! И када видите кад се дешава да Ју Ес Стил напушта Смедерево? Онда када су завршили посао. Њима више боравак овде не треба. Они су одрадили посао, добили су 100% челик, разоружали војску Србије и напуштају Србију”.
Да, запад је одрадио посао, али само захваљујући што су наши квислинзи и шибицари 100% одрадили посао за њих! А то су министри разоружања српске војске, и министри распродаје привреде Србије!
Ја мислим да је ред да за 100% добро одрађен посао, добију 100% ћузу!
Сада нам је главно оружје за “одбрану” праћка, и шта ће са њом да ради нови минстар “одбране”, Вучић?
Да ли ће њом неког судски да “гађа” и стрпа га 100% у затвор за 100% одрађен посао?
Младен ОБРАДОВИЋ: СТОП ДУХОВНОМ И МОРАЛНОМ ТЕРОРУ!
ОТВОРЕНО ПИСМО У ИМЕ НАРОДА СРБИЈЕ на свој ФБ статус поставио је вођа родољубивог покрета Отачаствени покрет Образ Младен Обрадовић.
01.10.2012. ФБР
СТОП ДУХОВНОМ И МОРАЛНОМ ТЕРОРУ!
Његовој Светости Патријарху српском Господину Иринеју
Председнику Републике Србије господину Томиславу Николићу
Председнику Владе Републике Србије и министру унутрашњих послова господину Ивици Дачићу
Првом потпредседнику Владе задуженом за одбрану, безбедност и борбу против корупције и криминала и министру одбране господину Александру Вучићу
Већ сам слоган под којим се одржавају хомосексуалне манифестације – „Љубав, вера, нада“ – као и датум почетка – 30. септембар – представљају отворену увреду за све вернике, будући да се управо тог дана у Православној Цркви молитвено прославља успомена на Свете мученице Веру, Наду и Љубав и њихову мајку Софију. Осим тога, за 1. октобар је најављена ни мање ни више него „Тајна вечера“, док је за 3. октобар планирана изложба шведске „уметнице“ Елизабет Олсон Валин, са фотографијама у којима је Господ Наш Исус Христос представљен у светогрдним позама са хомосексуалцима, транссексуалцима и ХИВ позитивним особама!
Господо, ово је до сада у Србији највећа увреда и провокација упућена не само православним него и другим хришћанским верницима који живе у нашој земљи, ово је највећи изазов моралном кредибилитету државе! За опстанак једне нације није важна само економија, већ и морал – односно скуп етичких и духовних вредности које једном народу омогућују самопоштовање, физичко и духовно здравље и нормалан историјски развој.
У овдашњим медијима се већ годинама говори о угрожености права разних маргиналних група, док се традиционалне вредности, којима је привржена огромна већина нашег народа, извргавају руглу. Огорчени народ оправдано поставља питање: да ли у Србији има некога ко брине о правима већине? Дозволите да Вас подсетимо да је управо та већина Вас изабрала са мандатом да заштитите индивидуална, социјална и духовна права Ваших бирача.
Стога Вас још једном позивамо да учините све што је у Вашој моћи како би се зауставио духовни и морални терор мањине над већином.
Народ Србије
Горан Петронијевић: Издаја Косова и Метохије је највећа клетва
Срби са Космета окупили су се данас у Косовској Митровици у организацији Народног покрета „Отаџбина“ због подршке Звонку Веселиновићу који је у шиптарском затвору од краја 2011. године.
01.10.2012. ФБР аутор Биљана Диковић
“Е, па не може више, да Звонко Веселиновић и слични њему буду у затвору због тога што воле и бране своју земљу и свој народ, а да се власти богате у издаји. Свака власт у Србији, па и ова која је сменила ону, најиздајничкију у историји Србије, мора знати да им нема опстанка без Косова и Метохије. Издаја Косова и Метохије је највећа клетва, а историја је пуна примера да се издаја никоме није исплатила. Издржите још мало зато што Звонко издржава неправедну робију и клевете. То је јединствена борба на различите начине. Издржите до пролећа. Јер ће на пролеће сунце са Истока засијати много јаче. Нама донети братску топлину и олакшање, а душманима шта им Бог да. Живела слободна Србија.“ Ово су речи адвоката Горана Петронијевића, из писма које је које је прочитано на протесту.
Звонко Веселиновић је по Петронијевићу поручио: „Поздрави их и реци им да издрже и нек не брину за мене. Ако они издрже ја ћу и неправедну робију а и лаж издржати на једној нози. Моли их да не попусте, да не би било узалудно све што смо до сада урадили.“
Published on Oct 1, 2012 by Srbi Na Okup
ВАНРЕДНА ВЕСТ: ЗАБРАЊЕНА ПАРАДА ПОНОСА (п.с. ова забрана, иако сасвим извесна, још није "озакоњена")
ВАНРЕДНА ВЕСТ: ЗАБРАЊЕНА ПАРАДА ПОНОСА
1 октобар 2012, 20:30, ФБР- СНП НАШИ
СНП НАШИ са радошћу прима вест о забрани „параде поноса„ , чиме је вишенедељна кампања покрета за отказивање параде уродила плодом. Ово је још једна велика победа здраве и нормалне Србије која не жели да трпи терор ЛГБТ активиста, који су себи дали за право да крше Устав РС и шире верску мржњу и нетолеранцију, што су показали у више наврата протеклих дана.
