Татјани Кришков, самосвесној уметници и великој посвећеници духовне лепоте.

Из Црног Језгра звезданих јата

извире Светлост Живота,

 која се распростире

Завојницом Вечности!

 

Ако си васаображен

 са Црним Језгром,

 онда ћеш познати Биће Времена,

а потом ћеш преко

Бића Времена

доћи до познања

Бића Простора!

 

И појмићеш, изненада,

као у сну,

да се Биће Времена, гле, 

прожима са  Бићем Простора,

у једном сасма Трећем Бићу,

 што се зове

 Бићем Тишине!

 

И тада ћеш схватити

 Реч Живота,

која се у Бићу Тишине рађа,

и којом постају

надсушти светови –

 у Прошлости што се

 догодила није,

а већ догођена

 у Будућности!

 

Ко зна када,

и ко зна где!

(Татјана Кришков)

 

 

У Ноћи Сварога, све што је од Светлости и Духа, повлачи се у дубину својега Суштаства, и у стању правасељенског тиховања, чека Праскозорје, чека Зору, чека Јутро Сварога.

У Ноћи Сварога, Раси, потомци Ора Свебоха, обитавају у Присуству Суштаства, око Унутарњег Огња Даждбога, чекајући Праскозорје, чекајући Зору, чекајући Јутро Сварога.

У Ноћи Сварога, Гмази, потомци Злог Црнобога, урлају и дивљају Светом, рушећи пред собом све што су Раси, у Дану Сварога, градили и стварали за многе пасове и нараштаје будуће.

У Ноћи Сварога, ружни и зли од Ружног и Злог Црнобога, господаре Светом Вештаства, владају Светом Вештаства, док Свебохови Раси, у стању посвећеног тиховања, чекају Праскозорје, чекају Зору, чекају Јутро Сварога.

А када праснуло буде Праскозорје Сварога, тада ће Раси, потомци Ора Свебоха, протерати, и у црне мочварне јаме сатерати, ружне и зле Гмазе од Ружног и Злог Црнобога.

У Ноћи Сварога, све што је од Светлости и Духа, повлачи се у дубину својега Суштаства, и у стању правасељенског тиховања, чека Праскозорје, чека Зору, чека Јутро Сварога.

 

 

Премила

 Мајко

у Светлости,

исцели ме

и благосиљај 

Љубављу

Пречистом

Својом!

 

И отвори

Срце моје,

 да види

и чује Тебе,

 и онда када си

далеко од мене,

у неком

од тајинствених

звезданих

 јата!

 

И поведи ме

Путем Својим

ка Светлости,

Мајко Премила,

Милости

 и Дивоте

препуна!

 

Право Славље је, како у Кедровој Књизи бива записано, Унутарњи Пут Светлости!

Будући да неки Срби не појимају праизворне србске речи, употребићу овом приликом једну туђицу, да бих таквима разјаснио песничку слику илити појам Унутарњи Пут Светлости!

Право Славље, илити Унутарњи Пут Светлости,

јесте Пра Србска, ВедСрбска Есотерија!

Право Славље је двадесет и седам векова

старије од Хришћанства.

Наши су Велики Преци Право Славље примили у виду Књиге Живота, у којој су љубичастом вагром рисана свеколика Божанска Знања, Родослови, Именослови Великих Предака, Правила, Закони, као и Тајни

Пут Посвећења.

Право Славље, зацело, обједуњује имена наших Божанских Предака –

 Бога Права и Богиње Славе!

ПравоСлавац јесте онај који слави своје Божанске Претке – Права и Славу!

Много векова доцније, Хришћанство је само придодато Право Слављу.

Право Славље је најстарија Вера и настарије Знање суштих потомака Звездане Расе.

Све што је овде речено и писато, преузето је из Поља Беле Сварге, и то је ИстиниТо!

Свако се од нас

рађа у свету

који је сам створио.

Сви смо ми одговорни

за своју судбину,

јер смо сами стварали

властиту судбину.

Наши снови

удружени са нашим мислима

стварају нашу судбину,

стварају свет у који ћемо се

снова родити.

 

По једном древном стриборијском предању, што је записано у Књизи Кедровој, пре тринаест столећа, Србе, сустопице, прати Гњев и Проклетство Белих Ведских Богова, будући да су, по силаску са Пупка Стриборије, прекршили Свети Завет који су имали са Боговима и Великим Прецима, примивши туђинску веру, страну својему Бићу и Битију, те тако променивши свој предачки светлосни запис.

