ЈЕЛА је најопеваније дрво у српским народним песмама. Стас ове шумске лепотице не помињу случајно наши народни певачи, јер она је са висином и до 60 метара највише дрво у европским шумама. Око ње су се преплела древна предања, која она скромно носи на својим плећима, а на која ми не обраћамо готово никакву пажњу
НЕБЕСКА ЈЕЛА
Како је јела највише дрво у нашим шумама, то је условило да настане предање о митској јели до неба, небеској јели, која је висока толико да додирује само небо и зато је преко ње могло да се попне, узнесе на небо. Тако се пева и у народној додолској песми: „Како је вила дозвала на земљу кишу”
„Насред села вита јела,
ој, додо, ој, додоле!
Вита јела чак до неба”.
СЕДАМ НЕБЕСА
Наши преци замишљали су да се небо састоји од више слојева који су одговарали појединим небеским телима која круже око Земље, па се зато говорило небеса. Небеса је било седам – за свако небеско тело по једно небо, колико помиње и наша народна песма „Свеци благо дијеле”.
Да затворим седмера небеса, каже у песми светац Илија громовник коме се моле под јелом.
Земља, коју су древни Грци звали Геа, замишљана је као средиште света изнад кога се уздижу небеса, по једно за сваку од пет планета, које се виде голим оком и још два за Сунце и Месец.
Изнад седам небеса било је осмо небо на коме су звезде стајалице и које се врти око небеске осе.
Седам небеских тела била су божанства које су Грци звали: Крон, бог времена; Зевс, бог громовник; Арес, бог рата; Аполон, бог Сунца; Афродита, богиња лепоте; Хермес, бог гласник и Артемида, богиња Месеца. Богови и богиње исписани су оним редом како се замишљало да се врте око Земље. На седмом највишем нивоу био је Крон, најудаљенији од Земље, а на најнижем, првом нивоу била је богиња Месеца која је најближа Земљи. Поред грчких имена уписана су латинска јер су она данас познатија. Име Аполон Римљани су преузели од Грка.
Свако небеско тело по грчком предању, имало је своју боју и одатле потиче седам боја у хералдици, како нас уче хералдичка правила.
Митска јела, која расте до неба, пролазила је кроз свих седам небеса са седам небеских тела и додиривала последње небо које се врти око Северњаче. Зато Марко Краљевић у народној песми ломи своје копље на седам делова, пре него што га „баци у јелове гране”.
Уран-Небо
Небо на коме су звезде стајалице, и које је изнад седам небеса, такође је био бог кога су Грци звали Уран, што, у ствари, значи небо, па је то било и једно од имена за тог бога код нас.
Небо и Земља, из које израста ЈЕЛА, били су отац и мајка, који су изродили остала небеска тела, и они су сви међу собом били у сродству.
Први божански пар запамћен је у нашој народној пословици:
„Висок отац, плосна мајка?”
Решење је: Небо и Земља.
- Гавран
Од свих планета које су биле видљиве голим оком бог Крон-Сатурн, био је најудаљеније небеско тело од Земље. Зато су га звали и Црно сунце јер је био најмањег сјаја, тако да се једва видео. Због своје црне боје гавран је посвећен њему.
- Орао
Сури орао је птица посвећена богу громовнику Зевсу, код нас Перуну, а то што орао говори јасан је траг да је некада представљао Бога.
Зевс-Јупитер био је шесто небеско тело од Земље, и зато је сури орао на шестој грани јеле. Плава боја и код нас је везана уз култ бога громовника јер се каже: „Пуче као сињи (плави) гром”, како је Вук забележио у „Рјечнику”. Ова боја запамћена је и у плавој боји светог цвета перунике у чијем називу је садржано и име бога Перуна.
- Детлић-детел
Птица детлић или детел био је посвећен Аресу-Марсу, богу рата. Како се небеско тело Марс налазило на петој путањи од Земље, то детлића стављамо на пету грану јеле. Црвено је боја Ареса-Марса јер планета светлуца црвенкастим сјајем. Детлић је посвећен богу рата, јер на глави носи црвену капу, капу у боји која одговара том богу. Зато се и у нашем народу често носе разне врсте црвених капа. Због јаког кљуна којим пробија дрво, детлић је и древни симбол копља, које је такође било посвећено богу рата.