СНП НАШИ наставиће са кампањом о доношењу закона за стогодишњу забрану за организовање геј парада и ширење ЛГБТ идеологије, по узору на Руску Федерацију, све до његовог усвајања.
Информативна служба
СНП НАШИ
(http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/345544/MUP-zabranio-odrzavanje-Parade-ponosa)
Драган Симовић – Народ и његова сенка (Вечити рат између Бића и НеБића)
Народ и његова сенка
Вечити рат између Бића и НеБића
Драган Симовић
Како год свака Личност има и своју тамну страну,
тако исто и сваки Народ има своју Сенку.
Ово ћемо најбоље разумети и схватити у песничким
сликама, зато ћу песнички и да беседим.
Народ је Биће, а његова Сенка је НеБиће.
Не само у овоме свету, већ у свим световима који су
Створитељева творевина, води се вечити рат између
Бића и НеБића.
Биће је Светлост и Живот, Љубав и Доброта, а НеБиће
је Тама и Смрт, Мржња и Злост.
Сенка једног Народа сразмерна је његовом Бићу.
Што је веће Биће, веће је и НеБиће; што је више
Светлости, више је и Таме.
Срби су Народ великог Бића, стога имају и велико
НеБиће!
По сразмери Бића и НеБића, могли бисмо рећи да су
Србима најближи Руси и Немци.
Дакле, у Срба, Руса и Немаца постоји истовремено и
велико Биће и велико НеБиће.
Зато ти народи и воде вечите ратове између себе.
Њихово Биће не би ратовало, али их зато НеБиће вазда
увлачи у ратове.
Тај вечити рат између Срба и Руса, на једној, и Немаца,
на другој страни, свагда су користили Енглези.
Занимљиво је сазнање, да се успон Енглеза управо
и дешавао на вековним ратовима између Словена и
Германа.
Енглези су од ПраИскони заклети противници
Аријеваца: Срба, Руса и Пруса; а Пруси и јесу
германизовани Словени Аријевци.
На другој страни, постоје народи малог Бића и малог
НеБића.
Такви су народи створили упристојене државе,
упристојена друштва, и такви народи делују, али само
привидно, уравнотежено и нормално.
Али, шта је то нормално, шта је то нормалност?
Нормалност је осредњост.
Медиокритетство је нормалност.
Између нормалног и медиокритета, најчешће стоји знак
једнакости.
Тако је, отприлике, и Гете беседио у разговорима са
Екерманом.
Шта Песник жели да каже овим писанијем?
У последње време, пуно се беседи и пише о србској
културној елити које, уистини, и нема!
Наравно, и сам сам писао о томе, али са погрешног
становишта.
Писао сам са позитивистиког илити материјалистичког
становишта, занемаривши, при томе, духовно
становиште.
Заиста, ништа се више у овоме времену не може
разумети и схватити са позитивистичког становишта!
Позитивистичко виђење и појимање света припада већ
минулим вековима.
То су осамнаести и деветнаести, па донекле и
двадесети век, а већ од средине прошлога века, ствари
се могу појмити само у светлу нових духовних наука.
Дакле, причамо о културној елити.
Одмах да речемо, да културна елита, овде и сада, није
Биће; културна је елита НеБиће илити Сенка.
Нигде се то тако јасно не види, као у Срба данас.
Србска културна елита (а то се, по свему, односи и на
руску културну елиту, само што су у питању нијансе!)
није исто што и Србски Народ.
Напротив, србска елита је сушта супротност и
опречност Србскоме Бићу и Битију.
Србска елита је НеБиће.
А НеБиће је свагда и вазда противу Бића!
Очекивати да србска елита буде на страни Србства, то
је равно очекивању да Тама ратује за Светлост, илити
Мржња за Љубав.
И да ваљано заокружимо беседу.
На једној страни имамо Србство, Биће Народа, а на
другој страни, а то и јесте НеБиће Србства, имамо
културну и сваку другу елиту, што ћемо одсада
сазерцавати као Сенку Србскога Народа.
Што се мене тиче (а да не завучи надобудно!), после
овог писанија, завршио сам сваку причу о србској
културној елити.
Manufacturing “Failed States” (by Aiding “terrorists”)
01.10.2012 Branko Ilic , Serbian FBReporter
by Edward S. Herman
The United States has mastered the art of undermining its targets by fomenting domestic terrorism, and then laying the responsibility on them for the crimes sponsored by Washington itself. This method affords it the possibility both to justify military intervention and to carry it out without risk. The well-oiled scheme described here by Edward S. Herman is now being applied in Syria.