Бели Риши сведоче о Звезданој Раси, која давно некада обитаваше на Беломе Пупку Света, подно Звезде Вечерњаче, чији Свети Језик бејаше усаображен са Светом Вером својих Божанских Предака.

Наше мисли имају чудесно дејство.

Дејство наших мисли јесте, истовремено, и најтананије и најсилније дејство у ПраВасељени.

Наше мисли утичу на судбину, како Мајке Земље, тако и најудаљенијих звезданих јата; као и тајинствених светова у Вечности.

Ми смо створени (и рођени) да будемо Богови, како каже једно Древно Предање.

Ако си заиста од Рода

и Племена Белих Срба,

онда ти припадаш

 Звезданој Раси.

Ти си Потомак Оних

који су, на Беломе Ветру,

сишли Одозго –

По једном древном предању, које није записано у светим књигама, већ живи у ретким посвећеницима из Племена и Рода, и преноси се усмено с колена на колено, ВедСрби су народ Петог пространства, народ који се низвео Одозго, на Беломе Ветру, у Праскозорје Стриборије.

Предање даље вели, да су ВедСрби синови и кћери Звездане Расе илити Расе Белих и Русих Вилењака, што су се пре седамдесет и седам векова спустили на Бели Пупак Света у Кругу Вечерњаче.

У тајним братствима и посвећеничким круговима ВедСрба и ВедРуса, у књигама које су само за посвећене, имамо готово песнички сликовите описе Вилин–Расе.

То су етерична, светлосна бића, продуховљених црта лица, високог чела, орловског носа, крупних бадемастих очију, витка стаса и танког струка, и висине нешто мање од два метра.

Драган Симовић: ПЕСМА СВАРОГОВОГ РАТНИКА

Опремио: Стари Словен

Лирски записи

 

Ма шта год ми чинили, ма како год се ми понашали, ма какву год ми унутрашњу и спољну политику водили, Запад ће заувек остати наш непријатељ, јер је одувек и био наш заклети непријатељ и душманин.

Запад је још пре десет векова наумио да затре све што је србско и руско, и Запад никада неће одустати од тога.

То је србомрзачка, русомрзачка и словеномрзачка политика Ватикана коју вековима спроводе све западне земље, све западне владе и сви западни народи.

Запад је затрован србомржњом и русомржњом и, ми то, једном за свагда, морамо да освестимо и познамо.

Ако ово не освестимо и не познамо, онда је свршено с нама!

Ми, такође, морамо да схватимо и освестимо, да су сви западни народи, у својој бити, паразитски и предаторски.

Они столећима живе и опстају од рата и пљачке.

Њихова животна поетика, њихов поглед на свет, јесте непрестано ратовање, пљачкање и отимање туђега.

Зато што нису кадри, нису способни – ни физички, ни умно, као ни духовно – да сами стварају, да сами граде и производе.

Само они Срби, који потуљено презиру и мрзе Србство, могу да празнослове о добронамерности и пријатељству Запада према нама.

Не само што Запад не може бити наш пријатељ, већ се Запад, још у једанаестом веку, на ватиканском распећу заклео, да ће остати најкрволочнији србски непријатељ, до коначног истребљења и последњег Србина.

 

Лирски записи

 

Данас је многим нашим савременицима тешко да појме – будући да су ниже људске расе преко европских јудео-кршћанских центара моћи, као што су Ватикан и Лондон, вековима водиле пропагандни рат против Истине – да је у племенским  и родовским заједницама наших Древних ВедСрба било више личне слободе, за оба пола, него ли у најразвијенијим земљама савременог света.

Да је жена у Древних ВедСрба Влесоваца по свему била равноправна са мушакрцем; да је жена била поштована, не само као личност, већ у неким случајевима и више од тога – као божанство.

Да су у Древних ВедСрба били уједначени и уравнотежени, наизменично се смењујући, патријархат и матријархат.

Да су жене у Древних ВедСрба биле постављане на кључна места у свим областима и на свим пољима бивствовања и присуства; да су жене биле образоване и посвећене у многе тајне и мистерије; да су жене биле првосвештенице и духовни учитељи у свим влесовским храмовима с краја накрај ведсрбских земаља и царстава.

То је Златно доба Древних ВедСрба када је човек човеку бивао живо огледало, када је човек човеку бивао човек, па и више од тога – када је човек човеку бивао бог, у оном најлепшем и најдуховнијем значењу те речи.