- Соко
Сунце је било небеско тело на четвртој путањи од Земље и зато сокола стављамо на четврту грану јеле.
Како на митској небеској јели има седам грана, односно нивоа, Сунце је на средини. Због боје злато је метал Сунца и зато се каже златна средина, јер је Сунце на четвртом, средњем нивоу. У народним песмама соко се помиње чешће од других птица, што не треба да чуди јер је Аполон био и бог певач и један од највећих мајстора песничке вештине. Зато и соко у нашим песмама пева, иако не спада у птице певачице.
Богу Аполону код нас одговара бог који је у старословенским изворима забележен под именом ХОРС.
- Ласта
Ласта је симбол богиње Афродите-Венере, најсветлије покретне звезде (планета Венера) на небу, па је зато и била богиња лепоте, и одговара јој птица са женским именом.
Афродита-Венера је на трећем месту по удаљености од Земље и зато је ласта на трећој грани јеле.
У нашим песмама ласта се помиње обично уз сокола. Тако се на свадби господа пореде са соколовима, а госпође са ластавицама. Ластином месту припада зелена боја која је по јели и добила име, јер реч „зелена” садржи име Елена или Јелена, које је настало од речи јеле. начи да је за наше претке јела била такорећи узор за зелену боју.
Богиња љубави и лепоте код нас зове се звезда Даница и често се помиње у народним песмама. Њено име и данас је омиљено лично име.
- Ждрал
Богу Хермесу-Меркуру био је посвећен ждрал, гласник богова. Планета Меркур најбржа је планета и зато је тај бог био симбол гласника. Приказиван је с крилатом капом и крилатим чизмама, по чему се види његова веза с птицама.
Глас ждрала веома је звонак и сличан звуку рога или трубе. Тако ова птица најављује свој наилазак. Обично пре чујемо његово трубљење него што га видимо. Ждрал је на другом нивоу јеле који припада богу Хермесу-Меркуру.
Старословенско име овог Бога није познато.
- Луна
На првом, најнижем небу била је богиња Месеца и лова Артемида-Дијана. Поред мушког имена Месец у нашем језику постоји и женско име за то небеско тело – Луна или Луња. Како постоји птица с тим именом која се зове ЛУЊА (Цирцус), то смо њу одредили да буде на тој грани.
Птица луња има на леђима знак полумесеца и зато се тако по њему зове. Код нас су ове птице данас познате као еје.
Име за Месец, Луна или Луња, траг је да је и у нашем народу постојала богиња Месеца.
Према боји месеца њему је придружена сребрна боја. Сребро тамни као што и Месец губи сјај и смањује се, али може поново да врати пун сјај и боју баш као и Месец.
БЕЛБОГ
Бог Небо код нас се звао другим именом Белбог (Белобог).
И данас се он помиње када се каже:
„Не види Белога Бога!”
Име је добио по белој боји која у себи садржи све друге боје, симболе појединих богова и богиња, који су били његови потомци. Посвећен му је бели голуб,
КИЋЕЊЕ ЈЕЛКЕ
Кићење јелке за Божић потиче из култа небеске јеле, коју су познавали и други народи у Европи. Ови древни обичаји потискивани су с доласком хришћанства, да би поново почели да се јављају и шире у време реформације почетком 16. века.
Звезда која се ставља на врх јелке осма је звезда, СЕВЕРЊАЧА, око које се врти небо.
Лампиони у боји који се каче по гранама симболи су појединих покретних небеских тела, јер је свако од њих имало своју боју као знак.
Култ небеске јеле прадавни је култ у Европи и потиче још из каменог доба.
Предања о јели носе у себи јасан траг и језгро нашег старог Пантеона.
(Извод из текста Велимира М. Марковића)
Извор: http://vesna.atlantidaforum.com/?p=3934