An Al-Qaeda operative who arrived in Syria with Western officials. Why change a recipe that works?
During the Vietnam War, a sign over one of the U.S. army bases read “Killing Is Our Business, and Business Is Good.” Well, it was a very good business in Vietnam (and Cambodia, Laos, and Korea as well), the number of civilian deaths running into the millions. And it has been quite respectable in the years after Vietnam. The killings have been carried out both directly and via proxies on every continent, as U.S. “national security” has required bases, garrisons, assassinations, invasions, bombing wars, and the sponsorship of killer regimes, real terror networks, and programs everywhere in response to terrorist threats and challenges to the “pitiful giant.” Jan Knippers Black pointed out years ago in her great book that “national security” is a wonderfully elastic concept, expanding in accord with “what a nation, class or institution…thinks it should have,” with the result that it is those “whose wealth and power would appear to make them most secure who are, in fact, most paranoid, and who, by their frenetic attempts to ensure their security, bring on their own destruction.” (She was addressing the 1960s Brazilian threat of social democracy and its termination by a U.S.-supported counter-revolution and military dictatorship.) Add to this the search by the vested interests of the military-industrial-complex for missions to justify budget increases, and the mainstream media’s full cooperation in this search, and we have a frightening reality.
In reality, the fake-paranoid giant has had to struggle valiantly to produce more or less credible threats, especially with the fall of the “Evil Empire,” which this country had long been allegedly “containing.” Thank goodness that after relatively brief spurts of attention to narco-terrorism and then Saddam’s threatening weapons of mass destruction, Islamic terrorism came virtually out of nowhere to provide a successor threat, no doubt produced by hostility to U.S. freedoms and the Islamic world’s unwillingness to allow Israel to find a negotiating partner and peaceably settle any disputes with the Palestinians.
But in addition to maintaining the killing and associated arms business at a high level, the United States has become a large-scale manufacturer of failed states. By a failed state I mean one that has been crushed militarily or rendered unmanageable by political and/or economic destabilization and a resultant chaos and is unable (or is not permitted) for long periods to recover and take care of its citizens’ needs. Of course, the United States has been such a manufacturer for a long time, as in the cases of Haiti, the Dominican Republic, El Salvador, Guatemala and those Indochinese states where killing was so good. But we have seen a dramatic resurgence in more recent times, some of it more or less peaceful, as in the cases of post-Soviet Russia and several of the Eastern European states, where income declines and sharply increased mortality rates resulted from “shock therapy” and Western-assisted but partly locally organized and supported elite semi-legal grand larceny (i.e., privatization under exceptionally corrupt conditions).
But there has been a fresh stream of failed states brought about by U.S. and NATO “humanitarian intervention” and regime change, carried out more aggressively in the wake of the death of the Soviet Union (and thus the end of an important if limited force of “containment”). Humanitarian intervention in Yugoslavia has been a model, with Bosnia, Serbia and Kosovo turned into failed states, several other weaklings broken out, all of them Western clients or supplicants, plus a huge U.S. military base in Kosovo, with this package replacing one formerly independent social democratic state. This demonstration of the merits of imperial intervention set the stage for further failed-state manufacturing efforts in Afghanistan, Pakistan, Somalia, Iraq, the Democratic Republic of Congo, and Libya, with a similar program well advanced today in Syria and one obviously in process for some years in the Free World’s treatment of a threatening Iran, following its happy relationship with the Western-imposed Shah dictatorship.
These manufactured failures have often had common features that show them to be a product of imperial policy and the projection of imperial power. One frequent feature is the rise and/or recognition of ethnic group rebels who claim victimhood, fight their government with terroristic acts, sometimes designed to provoke a violent government response, and who regularly appeal to the imperial powers to come to their aid. Sometimes foreign mercenaries are imported to aid the rebels, and both the indigenous rebels and mercenaries are often armed, trained and given logistical support by the imperial powers. The imperial powers encourage these rebel efforts as they find them useful to justify destabilizing, bombing, and eventually overthrowing the target regime.
This process was evident throughout the period of the dismantlement of Yugoslavia and creation of the resultant set of failed states. The NATO powers wanted Yugoslavia taken apart and the Republic of Serbia, its largest and most independent component, crushed. They encouraged nationalist elements within the other Republics to rebel, and all of these recognized that NATO would support and eventually go to war for them. This made for prolonged warfare and ethnic cleansing, but did eventually succeed in the destruction of Yugoslavia and creation of the residual failed states . Amusingly, Al Qaeda elements and mercenaries were imported into both Bosnia and Kosovo to help fight the target Republic (Serbia), with the knowledge and cooperation of the Clinton administration, as well as Iran . Al Qaeda was also one of the constituents of the freedom fighters engaged in the Libyan campaign, and is now admitted even if a little belatedly in the New York Times to be a factor in the Syria regime-change program . And, of course, it was a centerpiece in the regime change in Afghanistan and basis of the “blowback” of 9/11 (Bin Laden having been an important Saudi-US.-sponsored rebel, subsequently abandoned by those sponsors, and later attacking, demonized, and killed by them).