Почетак уништења ове Древне ведсрбске цивилизације јесте појава пустињских религија и идеологија, усмераваних и вођених лукавством и ратовима од стране многољудних нижих човекомрзачких раса.

Пре двадесет и седам векова, записано је у летописима Акаше, да су Древни ВедСрби живели као богови.

То је Истина Акаше, а све друго су лажи нижих раса, лажи које се шире преко Ватикана и Лондона, са сврхом и смислом, да се посве униште и затру Срби и Руси као божански изданци древне влесовске, аријевске и хиперборејска расе.

Лирски записи

 

01

Говорићу вам о нечему тајинственом, о чему, колико је мени знано, још нико до сада није говорио а ни писао.

Пишем вам о двема врстама религија: о религијама шума (влесовим религијама) и о религијама пустиње (пустињским религијама).

Разлике између тих двеју врста религија јесу толике –  када се уђе у само биће и суштаство религија – да се стиче утисак, као да су те две врсте религија, не само са различитих планета, већ из различитих сазвежђа и звезданих јата.

Влесове су религије повезане и васаображене са начелом Мајке Природе, као и са начелима лепоте, љубави, доброте и божанске дивоте.

Надаље, у влесовим религијама преовладава свест и самосвест, свесност и самосвесност о космичком и правасељенском свејединству свих бића, творевина и светова, те унутарња и божанска усаглашеност са галактичком духовном вертикалом.

За разлику од лепоте и раскоши влесових религија, пустињске религије немају ту песничку занесеност, понесеност и маштовитост, немају јасне предаставе о начелу Мајке Природе нити, пак, теже галактичком и божанском духовном свејединству.

То су религије нетрпељивости и неразумевања за све што је другачије; нетрпељивости, неразумевања и искључивости према иноверним и иноплеменим.

Просто речено, то су религије вечите нетрпељивости и мржње, вечитих и грозних ратова против других и другачијих.

Надаље, док се у влесовим религијама мушко и женско начело узајамно допуњују, прожимају и оплемењују, творећи космичку и божанску хармонију лепоте и дивоте, дотле су у пустињским религијама та два начела раздвојена и међусобно сучељена до болести и самопоништења, где мушко начело не жели уопште да уважи и прихвати, као себи равноправно, женско начело.

Просто речено, у пустињским религијама жена уопште није прихваћена као божанско биће, као божанско начело, већ се омаловажава и ниподаштава до скота, те, у неким случајевима, и ниже од скота.

Отуда је у пустињских религија честа појава хомосексуалности као и иних сексуалних настраности, што је, у суштини, прикривена и онострана побуна и освета обесправљеног женског начела.

Док је у пустињских религија, како видимо, честа појава хомосексуалности и хомосексуализма, дотле је у влесовим религијама та и таква настраност и изопаченост сасма непозната.

 

02

Срби су – говорим о ВедСрбима и Белим Србима – тисућама година живели у хармонији и свејединству са Мајком Природом, као и са иним бићима и световима у ПраВасељени; обитавали су и стварали у Ирију Свароговом где је, скоро до савршенства, усклађен и негован однос међу половима, између мушког и женског божанског начела, и где су долазила до изражаја овострана и онострана остварења лепоте, дивоте, доброте и љубави, да би, пре десет векова – што милом а што силом! – примили једну, својему бићу посве туђу, пустињску религију, која је сасма разорила и уништила ведсрбску самосвојност и самобитност.

Јер, узроком ведсрбске пропасти јесте јудео-кршћанство, једна од пустињских религија, у коју никако није могло да се смести галактичко, космичко и божанско ведсрбско биће и суштаство.

Отуда данашњи ВедСрби, јудео-кршћани, као и ини верујући, ни по чему нису ни налик на негдашње ВедСрбе – Влесовце, Аријевце и Хиперборејце.

Слободно можемо рећи, да је у данашњих Срба (не ни ВедСрба!), у самом њиховом бићу и суштаству, посве згаснуо, избледео и ишчилео негдашњи божански и  светлосни запис Древних ВедСрба.

Једно далеко

звездано јато,

 и ноћас –

поново! –

снева мене!

 

И једна љубав

 из дубина

светова,

давно уснулих

у снима

сневача,

ноћас ме походи –

уз пој вилинке

што сетно одзвања

звезданим јатима! –

понад обзорја

вечне тишине!