These programs always involve serious “atrocities management,” whereby the government under attack is accused of major acts of violence against the rebels and their supporters, and is by this process effectively demonized and set up for more massive intervention. This was very important in the Yugoslav breakup wars, and possibly even more so in Libya and Syria. The process is greatly helped by the mobilization of international agencies, which participate in the demonization by denouncing the atrocities and sometimes indicting and prosecuting the targeted villains. In the case of Yugoslavia, the UN-established International Criminal Tribunal for the Former Yugoslavia (ICTY) worked hand-in-glove with the NATO powers in setting up the Serb leadership for prosecution and justifying any action the US and NATO wanted to take. In a beautiful illustration of the process, the ICTY prosecutor indicted Milosevic in May 1999 just as
NATO turned to deliberately bombing Serb civilian facilities to hasten Serbian surrender, although these were war crimes and carried out under a UN Charter violation. But they diverted world attention from the unpleasant and illegal NATO behavior to the charges against the demonized Milosevic.
Similarly, with NATO eager to attack Libya, the prosecutor at the International Criminal Court quickly indicted Muammar Gaddafi without even having conducted any independent investigation, and with an established prosecutor record of never having indicted anybody except Africans who were not Western clients. This kind of “juridical management” is invaluable to the imperial powers and feeds well into the advance of regime change and the manufacture of failed states.
There are also purportedly independent human rights groups and “democracy promotion” entities like Human Rights Watch, the International Crisis Group, and the Open Society Institute that regularly get on the imperial bandwagon by featuring the violence of the targeted regime and its leaders. This also feeds into the mainstream media, the entire set providing the moral environment for more aggressive intervention on behalf of the victims.
This is helped still further by the fact that the atrocity claims and pictures of grieving widows and refugees, the seemingly compelling evidence on atrocities, and an establishment consensus on the “responsibility to protect” the victim populations, also affect liberal and left elements in the West, causing some to join the mainstream throng in denouncing the targeted regime and demanding humanitarian intervention, and many others to lapse into silence because of confusion and an unwillingness to be accused of “supporting the dictators.” The argument of the interventionists is that while we may seem to be supporting an expanding imperialism, exceptions must be made where exceptionally bad things are happening and the home public is aroused and wants action, but we may show our progressive credentials by trying to micro-manage and contain the imperial attack, as in insisting on adherence to a no-fly zone intervention in Libya
There is a good case to be made that the United States itself is a failed or failing state. It obviously has not been crushed militarily by any foreign power, but its underlying population has been hugely damaged by its own permanent war system. In this case the military elite, with its contractor, banker, political, media and intellectual allies has greatly enlarged poverty and mass distress, shriveled the public services, and impoverished the country, making it impossible for the hamstrung and compromised leadership to properly service its ordinary citizens, despite steadily rising per capita productivity and GDP. The surpluses are drained into the war system and the consumption and ownership of a small minority, who, in what Steven Pinker in The Better Angels of Our Nature calls the era of “recivilization,” are aggressively striving to go beyond mere surplus monopolization to transfers from the incomes, wealth and public claims of the great (and struggling) majority. As a failed state as well as in other ways the United States is surely an exceptional nation!
ПАТРИОТСКИ БЛОК- САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ: АЛЕКСИЋ ВАС ПОЗИВА 6 ОКТОБРА НА ПРОТЕСТ ИСПРЕД СКУПШТИНЕ!
ПАТРИОТСКИ БЛОК
САОПШТЕЊЕ ЗА ЈАВНОСТ
Позивају се грађани Београда и Србије да у Суботу, 6 октобра ове године, уместо да изађу на параду срама да протествују против несрећника које је Бог довољно казнио, дођу сви пред Народну скупштину на лични протест Николе Алексића, директора еколошког покрета Новог Сада и Патриотског блока да подрже борбу за живот и опстанак становништва Србије због угрожавања живота и здравља.
На Србију се даноноћно врши агресија радиолошко-хемијско-биолошком методом.
Србија је у рату.
У Србији се спрема усвајање закона о легализацији генетички модификованих организама (ГМО) које изазивају 65 најтежих болести у људском роду и стерилност код корисника ГМО хране, због чега у Србији већ сада 350.000 брачних парова има проблема са зачећем.
Патриотског блока
——————————————————————————–
 |
ЕКОЛОШКИ ПОКРЕТ НОВОГ САДА |
|||||
|
ECOLOGICAL MOVEMENT OF NOVI SAD ЧЛАН ЕКОЛОШКОГ ПОКРЕТА СРБИЈЕ – САВЕЗА ЕКОЛОШКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА СРБИЈЕ ЧЛАН ЕВРОПСКОГ ЕКОЛОШКОГ БИРОА ЧЛАН ПАТРИОТСКОГ БЛОКА |
||||||
| Војвођанских бригада 17/I
21000 Нови Сад Србија |
тел.: ++381 (21) 420-175 тел./факс: ++381 (21) 529-096 e-mail:ekopokretns@gmail.com Web site: http://www.ekopokret.org.rs Матични број: 08198322 |
|||||
| Бр. дел. 134/1 | Бр. жиро рачуна: 335-1856-19 | |||||
| Датум: 2. октобар 2012 | ПИБ: 101638099 | |||||
РЕПУБЛИКА СРБИЈА
МИНИСТАРСТВО УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА
ПОЛИЦИЈСКА УПРАВА СТАРИ ГРАД
Мајке Јевросиме 33
БЕОГРАД
Због даноноћне агресије на Србију радиолошко-хемијско-биолошком методом уз садејство електромагнетних таласа ХААРП инсталација из САД и уз потпуну пасивност председника Репблике Србије, Војске Србије, што се граничи са издајом народа и државе, и због јавне најаве почетка геноцида над становништвом Србије легализацијом генетички модификованих организама, подносим Наслову
ПРИЈАВУ ЛИЧНОГ ПРОТЕСТА
који ћу изразити у суботу, 6. октобра 2012. године испред Народне скупштине са почетком у 12.00 часова.
Протест ће бити усменог типа без насиља према обезбеђењу Народне скупштине или околини, нећу носити оружје нити било шта чиме би се било ко могао повредити нити самоповредити, као што ме је старешина обезбеђења Народне скупштине у полицијској униформи оптужио 2. октобра 2011. године са циљем изазивања насилне интервенције припадника полиције према мени.
Напомињем да је изражавање личног става у виду протеста право сваког грађанина на основу Европске конвенције о људским правима и основним слободама као и Уставно право грађана Републике Србије. Као такво не може нарушавати јавни ред и мир, још мање изазивати безбедносни ризик због чега не очекујем забрану нити кршење наведених права од стране Наслова.
С поштовањем,
Директор
Никола Алексић
Александар МЕЗЈАЈЕВ: Суђење генералу Младићу пажљиво се прати и у Парламенту Русије
У Државној Думи Русије 26. септембра текуће године одржано је парламентарно саветовање, на коме је размотрен рад МТБЈ и између осталог било је речи и о судском процесу против генерала Младића. На седници су узели учешће посланици Државне Думе, експерти и представници средстава јавног информисања. За време наступа депутата Државне Думе Русије и експерата била су изнесена многа кршења права оптужених и разјашњени њихови разлози.
01.10.2012. Фонд Стратешке културе
Србски генерал Ратко Младић
Аутор овог текста је наступио у својству експерта по судском процесу генералу Ратку Младићу. Посебно су била истакнута следећа кршења темељних принципа кривичног процеса и кршења права оптуженог.
1. Претпоставка невиности. У МТБЈ користи се пракса признавања такозваних “судски установљених чињеница”. Званично, циљ таквог признавања образлаже се уштедом времена. А у стварности – истински циљ представља суштинско отежавање одбране оптуженог. Те чињенице суд је установио у другим процесима. На тај начин, признање тих чињеница у каснијим процесима преноси бреме доказа кривице од тужиоца ка оптуженом, што представља грубо кршење претпоставке невиности. Још у низу случајева суд чак уопште не дозвољава одбрани да изнесе доказе о невиности. Тако је недавно (19. септембра) судско веће у процесу над Радованом Караџићем донело одлуку да не омогући оптуженом потребно време ради оспоравања судски установљених чињеница.
2. Равноправност страна. Без обзира на то што су по нормама међународног права стране једнаке, на процесима у МТБЈ уочава се гигантска неравноправност страна. То се односи како на ресурсе, тако и на додељено време. Тако у процесу против генерала Младића ради 16 правника, а одбрани је дозвољено да има само двојицу. Финансирање тужилаштва и одбране се уопште не може упоређивати. И што је још горе, генералу Младићу није дозвољено да избор адвоката буде његов.
3. Право на довољно времена за припрему и изношење одбране. Без обзира на то што по нормама међународног права оптужени има право на довољно времена за припрему своје одбране, то право је генералу Младићу ускраћено. Кршење тог права огледа се у томе што је процес започео пре него што се одбрана могла упознати са документима оптужнице. И што је још горе, чак и током процеса који траје пола године, ти документи још нису достављени одбрани. Користи се и друга тактика – доставља се толика количина докумената, видео и аудио записа, за чије је изучавање потребно неколико десетина година. На тај начин се одбрана ставља у положај перманентне неприпремљености за унакрсна испитивања, што је чини мање ефикасном или сасвим неефикасном.
4. Право на ефикасно учешће у судском процесу. У складу са нормама међународног права сваки оптужени има право да учествује на свом процесу, и још такво присуство треба да буде ефективно. На процесу генералу Младићу суд је не једном удаљио оптуженог из суднице, уз образложење да то ради како би обезбедио поредак. У стварности реч је о томе да генерал покушава да се консултује са својом одбраном или чини одређене гестове. Због тога га лишавају права да присуствује на процесу. Без обзира на озбиљне здравствене проблеме (он је преживео неколико срчаних удара), процес над генералом Младићем одвија се интензивније од свих других, који су било када одржани пред МТБЈ. У другим процесима судско заседање се одржава 2 до 3 пута недељно и са скраћеним сесијама. Процес над тешко болесним генералом одвија се у пуном радном времену током читаве недеље. Такав напор не само да чини вероватним погоршавање његовог здравственог стања све до инфаркта, него и његово учешће чини неефикасним, јер нема времена за припрему за заседање суда и такав интезитет не дозвољава болесном човеку да прати дешавања. Недавно је генерал Младић у знак протеста одбио да се појави у судници, због тога што није дозвољено да му медицинска сестра измери притисак, већ су ту дозволу добили само чувари. Реакција на генералов протест је била одлука да се суђење наставља и без присуства оптуженог.
5. Право на разматрање дела независног и непристрасног суда. Намеће се питање: зашто сва указана кршења права оптуженог не добијају заштиту од стране суда, јер је по статуту МТБЈ управо суд дужан да заштити права оптуженог у случају њиховог кршења. За свакога ко прати ток судских заседања, одговор је очигледан. Председник судског већа А. Ори нити је независан нити непристрасан према оптуженом. То се показује како у спољној форми понашања судије А. Орија према генералу Младићу, тако и по суштини његовог деловања. Постоји минимум 17 правних разлога за дисквалификацију судије Орија из процеса генералу Младићу. Најважнија су следећа два. Као прво, то је лична заинтересованост судије Орија да осуди генерала Младића, у вези са његовим учешћем у ранијим процесима. Раније је судија А. Ори био председник судског већа у процесима против генерала С. Галића и председникаа Парламента Републике Српске Момчила Крајишника, као и низа других оптужених (Цешића, Бабића, Мрђе итд). Основна пресуда наведеним лицима између осталог је њихово учешће у “удруженом злочиначком подухвату” (joint criminal enterprise) заједно са генералом Младићем. Оптужујућа пресуда генералу Галићу, коју је донео судија А. Ори, указује да је он био директно подређен генералу Младићу. На тај начин је пресуда генералу Галићу, Крајишнику и другима, између осталог изречена и због њихове повезаности са генералом Младићем и то је разлог због којег судија Ори не може бити непристрасан у предмету Ратка Младића. Да овоме додамо да је судија Ори донео 385 “судски установљених чињеница” из процеса М. Крајишнику и на тај начин одбрана у процесу над Ратком Младићем нема могућност да оспори те чињенице, јер је судија Ори лично заинтересован да се оне сачувају у таквом виду у каквом су изнесене у процесу М. Крајишнику. Као друга важна основа за дисквалификацију судије Орија из процеса генералу Младићу, јесте његова лична заинтересованост да се осуди генерал Младић за оптужбу за геноцид у Сребреници у јулу 1995. године. Око догађања у Сребреници директно је повезан холандски батаљон, чија су дејства довела до трагичних догађаја. Дакле, имамо директан сукоб интереса судије Орија, који је директно зааинетресован да се донесе осуђујућа пресуда генералу Младићу и да се спречи изношење чињеница о кривици команде и састава холандског батаљона. Судија А. Ори је управо на предлог Холандије изабран за судију МТБЈ.
Кршења права генерала Младића оцењена су као толико груба и масовна да је донето решење о стварању иницијативне групе за оснивање Руског Комитета за праћење суђења генералу Младићу и за заштиту његових права. Иницијативну групу ће предводити академик Јелена Гускова. У тај комитет ће ући и депутати Државне Думе Русије, војници, правници, експерти и друштвени делатници. МТБЈ треба да зна да ће се у Русији пажљиво пратити процес који се води против генерала Ратка Младића и да неће дозволити вршење судијске самовоље уз мирно ћутање медија и међународне јавности.
Петар ИСКЕНДЕРОВ: ПРОПАЛА ЕНЕРГЕТСКА ПАРТИЈА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
Састанак министара за енергетику чланица Европске уније, који је ових дана одржан на Кипру, одржан је иза затворених врата. Званични коментари се нису одликовали отвореношћу. Само је комесар за енергетику у ЕУ Гинтер Етингер подвукао намеру свог надлештва да о свим постојећим питањима одлучује на основу „компромиса“. То се тицало, конкретно, односа Русије и ЕУ у сфери енергетике, који су се у последње време компликовали. „Сигуран сам да та питања у којима се не слажемо могу да се реше. Верујем у могућност проналажења компромиса. Шта више, европско тржиште енергетике, наша индустрија, наши потрошачи – нико не треба да страда због наших размимоилажења“ – изјавио је Гинтер Етингер1. Али без обзира на то – постоје сви разлози да се састанак на Кипру оквалификује баш као „кризни“. И то због укупне кризне атмосфере у којој је он одржан.
01.10.2012. Фонд стратешке културе
Није тајна да питања енергетске безбедности за Европску унију традиционално спадају међу најважнија. Међутим, парадокс садашње ситуације је у томе, што се управо сфера о којој говоримо нашла као талац у многоме спекулативних и непромишљених поступака саме ЕУ.
Пре свега, као последица финансијске кризе простор за маневрисање Брисела је објективно сужен. Баш уочи одржаног састанка масмедији су постали власници оцене инспекцијске „тројке“ која ради у Грчкој. Заједнички закључак представника ЕУ, Европске централне банке – ЕЦБ и ММФ-а каже да међународни експерти више не верују у способност грчке владе да постигне усаглашене параметре за смањење државног буџета. Узрок за то је, како сведоче немачке новине Handelsblatt, врло једноставан: „Те норме су још од самог почетка биле претеране“2.
Јасно је да овакав закључак захтева од Европске уније да од два зла изабере мање. Било да Атини дозволи ново одлагање, тако што ће еврозону оставити да „виси“ и даље, било да стави крст на чланство Грчке у њој. Обе могућности су крцате новим финансијским потресима који ће неизбежно да утичу и на снагу Европске комисије да оствари своје пројекте из области енергетике.
То је контура оних сложених услова у којима је данас Европска унија принуђена да остварује своју политику у сфери енергетике. Још тежа ситуација је због њеног најважнијег „чеда“ – пројекта за гасовод „Набуко“. Првобитни сценарио је предвиђао да ће већ до 2010.године тим цевоводом тећи најмање 8 милијарди кубних метара гаса годишње. А до 2020.године требало би да се њиме испоручује до 31 милијарде кубних метара гаса. Половина те количине је предвиђена за испоруку транзитним земљама, а половина је требало да стигне до складишта гаса у аустријском Баумгартену, одакле би се он отпремао на тржишта Аустрије, Немачке и Италије.
Први удар пројекту нанела је стварност Азербајџана. Баку је мудро одлучио да своју политику у енергетици не везује само за Европску унију. Председник Државне нафтне компаније Азербајџана Ровнаг Абдулајев је још 2008.године изјавио да његова компанија „нема намеру да постане „сувласник“ гасовода „Набуко“3. Одмах после тога Азербајџан је са Русијом оперативно потписао комплекс гасних споразума.
Шта је карактеристично за однос Азербајџана и Русије у вези са испоруком енергената: није утврђена горња граница количина гаса за испоруку из Азербјџана. Тако – постоји могућност за Баку да Русији продаје целокупну количину азербајџанског гаса. То Русију може да учини кључним елементом транзитне шеме за испоруку азербајџанских гаса Европи. Треба посебно да се истакне и следеће: Москва ће постати не „препродавац“ азербајџанских енергоресурса, већ њихов преносник – транзитер. То одговара европским захтевима о испорукама горива Европској унији из различитих извора.
Фактички – одбијање Азербајџана да постане најбитнији учесник пројекта „Набуко“ – представља најважнији пораз Запада на пољу реализације енергетских пројеката који воде изолацији Русије. Јер је још бивши саветник председника САД за националну безбедност Збигњев Бжежински указивао да „независност држава Средње Азије може да се разматра као практично бесмислен појам уколико се Азербајџан у потпуности потчини контроли Москве“4. Баку дефинитивно не одбија пројект „Набуко“, али намерава да пажљиво проанализира његове реалне перспективе. „Ми желимо да прегледно видимо његова својства, плусеве и минусе, јер су уговори о испоруци гаса предвиђени на 40 – 50 година, тако да не желимо да погрешимо у избору“ – изјавио је ових дана Ровнаг Абдулајев5.
Тражење нових партнера Европској унији је донело нова разочарења, конкретно – у оквиру дискусија о различитим варијантама испорука гаса из иранских и египатских бушотина за „Набуко“. Како је са извесном злурадошћу констатовао ауторитетни британски журнал Petroleum Economist, „наде да ће Египат и Иран моћи да попуне недостатак гаса говоре или о наивности Брисела, или о његовом игнорисању унутрашње ситуације у обе те земље“6. Конкретно, према подацима журнала, у Египту унутрашња потрошња гаса расте великом брзином док се раст експлоатације смањује. Што се тиче Ирана – његово учешће у пројекту Европске уније данас изгледа као геополитички виц.
До каквих је закључака дошла Европска унија у односу на садашњу „енергетску јесен“ – са гасоводом „Набуко“ кога у стварности нема и за који и тако нема реалних извора за пуњење, и са финансијском кризом у сопственим редовима? Међутим, геополитичку улогу енергетике за Запад нико не негира. Па још је класик америчке дипломатије Џорџ Кенан говорио да, захваљујући контроли испорука енергената, САД добијају могућност да контролишу спољну и индустријску политику било које земље, све до права да изјаве „вето“7.
Управо тако се у годинама после рата десило, конкретно, са Јапаном. А данас главног геополитичког опонента САД и Европске уније, осим Ирана, очигледно представља – Русија. Експерти Националног обавештајног савета САД, који има везе са америчком обавештајном службом, у свом плану -прогнози, написаном за период до 2025.године, ту мисао су формулисали на следећи начин: „Захваљујући високом нивоу цена многи експортери, нпр. Русија и Иран, могу да добију финансијске ресурсе којима ће повећати своју снагу“8. Управо зато документ Стејтдепартмента, који је објављен још у априлу 2007.године под називом „Стратешки план 2007. – 2012. финансијске године“ као приоритетни задатак предвиђа супротстављање „негативном понашању“ Русије. За један од главних разлога за овакав однос је проглашен и растући утицај Русије на светском енергетском тржишту9.
Баш у томе се крије трећи фактор који тера Европску унију, која ради у тесној спрези са САД, да буде узнемирена. Тај трећи фактор је активна руска политика на пољу енергетике. И мада Москва представља кључног испоручиоца енергетских сировина за добру половину земаља-чланица ЕУ – у Бриселу настављају и даље да покушавају да колико год је могуће истисну руски ОАО „Газпром“ са европских тржишта. При том долази не само до некоректних пропагандних изјава, већ и до конкретних институционалних процедура, какву представља садашња истрага рада руског гасног гиганта због кршења антимонополског законодавства.
„Уље у ватру“ доливају и тенденциозне публикације америчких масмедија. Тако новине The Washington Post не сумњају да „Кремљ користи Гаспром као своју најбољу батину, када треба заплашити непокорне земље које зависе од испорука „Гаспромовог“ гаса“. Споља гледано – солидно издање иде још даље и упркос оценама експерата негира било какву економску самосталност руских енергетских пројеката, конкретно – гасовода „Северни ток“ и „Јужни ток“. Њихова изградња „не може да се образложи ни потражњом, ни понудом“, – тврди The Washington Post , не замарајући себе образлагањем овако чудне тезе, која је у супротности са позицијама тако утицајних европских играча на енергетском пољу, какви су Немачка, Француска и Италија10.
Све у свему – у њиховим пропагандним паролама нема баш ничега новог. Нису далеко отишли од јадног извештаја Руберта Ларсона, експерта Агенције за истраживања одбране, који се чуо 2007.године у Вилнусу на конференцији „Nord Stream:последице за регион Балтијског мора“. Шведски експерт је изјавио ни више – ни мање, већ да ће се морске платформе гасовода „Северни ток“ користити „не само за компресорске капацитете, већ и у обавештајне сврхе“11. Што се тиче покушаја Европске комисије да у пословању „Газпрома“ види кршење принципа Европске уније – они ће се европским потрошачима вратити у облику нове нестабилности на тржишту гаса и дизању тарифа за гас. Круг се затвара. Европска унија, прикљештена финансијском кризом, добиће преко главе нове трошкове.
Ауторитетни француски историчар Морис Ваис је једном констатовао: „Уместо да постане противтежа долару, европска новчана јединица олакшава американизацију економије континента“12. Садашња неспособност руководства Европске уније да среди финансијску кризу у сопственим редовима само потврђује наведену констатацију. А потпуно исту погубну за европске интересе улогу, игра и манијакална тежња низа бриселских чиновника да одигра антируску енергетску партију.
1REUTERS 1205 170912 GMT
2 Handelsblatt, 17.09.2012
3 http://today.az/news/business/45624.html
4 Бжезинский З. Великая шахматная доска. М., 2009. С.67. (Бжежински З. Велика шаховска табла, Москва , 2009, стр.67)
5 ИНТЕРФАКС-АЗЕРБАЙДЖАН 1343 150912 MSK 15.09.2012 13:44
6 Petroleum Economist, 2006, Nov.
7 Цит.по: Хомский Н. Гегемония или борьба за выживание: Стремление США к мировому господству. М., 2007. С.242.(Цитирано по: Хомски Н.: Хегемонија или борба за преживљавање: Тежње САД да буду владар света, Москва 2007., стр. 242)
8 Мир после кризиса. Глобальные тенденции – 2025: меняющийся мир. М., 2009. С.98. (Свет после кризе. Глобалне тенденције . 2005: свет који се мења, М. 2009. Стр. 98)
